ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ О РУМУНИЗАЦИЈИ СРБА И СЛОВЕНА

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ О РУМУНИЗАЦИЈИ СРБА И СЛОВЕНА

У Свечаној сали  Месне заједнице Вељко Влаховић“, Друштво историчара Петровграда (Зрењанина) организовало је, разговор о књизи, зборнику “Румунија и румунизација Срба. О књизи, зборнику текстова, су говорили академик Зоран Милошевић, лингвиста Срђан Новаковић и публициста Душан Ковачев.

 

 

Овај скуп је био замишљен као промоција нове књиге зборника текстова и анализа који су разматрани у претходној књизи зборнику, овог аутора, под називом „Анатомија румунске политике“ у којој се аутор академик Зоран Милошевић бавио питањем великорумунског пројекта у овом делу Европе. Истовремено скуп је био и слободна дискусија присутних грађана на ову мало познату и слабо осветљену геополитичку тему.

 

 

Скуп је отворио председник Друштва историчара Петровграда (Зрењанина) Мирко Козић који је представио уважене госте из Београда и основне смернице њихове стручне мултидисциплинарне анализе метода политике румунизације кроз историју и у савременом политичком тренутку. „Ово је јако интересантна тема, која уопште није уочена у нашој академској јавности и у медијима. Рекао бих и да је потпуно скрајнута као тема и зато мислим да је вредно чути ове уважене госте који су се потрудили да је свестрано обраде и изнесу у јавност“, рекао је Козић.

 

 

Публициста пореклом из нашег града који се годинама бави важним идентитетским питањима у Београду Душан Ковачев је у уводном излагању представио тему зборника:

 

 

„Ово је један преглед проблема романизације народа на просотору данашње Румуније. Наслов је можда необичан али добро сажима тематику зборника текстова. На двадесетак страна у овој књизи сам се потрудио да прикажем вид организованих заблуда о етногенези Румуна као „аутохтоног“ народа на простору данашње Румуније. Оно што је битно, да одмах нагласим, да ми овде не аступамо као шовинисти или српски националисти. Желимо да утврдимо историјску истину а користили смо румунске изворе. Почео сам са великим румунским археологом Александром Николескуом, који је практично оборио тезу румунских аутохтониста о континуитету развоја археолошких култура на тлу Румуније од старог до новог века. Романски народ који је у основи савремене Румунске нације нема везе са праисторијским културама на том простору у старом веку. Ипотешти – Кндешти култура која је трајала од 5 -7 века, на простору Румуније и која је била неоспорно словенска, односно српска, својеврсна мешавина Словена и Анта, говори, да тог континуитета није било. Потом имате овде детаљну причу о формирању Школе Ердељана, тајне папске канцеларије у оквиру делатности Хабсбуршке монархије на овим просторима. Касније се укључила у ту латинизаторску политику Немачка, па Француска и на крају франконизовано руско племство отуђено од руског народа…“- рекао је између осталог Ковачев.

 

 

Гост Срђан Новаковић је лингвиста, добар познавалац свих романских језика и изводи закључке о речницима наших Влаха и Аромуна, Гога, познатијих као Цинцара. На тлу Румуније постоји велики број српских и(ли) словенских топонима, хидронима, оронима, каже Новаковић.

 

 

„Ми смо убеђени да прави латински језик није био онај који је нама Ватикан представио у својим уџбеницима. Прави старолатински језик, можемо, парадоксално наћи ако узмемо старословенске уџбенике…итд. Павле Соларић, најбољи ђак Доситеја Обрадовића је написао књигу „Словенствујући Римљани“. У тој књизи је он доказао реч по реч, колико има српско-словенских речи у латиннском. То се код нас на факултетима неизучава, наша лингвистика опонаша верно оно што Германи заповеде. Имамо ту индо-германску филологију као инструмент пруског империјализма а Романи, Франци су се побунили и тражили где су они у тој причи и од тада имате индо-европску лингвистику. У тој филологији места нема за Словене и Србе. У тој индо-европској филологији, чућемо бајке о наводним Илирима, наводним староседеоцима Балкана, који се још именују и Албанцима. То су невиђене глупости. То тврде данас и наши историчари под утицајем Германа. Ти научници нису никад темељно познавали балканске и словенске језике. По индо-германској филологији имамо Румуне као потомке Трачана, Дачана. Данас орвеловским механизмом, све оно што је у прошлости неодговарајуће, данашњој истини, се поништава и брише. Данашњи Шиптари масовно дају имена по илирским краљевима и краљицама (Агрон, Теута, Илир) а Румуни по дачким (Дачија марка аута) и римским царевима, легионарима и песницима (Август, Аурел, Овидију). Румунија је створена као прва Италија 1859. године насилним уједињавањем две словенске кнежевине Влашке и Молдавије. Створена је Романија или Римљанија , у буквалном преводу.Осим поменуте Школе Ердељана и Ватикана ту државу је створила и масонерија из Торина у Италији. Ту је прворазредну улогу одиграо гроф Емилијо Кавур и главни слободни зидар тога времена Ђузепе Мацини. Наравно, ту је било помоћи и од Француза, Жерома, Наполеона Трећег итд.“

Најзначајније на овом скупу је било излагање академика Зорана Милошевића који је врстан познавалац овог геополитичког питања и који упозорава државу Србију:

 

 

„Тема овог зборника и мог дугогодишњег истраживања је Румунија и румунизација Срба, како и гласи наслов. Она је актуелна јер је званична Румунија у парламенту и влади прогласила политику да je влашko и још неки делови српског становништва у ствари Румуни. У том контексту су део својих институција инсталирали у Србији, нелегално али оне раде и функционишу, врше пропаганду великодржавне идеологије Румуније и на тај начин имају претензије на део територије државе Србије. Њихова Црква је неканонски створила парохије на подручју СПЦ и привлачи вернике и неук народ тако што ненаплаћује обреде а плату мисионарима даје држава Румунија, нуде стипендије студентима, који се изјасне да су Румуни и већ у Неготину, Бору имамо 40% лекара који су завршили студије у Румунији а раде код нас. Модерно је на истоку Србије да омладина учи румунски језик и одлази у Rумунију, да студира, јер је џабе. Дају све врсте повластица српским пословним људима, да пребаце бизнис у Румунију. Оно што је најпроблематичније јесте масовна додела румунских држављанстава и пасоша са којим наши људи могу да се крећу по Европи. Једном речју све индиције говоре да је Румунија поново покренула машинерију румунизације Срба, што није први такав покушај у историји…Треба схватити да је идеологија румунизам створена да се бескрајно шири, јер је то ширење, наметање латинског идентитета интерес Запада, да се сузбије православни, словенски идентитет и да се на овом подручју , Доњег Дунава успостави латински идентитет. То се види у борби против ћирилице, која је мета за елиминисање, затим кроз сузбијање српске идеје, државе, језика, културе итд.

 

 

Румунска политика тежи да створи „Велику Румунију“, при чему није дефинисала где се завршавају границе замишљење државе уз опасност, да се по први пут директно и отворено, сукоби са Србима у својој историји, тврде ови истраживачи. Румуни постојано тргују својим геополитичким положајем, што их приморава да често мењају страну изазивајући код дојучерашњих савезника згражавање. Скоро свака историјска промена стране Румунији „детету среће“ је доносила проширење државне територије. Други смер румунске политике је асимилација становништва, тј. наметање идеологије румунизма. Трећи извор је постојано антисловенство, посебно русофобија, јер у Букурешту сматрају да је Русија главна препрека стварању „Велике Румуније“, закључили су еминентни предавачи на овом скупу.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
БАПА –  СРБ СЕВЕРНОГ БАНАТА

БАПА – СРБ СЕВЕРНОГ БАНАТА

Промоција два романа Радована Влаховића: „Бапа“ и „1934.“ и наставак романа „Бапа“, књига друга, у издању Банатског културног центра, одржан је у петак, 15. децембра у Салону Народног музеја Зрењанин. Уредник обе књиге прозе је Симон Грабовац.

 

 

Роман „Бапа“, објављен 2016. године, нашао се у три најужа избора за награде у 2017. години: Виталова награда Златни сунцокрет, Награда Лаза Костић Новосадског сајма и Књига године Друштва књижевника Војводине. О романима су у Зрењанину говорили књижевни критичар Марија Танацков и сам аутор, а одломке је говорила Сенка Влаховић из Банатског културног центра. У име љубитеља књижевности и Народног музеја Зрењанин разговор са аутором романа и гостима водила је Душка Коларов, професор српског језика и књижевности. Доносимо ауторски текст о овом литерарном и етно-психолошком домету Влаховићевог дела из пера познатог интернет новинара Душана Ковачева.

 

Душан Ковачев: Роман „Бапа“ Радована Влаховића

 

 

Иако је српска култура уопште, па и књижевна култура веома стара, она је преживела снажан дисконтинуитет услед пропасти српске државе у средњем веку. Основни облици јаног организовања народног опстали су у то доба тек на простору данашње Војводине под окриљем православне цркве, а књижевност опстала и самородно се усмено развила у слободарску мисао тек на подручју слободног крунског Великокикиндског дистрикта, у равници на северозападу Баната.

 

 

Роман радована Влаховића „Бапа“ из 2016. године забележио је дух живота сељака Дистрикта каквог памтимо од наших старих, који су у неприликама одвек тежили сажетом, животном и суштинском.  Услед разумне јасне сажетости коју изискује дух српског језика, у нашој књижевности је мало правих романа. Улогу романа има новела, док улогу   приповетке често врше проширене анегдоте. Влаховићев роман потврђује ову тежњу.

Влаховићев јунак живи, ради, говори, мисли и дела потпуно у складу са стањем ствари у којем живи. Равница је поље којим се развија његов опстанак и издалека гледано, он делује усамљено, једногласно и незанимљиво. Тек кад се читалац приближи бапи“, види његово унутрашње богатство. Бапа је салашар који ствара ред око себе, али и код других. Његов је жиовот једнако уређен у сваком смислу и на сваком пољу. У једном дану овог салашара види се сво богатство социјалних, култрних, породичних, политичких, имовинских и естетских односа, у широкој палети од практичног до еротског. Импресионира одлично представљен унутрашњи дијалог Бапе, који се срсисходно испуњава у сусрету са другима, поводом разних ситуација. Бапа не фразира, изражава се сажето, никад лапидарно, увек јасно, под строгом контролом своје етике и практичности која је дедељива од искуства старине и захтева природне средине. Незанимљив је Бапа у изразу, али ванредно занимљива личност у ставу. Бапа је срб северног Баната.

 

 

Књижевници модерног доба који су припадали класичној српској књижевности на подручју Војводине, водили су борбу против штетних навика, одрођавања и изрођавања нашег народа. Касније доба социјализма, а нарочито постмодерна, учинила је да личност српског банатског сељака устукне пред диригованим колективом, који се касније распао у пустоши транзиције. Влаховићев „Бапа“ пружа оно једино што нам је потребно, повратак човеку узора чврсто укорењеном како у традицији, тако и у ономе што данас зову „одрживошћу пословања“. Да би показао искуственост животности свог јунака, Влаховић је пажљиво бележио речи и синтаксу којом је говорио и мислио његов Бапа, у свакој особености израза и нарочито у пуноћи контекста где је изговорено само објава стварности која се догађа, њена непорецива разумна артикулација.

Наравно, наративни ток је јасан и радња се одвија уједном дану. Ритам те радње је комуниколошки наглашено везан за биполарну социјалну заједницу у којој постоји Бапа: село и салаш. Остварење практичне користи пољопривредног рада Влаховић слика у кафани код Максе Сасиног, где је његов Бапа надмоћан над касапином, трговцима и сеоским ђилкошима. Бапа је српски пољопривредник, али као такав, он себе и њега други осећају моћнијим као сточара нео као ратара. То је важна особеност српског сељаштва у Војводини која је тешко уочљива свима осим њима самима. Ратарство зависи од сточарства, а не обрнуто. Отуд толико експресивних мириса коњског зноја, вушкије, и сцена брижно осењених коња у роману Бапа, који се свршава ненаданим ждребљењем кобиле.

 

Детаљ са промоције романа Радована Влаховића у Зрењанину

 

Међутим, надмоћ салашара није у имовини, чак ни у говору, већ се очитује из његовог самог личног става. Снажан контрапункт даје слика повратка Бапиног на салаш са његове зимске авантуре у селу. Спасавање путника невољника и пуноћа животне сврхе нису ни патетично сладуњаве ни митологизоване, како се често „сервира“ у претенциозној,  пасторално обојеној књижевности о сеоском животу. Напротив.

Бапа је породични херој. Његова животна сврха је стварање задовољства животом који напредује и развија се. Бапа је робусно достојанствен. Мали, непознат, споредан, без друштвене славе и почасти, али у главни и незаменљив у свом паоршагу где стотине и хиљаде таквих чувају дух старе милитарије. Они упорно исплаћују вековни кредит зацркву коју су подигли још њихови аскурђели. Потребна је генерацијска чврстина карактера да се овакав подухат изведе.

 

 

Ипресиван и јасно истакнут је мотив клиндре, коју Бапа снева као извор неисказаног блага. Клиндра, троугласта парцела између ленија слика и прилика је положаја у којем се нашао српски сељак у Војводини, јер како песма каже „друм је царски, а сокак бећарски“. Клиндра је уз оба, а у Бапиом случају веза је села и града у којем он мније да ће установити свој живот као вечит, монументалан. Феномен салаша је појава о којој се много и дуго брбљало и певало на салдуњав начин, а мало се истражило. Мали је број оних који су данас свесни да је салашарски живот развијен тек по пропасти Српске Војеводине, снажно подстакнут полицијском упраом Баховог апсолутизма. Срби су се селили на салаше из невоље, склањајући се привремено из села пред финанцима, жбирима, накупцима, политичарима сеоским бећарима и жупанијским беатерима. Привремено се склањајући, али им не препуштајући им село, што јасно показује једнодневни долазак Бапе, послом. Село живи потпуно зависно од Бапе и таквих као штоје Бапа. Међутим, Бапа и други салашари су чак и од села независни и живе по сеоском атару. „Село хвали, а у граду живи“, каже пословица. Изузетно је тешко опстати на салашу где Бапа живи. Нису сви салашари успели као Бапа. Једни су пропали, па постају алкохоличари, други су радници у циглани код Бона, трећи су плен зеленаша, али Бапа ни једне, ни друге, ни треће није заборавио. Са свима или сарађује, или им помаже, или мисли на њих или их снева ако му у будном стању на памет не падају.

 

 

Влаховићев роман нам не слика своју сопствену пројекцију о некаквом банатском „грофу“, већ стварну узорну личност из прошлости способну да нам буде узор и за будућност. Особу способну да пе падне у паорско подложништво, већ је претвара у паоршаг и развије самосталност. Она с ослонцем на слободољубиви дух древне милитарије стрпљво оре на ис и на стук, крчећи себи и својима пут ка достојном животу. Ка својој Клиндри, између „друма царског и сокака бећарског“.

Преузето са:

https://dusankovacev.wordpress.com/

 

Поделите:
РЕЧ ПАОР У ХРВАТА

РЕЧ ПАОР У ХРВАТА

Потпуна је неистина да је реч паор некаква војвођанска особеност и да се само у Војводини њоме називају сељаци, односно ратари. Ове речи има и у страним језицима, а користи се у Хрватској, чешће у облику паур, где за разлику од Војводине само изузетно стиче пејоративан смисао. У Хрватској, као и у Србији израз паор, има и класни смисао. Шта више, међу Хрватима у аустријском Градишћу је значење речи паор пре свега класно. (више…)

Поделите: