Драга браћо и сестре,

Живимо у времену у којем је покајање друштвено депласирано, а савремени човек, човек овога друштва и савременога света се не каје, чак шта више, он сматра да и нема зашто да се каје. Можда једина врста покајања која је призната у овом и оваквом друштву јесте нека врста политичког кајања, или самокритике, али такво кајање нема везе са истинским покајањем. С друге стране, гледано психолошки, у наше време покајање се често посматра као неки знак слабости карактера или неке неурозе, неуравнотежености, знак лабилности дотичне личности. Покајање је у том случају схваћено као неко, мање – више, презриво стање инфериорности, неки комплекс од кога се треба што пре ослободити и психолошки и друштвено. Међутим, за нас хришћане, треба да је јасно да схватање једног времена у овом случају нашег, није мерило чак и за само то време, а поготово не за човека који се протеже изнад свог времена, јер боголико људско биће иако живи у одређеном времену, надилази то време и залази у богочовечанску реалност живота вечнога кроз живот у Цркви. Христова заповест о покајању јесте у том смислу само подсећање нас на оно што је нормална функција нашег људског бића и истинског живота, а то је спасоносно служење Богу. Заповести Божије и имају првенствено тај смисао, да нас потсете и позову на живљење и делање онога што је за нас најнормалније, што је заиста здраво, исправно, спасоносно, функционално, живоносно.

 

 

Зашто је покајање заповест? Јеванђелска порука о покајању гласи: Покајте се јер се приближи Царство Небеско, како каже Св. Јован Крститељ, док прве речи Христове после крштења гласе: Покајте се и верујте Јеванђеље. Заповешћу или поруком о покајању почиње Нови завет и она је једна од основних хришћанских новозаветних порука. Свети Марко Пустињак каже: Господ наш Исус Христос, Божија сила и Божија премудрост, промишљајући о спасењу, поставио је закон слободе и један је за све одредио одговарајући циљ говорећи: покајте се! Из тога можемо разумети да се разноврсност његових заповести своди на веру и љубав према Њему, па из свог грешног стања човек треба да крене у покајање, да га прихвати као благовест – радосну поруку и позив Христов. Нема тог греха ни пада из којег не можемо да се извучемо и ослободимо, ако вером доживљавамо истину Божанског Откривења у Христу: да нас Бог жели, да нас Он несебично воли и позива у своју љубав и живот вечни. Божија је воља и наше постојање, и наш живот са Њим, и наше вечно радовање у Царству Његове Љубави. Божија је воља такође и наше покајање и удостојење радосног живота са Њим, воља је Његова и наша светост, а грех је несветост, безакоње, нечистота, болест, смрт и пропаст наша. Зато је позив на покајање позив на живот у светињи и правди Истине, позив на здравље и радост у Духу Светоме, позив на благодат и славу вечну. Покајање је први и основни урођени морални закон Божији у човеку, савест као глас Божији у нама, а љубав јесте прва и основна покајничка сила и моћ, препородитељска и градитељска снага којом можемо да се дигнемо из лажи и самообмане, и да пођемо пред Оца нашег небеског, станемо пред његово лице и кажемо му: Оче, сагреших небу и теби, и нисам достојан ни да се назовем сином твојим, прими ме натраг себи, макар као једнога од последњих најамника твојих.

 

 

Света тајна исповести и покајања представља покајничко признање кривице ради опроштаја грехова и обухвата четири елемента: 1. свест о сопственим прегрешењима, 2. искрено покајање, 3. потпуну исповест греха, и 4. чврсто обећање Богу и себи да се грех више не понови. Свети апостол Јаков у својој посланици каже: Исповедајте пак једни другима сагрешења, и молите се Богу једни за друге да оздравите, док Климент Римски промишља: Боље је човеку да се исповеда него да терети срце своје. Већина наших болести представљају плод наших душевних конфликата, и то оних које свест уопште и не препознаје као конфликте, а када их препозна, снаге човековог ја и његове воље сувише су слабе да ове конфликте успешно реше. Већина наших конфликата, унутрашњих и спољашњих, почива на дуготрајном, штетном и често до смрти погубном деловању непречишћених људских страсти: гнева, мржње, зависти и љубоморе, страха, бриге, жалости и обесхрабрености сваке врсте. Хришћани су вековима све ове страсти које харају не само људском душом него и телом, проузрокујући разне болести, тачно називали њиховим правим именом: гресима, који првенствено значе болест и страдање наше. Свети Јован Лествичник у својој чувеној Лествици каже: Непамћење зла право је покајање. Доживљај унутрашње радости, великог олакшања, као и наша искрена одлука да више не грешимо, били би поуздани знаци да нам је кривица од Бога стварно опроштена. Овакав спасоносни опроштај не можемо добити без нашег искреног кајања, праћеног исто тако искреном патњом и учествовањем, макар и посредно, у страдањима нашег Спаситеља, у Његовој патњи због наших грехова, а не својих, што чини битну разлику у поимању наших најчешће заслужених патњи.

 

 

По речима оца Александра Шмемана „покајање је снажно откривање нашег запуштеног, заборављеног и запрљаног унутарњег човека, док је смирење признавање другога, уважавање другога и способност да храбро признамо сопствену несавршеност, да се покајемо и самим тим кренемо путем исправљања сопственог живота. Покајање никако није формално набрајање наших недостатака, грешака и преступа, већ се оно рађа из нашег личног сазнања да смо се отуђили од Бога, да смо издали, разрушили и изгубили своју духовну лепоту – оно што је најдрагоценије, најчистије и најлепше у нашем животу, али да ипак имамо могућност да поново будемо са Богом.“

 

 

Дани часног Васкршњег поста, који нам предстоје, посебно су благословени и назначени за преиспитивање свих наших размишљања, жеља и поступака, и усмерени ка благочестивом животу, доброчинствима, молитви, покајању, исповести и коначно причешћу часним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, које нам се на Светој Литургији нуди и даје као највећи дар живота вечнога и залог Царства Небескога, које већ сада и овде осећамо, доживљавамо и освајамо трудом и подвигом, а све то у светлости и лепоти сверадосног празника Васкрсења Христовог, који нам као звезда водиља, сваке године бива највреднији циљ коме хрлимо и који у узвишеној срећи очекујемо.

 

 

Имајући све ово на уму, помолимо се искрено и топло, да нам преблаги и свемилостиви Господ да снаге, смирења, трпељивости и љубави на путу поста, да бисмо достојно и радосно дочекали и прославили највећи празник Васкрсења Христовог, као круну свог нашег уложеног труда и подвига. Амин – Боже дај!

 

 

Протојереј др Нинослав Качарић

Поделите:

Коментари

коментара