Српска Православна Црква данас слави Ваведење Пресвете Богородице, један од највећих празника посвећених Богомајци. Тај празник, обележен црвеним словом у богослужбеном календару СПЦ као заповедни празник, слави се као успомена на дан када је Богородица, у пратњи својих родитеља Јоакима и Ане, први пут уведена у храм Божји.

 

 

Чином Ваведења Маријиног, каже јеванђелско предање, свети родитељи испунили су завет да ће пород, којег дуго нису имали, „предати Богу на службу“. „Напред су ишле девице, са запаљеним свећама, а за њима пресвета Дева, украшена царским благољепним хаљинама, како приличи кћери царевој и невести Божјој“, казује у „Прологу“ владика Николај Велимировић.

 

 

Слава манастира Хиландар

 

 

Ваведење је слава манастира Хиландар на Светој Гори, па ће братсво српске царске лавре прославити празник своје заштитнице и заштитнице читавог Атоса. Према предању, Богородица је једина жена која је ступила на тло Свете Горе на свом мисионарском путовању по повратку из Свете Земље.

 

 

На православним иконама посвећеним овом празнику слика се Богородица у пратњи девојака са упаљеним воштаницама, а једна од најлепших представа је славска икона манастира Хиландар. На славским иконама Ваведња слика се такође и сцена из јерусалимског храма, у којој трогодишњу Марију и њене родитеље прима првосвештеник Захарија, отац Јована Претече.

 

 

Слава најстаријег дела Зрењанина – Граднулице

 

 

До 18. века Граднулица је била самостално село, предграђе Бечкерека, каснијег Петровграда и Зрењанина. Основана је још у Средњем веку на обалама Бегеја и већину становништва, како и сам назив каже, су  чинили недвосмислено Срби.

 

 

Истраживачи верују да реч Граднулица долази од две речи, прва је градна од српске речи за утврђено место а друга реч је улица. Друга етимологија долази од српске речи „греда“, оцедито место изнад реке.  То значи да би реч Граднулица могла значити улица на греди, јер је Граднулица до 18. века била полуоток, окружена реком Бегеј.

 

 

Ваведенска Црква и манастир Дреновац

 

 

Ваведенска црква или Храм ваведења пресвете Богородице, подигнута  је у барокном стилу тек 1777. године. Кажемо тек јер је црквена порта и раније била култно место. Постоји предање о православноме манастиру који се налазио на месту данашње Ваведенске цркве по коме се и улица поред храма зове Манастирска. Име старог православног манастира је било Дреновац. Неки истраживачи сматрају да је првобитни манастир Дреновац у ствари премештен са локације код данашњег Стајићева (Ушће потока Петре) или Перлеза ( Култно место Водице), одакле је пренета Света трпеза, која је и данас у Ваведењској цркви у Граднулици. Овде се чува и копија чувене чудотворне бездинске Богородичине иконе, која је на богородичином престолу у броду Ваведењске цркве.

 

 

Заштитник града на Бегеју је Преподобни Рафаило Банатски, мисионар из манастира Хиландар, са Свете горе. Његов гроб налази се у капели поред Цркве, и место је ходочашћа многих православних верника. Ово место, где се налази Ваведенска Црква, било је, и даље јесте историјско средиште Граднулице. Поред Цркве је било прво граднуличко српско православно гробље у порти граднуличке цркве. Светом Рафаилу Банатском је над гробом поред Ваведењске цркве подигнута касније мала капела. Још старије предање памти да је „у доба силног српског цара Стефана (мисли се на деспота Стефана Лазаревића) ишла литија око овог храста на празник Духова и резао се колач“.

 

 

На месту Ваведенске Цркве је вероватно постојала православна црква и у средњем веку, за коју се поуздано зна да је постојала још у доба турске власти, јер је затечена по ослобођењу од Турака крајем 18. века. Вероватно се радило о средњовековном култном месту, о чему сведоче заштићени остаци бреста у порти Цркве, где је извирала „водица“, приписана Св. Рафаилу, након чије смрти је потекла и имала лековита својства, о чему сведоче вотивни дарови исцељених, који се чувају у поменутој капели. Брест је изгорео услед удара грома шездесетих година 20.века, али је његово стабло спасено и оно је касније конзервирано.

 

 

Ваведенска Црква у Орловату

 

 

Цркву Ваведења пресвете Богородице у Орловату селу надомак Зрењаннина пројектовао је Драгиша Брашован, један од највећих српских архитеката после Великог рата. Осликао ју је сам Урош Предић. Урош Предић је библијске ликове сликао по узору на ликове из свог окружења. У претходној Цркви, која је стајала на истом месту, док није подигнута нова 1927. године, свештеник је био Урошев отац Петар. Након његове смрти заменио га је старији син Светозар. Урош је у Цркви одрастао и стекао прве представе о себи и свету. Зато је и иконостас који је радио у Орловату ненадмашан по мајсторству и ненаметљивој лепоти. У лику Свете Петке насликао је своју мајку.

 

 

Из свега наведеног произилази јака култна веза овог дела Баната који је по свему судећи у једном тренутку био метох манастира Хиландара са овим великим центром српске православне духовности Светом Гором и манастиром Хиландар.

 

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара