ДУШАН КОВАЧЕВ: ПРЕЧАНСКИ ФРОНТ – ВОЈВОЂАНСКИ ФРОНТ – НАРОДНИ ФРОНТ

ДУШАН КОВАЧЕВ: ПРЕЧАНСКИ ФРОНТ – ВОЈВОЂАНСКИ ФРОНТ – НАРОДНИ ФРОНТ

Појава неорганизованог пречанског фронта, подржана од Хрватске сељачке странке, била је увод у окупљање „Војвођанског фронта“. Међутим, „Војвођански фронт“ је регистрован тек по смрти Јована Лалошевића, давно пошто га се одрекао његов идејни оснивач Светозар Станковић. Када је Душан Бошковић (близак сарадник Влатка Мачека) дошао на чело „Војвођанског фронта“, он је одмах пропао у покрајинском шовинизму.

Нема ничег отужнијег него када се у политичким питањима место мозга, пита завист и инат. Неоспорно је, међутим, да се у последње време јавља једна непрекидна критика, и горе још, свега и свачега што долази из Београда.

Милош Црњански (Идеје, Београд, 9. март 1935. г.)

Идеја о Војводини као посебној јединици државе никад није била безусловна и јасна унутар пречанског фронта. Аутономију за Војводину је отворено и јавно захтевало само неколико радикала. Они су већ половином тридесетих година одустали од аутономашких идеја, када је држава почела делотворно да решава све особите невоље Војводине. У Самосталној демократској странци о статусу Војводине никад није било јединственог става. Став Новосадске резолуције о Војводини је гласио штуро и неодређено: „У будућем уређењу државе Војводина са Сремом ће за себе тражи исти положај који ће имати остале покрајине“.

Главни одбор Народне радикалне странке се одмах супротставио том захтеву, као и Алекса Ивић (тада водећи стручњак у области историје Војводине) који је, ипак, био учесник Новосадске конференције. Супротставила се и Демократска странка. Радикали и демократи су били једнако противни повезивању војвођанског питања са хрватским питањем.

Дуго припремање „Војвођанског фронта“

Тек 1935. г. су неки међу присталицама политички разнородног пречанског фронта размишљали о стварању „Војвођанске партије“, али су датуми и садржина њихових приватних састанака и дружења у том циљу врло нејасни (текст Новосадске резолуције је објављен тек након вишегодишњег скривања, 8. августа 1935. г. у новосадском „Дану“, а оригинални документ је сачуван у архивској грађи). Документ су потписали: Миховил Томандл, Јован Лалошевић и Милан Костић.

Радикал Светозар Станковић је још 1928. г. био стварни инспиратор и покретач идеје „Војвођанског фронта“ а не Јован Лалошевић, Мита Костић или Дуда Бошковић. Ову чињеницу војвођански аутономаши прикривају, јер се Станковић 1935. г. супротставио „Војвођанском фронту“, а 1936. г. се директно и отворено супротставио идеји установљења аутономије Војводине.

На једној конференцији крила Удружене опозиције у Војводини (која би требало да је уједно и „оснивачка конференција Војвођанског фронта“), Новосадској резолуцији, као полазном документу, супротставио се тада радикал Светозар Станковић и напустио оснивачки састанак „Војвођанског фронта“. Ова чињеница има огроман значај, јер је управо Станковић а не Јован Лалошевић био тај који је надахнуо и покренуо окупљање  Војвођанског фронта. Станковића а не Лалошевића је још 1928. г. Народна радикална странка осудила због настојања да формира „Војвођански фронт“ који је том приликом политички негативно оцењен због „сепаратистичке и антисрбијанске позадине“ (Правда, 1. новембар 1928. г). Чињеницу да је Светозар Станковић стварни инспиратор стварања „Војвођанског фронта“ комунистички историчари доба САП Војводине вешто су прикривали, a то су наставили и војвођански ауономаши до данашњег доба. Водећу Станковићеву улогу су прикрили да би у први план истакли Јована Лалошевића. Имали су одличан разлог за то, јер се Станковић као покретач окупљања „Војвођанског фронта“ отворено супротставио војвођанској посебности у држави као штетној појави. Наиме, поводом доношења Уредбе о ликвидацији земљорадничких дугова, Светозар Станковић се јавно супротставио стварању „Војвођанског фронта“. Тада је нагласио да је то „покрет који не само шкоди јединству земље, него и самим Војвођанима“ (Правда, 21. септембар 1936. г). Том приликом је Светозар Станковић о аутономији Војводине објавио: „За време владавине Аустроугарске идеал је био да Војводина буде аутономна, али данас се то питање не може покретати. Војводина има  проблема као и сви наши крајеви“.

Димитрије Мита Костић, челник неформалног „Војвођанског фронта“ који се 1937. г. отворено супротставио војвођанском сепаратизму. Фото: САНУ.

На састанцима који су одржавани 1935. г. веома је тешко разлучити Удружену опозицију од „Војвођанског фронта“. Исте године Душан Бошковић на скуповима у Перлезу и Новом Бечеју уопште није помињао Војводину као федералну јединицу или аутономију, већ је неодређено говорио о „самоуправи“. Тек 1937. г. присталице се окупљају називајући себе „Војвођанским фронтом“ јавно, када се отворено и слажу да његово политичко полазиште буде Новосадска резолуција из 1932. г. На челу тада још неуобличеног „Војвођанског фронта“, који је остао без Станковића као свог покретача, ступио је Димитрије Мита Костић. Наравно, Димитрије Костић као ни остали чланови Матице Српске нису себи допуштали да их обузме покрајински шовинизам који се развијао у „Војвођанском фронту“, па су од самог почетка све мање долазили до изражаја.

Душан Бошковић је тада био у отвореном сукобу са Драгољубом Јовановићем, изразито доследним политичарем великог угледа међу земљорадницима и сеоским становништвом целе Југославије. „Војвођански фронт“ је нарочито хтео да се представи као заштитник интереса завичајне пољопривреде. Узалуд. Сељаци Војводине нису веровали том шароликом политичком скупу у чије име је пред јавношћу иступао Душан Бошковић. Њихов покрет су сматрали за „господску измишљотину“, створену да „господа“ стекну неке повластице за себе од владалаца у Београду. У Војводини је владало опште уверење да су челни људи „Војвођанског фронта“ скуп незадовољних који су огорчени јер у новој држави нису постали министри. Пошто је пореска политика одавно уједначена, аграрна реформа спроведена, а Уредбом из 1936. г. ликвидирани земљораднички дугови лихварским банкама, сељаци из Војводине су увидели да је нова држава њихов заштитник, а не непријатељ.

Заглавље некадашњег „Панчевца“ кога је Дуда Бошковић преименовао у „Војвођанин“. Фото: Јован Поповић.

Жарко Јакшић је у то доба био адвокат у Петровграду (данас Зрењанин) и члан Прибићевићеве СДС. Он је упорније од свих из „војвођанског покрета“ тражио да се „војвођанско питање“ решава истоветно као Хрватско. Био је изданак чувене породице Јакшића, брат Милутина, Милете и Васе Јакшића који су још у доба Аустроугарске у Кикинди организовали покрет који је створио Српску демократску странку. Уређивао је са братом кикиндски „Српски гласник“, а аустроугарске власти су га 1914. г. ухапсиле и до краја Првог светског рата га задржале у затвору. У новој држави је постао близак Светозару Прибићевићу и постао сарадник Матице Српске. Био је најмлађи од браће Јакшића и већ 1920. г. је у кикиндском „Српском гласу“ критиковао београдски режим због „пљачкашке политике“ према Војводини. Јакшић је брзо напустио Демократску странку и постао члан Самосталне демократске странке. У СДС је присуствовао састаницима припадника пречанског фронта у Новом Саду 1932. г. На тим састанцима је упорно наваљивао да оснују „Војвођанску странку“, али за тај подухват никада није нашао истомишљенике. Наредних година је деловао на окупљању „Војвођанског фронта“. Иако је био присталица посебне „покрајинске свести“, противио се покрајинском сепаратизму отворено и доследно. Жаркова браћа Јакшићи никад нису узели учешћа у политичкој пустоловини пречанског фронта, па ни у „Војвођанском фронту“.

Народни хероји Југославије Светозар Тоза Марковић и Владимир Коча Коларов, чланови ПККП Војводине који су 1938. г. били чланови редакције „Војвођанина“ Душана Бошковића.

Радивој Ћирпанов, Светозар Марковић и Коча Коларов

У раду „Војвођанског фронта“ је од почетка био упадљив позив се из свих равни управе у области Војводине изузму сви који нису рођени у Војводини. Друго упадљиво обележје „Војвођанског фронта“ је била сарадња неких његових припадника са хрватским политичарима на изради пројеката уставног преуређења државе, пре свега са Хрватском сељачком странком. У листу „Војвођанин“, инжењер Светозар Матић је чак писао о „војвођанској цивилизацији“, због чега је новосадски „Дан“ Даке Поповића нарочито критиковао писања „Војвођанина“ противећи се стварању култа „покрајинске свести“. „Војвођанин“ на ту критику није одговарао, али је „Глас матице Српске“, под управом Николе Милутиновића, истицао да је Јован Цвијић радио на афирмацији покрајинске свести и да управо због тога Војводина и припада Југославији. Уистину, ставови Јована Цвијића да Војвођани „ништа не треба да очекују од Београда“ су у оно време веома збунили демократе из Војводине, о чему је у приватној преписци своје сведочанство оставио Милутин Јакшић. Новосадски лист „Дан“ је објавио да „Војвођански фронт“ унутар себе нема сагласности око будућег државног уређења и навео низ његових чланова који сматрају да би федерално уређење било штетно. Наводи „Дана“ су били истинити и нико их није демантовао. За разумевање почетних замисли о аутономији Војводине, мора се увек имати на уму њихово порекло. Стојан Протић је радикале у Војводини први убеђивао да њихов завичај треба да постане посебна организациона јединица државе. Јован Цвијић је био први који је демократе у Војводини убеђивао да „ништа не очекују од Београда“ и потоње идеје о „војвођанској цивилизацији“ су правдане управо Цвијићевим ставовима. Родно место војвођанских аутономашких замисли није у Војводини, већ у Београду!

Стојан Протић и Јован Цвијић

У „Војвођанском фронту“ су преовлађивале личности које су биле средњи и крупни земљопоседници или економски стабилни чиновници. Врло брзо се показало да су и најгласнији припадници покрета, попут Душана Бошковића, вољни да борбу за федерални положај Војводине ипак сведу на борбу за њен аутономни положај. Сви су наглашено изјављивали да нису сепаратисти. Жалили су се на „запостављеност“ и „неконтролисану експлоатацију Војводине“, пољопривредне проблеме и велики број беземљаша. Врло различито су се изјашњавали и поводом „покрајинске свести“. Иако је Војвођански фронт желео да се представи као покрет свих „домородаца“, управо су ти „домороци“ ускратили подршку „Војвођанском фронту“, нарочито они из редова немачке и мађарске националне мањине. Историчар Алекса Ивић, који је присуствовао Новосадској конференцији, јавно је критиковао оне који су на том скупу прихватили Загребачке пунктације као полазиште, због тога што ово представља „удар на јединство српске нације“. Међутим, Јован Лалошевић је чак говорио о „војвођанском патриотизму“. Његовом смрћу, почетком 1935. г, „Војвођански фронт“ је, још пре формалног почетка свог рада, остао без човека значајног политичког квалитета.

„Војвођански фронт“ и политика „народног фронта“ Коминтерне

Трећа комнистичка интернационала (Коминтерна) је 1923. г. формирала „Сељачку интернационалу“ као своју сателитску организацију. Већ 1924. г. је у њено чланство ступила Хрватска сељачка странка под руководством Стјепана Радића који је из овог разлога посетио Москву. Коминтерна је тридесетих година XX века веома настојала да се ван простора СССР супротстави успону фашизма сарадњом са удружењима, синдикатима, партијама и другим здруженим снагама од политичког значаја, али и да утиче на политички живот унутар буржоаских држава. Овај вид образовања широких удружења комуниста са организацијама демократског центра називали су народним фронтом. У мрежи комунистичког народног фронта је у Југославији била ХСС, а захваљујући Сељачко-демократској коалицији из 1927. г. и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића. Преговоре о ступању СДС у народни фронт је водио адвокат Сава Селенић који је преко женине сестре Богданке Рашић Секе био повезан са хрватским комунистима (Селенићева свастика је била комунистички опредељена и сарадница Андрије Хебранга). У то доба су се у Војводини најпре неки међу радикалима, на челу са  Светозаром Станковићем, повели за „фронтовским“ идејама и разматрали идеју окупљања „Војвођанског фронта“.

Стјепан Радић и Светозар Прибићевић са пречанским Србима

Оштро непомирљиви српски незадовољници београдским режимом остали су само међу представницима СДК са територије Војводине. Отуд се међу њима јављала „фронтовска“ терминологија у виду пречанског фронта. Касније су је и сами усвојили прихватајући радикалски назив „Војвођански фронт“. Већ 1936. г. је у Новом Саду, ради оснивања народног фронта, Радивој Ћирпанов организовао састанак представника Комунистичке партије Југославије са представницима СДС. Од тог доба комунисти виде припаднике Самосталне демократске странке као своје политичке савезнике у Војводини.

У Краљевини Југославији је КПЈ сматрана терористичким удружењем. Полицијском акцијом је крајем 1936. г. њен састав у Војводини практично уништен, па су свој састав комунисти морали обновити из темеља. У обнављању Комунистичке партије у Војводини су највеће напоре извели комунисти Баната. Упоредо с развојем партијског састава, радили су и на развијању удружења народног фронта. Настојали су комунисти да делују кроз Радничку партију (касније прерасла у Странку радног народа /СРН 1938-1940. г/). Био је то законити политички заклон КПЈ којим је на југословенском нивоу формално управљао Божидар Аџија. Кроз СРН су деловали челни људи привременог Покрајинског комитета КП Војводине (нарочито Жарко Зрењанин и Владимир Коларов) чије седиште је било у Петровграду (данас Зрењанин). Извршни одбор Радничке партије је 1938. г. склопио споразум са Душаном Бошковићем као вођом СДС. На једном од Бошковићевих састанака са комунистима у саставу „Вовођанског фронта“ је  учествовао и Павле Грегорић (Црвени Павле). Брзо после завршетка Другог светског рата постало је јасно да у споразумном односу Душана Бошковића са комунистима ни једна ни друга страна није сматрала себе равноправном, већ надмоћном. Бошковић је 1945. г. на својој кожи осетио да његова страна није рогата већ шута. Ипак, комунистичка СРН уочи избора 1938. г. није успела да ступи у коалицију ни са једном странком. На изборима је учествовала тек  кроз „Војвођански фронт“ који је, такође посредно, учествовао кроз СДС, странку која је учествовала на листи Удружене опозиције. Не сме се заборавити да су комунисти своје савезнике међу политичарима и политичким удружењима ван Комунистичке партије гледали с ниподаштавањем. Без обзира што су комунисти након овладавања Југославијом своје бивше савезнике из ХСС, СДС и „Војвођанског  фронта“ у својој литератури називали „грађанском опозицијом“, они су њих у усменим разговорима међу собом називали  корисним будалама, односно корисним идиотима[1].

Жарко Зрењанин, Павле Грегорић и Коста Абрашевић

Чим je аутономни статус Војводине у држави почео да занима војвођанске комунисте, они су својим програмским документима и подржали идеје о аутономији Војводине. Било је то тек у периоду од 1939. до 1940. г, после потпуног политичког слома „Војвођанског фронта“ на свим изборима. О томе сведоче следећи документи комуниста: Платформа Иницијативног одбора Странке радног народа Војводине, документи VI Покрајинске конференције КПЈ за Војводину, као и документи V Земаљске конференције КПЈ.  Међутим, тек Шеста покрајинска конференција, одржана септембра 1940. г, отворено указује на историјски, економски, географски и национални основ аутономије Војводине. Први који је међу југословенским комунистима поменуо аутономију Војводине био је Јосип Броз Тито и то у једном приватном писму из 1936. г. На Другом заседању АВНОЈ-а уопште се не помиње статус Војводине, иако су међу члановима била двојица чланова ПК КПВ (Никола Груловић и Никола Петровић) и Павле Грегорић (који је пре рата учествовао у преговорима комуниста са Душаном Бошковићем). Броз помиње „најширу аутономију“ за Војводину у једном чланку „Нове Југославије“ објављене у Дрвару 1. марта 1944. г.

Посебност Војводине је Покрајинском комитету војвођанских комуниста била неопходна пре свега из једног нарочитог унутрашњег разлога: комунисти Војводине никако нису хтели да њиховим сремским колегама управља ПККП Хрватске, а током рата нарочито нису хтели да одредима НОВ Срема командује Главни штаб НОВ и ПО Хрватске. Усред рата, 1943. г, успели су да Главни штаб НОВ и ПО Војводине, под командом Аћима Груловића и комесара Слободана Бајића Паје[2], добије команду и над Сремом. Руководство комуниста Војводине је идеју о аутономној Војводини пред Други светски рат прихватило из тактичких разлога, аутономија није била њихов стратешки циљ. О томе сведоче речи ратног председника ПК СК Војводине, народног хероја Југославије и великог противника партијске бирократизације и аутономаштва у Војводини Јована Веселинова Жарка: „Нисмо мислили да се играмо јединица да би се оне издвајале, већ због неких посебности за време рата, да би се извесне ствари иживеле. Извесне ствари су историјски превазиђене, осим ако се не ради о бирократским гледиштима.“ (Конференција Извршног комитета ЦК СКС, март 1962. г).

„Војвођанин“ Душана Бошковића

Уместо „Панчевца“, Душан Бошковић је септембра 1935. г. почео да издаје часопис „Војвођанин“. Главни и одговорни уредник „Вовођанина“ је био ранији уредник угашеног „Панчевца“, па је и седиште редакције „Војвођанина“ с почетка било у Панчеву. Тек по доласку Душана Бошковића на чело „Војвођанског фронта“, редакција „Војвођанина“ је пребачена у Нови Сад. Догодило се то почетком 1938. г, непосредно уочи избора. У тој редакцији су, на основу договора комуниста са Душаном Бошковићем, широм отворена врата за војвођанске комунисте. Најопознатији међу њима је био високи функционер ПККП Војводине Светозар Тоза Марковић који је већ раније у локалним новинама објављивао чланке о сељачким проблемима. Осим њега, у редакцији „Војвођанина“ били су Владимир Коча Коларов (такође члан ПККП Војводине), Бранко Бајић, Виктор Розенцвајг (allias Витомир Јовановић), Дејан Бранков и Жарко Деспотовић.

Зашто је Бошковићева политика била потпуно поражена?

Вероватно је привлачењем комуниста у редакцију свог часописа Бошковић хтео да придобије уздржане гласаче који су били једнако негативно расположени и према режимским и опозиционим странкама. У том настојању Бошковић није имао успеха. Потпуним поразом изборне листе Удружене опозиције, престала је потреба за новинама „Војвођанин“. Оптерећен дуговима, „Војвођанин“ је од децембра 1938. г. престао да излази. Бошковић је због неподмирених трошкова „Војвођанина“ тужио Александра Моча.

Изјава војвођанских Срба против сепаратизма

„Војвођански фронт“ је после смрти Јована Лалошевића сасвим пао под утицај самосталних демократа чврсто везаних за ХСС који је све одлучније захтевао федерализацију Југославије. Ванпартијци  у „Војвођанском фронту“ су били ненаметљиви људи без искуства у непосредном политичком раду. „Војвођански фронт“ је стога брзо стекао одлике покрајинске политичке подружнице ХСС-а у СДС-у Војводине прожете комунистима. Још горе, постао је удружење завичајних шовиниста, све сасвим супротно ономе што је хтео Лалошевић. Пре општинских избора 1936. г, још увек без правне уобличености, „Војвођански фронт“ је вршио кратку, снажну и врло суморну политичку кампању. Садржински, било је то узнемирење људи без нуђења начела, циља и одређених решења о Војводини. Истицано је супротстављање према Београду, гунђало се против „србијанске хегемоније“, ширени ставови о злостављању и искоришћавању Војводине и потискивању Војвођана са чиновничких и јавних позиција. Такав рад је вршен чудним начинима. У највећој мери било је то прикривено разглашавање ставова међу познаницима. Благо речено, била су то гунђања и оговарања. Није било заједничке мисли о будућем уређењу државе, ни о решењу питања културних разлика унутар Војводине. Кампања је вођена без расправа с неистомишљеницима, без демократске начелности, без ставова о поделама и национализму. Истицана су бајата образложења о невољама из двадесетих година које су већ биле отклоњене или су се увелико отклањале.

„Не за Мачека, већ уз краља и пушку“

Да је „Војвођански фронт“ био сепаратистички оријентисан сведочи став функционера СДС и „Војвођанског фронта“ Саве Селенића: „Војводина није само српска, већ и хрватска“ („Да се разумемо“, „Војвођанин“, 7. јануар 1937. г). С обзиром да су припадници „Војвођанског фронта“ искључиво вредновали „домороце“, веома је упадљива чињеница да је, у гласилу њиховог удружења, изједначио хрватство са српством Војводине високи функционер СДС-а који није био родом из Војводине, већ из Пакраца.

Удружење Војвођана у Београду је веома озбиљно схватило политичко увођење хрватског чиниоца у Војводину од стране „Војвођанског фронта“. Најзначајније јавне личности пореклом из Војводине тог доба,  објавиле су  12. јануара 1936. г. Изјаву у новинама „Политика“ (Документ), као и у новинама „Време“ (Документ). Наслов Изјаве је био: „Извођење сепаратистичког програма значило би националну смрт целе Војводине“. Стварни покретач оваквог обраћања јавности био је Станоје Станојевић. Садржај Изјаве уопште не помиње отворено ни пречански фронт, ни „Војвођански фронт“, већ се њоме осуђује „и јавно и тајно жива акција да Војводина добије посебан положај у држави“. Потписници Изјаве су свесни да та акција „не узима шире размере“, али сматрају „за своју дужност да према тој акцији заузму став и да кажу о њој своје мишљење“. Израз „заузимање става“ имао је нарочиту тежину с обзиром на тадашње схватање значаја јавног исказивања вредносног опредељења у Војводини, где се приврженост вредносном ставу о одређеном питању начелно сматрало битним изразом личне честитости (у Војводини се честитост, као људско својство, називала човечанством). Свесни тешкоћа при стварању заједничке државе и народног незадовољства, најугледнији Вовођани су свом завичају јавно поручили да се „томе злу не може тражити лек у сепаратистичким тежњама и акцијама, него у чврстој и одлучној вољи да се заједнички поради на томе, да се људи и прилике поправе и да се зло искорени и уништи“. (…) „Људи пролазе и одлазе, док идеја и идеали остају. А идеали Војводине су увек били: слобода и народно јединство. Свака сепаратистичка акција слаби снагу целога народа и државе. Извођење сепаратистичког програма значило би неминовну националну смрт Војводине и тиме би Војвођани демантовали своју прошлост и компромитовали будућност. Није спас у цепању и одвајању, него у прикупљању и прибрању свих снага, да се помогне народу и држави и да се зло искорени“.

Сепаратизам је национална смрт

Уз Изјаву свом завичају је својим човечанством и потписом стала чак осамдесетједна угледна личност. Међу потписницима су били најбољи и најугледнији људи тог доба родом северно од Саве и Дунава: Чувени српски математичар и председник СКАНУ Богдан Гавриловић (родом из Новог Сада),  оснивач српског хируршког друштва Милош Богдановић (родом из Баје), председник Скупштине Краљевине Југославије Стеван Ћирић (родом из Сремских Карловаца), пионир српске модерне архитектуре Драгиша Брашован (родом из Вршца), водећи историчар Војводине Алекса Ивић (родом из Буђановаца), оснивач српске микроклиматологије Павле Вујевић (родом из Руме), филозоф, филолог и историчар Душан Глумац (родом из Клокочевика), византолог и теолог Филарет Гранић (родом из Кикинде), историчар и теолог Радослав Грујић (родом из Земуна), вајар и педагог Ђорђе Јовановић (родом из Новог Сада), историчар уметности Милан Кашанин и математичар Радивој Кашанин (обојица родом из Белог Манастира), педагог, публициста  и бивши уредник „Заставе“ Димитрије Мита Клицин (родом из Новог Сада), Радован Кошутић (родом из Руме), историчар Димитрије Мита Костић (родом из Сремске Митровице), математичар, астроном, геофизичар, климатолог и грађевински инжењер Милутин Миланковић (родом из Даља), историчар Стеван Михалџић (родом из Барање), историчар Душан Ј. Поповић (родом из Белегиша), публициста и историчар Дака Поповић (родом из Новог Сада), уредник новосадског „Пољопривредног гласника“ Емил Поповић-Пеција (родом из Новог Сада), теолог Лазар Мирковић (родом из Пивница) сликар Урош Предић (родом из Орловата), књижевница Исидора Секулић (родом из Мошорина), историчар и екциклопедиста Станоје Станојевић (родом из Новог Сада), директор централног хигијенског завода лекар Миливој Ранков (родом из Војке), теолог и педагог Првош Сланкаменац (родом из Титела), теолог и преводилац Новог Завета Димитрије Стефановић, и низ угледних јавних радника из разних области просвете, управе, привреде, занатства, задругарства, адвокатуре, итд.

Анте Старчевић и Влатко Мачек

Значајно је да је Изјаву против војвођанског сепаратизма потписао и Димитрије Мита Костић који је тада био на челу „Војвођанског фронта“, што показује како су бесмислене касније замисли да је Изјава писана против некаквог војвођанског покрета чија је водећа организација наводно био „Војвођански фронт“. Ова погрешна конструкција је плод знатно каснијег сугерисања Ранка Кончара која се јављала у његовим радовима. Кончар је ову Изјаву најугледнијих Срба у својим радовима често именовао „Меморандумом“, називом који је у савремено доба стекао неугодан националистички примисао.

Веома је значајно да се међу потписницима Изјаве нашао и уредник утицајног Пољопривредног гласника Емил Поповић Пеција који је, својим стручним радовима објављеним у Летопису Матице српске, међу првима упозоравао на проблеме пољопривреде Војводине у новој држави („Значај Војводине за напредак наше пољопривреде“, 1922-23. г и „Стање пољопривреде у Војводини, 1924. г). Објављивање Изјаве је веома поколебало оне који су разматрали идеје да Војводина треба да буде посебна јединица у држави. Многи од ранијих присталица таквих идеја су почели јавно да се правдају, истичући како они својом политичком делатношћу уствари само хоће да допринесу јединству и снази државе.

Псеудосепаратизам – парадигма војвођанског политичког менталитета

Београдски лист „Време“ је известио да се четрдесет чланова „тзв. вовјођанског крила Удружене опозиције“ састало већ 22. јануара у Новом Саду под председништвом земунског адвоката Миланка Костића: „На овој конференцији претресана су сва актуелна политичка питања, у првом реду расправљано је о изјави угледних Војвођана, која је ових дана објављена у београдским листовима. Присутни су констатовали да ова изјава за војвођанску опозицију нема никакав политички значај, па према томе изјављују да неће на њу одговарати.“ Уместо одговора на Изјаву, они су напали политику Драгољуба Јовановића („Војвођански сепаратисти противу г. др Драгољуба Јовановића“, Време, 23. јануар 1936. г). Упадљиво је да се ради о „Конференцији“ о којој потоњи војвођански аутономаши до данас ћуте, на којој је водећу улогу имао један адвокат из Земуна без икаквог политичког значаја.

Шта штампа штампа?

Већ 2. фебруара 1936. г. се „Војвођанин“ Душана Бошковића отворено изјаснио против сепаратизма: „Нико ко се заузима за посебни положај Војводине, или неког другог нашег краја, не мисли на одвајање или цепање. Напротив, сваком је на уму да се таквим државним уређењем створе услови за снагу и величину наше заједничке државе“. Редакцијско саопштење поводом Изјаве је објављено знатно касније. Огорчена што су међу потписницима Изјаве многи који, за разлику од „домородаца“, више не живе у Војводини, редакција је уверавала да се не ради о сепаратизму („Војвођанска покрајинска свест не представља сепаратизам“, „Војвођанин“, 28. јун 1937. г).

Реакција на Изјаву је била парадигма отужног вовјођанског менталитета у политици. Протагонисти пречанског фронта и „Војвођанског фронта“ су годинама из све снаге водили политичку кукњаву против власти, добро се чувајући да не учине ништа делатно што би стање Војводине променило на боље. Када су најзад успели да огорче јавност и изазову њену осуду, измакли су се, правећи се луди. Заклонили су се под „председавањем“ наепознатог човека без политичког значаја, да би на свом кружооку још једном прогунђли. Пред јавношћу су потом показали нехајност поводом Изјаве, одговарајући да се она не односи на њих. Пошто је сваког чуда за три дана доста, врло брзо су почели да се и сами придружују огорченој јавности против онога што је јавност осудила. Најзад, сепаратисти су осудили сопствени сепаратизам као туђ и објавили то на Видовдан! У јавности на такво њихово љигаво пренемагање нико није реаговао, јер се јавност од такве њихове љигавости гадила. Примирили су се и потом чекали да јавност на све сасвим заборави. Војвођански псеудосепаратизам који се први пут исипољио у Краљевини Југославији постао је образац војвођанског менталитата у политици. Псеудосепаратизам ће до данас остати основни образац упорног политичког ината  војвођанских аутономаша према Београду, заковавши их у улози једне српске политичке противкултуре.

Војвођански пејсажи

Завичајно мотивисан сепаратизам се јављао међу Србима из Војводине при додиру са Србима јужно од Саве и Дунава још пре присаједињења и био је јавности добро позната појава. Знатно пре уједињења је Иван Иванић у приповетки „Бели коњ“ („Зора“, 1899. г) приказао личност једног неприлагодљивог досељеника из Војводине у Србију: „По урођеном српском сепаратизму (је) сматрао да су Војвођани `крем и елита` српског народа, потомци старог исељеног племства, док је Србе у осталим српским земљама сматрао за потомке старих Немањићких `пријинара`, сељака“. Супротстављање растућим сепаратизмима међу Србима је половином тридесетих година XX постајало веома упадљиво. Прота Стеван Михалџић је још на великом народном збору у Новом Саду фебруара 1932. г. јавно осудио „сваку врсту пунктација и сваки сепаратизам“. Међу Србима се поред  завичајног развио и један нови, интелектуални сепаратизам. Током 1937. г, у Скупштини Кр. Југославије, против овог интелектуалног сепаратизма јавно је иступио социолог Мирко Косић („Напад др Косића на Универзитет“, Правда, 4. март 1937. г): „Наши универзитети су данас тврђаве против стварања јединственог националог духа. Они овако организовани стварају, осим тога, хиперпродукцију интелигенције. Они јачају сепаратизам у најважнијој духовој култури“.

Опаклија или Војводина?

Срби Војводине су се присајединили Србији као народ претежно земљорадничког занимања. Чак и они  који нису имали макар посредне везе са земљорадњом, без обзира на досегнуто „господство“, одлично су познавали земљорадничке прилике које су током векова уобличиле њихове вредности и националну културу, и поштовали су је. Још у доба Мађарске буне је један Сентомашанин (Србобранац) у збегу, дрхтећи од зиме без одговарајуће одеће, одговорио зачуђеном Исидору Николићу: „Е, господине, не може бити и Војводина и опаклија!“

Ако су управне и привредне невоље након присаједињења нагнале Србе северно од Саве и Дунава да озбиљно размишљају о завичајној посебности Војводине, стварност уједињене државе је показала да се ти проблеми решавају. Један по један, решени су проблеми динарско-крунске замене, саобраћајне мреже, аграрне реформе и управе. До 1929. г. је сасвим уједначена пореска обавеза. Када су 1936. г. законом збрисана и зеленашка потраживања банака према ратарима, опаклија је остала безбедна на раменима војвођанског ратара. Незадовољна је била још само шачица национализованих велепоседника, бивших мађарона и амбициозних адвоката: друштво бесних што у новој држави нису обдарени министарском влашћу или богатом синекуром, неспособних да признају да немају упоришта у народу и да држава није непријатељ већ заштитник добробити грађана и сељака у Војводини. И српски народ Војводине и његови најбољи синови су се сложили да је њихов сепаратизам опасност од које се може бранити само народним јединством.

На слици: Српски сељаци из Баната огрнути кожусима, верлурским капутима и опаклијама, вероватно општински бележник са члановима општинског одбора 30-тих година XX века. Фото: Стеван Николић, Сликовање Баната.

„Војвођански фронт“, кога су Срби Војводине од 1936. г. сматрали сепаратистичком појавом, и сам се успротивио сепаратизму. Определивши се за псеудосепаратизам, без упоришта у народу сопственог завичаја, његове вође су покушале да стекну симпатије комуниста. Пошто су се пристојни људи одбили од „Војвођанског фронта“, он се убрзано пунио агентима Влатка Мачека и комунистима, а било је и чланова који су имали везе са хрватским комунистима. Када је држава отклонила све главне невоље Војводине, „Војвођански фронт“ је постао беспотребан. Његови малобројни преостали чланови су потом јавности могли да понуде само оно што им је остало: бес свог „господског“ ината.

Када су 1936. г. законом збрисана и потраживања зеленашких банака према ратарима, војвођанска опаклија је сигурно стајала на раменима војвођанског ратара. „Војвођански фронт“ су сматрали „господском измишљотином“ политичара кивних „што нису постали министри“.

_________________________________________________________

[1] Израз „корисне будале“ је први забележио Богдан Радица у смислу фразе коју су високи функционери југословенских комуниста користили да означе истинске демократе који су пристали са њима да сарађују ради демократије (Do not be Koristne Budale . Do not be „Useful inocents“), „Yugoslavia’s Tragic Lesson to the World“, објављеном у Readers Digest 1946. г.

[2] Слободан Бајић Паја  је био народни херој Југославије. Вајар Сретен Стојановић, при изради споменика „Слобода“ на Иришком венцу у фигуралној представи групе фрушкогорских партизана, фигуру  предводника поворке израдио инспирисан ликом Слободана Бајића Паје.

Приредио за вас љубазношћу аутора Петровград.орг

Поделите:
ДУШАН КОВАЧЕВ – ВОЈВОЂАНСКИ МЕНТАЛИТЕТ

ДУШАН КОВАЧЕВ – ВОЈВОЂАНСКИ МЕНТАЛИТЕТ

Савремена аутономашка флоскула „војвођански идентитет“ није идентитетски појам, израз свести или особита култура. То је противкултура која је себе прикрила кулисама ради улепшавања особених штетних појава које су већ девет деценија познате под називом војвођански менталитет.

„Восток, запад, полуноћ бојали се мене, славне, храбре Сербије, бивше тогда једне.“

Фото: Mонтажа на основу аутопортрета Захарија Стефановића Орфелина из приручника „Калиграфија“, 1778. г.

Малаксалост, пажњу, разврат Сиварида:

западњаштвом зовеш ти и „ситним радом“.

– Војводино стара, зар ти немаш стида?

Вељко Петровић

У Војводини је одавно уочено постојање регионалне противкултуре која је још крајем XIX века показала обележја умишљене супериорности. У првој половини XX века су малобројним Србима са простора некадашње Аустроугарске, огрезлим у умишљеном сепаратизму, хрватски манипулатори дали подстицај. Политичари Хрватске сељачке странке су им наденули особити говорни израз, упорно их називајући пречанима. Потом је војвођански менталитет под утицајем хрватских политичара и комуниста почео да производи и завичајни политички шовинизам и псеудосепаратизам у окриљу Војвођанског фронта. 

Великани наше народне културе из Војводине, још пре стварања Војвођанског фронта, препознали су ове штетне појаве и јавно им се супротставили.

Великан који је разликовао патологију од идентитета

Данашње аутономашко приказивање пејоративних израза и срамних понашања у циљу изазивања регионалног идентитетског доживљаја представља продор војвођанског  менталитета у колективну свест у циљу представљања социјалне патологије као идентитетског чиниоца. Стога заборавне морамо подсетити да је војвођански менталитет од почетка означен као патолошка појава.

Војвођани о Војводини 1928. године, објективно, без улепшавања и патетике

Сведочанства најугледнијих људи Војводине свог доба је објединило Удружење Војвођана у Београду у зборнику „Војвођани о Војводини“ 1928. године. Зборник се појавио годину дана након смрти Јована Цвијића. Овај зборник сведочи о особито погубним колективним манама народног карактера у Војводини, никако о његовој „супериорности“.

„Војвођани о Војводини“, зборник Удружења Војвођана у Београду, 1928. г.

Слависта, филолог и председник Матице српске, Радивоје Врховац сведочио је о одсуству иницијативе и неодлучности, као и склоности Срба у Војводини ка апатичности.

Исидора Секулић је писала о скептичном и паничном стању које је веома раширено међу становништвом Војводине. У свом књижевном стваралаштву дала је сликовите примере тог стања.

Никакве особине у виду „супериорности“ Срба Војводине нису бележили ни Душан Ј. Поповић, као ни много оптимистичнији Тодор Манојловић.

Радослав Марковић (такође сарадник Радивоја Симоновића) отворено је писао о тешкоћама прихватања заједничког удруживања међу Србима Војводине. Велики борац за развој задругарства је навео да се задругарство и банкарство у Војводини развијало подстакнуто радом Срба из Хрватске, нарочито Личана.

Станоје Станојевић се отворено супротставио жалопојкама о „јадној“ Војводини и разним војвођанским изговорима за све и свашта.

Милета Јакшић је особито напао алкохолизам који је по Војводини био изузетно раширен.

Све ово што су записали Војвођани о Војводини дало је слику која је веома удаљена од супериорности, без обзира што су аутори пропустили да се осврну на неухрањеност, осиромашење, пропадање најамних радника и разне социјалне болести које су харале подручјем Војводине. Неке од ових појава су биле толико срамне да су аутори потпуно избегли да их помену у Зборнику.

Јавно признати угледни људи Војводине нису себи дозвољавали да јавно говоре о најсрамнијим чињеницама о стању нашег народа. Њих је у уметничкој форми објавио Милош Црњански (касније такође укључен у рад Удружења Војвођана у Београду). Још 1919. године је под насловом „Апотеоза“, у збирци „Лирика“, Црњански саркастично приказао циничну, друштвено, морално и здравствено упропашћену личност Проке Натуралова и његових ратних другова који масовно болују од сифилиса, чиме је приказао очајно стање свог народа у Банату који је пропадао у умирућој тамници народа – Аустроугарској.

Исидора Секулић је писала о скептичном и паничном стању које је веома раширено међу становништвом Војводине.

Век касније, Војводину не мучи спутаност „војвођанског идентитета“, пошто тај идентитет уопште не постоји, већ је мучи проблем војвођанског менталитета од кога она болује. Војвођански менталитет је узнемирујући проблем. Тај непријатни проблем је давно дефинисан.

Војвођански менталитет је прецизно описао и означио као главни проблем Војводине Милан Кашанин. Као да је предосећао будуће невоље, Милан Кашанин је у зборнику „Војвођани о Војводини“, пре девет деценија, порекао постојање ма какве војвођанске посебности међу Србима. Шта више, навео је Кашанин да „војвођанска свест“ у народном духу и свести никада није постојала. Узрок за проблеме Војводине, уместо непостојеће „војвођанске свести“, нашао је у постојању војвођанског менталитета. Чиниоце појма војвођанског менталитета је навео бритко и тачно, као скуп изразито негативних завичајних појава, с препоруком да их треба мењати.

Милан Кашанин: „Нема Вовјодине и Војвођана у смислу неке одређене покрајинске свести. Ко је од нас, пре рата, код куће и у јавн, свој крај називао Војводином и себе звао Војвођаном?“ Фото: Википедиа

Милан Кашанин о непостојању „војвођанске свести“ и против војвођанског менталитета

Ево шта је писао Милан Кашанин о „војвођанској свести“ која не постоји и војвођанском менталитету који постоји као патолошка појава:

„Нема Вовјодине и Војвођана у смислу неке одређене покрајинске свести. Ко је од нас, пре рата, код куће и у јавности, свој крај називао Војводином и себе звао Војвођаном? Негдашње Српско Војводство било је и сувише кратког века и његове границе сувише произвољне, да би оно оставило дубоког трага у широким слојевима народа. Наш крај се систематски и свуд назива Војводином углавном од народног уједињења 1918. г. Па и данас влада збрка у појму тога имена, јер се у Војводину, уз Бачку и Банат најчешће не ставља и не рачуна Срем, који је заиста припадао некадањем Српском Војводству, него се ставља Барања, која није никад била у саставу тога Војводства. Оно што се, из комодитета, данас зове Војводином, нема још ни једног обележја засебне и заокругљене покрајине: нема свога центрума. Столица кратковековног Српског Војводе службено је био Темишвар, град и онда претежно немачког карактера, а данас у опште ван граница наше државе. Војводина, дакле, никад није имала свог културног, политичког и  привредног центра, па нема ни сад.

То је прво што треба знати кад је реч о Војводини. Друго је ово. Ако нема Војводине и Војвођана у смислу народне и дуготрајне покрајинске свести, има један менталитет, који је својствен свим људима на тој територији, менталитет који је створен под двоструким утицајем: под утицајем средњевековне српске традиције и политичким приликама за последња два века. Живот у туђој држави учинио је да српски народ у Војводини заузме у свима питањима дефанзиван став, из чега је произашла његова конзервативност, сентиментално родољубље, спремност на жртву, везаност за цркву, осећајност, развијање унутрашњег живота. По свим приликама, Војвођанин је изживљавао свој живот не државнички и војнички, не освајачки и офанзивно, него физички и сензитивно. Нигде нема толико пустог, облапорног, нахрањеног и напојеног физичког живота као у нашој Војводини и мало где, у исти мах има толико склоности ка животу у фантазији и у сну, чак понирања у душевност и у мистику. Војводина је дала Српству за последња два века, више уметника и књижевника него све друге покрајине заједно. Она је била, одувек и на један начин, колевка њених тупих и пасивних духова, људи који сав смисао налазе у масном јелу, спавању и пићу и колевка занесењака, песника и уметника.

„Живот у туђој држави учинио је да српски народ у Војводини заузме у свима питањима дефанзиван став, из чега је произашла његова конзервативност…“

Људи таквог менталитета и са таквим склоностима немају много способности за прегнућа и напоре, за социјалну акцију и организван рад. Два можда најважнија предратна покрета – оснивање Земљорадниких Задруга и Привредник, – нису поникли у Војводини, него су у њу донесени из Загреба, од стране личких Срба. Банке се у Војводини тешко одржавају. Организације се спроводе споро, краткога су века и мало су активне. За десет година заједничког живота у нашој новој држави, Војводина није дала ни једног политичара вишег ранга и ни једног државника. Политички и државнички, утицај Војводине је раван нули у нашој новој држави.

Енергија и гипкост, то су две главне особине које недостају просечном, обичном човеку из Војводине. Он не зна цену времену и не воли да се креће.  Мало је радознао и бежи од напора. Пре рата су се могли на прсте избројати наши људи који су некуд путовали, живели на страни дуже време и предузимали неки већи, замашнији рад. Живи се од наследства и духовно и економски.“

„Војвођанска цивилизација“

Нема посебне „војвођанске свести“ нити „војвођанске цивилизације“. Уместо њих има особите социјалне патологије и њено име је војвођански менталитет. То је налаз из заоставштина најумнијих Срба Војводине који су предали поколењима, актуелан и у наше време. Није ли одмах по ослобођењу тај војвођански менталитет описао Милош Црњански у приповетки „Света Војводина“, објављујући је исте године када и саркастичну здравицу „Апотеоза“? Снажан контрапункт назива и садржине „Свете Војводине“ Црњанског указивао је на неодрживу супротност онога ништавног што јесте и онога што се хоће представити као „супериорност“.

Војвођански менталитет описао Милош Црњански у приповетки „Света Војводина“

Већ на почетку свог књижевног стваралаштва, за само две године, Црњански је упозорио на тешку заоставштину „болесника на Дунаву“, као маскараду којом управљају салонске лорфе (драма „Маска“ 1918). Упозоравао је на утицај декаденције бечке маскараде који је обузимао његов народ у далекој хабсбуршкој провинцији, која се кварила по мустри бечкој, формално поштујући домаће али помодно уобличене народне вредности. У том светлу се савршено може разумети и значај његовог супротстављања „затрпавању домаће књижевности страном литературом“ и његова оптужба да се „богаташка деца играју комунизма“, због чега је постао enfant terrible не само српске већ и југословенске књижевности.

Тек годинама након објављивања зборника „Војвођани о Војводини“, Никола Милутиновић, у „Гласу Матице српске“, писао је о некаквој „војвођанској  цивилизацији“. Милутиновићева високопарна фраза никад није прихваћена у јавности Војводине, а он и њему блиски малобројни сарадници чак нису никад покушали да искажу садржину онога што су називали „војвођанском цивилизацијом“.

Један од мурала у Сремској Митровици

Милутиновићев рад је био веома условљен фамилијарним политичким обзирима према престарелим и никад оствареним политичким идејама српских нотабилитета друге половине XIX века. Српски нотабилитети су били истомишљеници једне политичке оријентације која је и након Аустроугаске нагодбе узалудно размишљала о обнови борбе за аутономију Српске Војводине у Аустроугарској. Историјски српски нотабилитети (Никола Максимовић и Светислав Касапиновић) су тада замишљали да унутар Српске народне слободоумне странке окупе конзервативну групу српских богаташа која би се борила за персоналну аутономију Срба на начин који би био прихватљив Бечу и Пешти, као и кући Хабсбург. Милутиновићев став о „војвођанској цивилизацији“ је, по свој прилици, био танушни одјек остатака наде која је опстала међу ретким српским милосницима Хабсбурга на територији Војводине.

Високопарна фраза о „војвођанској цивилизацији“ је била толико ван разумне стварности да су је брзо сасвим заборавили и они који су о њој говорили и писали. У доба када се ова фраза појавила нико није ни критиковао нешто што очигледно не постоји.

Taчна дијагноза стања

Наши великани XVIII i XIX века углавном су негативне појаве на подручју Војводине приказивали кроз уметничка остварења, нарочито књижевна дела. Ђорђе Натошевић, Стеван В. Поповић и Радивој Симоновић искључиво су писали о узроцима народног пропадања. Тек је Милан Кашанин на најсажетији начин поставио дијагнозу проблема патологије народног духа у Војводини и дао јој име: војвођански менталитет.

Кад год чујемо за „војвођански идентитет“ морамо знати да се ради о патолошкој фрази

У десетој деценији након постављања дијагнозе патологије народног духа у Воводини, проблем војвођанског менталитета се и даље развија. Шта више, чиниоци тог менталитета се проширују и на остатак Србије. Ова социолошка патологија је сасвим запостављена, па још увек има оних који чак прижељкују да на основу социолошке патологије сопственим фабулацијама „докажу“ постојање посебног „војвођанског идентитета“. Такве је Милан Кашанин пре девет деценија отворено упозорио: „Нема Војводине и Војвођана у смислу неке одређене покрајинске свести“. У савремено доба је и Раша Попов поручио: „Не постоји осећање да си Војвођанин“.

Кад год чујемо за „војвођански идентитет“ морамо знати да се ради о фрази која нема друге садржине ван једне особите социолошке патологије.

Преузето са националних портала Српски став, Стандард и Царса

Поделите:
170 ГОДИНА  ОД БИТКЕ НА ИЉЕВУ – БАНАТСКОМ КОСОВУ

170 ГОДИНА ОД БИТКЕ НА ИЉЕВУ – БАНАТСКОМ КОСОВУ

У среду 24 априла лета господњег 2019 свештенство Српске Православне Цркве из Башаида и овог дела Банатске епархије у присуству верног народа служило је парастос погинулим банаћаним „батаљонцима“ у бици на Иљеву која се одиграла 24(12) априла 1849 у Великокикиндском округу.

 

 

Тог датума генерал побуњеничке војске Перцел Мор напао је место Меленце надмоћном силом уз употребу артиљерије. Срби су бранили место под командом свог војводе Лазара Зубана. У бици на пољу Иљево страдало је око две стотине добровољаца, највише из: Велике Кикинде, Башаида и Меленаца. Место погибије је обележено познатим Крстом на Иљеву који се на жалост нашао сада на приватном поседу и прети му опасност да буде оштећен или уклоњен, што држава свако не би смела да дозволи.

 

 

Знано је да је постојао споменик у Башаиду, на којем је записан број од стодеведесетосморо сахрањених „батаљонаца“. Парастос њиховим бесмртним душама служен је у Башаиду, ове године на стоседамдесету годишњицу,.

Професор Драгољуб Бадрљица, који се са групом поштовалаца овог места годинама бори за незаборав овог историјског догађаја, је овим поводом изјавио:

 

 

„ У свим тим временима  и биткама сви смо поражени и то треба тако схватити. Страдало је негде око две стотине а по мојим подацима 198 Срба из Кикинде, Башаида и Меленаца. Са поштовањем ми се сећамо оних који су страдали у овим догађајима, дали свој допринос, дали свој живот. Нанама је да се са поштовањем сећамо 170 годишњице али и да изведемо закључке, да се такви догађаји, драматични и трагични неспоразуми, више никоме и никада не десе.“

 

Запис у камену

 

Један од чувара слободарских традиција ових простора Кикинђанин Милинко Арсенов посебно истиче у свом обраћању преко друштвених  мрежа постојање надгробног споменика Србина из Равног Баната Живе Богарошког из Меленаца, који је у камену оставио за будућа поколења, овај запис:

 

 

,,Овде почива потпора Старости, Надежда Родитељска, јединац у Оца Жива Богарошки из жарке љубави к Роду своме, војево је против Маћара с прочом Браћом Диштриктском, бранећи свог Цара и своју Народност, погину у Башахидској битки на пољу Иљу у 21. години младости своје, 12. Априлиа 1849. Лета; Како отац Стефан, тако и јединац Жива жертвоваше на олтар Српске народности најмилје благо своје и живот а онај јединца свог, Можеш ли Роде више шта искати!…

Ој Иљево, Иљево,

Све дистричко Косово,

Чувај кости див јунака

Дистричких момака“…

 

Ђура Јакшић и бој на Иљеву

 

Публициста из Београда Душан Ковачев, Банатски Срб, се у својим текстовима дотакао овог боја, који је неоправдано заборављен у историји. Ковачев у тексту посвећеном односу великог српског песника Ђуре Јакшића према изразу паор износи претпоставку:

 

 

„Велики српски песник, приповедач и сликар, а изнад свега срб, Ђура Јакшић се родио и одрастао међу банатским ратарима. Борио се са сабљом у руци за Српску Војводину и то у Регименти Великокикиндског дистрикта (мајка му потиче из Карлова /данас Ново Милошево/ одакле је родом био и великан српске публицистике Теодор Павловић). Ђура Јакшић се за Војводину борио под старом ратном заставом граничара. Вероватно је био учесник и крвавог „Боја на Иљеву, српском Косову“ код Башаида 1949. године, када су надмоћни и одлично наоружани кошутови побуњеници под руководством Мора Перцела надвладали храбре српске синове равног Баната.

 

 

Несрећан, прогоњен и оспораван касније од моћника без човечанства, банатски срб је својим критичарима бритко одбрусио:

С крвавом сабљом, на бојној муци

Бољи сам био – бољи од вас!“

Петровград.орг

Поделите:
ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ О РУМУНИЗАЦИЈИ СРБА И СЛОВЕНА

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ О РУМУНИЗАЦИЈИ СРБА И СЛОВЕНА

У Свечаној сали  Месне заједнице Вељко Влаховић“, Друштво историчара Петровграда (Зрењанина) организовало је, разговор о књизи, зборнику “Румунија и румунизација Срба. О књизи, зборнику текстова, су говорили академик Зоран Милошевић, лингвиста Срђан Новаковић и публициста Душан Ковачев.

 

 

Овај скуп је био замишљен као промоција нове књиге зборника текстова и анализа који су разматрани у претходној књизи зборнику, овог аутора, под називом „Анатомија румунске политике“ у којој се аутор академик Зоран Милошевић бавио питањем великорумунског пројекта у овом делу Европе. Истовремено скуп је био и слободна дискусија присутних грађана на ову мало познату и слабо осветљену геополитичку тему.

 

 

Скуп је отворио председник Друштва историчара Петровграда (Зрењанина) Мирко Козић који је представио уважене госте из Београда и основне смернице њихове стручне мултидисциплинарне анализе метода политике румунизације кроз историју и у савременом политичком тренутку. „Ово је јако интересантна тема, која уопште није уочена у нашој академској јавности и у медијима. Рекао бих и да је потпуно скрајнута као тема и зато мислим да је вредно чути ове уважене госте који су се потрудили да је свестрано обраде и изнесу у јавност“, рекао је Козић.

 

 

Публициста пореклом из нашег града који се годинама бави важним идентитетским питањима у Београду Душан Ковачев је у уводном излагању представио тему зборника:

 

 

„Ово је један преглед проблема романизације народа на просотору данашње Румуније. Наслов је можда необичан али добро сажима тематику зборника текстова. На двадесетак страна у овој књизи сам се потрудио да прикажем вид организованих заблуда о етногенези Румуна као „аутохтоног“ народа на простору данашње Румуније. Оно што је битно, да одмах нагласим, да ми овде не аступамо као шовинисти или српски националисти. Желимо да утврдимо историјску истину а користили смо румунске изворе. Почео сам са великим румунским археологом Александром Николескуом, који је практично оборио тезу румунских аутохтониста о континуитету развоја археолошких култура на тлу Румуније од старог до новог века. Романски народ који је у основи савремене Румунске нације нема везе са праисторијским културама на том простору у старом веку. Ипотешти – Кндешти култура која је трајала од 5 -7 века, на простору Румуније и која је била неоспорно словенска, односно српска, својеврсна мешавина Словена и Анта, говори, да тог континуитета није било. Потом имате овде детаљну причу о формирању Школе Ердељана, тајне папске канцеларије у оквиру делатности Хабсбуршке монархије на овим просторима. Касније се укључила у ту латинизаторску политику Немачка, па Француска и на крају франконизовано руско племство отуђено од руског народа…“- рекао је између осталог Ковачев.

 

 

Гост Срђан Новаковић је лингвиста, добар познавалац свих романских језика и изводи закључке о речницима наших Влаха и Аромуна, Гога, познатијих као Цинцара. На тлу Румуније постоји велики број српских и(ли) словенских топонима, хидронима, оронима, каже Новаковић.

 

 

„Ми смо убеђени да прави латински језик није био онај који је нама Ватикан представио у својим уџбеницима. Прави старолатински језик, можемо, парадоксално наћи ако узмемо старословенске уџбенике…итд. Павле Соларић, најбољи ђак Доситеја Обрадовића је написао књигу „Словенствујући Римљани“. У тој књизи је он доказао реч по реч, колико има српско-словенских речи у латиннском. То се код нас на факултетима неизучава, наша лингвистика опонаша верно оно што Германи заповеде. Имамо ту индо-германску филологију као инструмент пруског империјализма а Романи, Франци су се побунили и тражили где су они у тој причи и од тада имате индо-европску лингвистику. У тој филологији места нема за Словене и Србе. У тој индо-европској филологији, чућемо бајке о наводним Илирима, наводним староседеоцима Балкана, који се још именују и Албанцима. То су невиђене глупости. То тврде данас и наши историчари под утицајем Германа. Ти научници нису никад темељно познавали балканске и словенске језике. По индо-германској филологији имамо Румуне као потомке Трачана, Дачана. Данас орвеловским механизмом, све оно што је у прошлости неодговарајуће, данашњој истини, се поништава и брише. Данашњи Шиптари масовно дају имена по илирским краљевима и краљицама (Агрон, Теута, Илир) а Румуни по дачким (Дачија марка аута) и римским царевима, легионарима и песницима (Август, Аурел, Овидију). Румунија је створена као прва Италија 1859. године насилним уједињавањем две словенске кнежевине Влашке и Молдавије. Створена је Романија или Римљанија , у буквалном преводу.Осим поменуте Школе Ердељана и Ватикана ту државу је створила и масонерија из Торина у Италији. Ту је прворазредну улогу одиграо гроф Емилијо Кавур и главни слободни зидар тога времена Ђузепе Мацини. Наравно, ту је било помоћи и од Француза, Жерома, Наполеона Трећег итд.“

Најзначајније на овом скупу је било излагање академика Зорана Милошевића који је врстан познавалац овог геополитичког питања и који упозорава државу Србију:

 

 

„Тема овог зборника и мог дугогодишњег истраживања је Румунија и румунизација Срба, како и гласи наслов. Она је актуелна јер је званична Румунија у парламенту и влади прогласила политику да je влашko и још неки делови српског становништва у ствари Румуни. У том контексту су део својих институција инсталирали у Србији, нелегално али оне раде и функционишу, врше пропаганду великодржавне идеологије Румуније и на тај начин имају претензије на део територије државе Србије. Њихова Црква је неканонски створила парохије на подручју СПЦ и привлачи вернике и неук народ тако што ненаплаћује обреде а плату мисионарима даје држава Румунија, нуде стипендије студентима, који се изјасне да су Румуни и већ у Неготину, Бору имамо 40% лекара који су завршили студије у Румунији а раде код нас. Модерно је на истоку Србије да омладина учи румунски језик и одлази у Rумунију, да студира, јер је џабе. Дају све врсте повластица српским пословним људима, да пребаце бизнис у Румунију. Оно што је најпроблематичније јесте масовна додела румунских држављанстава и пасоша са којим наши људи могу да се крећу по Европи. Једном речју све индиције говоре да је Румунија поново покренула машинерију румунизације Срба, што није први такав покушај у историји…Треба схватити да је идеологија румунизам створена да се бескрајно шири, јер је то ширење, наметање латинског идентитета интерес Запада, да се сузбије православни, словенски идентитет и да се на овом подручју , Доњег Дунава успостави латински идентитет. То се види у борби против ћирилице, која је мета за елиминисање, затим кроз сузбијање српске идеје, државе, језика, културе итд.

 

 

Румунска политика тежи да створи „Велику Румунију“, при чему није дефинисала где се завршавају границе замишљење државе уз опасност, да се по први пут директно и отворено, сукоби са Србима у својој историји, тврде ови истраживачи. Румуни постојано тргују својим геополитичким положајем, што их приморава да често мењају страну изазивајући код дојучерашњих савезника згражавање. Скоро свака историјска промена стране Румунији „детету среће“ је доносила проширење државне територије. Други смер румунске политике је асимилација становништва, тј. наметање идеологије румунизма. Трећи извор је постојано антисловенство, посебно русофобија, јер у Букурешту сматрају да је Русија главна препрека стварању „Велике Румуније“, закључили су еминентни предавачи на овом скупу.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
БАПА –  СРБ СЕВЕРНОГ БАНАТА

БАПА – СРБ СЕВЕРНОГ БАНАТА

Промоција два романа Радована Влаховића: „Бапа“ и „1934.“ и наставак романа „Бапа“, књига друга, у издању Банатског културног центра, одржан је у петак, 15. децембра у Салону Народног музеја Зрењанин. Уредник обе књиге прозе је Симон Грабовац.

 

 

Роман „Бапа“, објављен 2016. године, нашао се у три најужа избора за награде у 2017. години: Виталова награда Златни сунцокрет, Награда Лаза Костић Новосадског сајма и Књига године Друштва књижевника Војводине. О романима су у Зрењанину говорили књижевни критичар Марија Танацков и сам аутор, а одломке је говорила Сенка Влаховић из Банатског културног центра. У име љубитеља књижевности и Народног музеја Зрењанин разговор са аутором романа и гостима водила је Душка Коларов, професор српског језика и књижевности. Доносимо ауторски текст о овом литерарном и етно-психолошком домету Влаховићевог дела из пера познатог интернет новинара Душана Ковачева.

 

Душан Ковачев: Роман „Бапа“ Радована Влаховића

 

 

Иако је српска култура уопште, па и књижевна култура веома стара, она је преживела снажан дисконтинуитет услед пропасти српске државе у средњем веку. Основни облици јаног организовања народног опстали су у то доба тек на простору данашње Војводине под окриљем православне цркве, а књижевност опстала и самородно се усмено развила у слободарску мисао тек на подручју слободног крунског Великокикиндског дистрикта, у равници на северозападу Баната.

 

 

Роман радована Влаховића „Бапа“ из 2016. године забележио је дух живота сељака Дистрикта каквог памтимо од наших старих, који су у неприликама одвек тежили сажетом, животном и суштинском.  Услед разумне јасне сажетости коју изискује дух српског језика, у нашој књижевности је мало правих романа. Улогу романа има новела, док улогу   приповетке често врше проширене анегдоте. Влаховићев роман потврђује ову тежњу.

Влаховићев јунак живи, ради, говори, мисли и дела потпуно у складу са стањем ствари у којем живи. Равница је поље којим се развија његов опстанак и издалека гледано, он делује усамљено, једногласно и незанимљиво. Тек кад се читалац приближи бапи“, види његово унутрашње богатство. Бапа је салашар који ствара ред око себе, али и код других. Његов је жиовот једнако уређен у сваком смислу и на сваком пољу. У једном дану овог салашара види се сво богатство социјалних, култрних, породичних, политичких, имовинских и естетских односа, у широкој палети од практичног до еротског. Импресионира одлично представљен унутрашњи дијалог Бапе, који се срсисходно испуњава у сусрету са другима, поводом разних ситуација. Бапа не фразира, изражава се сажето, никад лапидарно, увек јасно, под строгом контролом своје етике и практичности која је дедељива од искуства старине и захтева природне средине. Незанимљив је Бапа у изразу, али ванредно занимљива личност у ставу. Бапа је срб северног Баната.

 

 

Књижевници модерног доба који су припадали класичној српској књижевности на подручју Војводине, водили су борбу против штетних навика, одрођавања и изрођавања нашег народа. Касније доба социјализма, а нарочито постмодерна, учинила је да личност српског банатског сељака устукне пред диригованим колективом, који се касније распао у пустоши транзиције. Влаховићев „Бапа“ пружа оно једино што нам је потребно, повратак човеку узора чврсто укорењеном како у традицији, тако и у ономе што данас зову „одрживошћу пословања“. Да би показао искуственост животности свог јунака, Влаховић је пажљиво бележио речи и синтаксу којом је говорио и мислио његов Бапа, у свакој особености израза и нарочито у пуноћи контекста где је изговорено само објава стварности која се догађа, њена непорецива разумна артикулација.

Наравно, наративни ток је јасан и радња се одвија уједном дану. Ритам те радње је комуниколошки наглашено везан за биполарну социјалну заједницу у којој постоји Бапа: село и салаш. Остварење практичне користи пољопривредног рада Влаховић слика у кафани код Максе Сасиног, где је његов Бапа надмоћан над касапином, трговцима и сеоским ђилкошима. Бапа је српски пољопривредник, али као такав, он себе и њега други осећају моћнијим као сточара нео као ратара. То је важна особеност српског сељаштва у Војводини која је тешко уочљива свима осим њима самима. Ратарство зависи од сточарства, а не обрнуто. Отуд толико експресивних мириса коњског зноја, вушкије, и сцена брижно осењених коња у роману Бапа, који се свршава ненаданим ждребљењем кобиле.

 

Детаљ са промоције романа Радована Влаховића у Зрењанину

 

Међутим, надмоћ салашара није у имовини, чак ни у говору, већ се очитује из његовог самог личног става. Снажан контрапункт даје слика повратка Бапиног на салаш са његове зимске авантуре у селу. Спасавање путника невољника и пуноћа животне сврхе нису ни патетично сладуњаве ни митологизоване, како се често „сервира“ у претенциозној,  пасторално обојеној књижевности о сеоском животу. Напротив.

Бапа је породични херој. Његова животна сврха је стварање задовољства животом који напредује и развија се. Бапа је робусно достојанствен. Мали, непознат, споредан, без друштвене славе и почасти, али у главни и незаменљив у свом паоршагу где стотине и хиљаде таквих чувају дух старе милитарије. Они упорно исплаћују вековни кредит зацркву коју су подигли још њихови аскурђели. Потребна је генерацијска чврстина карактера да се овакав подухат изведе.

 

 

Ипресиван и јасно истакнут је мотив клиндре, коју Бапа снева као извор неисказаног блага. Клиндра, троугласта парцела између ленија слика и прилика је положаја у којем се нашао српски сељак у Војводини, јер како песма каже „друм је царски, а сокак бећарски“. Клиндра је уз оба, а у Бапиом случају веза је села и града у којем он мније да ће установити свој живот као вечит, монументалан. Феномен салаша је појава о којој се много и дуго брбљало и певало на салдуњав начин, а мало се истражило. Мали је број оних који су данас свесни да је салашарски живот развијен тек по пропасти Српске Војеводине, снажно подстакнут полицијском упраом Баховог апсолутизма. Срби су се селили на салаше из невоље, склањајући се привремено из села пред финанцима, жбирима, накупцима, политичарима сеоским бећарима и жупанијским беатерима. Привремено се склањајући, али им не препуштајући им село, што јасно показује једнодневни долазак Бапе, послом. Село живи потпуно зависно од Бапе и таквих као штоје Бапа. Међутим, Бапа и други салашари су чак и од села независни и живе по сеоском атару. „Село хвали, а у граду живи“, каже пословица. Изузетно је тешко опстати на салашу где Бапа живи. Нису сви салашари успели као Бапа. Једни су пропали, па постају алкохоличари, други су радници у циглани код Бона, трећи су плен зеленаша, али Бапа ни једне, ни друге, ни треће није заборавио. Са свима или сарађује, или им помаже, или мисли на њих или их снева ако му у будном стању на памет не падају.

 

 

Влаховићев роман нам не слика своју сопствену пројекцију о некаквом банатском „грофу“, већ стварну узорну личност из прошлости способну да нам буде узор и за будућност. Особу способну да пе падне у паорско подложништво, већ је претвара у паоршаг и развије самосталност. Она с ослонцем на слободољубиви дух древне милитарије стрпљво оре на ис и на стук, крчећи себи и својима пут ка достојном животу. Ка својој Клиндри, између „друма царског и сокака бећарског“.

Преузето са:

https://dusankovacev.wordpress.com/

 

Поделите: