Одлучили смо се да на Видовдан обележимо 100 година од завршетка Првог светског рата. Наша гостопримница је мала, ми у новембру не можемо тако нешто да приредимо, па смо одабрали 28. јун јер је на Видовдан, у Сарајеву све и почело, тај догађај је био повод за рат. Уједно, то је и духовни и национални празник сомбол свих наших битки и страдања од Косовског боја до дана данашњег.
Програм ћемо припремити у складу са нашим могућностима. Нисам чуо да у широј јавности постоји таква иницијатива, да је среће, то би било на националном нивоу, од округлих столова, научних трибина, расправа… Ипак је у том рату једна трећина нашег становништва нестала, али ја код нас не видим намеру да се то некако посебно обележи. Чини ми се да у другим земљама другачије раде. Ја лично не могу да „преспавам“ ту стогодишњицу.
Мислим да би то било грех, поготово за нас, који смо на овом месту и мене као старешине Цркве (Светог пророка Јеремије у Врбовцу), који се трудио последњих 13 година да народ сазна шта се овде десило 1915. И каква је ово светиња, а јесте велика светиња српског народа, толико је моштију српских мученика овде, двадесетогодишњака који су изгинули.
Кад читате војне извештаје, нема детаља о судбинама, само се наводи колико их је избачено из строја, односно колико је нестало, рањено, изгинуло…У два дана битке која се овде водила, њих 1350 (војника 11. Пука Шумадијске дивизије првог позива) је „избачено из строја“. Оно што је сакупљено од њихових остатака, похрањено је овде у крипти. Због тога је касније и Црква баш ту подигнута.
Од како сам дошао, све сам корисио да сазнам што више о свему томе, да друге упознам са тим, да отргнем од заборава те догађаје из 1915. Јер је заборав највећи непријатељ српског народа.
Кад смо (приликом обнове спомен-костурнице) дошли до унутрашње стране, очекивали смо опеку или неки други сличан материјал који се може лако пробити. Наишли смо на бетон ширине 40 центиметара, а у доњој зони,нашли су темељну греду 140 центиметара широку. Било је (у њој) девет шипки грифованог гвожђа од 22 милиметра.
Па сад ви видите шта то у ствари значи – у оно време, кад се све радило ашовом и лопатом, да неко тако украси ово…То показује стање духа овог народа који је (некад) поштовао муку и страдање. То је период од свега 80 година, али је данас много тога другачије. Ми морамо учинити све да се то исправи, да млади долазе на оваква места да се напоје духовним вредностима свог народа. Мени је задовољство што ми је Бог дао да могу да будем овде и учиним да се за ову светињу сазна.
Тим пре што је ово једна од свега четири такве Цркве са спомен-костурницама које неслуже само као обележја и меморијали, већ се у њима свакодневно одвија богослужбени и парохијски живот. Преостале три су у западној Србији.
Преузето из: Недељног регионалног листа „Наше Новине“ Смедерево