ДУШАН КОВАЧЕВ – ВОЈВОЂАНСКИ МЕНТАЛИТЕТ

ДУШАН КОВАЧЕВ – ВОЈВОЂАНСКИ МЕНТАЛИТЕТ

Савремена аутономашка флоскула „војвођански идентитет“ није идентитетски појам, израз свести или особита култура. То је противкултура која је себе прикрила кулисама ради улепшавања особених штетних појава које су већ девет деценија познате под називом војвођански менталитет.

„Восток, запад, полуноћ бојали се мене, славне, храбре Сербије, бивше тогда једне.“

Фото: Mонтажа на основу аутопортрета Захарија Стефановића Орфелина из приручника „Калиграфија“, 1778. г.

Малаксалост, пажњу, разврат Сиварида:

западњаштвом зовеш ти и „ситним радом“.

– Војводино стара, зар ти немаш стида?

Вељко Петровић

У Војводини је одавно уочено постојање регионалне противкултуре која је још крајем XIX века показала обележја умишљене супериорности. У првој половини XX века су малобројним Србима са простора некадашње Аустроугарске, огрезлим у умишљеном сепаратизму, хрватски манипулатори дали подстицај. Политичари Хрватске сељачке странке су им наденули особити говорни израз, упорно их називајући пречанима. Потом је војвођански менталитет под утицајем хрватских политичара и комуниста почео да производи и завичајни политички шовинизам и псеудосепаратизам у окриљу Војвођанског фронта. 

Великани наше народне културе из Војводине, још пре стварања Војвођанског фронта, препознали су ове штетне појаве и јавно им се супротставили.

Великан који је разликовао патологију од идентитета

Данашње аутономашко приказивање пејоративних израза и срамних понашања у циљу изазивања регионалног идентитетског доживљаја представља продор војвођанског  менталитета у колективну свест у циљу представљања социјалне патологије као идентитетског чиниоца. Стога заборавне морамо подсетити да је војвођански менталитет од почетка означен као патолошка појава.

Војвођани о Војводини 1928. године, објективно, без улепшавања и патетике

Сведочанства најугледнијих људи Војводине свог доба је објединило Удружење Војвођана у Београду у зборнику „Војвођани о Војводини“ 1928. године. Зборник се појавио годину дана након смрти Јована Цвијића. Овај зборник сведочи о особито погубним колективним манама народног карактера у Војводини, никако о његовој „супериорности“.

„Војвођани о Војводини“, зборник Удружења Војвођана у Београду, 1928. г.

Слависта, филолог и председник Матице српске, Радивоје Врховац сведочио је о одсуству иницијативе и неодлучности, као и склоности Срба у Војводини ка апатичности.

Исидора Секулић је писала о скептичном и паничном стању које је веома раширено међу становништвом Војводине. У свом књижевном стваралаштву дала је сликовите примере тог стања.

Никакве особине у виду „супериорности“ Срба Војводине нису бележили ни Душан Ј. Поповић, као ни много оптимистичнији Тодор Манојловић.

Радослав Марковић (такође сарадник Радивоја Симоновића) отворено је писао о тешкоћама прихватања заједничког удруживања међу Србима Војводине. Велики борац за развој задругарства је навео да се задругарство и банкарство у Војводини развијало подстакнуто радом Срба из Хрватске, нарочито Личана.

Станоје Станојевић се отворено супротставио жалопојкама о „јадној“ Војводини и разним војвођанским изговорима за све и свашта.

Милета Јакшић је особито напао алкохолизам који је по Војводини био изузетно раширен.

Све ово што су записали Војвођани о Војводини дало је слику која је веома удаљена од супериорности, без обзира што су аутори пропустили да се осврну на неухрањеност, осиромашење, пропадање најамних радника и разне социјалне болести које су харале подручјем Војводине. Неке од ових појава су биле толико срамне да су аутори потпуно избегли да их помену у Зборнику.

Јавно признати угледни људи Војводине нису себи дозвољавали да јавно говоре о најсрамнијим чињеницама о стању нашег народа. Њих је у уметничкој форми објавио Милош Црњански (касније такође укључен у рад Удружења Војвођана у Београду). Још 1919. године је под насловом „Апотеоза“, у збирци „Лирика“, Црњански саркастично приказао циничну, друштвено, морално и здравствено упропашћену личност Проке Натуралова и његових ратних другова који масовно болују од сифилиса, чиме је приказао очајно стање свог народа у Банату који је пропадао у умирућој тамници народа – Аустроугарској.

Исидора Секулић је писала о скептичном и паничном стању које је веома раширено међу становништвом Војводине.

Век касније, Војводину не мучи спутаност „војвођанског идентитета“, пошто тај идентитет уопште не постоји, већ је мучи проблем војвођанског менталитета од кога она болује. Војвођански менталитет је узнемирујући проблем. Тај непријатни проблем је давно дефинисан.

Војвођански менталитет је прецизно описао и означио као главни проблем Војводине Милан Кашанин. Као да је предосећао будуће невоље, Милан Кашанин је у зборнику „Војвођани о Војводини“, пре девет деценија, порекао постојање ма какве војвођанске посебности међу Србима. Шта више, навео је Кашанин да „војвођанска свест“ у народном духу и свести никада није постојала. Узрок за проблеме Војводине, уместо непостојеће „војвођанске свести“, нашао је у постојању војвођанског менталитета. Чиниоце појма војвођанског менталитета је навео бритко и тачно, као скуп изразито негативних завичајних појава, с препоруком да их треба мењати.

Милан Кашанин: „Нема Вовјодине и Војвођана у смислу неке одређене покрајинске свести. Ко је од нас, пре рата, код куће и у јавн, свој крај називао Војводином и себе звао Војвођаном?“ Фото: Википедиа

Милан Кашанин о непостојању „војвођанске свести“ и против војвођанског менталитета

Ево шта је писао Милан Кашанин о „војвођанској свести“ која не постоји и војвођанском менталитету који постоји као патолошка појава:

„Нема Вовјодине и Војвођана у смислу неке одређене покрајинске свести. Ко је од нас, пре рата, код куће и у јавности, свој крај називао Војводином и себе звао Војвођаном? Негдашње Српско Војводство било је и сувише кратког века и његове границе сувише произвољне, да би оно оставило дубоког трага у широким слојевима народа. Наш крај се систематски и свуд назива Војводином углавном од народног уједињења 1918. г. Па и данас влада збрка у појму тога имена, јер се у Војводину, уз Бачку и Банат најчешће не ставља и не рачуна Срем, који је заиста припадао некадањем Српском Војводству, него се ставља Барања, која није никад била у саставу тога Војводства. Оно што се, из комодитета, данас зове Војводином, нема још ни једног обележја засебне и заокругљене покрајине: нема свога центрума. Столица кратковековног Српског Војводе службено је био Темишвар, град и онда претежно немачког карактера, а данас у опште ван граница наше државе. Војводина, дакле, никад није имала свог културног, политичког и  привредног центра, па нема ни сад.

То је прво што треба знати кад је реч о Војводини. Друго је ово. Ако нема Војводине и Војвођана у смислу народне и дуготрајне покрајинске свести, има један менталитет, који је својствен свим људима на тој територији, менталитет који је створен под двоструким утицајем: под утицајем средњевековне српске традиције и политичким приликама за последња два века. Живот у туђој држави учинио је да српски народ у Војводини заузме у свима питањима дефанзиван став, из чега је произашла његова конзервативност, сентиментално родољубље, спремност на жртву, везаност за цркву, осећајност, развијање унутрашњег живота. По свим приликама, Војвођанин је изживљавао свој живот не државнички и војнички, не освајачки и офанзивно, него физички и сензитивно. Нигде нема толико пустог, облапорног, нахрањеног и напојеног физичког живота као у нашој Војводини и мало где, у исти мах има толико склоности ка животу у фантазији и у сну, чак понирања у душевност и у мистику. Војводина је дала Српству за последња два века, више уметника и књижевника него све друге покрајине заједно. Она је била, одувек и на један начин, колевка њених тупих и пасивних духова, људи који сав смисао налазе у масном јелу, спавању и пићу и колевка занесењака, песника и уметника.

„Живот у туђој држави учинио је да српски народ у Војводини заузме у свима питањима дефанзиван став, из чега је произашла његова конзервативност…“

Људи таквог менталитета и са таквим склоностима немају много способности за прегнућа и напоре, за социјалну акцију и организван рад. Два можда најважнија предратна покрета – оснивање Земљорадниких Задруга и Привредник, – нису поникли у Војводини, него су у њу донесени из Загреба, од стране личких Срба. Банке се у Војводини тешко одржавају. Организације се спроводе споро, краткога су века и мало су активне. За десет година заједничког живота у нашој новој држави, Војводина није дала ни једног политичара вишег ранга и ни једног државника. Политички и државнички, утицај Војводине је раван нули у нашој новој држави.

Енергија и гипкост, то су две главне особине које недостају просечном, обичном човеку из Војводине. Он не зна цену времену и не воли да се креће.  Мало је радознао и бежи од напора. Пре рата су се могли на прсте избројати наши људи који су некуд путовали, живели на страни дуже време и предузимали неки већи, замашнији рад. Живи се од наследства и духовно и економски.“

„Војвођанска цивилизација“

Нема посебне „војвођанске свести“ нити „војвођанске цивилизације“. Уместо њих има особите социјалне патологије и њено име је војвођански менталитет. То је налаз из заоставштина најумнијих Срба Војводине који су предали поколењима, актуелан и у наше време. Није ли одмах по ослобођењу тај војвођански менталитет описао Милош Црњански у приповетки „Света Војводина“, објављујући је исте године када и саркастичну здравицу „Апотеоза“? Снажан контрапункт назива и садржине „Свете Војводине“ Црњанског указивао је на неодрживу супротност онога ништавног што јесте и онога што се хоће представити као „супериорност“.

Војвођански менталитет описао Милош Црњански у приповетки „Света Војводина“

Већ на почетку свог књижевног стваралаштва, за само две године, Црњански је упозорио на тешку заоставштину „болесника на Дунаву“, као маскараду којом управљају салонске лорфе (драма „Маска“ 1918). Упозоравао је на утицај декаденције бечке маскараде који је обузимао његов народ у далекој хабсбуршкој провинцији, која се кварила по мустри бечкој, формално поштујући домаће али помодно уобличене народне вредности. У том светлу се савршено може разумети и значај његовог супротстављања „затрпавању домаће књижевности страном литературом“ и његова оптужба да се „богаташка деца играју комунизма“, због чега је постао enfant terrible не само српске већ и југословенске књижевности.

Тек годинама након објављивања зборника „Војвођани о Војводини“, Никола Милутиновић, у „Гласу Матице српске“, писао је о некаквој „војвођанској  цивилизацији“. Милутиновићева високопарна фраза никад није прихваћена у јавности Војводине, а он и њему блиски малобројни сарадници чак нису никад покушали да искажу садржину онога што су називали „војвођанском цивилизацијом“.

Један од мурала у Сремској Митровици

Милутиновићев рад је био веома условљен фамилијарним политичким обзирима према престарелим и никад оствареним политичким идејама српских нотабилитета друге половине XIX века. Српски нотабилитети су били истомишљеници једне политичке оријентације која је и након Аустроугаске нагодбе узалудно размишљала о обнови борбе за аутономију Српске Војводине у Аустроугарској. Историјски српски нотабилитети (Никола Максимовић и Светислав Касапиновић) су тада замишљали да унутар Српске народне слободоумне странке окупе конзервативну групу српских богаташа која би се борила за персоналну аутономију Срба на начин који би био прихватљив Бечу и Пешти, као и кући Хабсбург. Милутиновићев став о „војвођанској цивилизацији“ је, по свој прилици, био танушни одјек остатака наде која је опстала међу ретким српским милосницима Хабсбурга на територији Војводине.

Високопарна фраза о „војвођанској цивилизацији“ је била толико ван разумне стварности да су је брзо сасвим заборавили и они који су о њој говорили и писали. У доба када се ова фраза појавила нико није ни критиковао нешто што очигледно не постоји.

Taчна дијагноза стања

Наши великани XVIII i XIX века углавном су негативне појаве на подручју Војводине приказивали кроз уметничка остварења, нарочито књижевна дела. Ђорђе Натошевић, Стеван В. Поповић и Радивој Симоновић искључиво су писали о узроцима народног пропадања. Тек је Милан Кашанин на најсажетији начин поставио дијагнозу проблема патологије народног духа у Војводини и дао јој име: војвођански менталитет.

Кад год чујемо за „војвођански идентитет“ морамо знати да се ради о патолошкој фрази

У десетој деценији након постављања дијагнозе патологије народног духа у Воводини, проблем војвођанског менталитета се и даље развија. Шта више, чиниоци тог менталитета се проширују и на остатак Србије. Ова социолошка патологија је сасвим запостављена, па још увек има оних који чак прижељкују да на основу социолошке патологије сопственим фабулацијама „докажу“ постојање посебног „војвођанског идентитета“. Такве је Милан Кашанин пре девет деценија отворено упозорио: „Нема Војводине и Војвођана у смислу неке одређене покрајинске свести“. У савремено доба је и Раша Попов поручио: „Не постоји осећање да си Војвођанин“.

Кад год чујемо за „војвођански идентитет“ морамо знати да се ради о фрази која нема друге садржине ван једне особите социолошке патологије.

Преузето са националних портала Српски став, Стандард и Царса

Поделите:
170 ГОДИНА  ОД БИТКЕ НА ИЉЕВУ – БАНАТСКОМ КОСОВУ

170 ГОДИНА ОД БИТКЕ НА ИЉЕВУ – БАНАТСКОМ КОСОВУ

У среду 24 априла лета господњег 2019 свештенство Српске Православне Цркве из Башаида и овог дела Банатске епархије у присуству верног народа служило је парастос погинулим банаћаним „батаљонцима“ у бици на Иљеву која се одиграла 24(12) априла 1849 у Великокикиндском округу.

 

 

Тог датума генерал побуњеничке војске Перцел Мор напао је место Меленце надмоћном силом уз употребу артиљерије. Срби су бранили место под командом свог војводе Лазара Зубана. У бици на пољу Иљево страдало је око две стотине добровољаца, највише из: Велике Кикинде, Башаида и Меленаца. Место погибије је обележено познатим Крстом на Иљеву који се на жалост нашао сада на приватном поседу и прети му опасност да буде оштећен или уклоњен, што држава свако не би смела да дозволи.

 

 

Знано је да је постојао споменик у Башаиду, на којем је записан број од стодеведесетосморо сахрањених „батаљонаца“. Парастос њиховим бесмртним душама служен је у Башаиду, ове године на стоседамдесету годишњицу,.

Професор Драгољуб Бадрљица, који се са групом поштовалаца овог места годинама бори за незаборав овог историјског догађаја, је овим поводом изјавио:

 

 

„ У свим тим временима  и биткама сви смо поражени и то треба тако схватити. Страдало је негде око две стотине а по мојим подацима 198 Срба из Кикинде, Башаида и Меленаца. Са поштовањем ми се сећамо оних који су страдали у овим догађајима, дали свој допринос, дали свој живот. Нанама је да се са поштовањем сећамо 170 годишњице али и да изведемо закључке, да се такви догађаји, драматични и трагични неспоразуми, више никоме и никада не десе.“

 

Запис у камену

 

Један од чувара слободарских традиција ових простора Кикинђанин Милинко Арсенов посебно истиче у свом обраћању преко друштвених  мрежа постојање надгробног споменика Србина из Равног Баната Живе Богарошког из Меленаца, који је у камену оставио за будућа поколења, овај запис:

 

 

,,Овде почива потпора Старости, Надежда Родитељска, јединац у Оца Жива Богарошки из жарке љубави к Роду своме, војево је против Маћара с прочом Браћом Диштриктском, бранећи свог Цара и своју Народност, погину у Башахидској битки на пољу Иљу у 21. години младости своје, 12. Априлиа 1849. Лета; Како отац Стефан, тако и јединац Жива жертвоваше на олтар Српске народности најмилје благо своје и живот а онај јединца свог, Можеш ли Роде више шта искати!…

Ој Иљево, Иљево,

Све дистричко Косово,

Чувај кости див јунака

Дистричких момака“…

 

Ђура Јакшић и бој на Иљеву

 

Публициста из Београда Душан Ковачев, Банатски Срб, се у својим текстовима дотакао овог боја, који је неоправдано заборављен у историји. Ковачев у тексту посвећеном односу великог српског песника Ђуре Јакшића према изразу паор износи претпоставку:

 

 

„Велики српски песник, приповедач и сликар, а изнад свега срб, Ђура Јакшић се родио и одрастао међу банатским ратарима. Борио се са сабљом у руци за Српску Војводину и то у Регименти Великокикиндског дистрикта (мајка му потиче из Карлова /данас Ново Милошево/ одакле је родом био и великан српске публицистике Теодор Павловић). Ђура Јакшић се за Војводину борио под старом ратном заставом граничара. Вероватно је био учесник и крвавог „Боја на Иљеву, српском Косову“ код Башаида 1949. године, када су надмоћни и одлично наоружани кошутови побуњеници под руководством Мора Перцела надвладали храбре српске синове равног Баната.

 

 

Несрећан, прогоњен и оспораван касније од моћника без човечанства, банатски срб је својим критичарима бритко одбрусио:

С крвавом сабљом, на бојној муци

Бољи сам био – бољи од вас!“

Петровград.орг

Поделите:
ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ О РУМУНИЗАЦИЈИ СРБА И СЛОВЕНА

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ О РУМУНИЗАЦИЈИ СРБА И СЛОВЕНА

У Свечаној сали  Месне заједнице Вељко Влаховић“, Друштво историчара Петровграда (Зрењанина) организовало је, разговор о књизи, зборнику “Румунија и румунизација Срба. О књизи, зборнику текстова, су говорили академик Зоран Милошевић, лингвиста Срђан Новаковић и публициста Душан Ковачев.

 

 

Овај скуп је био замишљен као промоција нове књиге зборника текстова и анализа који су разматрани у претходној књизи зборнику, овог аутора, под називом „Анатомија румунске политике“ у којој се аутор академик Зоран Милошевић бавио питањем великорумунског пројекта у овом делу Европе. Истовремено скуп је био и слободна дискусија присутних грађана на ову мало познату и слабо осветљену геополитичку тему.

 

 

Скуп је отворио председник Друштва историчара Петровграда (Зрењанина) Мирко Козић који је представио уважене госте из Београда и основне смернице њихове стручне мултидисциплинарне анализе метода политике румунизације кроз историју и у савременом политичком тренутку. „Ово је јако интересантна тема, која уопште није уочена у нашој академској јавности и у медијима. Рекао бих и да је потпуно скрајнута као тема и зато мислим да је вредно чути ове уважене госте који су се потрудили да је свестрано обраде и изнесу у јавност“, рекао је Козић.

 

 

Публициста пореклом из нашег града који се годинама бави важним идентитетским питањима у Београду Душан Ковачев је у уводном излагању представио тему зборника:

 

 

„Ово је један преглед проблема романизације народа на просотору данашње Румуније. Наслов је можда необичан али добро сажима тематику зборника текстова. На двадесетак страна у овој књизи сам се потрудио да прикажем вид организованих заблуда о етногенези Румуна као „аутохтоног“ народа на простору данашње Румуније. Оно што је битно, да одмах нагласим, да ми овде не аступамо као шовинисти или српски националисти. Желимо да утврдимо историјску истину а користили смо румунске изворе. Почео сам са великим румунским археологом Александром Николескуом, који је практично оборио тезу румунских аутохтониста о континуитету развоја археолошких култура на тлу Румуније од старог до новог века. Романски народ који је у основи савремене Румунске нације нема везе са праисторијским културама на том простору у старом веку. Ипотешти – Кндешти култура која је трајала од 5 -7 века, на простору Румуније и која је била неоспорно словенска, односно српска, својеврсна мешавина Словена и Анта, говори, да тог континуитета није било. Потом имате овде детаљну причу о формирању Школе Ердељана, тајне папске канцеларије у оквиру делатности Хабсбуршке монархије на овим просторима. Касније се укључила у ту латинизаторску политику Немачка, па Француска и на крају франконизовано руско племство отуђено од руског народа…“- рекао је између осталог Ковачев.

 

 

Гост Срђан Новаковић је лингвиста, добар познавалац свих романских језика и изводи закључке о речницима наших Влаха и Аромуна, Гога, познатијих као Цинцара. На тлу Румуније постоји велики број српских и(ли) словенских топонима, хидронима, оронима, каже Новаковић.

 

 

„Ми смо убеђени да прави латински језик није био онај који је нама Ватикан представио у својим уџбеницима. Прави старолатински језик, можемо, парадоксално наћи ако узмемо старословенске уџбенике…итд. Павле Соларић, најбољи ђак Доситеја Обрадовића је написао књигу „Словенствујући Римљани“. У тој књизи је он доказао реч по реч, колико има српско-словенских речи у латиннском. То се код нас на факултетима неизучава, наша лингвистика опонаша верно оно што Германи заповеде. Имамо ту индо-германску филологију као инструмент пруског империјализма а Романи, Франци су се побунили и тражили где су они у тој причи и од тада имате индо-европску лингвистику. У тој филологији места нема за Словене и Србе. У тој индо-европској филологији, чућемо бајке о наводним Илирима, наводним староседеоцима Балкана, који се још именују и Албанцима. То су невиђене глупости. То тврде данас и наши историчари под утицајем Германа. Ти научници нису никад темељно познавали балканске и словенске језике. По индо-германској филологији имамо Румуне као потомке Трачана, Дачана. Данас орвеловским механизмом, све оно што је у прошлости неодговарајуће, данашњој истини, се поништава и брише. Данашњи Шиптари масовно дају имена по илирским краљевима и краљицама (Агрон, Теута, Илир) а Румуни по дачким (Дачија марка аута) и римским царевима, легионарима и песницима (Август, Аурел, Овидију). Румунија је створена као прва Италија 1859. године насилним уједињавањем две словенске кнежевине Влашке и Молдавије. Створена је Романија или Римљанија , у буквалном преводу.Осим поменуте Школе Ердељана и Ватикана ту државу је створила и масонерија из Торина у Италији. Ту је прворазредну улогу одиграо гроф Емилијо Кавур и главни слободни зидар тога времена Ђузепе Мацини. Наравно, ту је било помоћи и од Француза, Жерома, Наполеона Трећег итд.“

Најзначајније на овом скупу је било излагање академика Зорана Милошевића који је врстан познавалац овог геополитичког питања и који упозорава државу Србију:

 

 

„Тема овог зборника и мог дугогодишњег истраживања је Румунија и румунизација Срба, како и гласи наслов. Она је актуелна јер је званична Румунија у парламенту и влади прогласила политику да je влашko и још неки делови српског становништва у ствари Румуни. У том контексту су део својих институција инсталирали у Србији, нелегално али оне раде и функционишу, врше пропаганду великодржавне идеологије Румуније и на тај начин имају претензије на део територије државе Србије. Њихова Црква је неканонски створила парохије на подручју СПЦ и привлачи вернике и неук народ тако што ненаплаћује обреде а плату мисионарима даје држава Румунија, нуде стипендије студентима, који се изјасне да су Румуни и већ у Неготину, Бору имамо 40% лекара који су завршили студије у Румунији а раде код нас. Модерно је на истоку Србије да омладина учи румунски језик и одлази у Rумунију, да студира, јер је џабе. Дају све врсте повластица српским пословним људима, да пребаце бизнис у Румунију. Оно што је најпроблематичније јесте масовна додела румунских држављанстава и пасоша са којим наши људи могу да се крећу по Европи. Једном речју све индиције говоре да је Румунија поново покренула машинерију румунизације Срба, што није први такав покушај у историји…Треба схватити да је идеологија румунизам створена да се бескрајно шири, јер је то ширење, наметање латинског идентитета интерес Запада, да се сузбије православни, словенски идентитет и да се на овом подручју , Доњег Дунава успостави латински идентитет. То се види у борби против ћирилице, која је мета за елиминисање, затим кроз сузбијање српске идеје, државе, језика, културе итд.

 

 

Румунска политика тежи да створи „Велику Румунију“, при чему није дефинисала где се завршавају границе замишљење државе уз опасност, да се по први пут директно и отворено, сукоби са Србима у својој историји, тврде ови истраживачи. Румуни постојано тргују својим геополитичким положајем, што их приморава да често мењају страну изазивајући код дојучерашњих савезника згражавање. Скоро свака историјска промена стране Румунији „детету среће“ је доносила проширење државне територије. Други смер румунске политике је асимилација становништва, тј. наметање идеологије румунизма. Трећи извор је постојано антисловенство, посебно русофобија, јер у Букурешту сматрају да је Русија главна препрека стварању „Велике Румуније“, закључили су еминентни предавачи на овом скупу.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
БАПА –  СРБ СЕВЕРНОГ БАНАТА

БАПА – СРБ СЕВЕРНОГ БАНАТА

Промоција два романа Радована Влаховића: „Бапа“ и „1934.“ и наставак романа „Бапа“, књига друга, у издању Банатског културног центра, одржан је у петак, 15. децембра у Салону Народног музеја Зрењанин. Уредник обе књиге прозе је Симон Грабовац.

 

 

Роман „Бапа“, објављен 2016. године, нашао се у три најужа избора за награде у 2017. години: Виталова награда Златни сунцокрет, Награда Лаза Костић Новосадског сајма и Књига године Друштва књижевника Војводине. О романима су у Зрењанину говорили књижевни критичар Марија Танацков и сам аутор, а одломке је говорила Сенка Влаховић из Банатског културног центра. У име љубитеља књижевности и Народног музеја Зрењанин разговор са аутором романа и гостима водила је Душка Коларов, професор српског језика и књижевности. Доносимо ауторски текст о овом литерарном и етно-психолошком домету Влаховићевог дела из пера познатог интернет новинара Душана Ковачева.

 

Душан Ковачев: Роман „Бапа“ Радована Влаховића

 

 

Иако је српска култура уопште, па и књижевна култура веома стара, она је преживела снажан дисконтинуитет услед пропасти српске државе у средњем веку. Основни облици јаног организовања народног опстали су у то доба тек на простору данашње Војводине под окриљем православне цркве, а књижевност опстала и самородно се усмено развила у слободарску мисао тек на подручју слободног крунског Великокикиндског дистрикта, у равници на северозападу Баната.

 

 

Роман радована Влаховића „Бапа“ из 2016. године забележио је дух живота сељака Дистрикта каквог памтимо од наших старих, који су у неприликама одвек тежили сажетом, животном и суштинском.  Услед разумне јасне сажетости коју изискује дух српског језика, у нашој књижевности је мало правих романа. Улогу романа има новела, док улогу   приповетке често врше проширене анегдоте. Влаховићев роман потврђује ову тежњу.

Влаховићев јунак живи, ради, говори, мисли и дела потпуно у складу са стањем ствари у којем живи. Равница је поље којим се развија његов опстанак и издалека гледано, он делује усамљено, једногласно и незанимљиво. Тек кад се читалац приближи бапи“, види његово унутрашње богатство. Бапа је салашар који ствара ред око себе, али и код других. Његов је жиовот једнако уређен у сваком смислу и на сваком пољу. У једном дану овог салашара види се сво богатство социјалних, култрних, породичних, политичких, имовинских и естетских односа, у широкој палети од практичног до еротског. Импресионира одлично представљен унутрашњи дијалог Бапе, који се срсисходно испуњава у сусрету са другима, поводом разних ситуација. Бапа не фразира, изражава се сажето, никад лапидарно, увек јасно, под строгом контролом своје етике и практичности која је дедељива од искуства старине и захтева природне средине. Незанимљив је Бапа у изразу, али ванредно занимљива личност у ставу. Бапа је срб северног Баната.

 

 

Књижевници модерног доба који су припадали класичној српској књижевности на подручју Војводине, водили су борбу против штетних навика, одрођавања и изрођавања нашег народа. Касније доба социјализма, а нарочито постмодерна, учинила је да личност српског банатског сељака устукне пред диригованим колективом, који се касније распао у пустоши транзиције. Влаховићев „Бапа“ пружа оно једино што нам је потребно, повратак човеку узора чврсто укорењеном како у традицији, тако и у ономе што данас зову „одрживошћу пословања“. Да би показао искуственост животности свог јунака, Влаховић је пажљиво бележио речи и синтаксу којом је говорио и мислио његов Бапа, у свакој особености израза и нарочито у пуноћи контекста где је изговорено само објава стварности која се догађа, њена непорецива разумна артикулација.

Наравно, наративни ток је јасан и радња се одвија уједном дану. Ритам те радње је комуниколошки наглашено везан за биполарну социјалну заједницу у којој постоји Бапа: село и салаш. Остварење практичне користи пољопривредног рада Влаховић слика у кафани код Максе Сасиног, где је његов Бапа надмоћан над касапином, трговцима и сеоским ђилкошима. Бапа је српски пољопривредник, али као такав, он себе и њега други осећају моћнијим као сточара нео као ратара. То је важна особеност српског сељаштва у Војводини која је тешко уочљива свима осим њима самима. Ратарство зависи од сточарства, а не обрнуто. Отуд толико експресивних мириса коњског зноја, вушкије, и сцена брижно осењених коња у роману Бапа, који се свршава ненаданим ждребљењем кобиле.

 

Детаљ са промоције романа Радована Влаховића у Зрењанину

 

Међутим, надмоћ салашара није у имовини, чак ни у говору, већ се очитује из његовог самог личног става. Снажан контрапункт даје слика повратка Бапиног на салаш са његове зимске авантуре у селу. Спасавање путника невољника и пуноћа животне сврхе нису ни патетично сладуњаве ни митологизоване, како се често „сервира“ у претенциозној,  пасторално обојеној књижевности о сеоском животу. Напротив.

Бапа је породични херој. Његова животна сврха је стварање задовољства животом који напредује и развија се. Бапа је робусно достојанствен. Мали, непознат, споредан, без друштвене славе и почасти, али у главни и незаменљив у свом паоршагу где стотине и хиљаде таквих чувају дух старе милитарије. Они упорно исплаћују вековни кредит зацркву коју су подигли још њихови аскурђели. Потребна је генерацијска чврстина карактера да се овакав подухат изведе.

 

 

Ипресиван и јасно истакнут је мотив клиндре, коју Бапа снева као извор неисказаног блага. Клиндра, троугласта парцела између ленија слика и прилика је положаја у којем се нашао српски сељак у Војводини, јер како песма каже „друм је царски, а сокак бећарски“. Клиндра је уз оба, а у Бапиом случају веза је села и града у којем он мније да ће установити свој живот као вечит, монументалан. Феномен салаша је појава о којој се много и дуго брбљало и певало на салдуњав начин, а мало се истражило. Мали је број оних који су данас свесни да је салашарски живот развијен тек по пропасти Српске Војеводине, снажно подстакнут полицијском упраом Баховог апсолутизма. Срби су се селили на салаше из невоље, склањајући се привремено из села пред финанцима, жбирима, накупцима, политичарима сеоским бећарима и жупанијским беатерима. Привремено се склањајући, али им не препуштајући им село, што јасно показује једнодневни долазак Бапе, послом. Село живи потпуно зависно од Бапе и таквих као штоје Бапа. Међутим, Бапа и други салашари су чак и од села независни и живе по сеоском атару. „Село хвали, а у граду живи“, каже пословица. Изузетно је тешко опстати на салашу где Бапа живи. Нису сви салашари успели као Бапа. Једни су пропали, па постају алкохоличари, други су радници у циглани код Бона, трећи су плен зеленаша, али Бапа ни једне, ни друге, ни треће није заборавио. Са свима или сарађује, или им помаже, или мисли на њих или их снева ако му у будном стању на памет не падају.

 

 

Влаховићев роман нам не слика своју сопствену пројекцију о некаквом банатском „грофу“, већ стварну узорну личност из прошлости способну да нам буде узор и за будућност. Особу способну да пе падне у паорско подложништво, већ је претвара у паоршаг и развије самосталност. Она с ослонцем на слободољубиви дух древне милитарије стрпљво оре на ис и на стук, крчећи себи и својима пут ка достојном животу. Ка својој Клиндри, између „друма царског и сокака бећарског“.

Преузето са:

https://dusankovacev.wordpress.com/

 

Поделите: