Водећих српских глумац, професор глуме и редитељ Небојша Дугалић одржао је запажено предавање са темом „Трагање за смислом“ у парохијском дому Цркве Светог Димитрија у Сечњу и извео део монодрамеРечи о Свечовеку Светог Владике Николаја Велимировића. Ово духовно сабрање је, на Мали Ускрс, приредила Светосавска Црквена заједница у Сечњу и њен парох Иван Мучалов, уз благослов Епископа банатског Г. Никанора.

 

 

Вапај за Богом или за смислом, како се овај процес у души човека још назива, неизбежан је али нимало лак посао који човек пред собом има. Време је овакво какво јесте а људи су прилично сведени на своје страхове, бриге око елементарног опстанка… Убрзана свакодневица често  нам не дозвољава да застанемо и дубље се загледамо у себе. Дакле, појам смисла није лако одредив, али потреба да се осећамо смислено је присутна у сваком човеку. Људи раде и труде се, али чему све то, ако смо сви ми смртни?

 

 

„Да Христос није Васкрсао, залуд вера наша, каже Писмо. Христос је Васкрсао и ми сада смо постали наследници његовог Васкрсења, наследници по учешћу, по могућности да у том Васкрсењу учествујемо. Може неко ко је неверујући да нам постави питање – како знате да је Христос Васкрсао? Мислим да је на то питање могућ само један једини одговор – Ако је свако од нас искусио чудо личног Васкрсења, изласка из греха и ако је осетио да је Васкрснуо изнутра, одвратио од пролазног и загледао у лице Божије, лице Христово, шта ће већи доказ да је Христос Васкрсао. Да Он није Васкрсао, не би ни душе наше Васкрсавале у њему, не би смо могли да се одвратимо од греха, не би смо имали силу победну, да се одупремо свим изазовима садашњице и свеколиког нашег живота. Само је сила Христовог Васкрсења оно што нам даје моћ.“

 

 

Човек се осећа смислено, када осећа своје постојање у заједници. Када узраста у размени са људима, у потреби да пружа и прима. То живо дељење у заједници је непредвидиво, често и драматично. Али, ми се осећамо живим док нас тај однос осмишљава. Рецимо, у односу са децом сваке мајке или рецимо између двоје заљубљених, препознајемо да, када је љубав тај садржај размене, онда ништа није тешко и има се тај осећај који грли цео свет.

 

 

„Ако би смо покушали да мислимо о ономе што је супротно смислу човековог постојања онда би смо то могли да назначимо као грех. Грех по себи, није само неко морално огрешење. Када човек греши, он није направио само нешто због чега треба да се стиди и каје, осећа грижу савести. Грех није само некакво човеково неваљалство, некакво огрешење о норму. Сваки човеков грех је промашај вечног смисла његовог постојања, промашај човековог вечног призива, да стоји пред лицем Божијим. Када је Адам отпао од Бога, шта му је Бог рекао? Рекао му је најпре, да не једе од дрвета познања добра и зла. Није му забранио да познаје добро и зло. Пре него што је Адам познао добро и зло, цело његово постојање је било засновано на стајању пред лицем Божијим и на љубавном одношењу према Богу. Његово постојање је било утемељено на основу љубави према вечном Оцу. Оног тренутка, када је Адам изабрао пут познања добра и зла, он је заправо изабрао, да се вечно растрже и бира између добра и зла. Свако од нас данас има тешку, озбиљну и страшну борбу између добра и зла и зна како се она завршава – губитништвом, ако нема Христа, победника да нас заштити.“

 

 

Хришћански парадокс љубљења непрјатеља, односно имања љубави за оног који је није достојан љубави, је предмет како Јеванђеља тако и писања класичне руске књижевности Достојевског, Чехова али и других светских књижевника и научника. Где је ту логика, из перспективе овога света, запитао се Дугалић?

 

 

„Шта каже Апостол у Писму, свако од нас треба да узрасте у висину раста Христовог. Шта је Христос урадио? Он се за нас грешнике попео на Крст. Не за оне који су заслужили, да се неко за њих жртвује, него управо за оне који нису ништа заслужили. Зашто? Зато, што је таква природа бесконачне љубави Бога. Она није условљена тиме какви смо ми, него нас позива, да у њој ми Васкрснемо и оживимо. Да та љубав Његова постане и наша љубав. Да буде темељ нашег постојања, као оно стање које је Адам живео пре свога пада. …Човек се стално пита како да ја данас са свим овим оптерећењима будем као Светитељи ? То је замка коју ђаво поставља човеку . Дакле, замка је, да је пут и циљ, Христос, нешто недостижно.“

 

 

Кад је Христос дошао да нас спасе, није питао ко је достојан спасења? Свака личност може да буде носилац спасења и достојна љубави. То видимо на примерима бројних покајника, који су постали Светитељи. Сви људи су сродни по две основе – сви смо Боголики и сви смо смртни. Последица наше смртности јесте страх за себе и кад та природа добије „унутрашњи замах“, човек постаје одраз свега пропадљивог и ужасног. Јер, зашто би човек убијао, отимао и слично ако не из страха и непрепознавања… Ако не схватимо да је брат наш – живот наш и то што је он пао не значи да у нама не лежи страшнији потенцијал пада, који се још није развио – истакао је Небојша Дугалић.

 

 

„Ако човек крене од оног, овде и сада. Шта је оно што могу сада да урадим најнезнатније? Али, хајде да пробам, да принесем некакав дар љубави. Хајде да пробам, да учиним било шта, што би Христу било мило. Тиме Литургију чиним живом и присутном. Јер је то заједничко дело и то непрестано доношење Царства Божијег на земљу, оно на шта је сваки човек позван. И свештеници и народ, значи сваки човек је позван од Бога, да буде свештеник творевине, свеукупног космоса. Како? Тако, што ће човек бити онај који пројављује љубав Христову на земљи. Тако ми људи свештенујемо у историји…То је пут који је постепен у који се креће од малог и једноставног. Ми људи често налазимо изговоре, да је време тешко, да нам је превише напорно. У ствари, то је само изговор, да се уопште ни не потрудимо. У ствари, ми желимо, да живимо егоистично, по своме. То по своме, значи, да човек живи по стихијама овога света. Стихија значи, живот који се завршава смрћу, негде у времену и који нема своје вечно призвање…“

 

 

Не можемо људе мењати, али ако видимо да је неко у паду, можемо да схватимо да и у нама има греха и да би требало да се помолимо и заплачемо за њега, како је говорио један мудри старац из манастира Подмаине. Да бисмо били одраз Божје љубави, морамо постати сасуд у који се Бог може настанити, да очистимо простор у души и да се трудимо да волимо као Бог. Свети оци и подвижници нам остављају сведочанства шта нас све очекује на том путу. Они су цео живот приложили Христу и Он је кроз њих просијао.

 

 

„Испричаћу вам једну познату анегдоту. Једном је Блаженопочивши Патријарх Павле поучио богослове који су долазили на службу у патријаршију. Он је тамо свако јутро у цик зоре, служио Свету Архијерејску Литургију. Он је, устајао јако рано и саветовао је и све богослове да устају јако рано. Наравно после извесног времена њима је то постало тешко. Почели су то да доживљавају као муку. Питали су га – Ваша Светости докле ће мо ми овако морати да устајемо? А он им је одговорио – па док не заволите! Пазите какав одговор. Ми осећамо као морање и муку нешто што би требало да чинимо са радошћу, што волимо. То што нисмо способни да волимо да идемо ка свом вечном Оцу, то је симптом нашег стварног духовног стања. То што нам је тешко, да тежимо ка вечности“.

 

 

Величанство човека, указује Дугалић, јесте у томе што му је дато да буде свештеник свеколике твари. На том путу веома је важно искуство креативности и стваралаштва у најширем смислу. Најважније, градити однос са ближњим. Тад смо ствараоци, без обзира на то чиме се бавимо, закључио је велики српски уметник.

 

 

У оквиру сабрања, Небојша Дугалић бриљантно је казивао део монодраме „Речи о Свечовеку“, речи великог Владике Николаја Жичког, Охридског и Српског о Богу, човеку и свеколикој Божијој творевини.

 

Петрвград.орг

Поделите:

Коментари

коментара