Владета Јеротић упокојио се у Господу 4. септембра 2018. године. Владета Јеротић је признати српски лекар неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, академик. Двадесет година је био шеф Психотерапеутског одељења болнице “Драгиша Мишовић”у Београду, неко време професор на Богословском факултету.

 

 

О отуђењу савременог човека

 

“Угроженост самог материјалног и психичког опстанка принуђава људе да побегну од самоће, која је могла за њих да представља и нешто позитивно, и то: или конформизам лажног уклапања у колектив, или је бекство од себе и самоће изведено у ону врсту делимичне или потпуне усамљености у Човек може бити принудно усамљен, али догоди се и да себе самог изолује. Разлози су многоструки: ускраћена права, увреде, сујете, разочарења.“

Јеротић цитира Јунгове речи…:

“Ако сте усамљени, то је због тога што сте сами себе изоловали, ако сте довољно скромни нећете никада остати усамљени. Покушајте да сиђете и научите скромност и нећете никада више бити сами.“

 

 

О потреби за љубави и сигурношћу

 

“Оно што човек стварно воли у себи и код другога је његов идеални Его чије је порекло дубоко, са коренима и у прошлости човечанства“. Највиши циљ развоја сваке особе треба да буде “…не само узимање и задовољавање физичке напетости већ и радосно давање и предавање себе другоме.”

 

О искушавању

 

“Све је увек присутно унутра у човеку. У дубинама његовог непрегледног, несвесног живота. Цела прошлост, индивидуална и колективна. Стално сам искушаван, стављан на вагу и мерен, и себе самог стално мерим да видим, јесам ли што отежао животним искуством, јесам ли бар мало складнији, хармоничнији, мудирији, животно зрелији? Па, као што најчешче нисам у стању да проценим спољашње историјске догађаје застајем збуњен, уплашен и потиштен и пред унутрашњим догађајима, без спосбности да нешто од протеклих потреса научим.“

 

 

О историји

 

“Покушавам да узалуд продрем у мистерију смисла историје. Све у њој изгледа збркано, нелогично, случајно. Али, ако човек хоће да буде довољно искрен и поштен према себи, онда му његов живот, па и живот његове породице, када доспе у средње године, изгледа логичан, смислен и управо такав какав је био. А то је најважније и то је порука Јеванђеља“.

 

О браку

 

“Брак је доживотни изазов партнерима! Потребно је паралелно самопоправљање. [У вези односа посла и партнерског суживота] Потребно је да остане бар мало љубави, поштовања и интересовања за партнера. Партнер познаје нашу Сенку, Персону, Аниму, Анимуса, она не може и неће да нам се диви.”

 

“Свака индивудуалност је везана за бол. Човек је постао индивидуалист онда када је успео да се загледа дубоко у себе и каже: постојим, дакле патим! Радост је део љубав. Задовољство тражи дубоку вечност. У животу срећемо углавном три врсте људи: они који суде, они који мере и оне који опраштају. Треба се чувати да не упаднемо у прве две групе.”

 

 

О вери

 

“Духовност није као жвакаћа гума која остаје годинама у устима, већ је најлепша посластица која се мора прогутати да би изнутра деловала. ”

 

“Врата вере су ми одшкринута. Иза њих већ назирем божански лик Христа и Његов благи дах. За то је било довољно само искрено проживљавање своје немоћи. Немоћ мора бити потпуна да би избављење било такво. Иза свега стоји једна истина: ја сам не могу ништа, апсолутно ништа! Шта ја могу? Да завршим два факултета, да будем сматран за паметног, да разумем своју ароганцију…да будем ироничан, скептик, похотљивац, да желим добро да поједем, да сам Доријан Греј, да знам нешто да кажем о Јасперсу. Све то, ето, ја могу. Поред тога, човек XX века може и немогуће: да пробије звучни зид, да оде на Месец, да продужи људски живот, да уништи Земљу.”

 

 

Зрела личност

 

“Нема граница човековог сазревања у току његовог живота. Способност да се воли неко други, а не само себе. Способност контролисања нагона и импулса. Подношења непријатности, бола и патње. Поседовање зреле, а не инфантилне свести. Умерена агресивност без реакције беса или мржње. Способност да се буде независан. Све ово су важни критеријуми у савременој психологији.“

 

Владета Јеротић је беседио у области религије, психијатрије и философије. Његов неисцрпан таленат, вредноћа и радозналост су фасцинирале савременике. Држао је посећене трибине и гостовао у гледаним емисијама на телевизијама. Остала је упамћена његова реченица:

 

„Ако нема вере, наде и љубави а одавно нема, тражење смисла је у задовољењу нагона и површних сензација.“

 

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара