Група наших суграђана, је  направила изузетан подвиг, јер се у оквиру поклоничког путовања на Свету Гору попела на врх Свете Горе – Атос 2033 м. О овом ходочашћу смо разговарали са учесницима Марком Зарубицом и Владимиром Рајићем. Ови ходочасници су се организовали са групом сабраће из града на Бегеју и прихватили се ходочасничког пута. Неки од њих су већ ходочастили пут Свете Горе, обилазили Хиландар и Света места, манастире, скитове. Ове године је група из Баната зацртала успињање, на највиши врх Свете Горе – Атос, који је на висини од 2033 м.

 

 

Ходочасници на Атосу, лета Господњег 2017:

Владимир Рајић, Милош Пешић, Здравко Плећаш, Јован Вукојевић, Борис Живанов, Марко Зарубица, Бранислав Воденичар, Дарко Костовски, Себастијан Дорожан, Будимир Будимир, Нико Црногорац, Драган Савић, Горан Туцић, Драган Тодоровић и Милан Јовић.

 

 

Петровград.орг: „Путовање на Хиландар се не планира – једноставно нешто вас позове и ви осетите да морате да одете тамо…“ Ко је био организатор овог ходочашћа?

Марко Зарубица: Немамо неку формалну организацију, ради се о групи пријатеља и верника СПЦ, братије из нашег града, која већ трећу годину ходочасти на Свету Гору. Састав групе није увек исти, неки људи оду, неки се придруже.

Владимир Рајић: Увек је то око двадесетак ходочасника који се окупљају ево већ трећу годину за редом. Ове године се највише ангажовао око техничких припрема наш брат Драган Тодоровић. Ове године је било специфично јер смо морали да се најавимо у три манастира. Велику Лавру, где смо ноћили прву ноћ, скит Свете Ане, другу и наравно наш Хиландар.

 

 

Петровград.орг: Кренули сте крајем октобра месеца, где сте се окупили на поласку и да ли сте имали неки циљ?

Марко Зарубица: Ходочасници су се симболично окупили испред Вазнесењског храма на Багљашу. Са собом смо понели, заставу нашег града, на којој је изображен грб Успења Пресвете Богородице, која је заштитница нашег града и Свете Горе и државну заставу Србије. Циљ нам је био да се попнемо на врх Свете Горе висок 2033 метра и да изнесемо до врха ова знамења. Превезао нас је, власник фирме Сагот, Горан Туцић, наш брат.

Петровград.орг: Какви су вам били планови пре поласка, није лако извести успињање на планину?

Марко Зарубица: План нам је био да кренемо из Велике Лавре до врха а потом се вратимо до скита Свете Ане и ту преспавамо. Временске прилике су биле такве да смо морали да мењамо план па смо преспавали на Панагији..

Владимир Рајић: То место Панагија се налази отприлике 500 метара пре врха. Занимљиво је дас мо кренули у освит зоре 5 и 30 часова готово са нивоа мора у кратким мајицама а на врху нас је дочекао снег. Ходали смо 12 часова, тог дана, било је напорно.

Марко Зарубица: Кад смо били у Великој Лаври било је лепо време, кад смо се успињали било је хладно и велико искушење за нас.

Владимир Рајић: Било је то, заиста, велико искушење за све нас и психофизичко и духовно.

 

 

Марко Зарубица: После тога смо коментарисали, ситуацију у којој смо се нашли. То нам је рекао и наш брат Славко Васичин, који је стално у Хиландару на испомоћи. Закључили смо да се ради о великој благодати, јер се од свих нас тражио подвиг и није све ишло лагано.

Владимир Рајић: Били смо духовно задовољни што нас је све то задесило на врху, нисмо ламентирали над тим.

Марко Зарубица: На Светој Гори не можеш све да испланираш, као на другим местима, тамо научиш да треба све препустити Богу.

Владимир Рајић: Једноставно треба стрпљења и вере.

 

 

Петровград.орг: Да ли је на вас оставио утисак боравак у неком од Светогорских манастира?

Марко Зарубица: Заиста сјајан утисак је оставио на нас и боравак у манастиру Великој Лаври, најстаријем светогорском манастиру, где смо и преноћили. О Хиландару нећу ни да говорим, то је посебан доживљај. На нас је оставио утисак целокупан боравак на Светој Гори. Осећај је фантастичан, то не може речима да се опише, то мора да се доживи. Душа ти трепери и то је онако једини осећај. Лепо је било и у Панагији, Црквица на 1500 метара надморске висине. Врло скучен је смештајни капацитет на том месту, камин, сточић, кабанице, све импровизовано. Ту смо затекли браћу из Русије. Сви смо били уморни, испомагали смо се, да се заложи ватра, да се осушимо. Покисли смо до голе коже. Температура је била, ниска, око нуле.

Влада Рајић: Неких двадесетак кревета је свега на Панагији било а ту су осим нас били  и Руси из Подмосковља. Снашли смо се. Служба је била у 3 часа ујутро, свештеник Рус је служио, сјајан доживљај. Оно што је било занимљиво је да смо сви помагали једни другима, мењали смо и делове суве одеће. Ко је шта већ имао суво, храну, воду.

Марко Зарубица: Спустили смо се у скит Свете Ане али то је било све стрмо и клизаво,  били смо неадекватно опремљени као да смо кренули на Фрушку Гору, падали смо по стрминама, али Богу хвала, нико се није повредио. Молитве Господу и Пресветој Богородици су нас сачувале, дубоко верујем.

Владимир Рајић: Помагали смо једни другима у успињању. Буквално смо чекали и вукли један другог да би смо сви успели да стигнемо на одредиште. Везала нас је у том тренутку невероватна саборност.

Петровград.орг: Таква саборност нам недостаје док живимо у граду своје свакодневне животе?

Владимир и Марко: Управо тако.

 

 

Разговор водио : Саша Младеновић

 

Коментари

коментара

Send this to friend