Након Свете Литургије у најстаријем храму Успења Пресвете Богородице у Зрењанину служен је парастос др Славку Жупанском, др Андрији Васићу, др Емилу Гаврили, Живку Ж. Терзину, Михаилу Веиновићу, Петру Субићу, Драгутину Мојићу и осталим јунацима, који су кренули у велико дело уједињења пре тачно сто година. Парастос је служио протонамесник Српске Православне Цркве отац Слободан Честић.

 

 

Православни хришћанин својом природном смрћу не престаје бити члан Цркве. Он тада кроз смрт само прелази из једног њеног дела у други. Одлази из земаљске Цркве (воинствујуће) у небеску (торжествујућу). А и земаљска и небеска Црква јесте једна и јединствена Црква Христова, Тело Његово, стуб и тврђава Истине.

 

 

Отуда, као што је Црква о својим чедима бринула у току овоземаљског њиховог живота, дајући им, као нежна мајка, пуноћу благодати и благослова својих кроз свете Тајне и Молитвословља, тако их она не напушта и не заборавља ни у часу смрти, као ни после ње.

 

 

За Цркву, као и за самога Господа, „нема мртвих“, јер је Бог наш „Бог живих а не мртвих“.У предсмртним часовима Црква се стара да молитвама, исповешћу и причешћем што боље припреми децу своју за излазак пред лице Божије и прелазак у живот вечни, а после смрти не прекида везу љубави према њима, него је наставља кроз посмртне молитве: опела, парастоса и помена.

 

 

Дакле, шта је Парастос? То је један од заупокојених чинова Цркве Православне, који се у одређене дане и времена служи за упокојење душа наших уснулих сродника. Парастос је реч грчког порекла и значи: дати подршку (некоме), стати уз некога, заузимати се и посредовати за некога, јер се у овој служби Црква молитвама заузима и посредује пред Богом за своје умрле а у Богу живе чланове.

 

(Фото: А.Блануша)

 

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара