Рождество Христово – БОЖИЋ

Рождество Христово, у народу познатије као Божић, јесте непокретни хришћански празник који се увек слави 25. децембра, односно 7. јануара. Припада групи Господњих празника.

 

 

Божић је дан рођења Исуса Христа. Кад се наврши девет месеци од Благовести (дан када је архангел Гаврило јавио пресветој Деви да ће родити сина), баш онда је изашла заповест од цара Августа да се попише сав народ у римској царевини. Према заповести, требало је да сваки грађанин оде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф дође са Пресветом Девом у Витлајем, одакле и беху они. А пошто се у Витлајем слеже много народа ради пописа, Марија и Јосиф не нађоше место за преноћиште, па се склонише у једну овчарску пећину. “У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, роди Пресвета Дева Спаситеља светога, Господа Исуса Христа” (Епископ Николај, Житија светих, Београд, 1961. год. стр. 1031). Пресвета Марија повије дете у ланене пелене и положи га у јасле. Према предању, када се родио Исус на небу засјаше звезде што преплаши пастире. Велика звезда се јавила и над израелском земљом. То видеше и мудраци са истока. Три мудраца пођоше путем звезде да потраже цара који се родио и да му се поклоне. А то беху: Гаспар (Гашпар), Валтазар и Мелхиор. Стигавши у Јерусалим, мудраци рекоше цару кога то траже. Тада цар Ирод, плашећи се да му не отме царство, реши да новорођенче убије. Зато затражи од мудраца да када се буду вратили поново наврате код њега и кажу му где се дете налази. Али мудраци се вратише другим путем. Разјарени Ирод заповеди да се посеку сва деца до две године. Мали Исус би спашен јер су му се родитељи предосећајући опасност, склонили у Мисир (Египат).

 

 

Од Христовог рођења броје се године. У почетку Божић се није празновао истога дана. Тек у IV веку, за време цара Аркадија, уведено је да се Божић празнује одвојено од Богојављења . Ипак, не постоје поуздани, прецизни подаци када је тачно установљено да се слави овај значајан дан у историји хришћанства. Стара црква знала је само за Богојављење (као празник Исусовог крштења у реци Јордану). Датум Христовог рођења црква је тек касније покушала да установи. Хришћанска црква је тако покрила и засенчила највећи пагански празник, али заузврат морала је да прихвати низ паганских култова.

 

 

Православна црква слави дан Христовог рођења 7. јануара по старом, Јулијанском календару. Реформу овог календара извршио је папа Грегориј ХIII 1582. године. Нов Грегоријански календар су прихватиле махом католичке земље: Италија, Шпанија, Португалија, Пољска. Нешто касније то чине: Аустрија, Чешка, Угарска. Православна црква је задржала и даље рачунање по старом јулијанском календару.

На икони, Рождество Христово је приказано на следећи начин: пећина са јаслама. У средишту слике су Богородица и Јосиф са младим Христом. Гомила пастира им се клања, док сјајна звезда осветљава лик Исуса Христа. На висини види се како лете анђели. За јасла у којима се родио Исус привезана је мазга и једно јагње.
За Клисурце и Пољадијце Божић је сматран као највећи и најзначајнији хришћански празник. Влада уверење да се Божићни празници морају провести у весељу и потпуном задовољству. Да би се овај празник прославио на посебан начин, припреме за овај догађај почињале су сваке године знатно раније.
Дан уочи Божића зове се Бадњи дан. Тога дана врше се обилне припреме како би се Божић што лепше и угодније прославио.

 

 

Бадњи дан се код Срба слави 6. јануара. Према објашњењима која су дали лингвисти назив “бадњи” долази од старословенског глагола “бдети” који значи бити будан, а то опет је наводило да народ овог дана буде будан. Бадњим даном почињу божићни обредни обичаји, а они су у Клисури и Пољадији следећи: мешење обредних хлебова, чесница, обичај са полажеником, бадњак, божићна јелка (Кристкинд), божићна слама, бадња вечера и коледари.

а) Мешење обредних хлебова

Мешење и печење божићних колача, такозваних “закона”, јесте важна и од давнина устаљена радња. Домаћица је овакве колаче месила на Бадњи дан. Божићни колачи су мешени од чистог пшеничног брашна са квасцем. Од замешеног теста домаћица је прво парче теста одвојила за прављење колача званог у народу “здравље”. Обавезни украс на овим колачима су две рељефне траке теста, постављене у облику крста по средини колача, истом траком затварају се кружно ивице колача. Све ово подсећа на стари симбол свастику (на санскритском језику “свасти” значи здравље). У средиште колача убоде се босиљак, а босиљак је у народном веровању култна биљка која има заштитну и плодотворну снагу. На божићни колач су уписивали поскурњак, на коме је обавезно урезан облик крста као и слова ИС ХС НИ КА (то је скраћеница грчких речи које преведене значе: “Исус Христос Назарећанин победник”). И назив “поскурник” је грчког порекла и изведен је од грчке речи “просфора” што значи “обредни хлеб” (посвећени хлеб). Велики божићни колач се свечано и ритуално сече, најчешће за време ручка. Колач сече домаћин или домаћица. Hajпpe ножем начини крст над колачем, то јест прекрсти га. Сечење колача у облику крста представља у народном веровању симбол страдања али и живота у хришћанској религији. Комаде пресеченог колача служили су укућани, а оне који су били преливени вином дају се стоци и живини.

 

 

Поред божићног колача, у свим српским селима Клисуре и Пољадије, домаћице су месиле већи број фигуралних божићних хлебова који су прављени од истог теста као и божићни колач. По народном веровању, такви колачи су имали и једну одређену магијску снагу. Они су симболички представљали срећу и здравље за укућане, разне домаће животиње, квочке с пилићима, чобане па и неке пољопривредне алатке. Колач “шака” био је намењен, свакако, орачу. У пољадијским селима, као што је то на пример Соколовац, осим божићњег колача домаћице су месиле и колаче зване: виноград, њива, волови, “наћве”, а колач “глота” намењен је читавој породици. Обавезни су били колачи који су симболизовали астрална тела и то сунце и месец. По народном веровању таква небеска тела знатно утичу на временске прилике од којих највише зависе летина и усеви. У појединим клисурским селима, као што је то на пример Белобрешка, за божићне празнике месе се специјални колачи које народ зове “кијак” (то је нешто већи колач) у облику плетенице и мали колач звани “кика”. Исто у облику плетенице које се у овом крају називају и кике.

б) Чесница

У врсту обредних хлебова, са истом магијском снагом, а који се месе за божићне празнике, спада и “чесница” која се обавезно припреми првог дана Божића ујутру. Чеснице су мешене од пшеничног брашна са водом и масти али без квасца. Била је то једна врста погаче, печена на отвореном огњишту. Сиромашније клисурске породице месиле су чеснице од кукурузног брашна, такозвану “проју”. Назив “чесница” свакако потиче од речи “чест” што значи: део, срећа, пошто се “проја” дели на комаде и сваком укућану се даје по један део. У Клисури и Пољадији домаћице месе чесницу ујутру, на први дан Божића. За чесницу користе “неначету” воду (то је вода која се донесе у кућу пре изласка сунца, из бунара или са извора). Овој се води у клисурским селима придаје велика важност, пошто се сматра да има профилактичко дејство. Домаћин са неначетом водом улази у кућу поздрављајући домаћицу која му долази у сусрет речима: “Христос се роди!”. Добија следећи одговор: “Ваистину се роди”. Потом се заподене разговор следеће окамењене садржине: ”Шта нам доносиш?”. Одговор: “Доносим воду неначету. Нека породица буде жива и здрава!”

 

 

У чесницу се обавезно ставља метални новац. Некада је у имућним кућама то могао да буде и по који златник или сребрни новац. У пољадијским селима тај се новац мењао сваке треће године, док се у Клисури о томе и не води рачуна. Према народном веровању, и чесница има магијску моћ која делује на људе и животиње.То је врста магијске снаге новог живота.

Домаћин или домаћица је чесницу ритуално ломила на комаде. Избегавала се употреба сечива и уопште шиљастих предмета. Сам чин ломљења обавља се пре ручка и везује се за обичаје у мртвачком култу када се погача увек ломи а не сече. Комаде чеснице редом домаћин намењује укућанима, по старешинству, а потом и умрлим члановима породице.

 

 

У неким клисурским селима у ломљењу чеснице учествују сви чланови породице, кидајући сваки за себе по један комад. Најзанимљивији тренутак при ломљењу чеснице јесте свакако пронаћи комад у коме је скривен метални новчић. Онај који би нашао новац у свом комаду значило је, према народном веровању, да ће те године бити срећан.

У пољадијским селима постоји обичај да скидају тесто са новчића а потом, заједно са босиљком са божићњег колача, па су то чували и лечили обелела места деци на телу или су пак њима лечили стоку.

в) Полаженик

У пољадијским селима веома је распрострањен обичај са “полажајником”, а у клисурским местима о њему се зна једино у Старој Молдави и Љупкови. Полажајник јесте прва особа посетилац једне куће на божићни празник. Њега посебно дочекују тамо где тај обичај постоји. Према једном руском истраживачу (П. Богатиреву) порекло овог обичаја треба тражити на Балкану, односно међу Јужним Словенима. Од њих су овај обичај примили и Мађари. У народном веровању, долазак полажајника требало је да донесе у кућу срећу, па су га зато сви волели. Код Пољадијаца, на пример Соколовчана, полаженика ставе у средину собе па га онда посипају пшеницом и кукурузом, тиме испољавајући жељу да година буде родна. Пре одласка полажајник је добијао колачић који је за њега припремљен, такозвани полажајников колач са отвором у средини.

 

 

Иако Свиничани не знају за обичај полажајника, они ипак првој особи која дође у кућу на Божић, дају сито са кукурузом а она кукуруз баца у ватру и џарајући је говори: “Господ да даде здравља, да се плоде свиње, пилићи, говеда итд.”

г) Бадњак

У току божићних празника значајно место заузима бадњак и његово стављање на огњиште. Обичаји везани за бадњак имају веома старе корене који се могу наћи у неким најстаријим манифестацијама људске религиозне праксе која се заснива на анимистичком схватању света поштовањем одређених биљака и дрвећа. Оваква веровања су позната и старим европским народима: Келтима, Германима, па и Старим Словенима.

Бадњак је дрво које се пали уочи Божића, то јест на Бадње вече, када се по обичају цела ноћ проводи у неспавању. Тада се не спава, него бди. Поједини етнолози тврде да баш од тога и потиче ова реч (старословенски глагол “бдети”).
У већини села Клисуре и Пољадије на Бадњи дан ујутро, док сунце “напредује”, одлазио је по један домаћин из сваке куће по бадњак.

 

 

По неком нарочитом поступку одсецало се танко стабло дрвета (храста или цера). Бадњак је требало да буде од тврдог и “живог” дрвета. Неки етнолози сматрају да је храст дрво Бога громовника и у неким старим индоевропским религијама. Посебно поштовање су му указивали и Стари Словени.

Нарочито је познат обред при одсецању бадњака, који се обавља у клисурским селима (на пример Белобрешка). Пошто се стигне до одређеног места, одреди се дрво за бадњак, а пре него што ће бити одсечено, прелије се вином, домаћин се прекрсти и речима “Опрости ми, бадњаче!” подиже секиру и покушава да само једним замајцем одсече стабло бадњака. Пажљиво се прати да одсечено дрво пада на “исток”.

 

 

Бадњак је у кућу уносио домаћин. Доносиоца бадњака домаћица је дочекивала питањем: “Шта носиш?” а добијала одговор: “Доносим срећу и здравље у кућу”. На шта би му домаћица добацила: “Жив ми и здрав био!”
У Пољадији су бадњак мазали медом и поливали вином како би година била родна. Тек потом бадњак су стављали на ватру. Док бадњак гори у ватри, селом се проламају пуцњеви из ловачких пушака или “прангија”, све то као знак који најављује долазак највећег хришћанског празника. Некада је при свакој православној цркви постојала по једна “прангија”. А то је тучана ћупа која се набије барутом, добро заптије, а онда се фитиљем упали, тако да се чује један снажан прасак попут експлозије топа. У Свиници не секу бадњаке, као што то раде у другим клисурским местима, већ ките јелку бомбонама и колачима. Овако украшену јелку називају “крискин”.

Из свега приложеног може се закључити да је бадњак за Клисурце и Пољадијце сматран за свето дрво са којим се поступа као са неким живим бићем и од кога се очекивало да донесе породици срећу, изобиље и нарочито здравље.

д) Божићна јелка – Крискин

Појава зимзеленог дрвета, обично јеле, окићеног разним предметима, поготово то бивају слаткиши, јесте свакако појава новијег порекла. Клисурци и Пољадијци су овај обичај преузели од католика, нарочито немачких породица са којима су били у контакту дуже времена.

 

 

С правом се може установити да је обичај узимао снажан замах нарочито после другог светског рата. Томе је нарочито допринела и нова успостављена “социјалистичка” власт која је прихватањем новогодишње украшене јелке желела да истисне друге божићне обичаје који су имали добро очуван религиозни призвук.

е) Божићна слама

Обичај јесте да се на Бадње вече уноси слама у кућу и растура по собама и другим просторијама. Народ верује да се уношењем сламе у кућу, у ствари, тиме означава долазак Божића, пошто се Исус Христос родио на слами. Ипак, порекло овог обичаја јесте много старије, потиче из прехришћанског времена. По обичају, сламу у кућу уноси домаћин у џаку. Са домаћином по сламу одлазе и деца. Она би се поређала једно за другим у колони, по старешинству. При ношењу сламе домаћин је квоцао а деца су га пратила пијучући и тако имитирала гласове пилади.

 

 

Улазећи са сламом у собу, домаћин поздравља укућане речима: “Добро вече! Христос се роди!”, а домаћица одговара “Ваистину се роди! Жив и здрав био!” Понекад би га домаћица запитала: “Шта носиш?”, а он би одговорио: “Здравље, весеље и срећу у кућу!”

У пољадијским селима извесна количина сламе ставља се у сито које је домаћица претходно била припремила за ту сврху и у њега већ била ставила нешто пшенице, кукуруза, комада божићњег колача, јабуке, шљиве и нешто од металног новца. После растурања сламе, кућа се не сме више чистити све до трећег дана Божића. По народном веровању кућа се не чисти да се не би на тај начин почистила срећа и здравље из куће.

 

 

Слама се износила из куће тек трећег дана Божића и то ујутру пре изласка сунца. Та слама се односила у воћњаке да би воћка боље родила. У Соколовцу домаћица ту почишћену сламу даје најстаријем сину да је носи у виноград. Он то носи јашући на коњу покривеним ћилимом. Ношење сламе у виноград обично се обавља у групама.

Уношење и изношење сламе из куће представља посебан свечан обред. Овим обредом се желело обезбедити плодност, здравље и срећу укућанима. Обичан свет је божићној слами придавао профилатичка својства. Ипак, о улози и значењима сламе на Божић постоје различита мишљења. Чини нам се да је најприхватљивије оно које је изнео познати српски етнолог В. Чајкановић: (Божићна слама, Прилози из књижевности и језика, историје и фолклора, 3, Београд 1923., стр. 125-134). По њему, божићна слама има привлачну моћ и за Богове и за душе предака, а Бадњи дан је велики празник предака. Квоцање, просипање сламе и бадње вече значи позивање душа предака на гозбу божићну.

ђ) Бадња вечера

Право празновање Божића отпочињало је бадњом вечером која је испуњена низом магијских догађаја. На бадњиданској вечери се служи посно јело у свим селима Пољадије и Клисуре. По неком неписаном правилу, уочи вечере, сви чланови породице су били обавезни да се нађу на окупу. То је јасан доказ да је бадња вечера један чисто породични празник. Бадња вечера се по обичају служи на поду. У Свиници не постоји обичај да се вечера на поду. Тек у новије време, у свим селима како Клисуре, тако и Пољадије уобичава се да се вечера служи на столу. У пољадијским селима се за вечеру обично служи: парадајз супа или чорба, пасуљ пребранац, сува или печена риба на уљу, дулечница, ораси, мед и суве шљиве.

 

 

У Љупкови се бадња вечера служи на поду, на разасутом џаку. Читава свечаност носи обележје велике скромности како по ономе шта се служило за јело, тако и по условима у којима се изводи овај чин обреда. Пре вечере обавља се такозвано “причешћивање”. Тада се једу погачице од првих поклада, поливене вином. А читав обред јесте једна врста опонашања правог причешћа који ће сви укућани обавити већ следећег дана, на први дан Божића. Обављање причешћа и код куће јесте доказ једног старијег обичаја, познатог у стручној литератури под називом “универзално свештенство” (Васа Лупуловић, Борислав Крстић, Љупкова долина, Темишвар 1995. год. стр. 175). Према том обичају, извесни сакрални чинови обављани су и од мирјана (световних људи).

Међу јелима која се обавезно спремају и служе на бадњој вечери јесте и једна врста ситног пасуља који се у Клисури назива “окишица”. Употреба пасуља на бадњој вечери јесте позната од давнина. Етнолози тврде да је пасуљ био јело у култу мртвих, познат још код других индоевропских народа. Веома важну улогу у јеловнику бадње вечери имала је риба. Она је представљала инкарнацију душе предака, а по народном веровању, оне баш о бадњој вечери посећују укућане. Истовремено риба је и симбол плодности па према томе и симбол живота.

 

 

На бадњој вечери посебну улогу су имали и ораси. За орахе су везане многе магијске радње. Тако, на пример, у Соколовцу, након бадње вечере, укућани се најпре прекрсте а затим бацају орахе у углове собе. Другим речима, они су овим бацањем у ствари крстили собу орасима. По народном веровању то се чинило да би се чули лопови када буду долазили у крађу. Такође и народном веровању, дрво ораха и његов плод имају хтонички карактер. У пољадијским селима обавезно јело на бадњој вечери био је мед. Мед су јели сви укућани како би им била слатка цела година и да их добро служи здравље.

ж) Коледари

Постоји обичај у Клисури и Пољадији да падом мрака по селу “лутају” коледари, појединачно или у групама, које су биле организоване још уочи божићњег празника, пре неколико дана, или се то зна још од прошле године. Обичај коледарења у Клисури је старијег порекла. Етнолози тврде да овај обичај знају сви словенски народи, а нарочито је развијен међу Јужним Словенима. Као коледари у клисурским и пољадијским селима јављају се превасходно деца или омладинци. Превасходно иду у групама од по двоје, троје па и више дечака и девојчица. Приликом коледарења они рецитују и певају пригодне песме. Коринђаше су домаћини радо примали у кућу. Ретке су биле породице које су одбијале коледаре. Коледари у клисурском селу Свиници улазе у кућу, седну на под, домаћица им пружа сито са кукурузом. Они окруне кукуруз и бацају га кокошкама. Потом коледари џарају ватру и говоре: “Да се роде јаганци, телад, пилићи и свиње”, а домаћица им даје суве шљиве, јабуке, бомбоне и орахе.

 

 

Ево једне коледарске песме којаје забележена у селу Соколовцу:

 “Добро вечe, добри газдо, Ми идемо тамо-амо
Па смо дошли да вам попевамо:
Синоћ нам се Христос роди,
У јаслини, у сламици.
Дајте нам, дајтe нам!
Шта ће нам дa дaмо:
Кобасицу у торбицу,
Орахић у џепчић ”,

У Љупкови забележили смо варијанту на пређашњу песму коју коледари певају на Бадње вече. Сличан текст може се чути и у другим клисурским селима:

“Добро вече, добри газдо,
Ми смо дошли да јавимо:
Родио се Исус Христос у шталици, у јаслици.
Прелетела два анђела па донела два камена.
Два камена oд мермера,
Сазидаше свету цркву:
У тој цркви никог нема само Стева и Никола.
Свети Стева службу служи а Никола cвећe пали.
Ако ј’ колач, да чекамо,
Ако је жарач, да бежимо! ”

Како у Клисури, тако и у Пољадији, српски живаљ живи у заједници са румунским народом. То је учинило да се многи обичаји преламају, мешају, позајмљују. Утицај се осећа и у коледарским песмама, па се могу чути и овакви стихови, забележени у Љупкови:

 

 

“Ој колендре, колендрице,
Дај ми мало кобасице! ”

Свакако да је најраспрострањенија коледарска песма у Клисури она са стиховима које могу изговорити и деца предшколског узраста:

“Ја сам мали чича Пера,
Ујела ме жута кера;
Kaд претрчим преко мора,
Дај ми, газдо, неки ора!
Куј један, куј два,
То ћу све да примим ја!
Ако је колач да чекамо,
Ако је жарач да бегамо! ”

Упоредо са коледарима и коринђашима-певачима, у Клисури и Пољадији распрострањен је и обичај ношења “вертепа” или како се то у народу каже “црквице”. Обичај је познат и код других сународника. Изгледа да је за ове крајеве “вертеп” постао знатно распрострањен тек нешто касније, између два светска рата. У неким селима овај обичај је познат и под називом “бетлехем”, а то је назив који се може наћи код католика…

 

 

…У клисурским и пољадијским селима људи славе Рождество Христово (Божић) три дана и овај се празник сматра у народу највећим празником у години. Најважнији и најсвечанији је први дан Божића. За овај дан постоје неколико значајних народних обичаја као што су: доношење “неначете” воде са бунара или извора, мешење чеснице, одлазак у цркву, долажење положајника и обредни божићни ручак. Први домаћинов посао на Божић ујутру рано јесте одлазак на бунар или извор по “неначету” воду. У појединим клисурским местима ту воду називају и “здравље”. Од неначете воде потом је домаћица месила чесницу, а укућани се умивали таквом водом. Доношење воде о Божићу са извора или бунара, као и веровање у њену магијску моћ, има, свакако, корене у паганству, када су поред биља и камења били обожавани и извори, па и бунари. Отуда веровање да се око извора и бунара окупљају разна натприродна бића (духови и демони). Пре божићњег свечаног ручка, свака би домаћица замесила и испекла чесницу. Чесница је негде погача од пшеничног брашна, а у клисурским местима то је била понајчешће “проја” која се готови од кукурузног брашна. На први дан Божића већина укућана одлази у цркву да би присуствовали светој литургији и да би се причестили. У клисурским селима се обичава да на тај дан појединци поклањају паре за свету цркву и за срећу и здравље својих укућана, ради праштања грехова и за успомену оних који су умрли. Код куће остаје једино домаћица која ради око спреме ручка, а који је сада мрсан.

 

 

Ручак је најсвечанији тренутак првог дана Божића. За божићни ручак припремају се обично следећа јела: говеђа или пилећа супа, сос, кромпир, живинско или говеђе кувано месо, сарма и наравно, печење. Све се то свршава разноразним колачима и тортама. У пољадијским селима, првог дана Божића особа која прва дође у кућу сматра се да је то положеник. Тада га ставе у средину собе па га посипају пшеницом и кукурузом испољавајући на тај начин жељу да им година буде родна и плодна. Потом му дају колачиће који су били благовремено за њега спремљени. У Свиници, где не знају за обичај са “положајником” како је то у другим клисурским селима као што су Стара Молдава и Љупкова, ипак првој особи која дође у кућу на Божић, укућани дају сито са кукурузом који он баца у ватру и џарајући је говори: “Господ Бог да да здравља да се плоде свиње, пилићи, говеда”.

 

 

Други дан Божића нема посебних народних обичаја. Једино је значајно што се на тај дан омладина и младеж санка на саоницама са коњском запрегом а мушкарци јашу своје вранце. Другог дана Божића су удате кћери одлазиле у посету својим родитељима.

Трећег дана Божића домаћице почисте собе а сакупљену сламу дају домаћину (у Соколовцу то се даје најстаријем сину) да је носи у виноград како би те године, по народном веровању, виноград боље родио. Божићни празници се обележавају и заједничким весељима, културним приредбама и игранкама. Поготово то важи за нова времена.

 

Извор: Борислав Ђ. Крстић, Народни живот и обичаји Клисураца и Пољадиијаца, Темишвар, 2015.

Поделите:

Коментари

коментара