„Шоре“ су игра коју је осмислио Бојан Костреш јер је та игра, под тим именом, била непозната у Банату. Костреш, тврди, да је игру осмислио са својим кумом 2000. године и да се она играла у Томашевцу и Орловату у његовом детињству. Како је могуће да ни један етнолошки ауторитет није забележио игру под овим називом?

Дејан Бошњак крај ветрењаче 1958. са снимања филма „Олуја“

Да је тачно ово што тврдим, поткрепљујем чињеницама: Ова игра је у средњем и северном Банату позната под именом Велике цуре. Њу је забележио етнолог Александар Стефановић, који је, на иницијативу Музеја Вовјодине и Матице српске, био један од многобројних који су бележили све знаменитости Вовјодине, а које су штампане под насловом „Рад војвођанских музеја“ (часопис се може наћи у нашем Музеју).

 

Лазар Мечкић из Врањева је знао у своме делу само за игру Велике цуре.

Ту игру, под истим именом, бележи и познати хроничар Новог Бечеја и Врањева, Лазар Мечкић, у својој књизи „Чари прошлих дана“. Исто тако, познати зрењанински професор и књижевник, који је пре Другог светског рата писао читанке за гимназије и грађанске школе, као и романе за омладину, Сима Цуцић, у свом роману „И Моца хоће у школу“ је на једном месту забележио: „А онда сам отишао на сокак и са друговима играо Велике цуре“. И доктор Драгољуб Батањац у својој хроници села Семпетер, сада у Румунији, бележи и игре деце у свом селу, па бележи Велике Цуре. И познати новинар Политике, Тане Ибрајтер, бележи сто игара деце у Банату, међу њима и Велике цуре!

Ову игру у Бечкереку и Перлезу зову Лопте на бегање, у селу Арадац је зову Лопте на пикање, а у свим селима јужног Баната зову је Праве цуре или само Праве! Да је Костреш прочитао Хронику села Томашевац, коју је написао Жива Вијатов Браца, могао би видети да је Вијатов записао: „Праве, а сада је зову Шоре“.

Бошњакова ветрењача у Меленцима 1971.

Захваљујући власти у којој су били Лигаши су успели да преко многих средстава информисања пласирају причу о овој игри која је измишљена. Дa је ово тачно може се видети из облика игралишта јер је измислио неке „базе“, па прави поређења између Бејзбола и његових Шора. Узгред да напоменем да сам за појам „база“ сазнао тек кад сам пошао у трећи разред гимназије, кад смо учили израчунавање површине и обима геометријских тела, оно 2B4M = две базе + омотач! Чак сам много касније сазнао за партизанске базе, којих је у Тарашу било 18, па сам о њима писао у часопису „Улазница“.

Измишљотине скрнаве  лик и дело Михајла Пупина.

Захваљујући разним новинама и телевизији Котреш је причу о шорама уплело и недужног Михајла Пупина ! Као, Пупин је однео лопту у Америку и тако је од Шора постао Бејзбол! А једне године је нека девојка била PR Шора, те је на  локалној телевизији, причала како је Пупин у Америку однео штап и лопту, па је тако настао Бејзбол. Да је прочитала Пупинову књигу „Са пашњака до научењака“ знала би шта је Пупин понео.

Постоји „Енциклопедија спорта“ где се о Бејзболу може у њој прочитати да је Бејзбол лига у Америци играла 1846. године, што је осам година пре Пупиновог рођења.

Посебна неистина је да су шоре ЧОБАНСКА игра! На ком би се пашњаку, молим ја вас, нашло двадесет стада оваца или крава, да би ти чобани играли Шоре!? Каква неистина. Сећам се како је дотични позивао тадашњег председника Бориса Тадића да дође у Томашевац и присуствује ЧОБАНСКОЈ игри!

О овој измишљеној игри писао је покојни Мома Стојков (члан редакције листа „Зрењанин“, прим. ред.), а наслов његовог рекста је био: „Шоре светске форе“. Одмах сам реаговао и Моми дао текст „Ни светске ни форе“, којег он није тада смео да објави. Објаве ми то одмах Нове Кикиндске новине.

Књижевник и публициста Сима Цуцић је писао о игри Велике цуре.

Од Зрењанинских новинара, упозорио сам Слободана Пашића и Ђуру Ђукића (новинари Вечерњих новости и Политике), те је Пашић написао један коректан текст и више промотивних текстова о „Шорама“ а Ђукић о томе није до сада уопште писао. Једне године Томашевчани успевају да Шоре провуку кроз манифестацију „Дани пива“. Одем у Туристичку организацију те им однесем Стефановићев текст о играма деце у северном Банату. Стефановић је забележио деведесет једну дечју игру, међу њима и Велике цуре, са потпуним описом игре. Никад више нису уврстили Шоре у „Дане пива.

У вези игралишта, Велике цуре су игране поред неке дуже куће, на коју се настављају још неке просторије, тако да лопта код гађања не може далеко оде. А Томашевчани Шоре играју на ЛЕДИНИ, па се питам ко налази или додаје лопту? И Мечкић исто бележи већу кућу где нема прозора, а истовремено пише да се она играла у време великих ратова, негде далеко од погледа окупатора, па су играчи били и старији момци, а гледаоци и старији људи, па девојке и жене. Пише да се она играла пре великих пољских радова, значи средином априла, можда и у марту ако је лепо време, али кад почну радови на њивама, онда је умор толико био велики да за игру није било РАТАРСКЕ  снаге. Играли су је дакле ратари а не чобани.

Бошњакова ветрењача у Тарашу.

Сазнао сам да је после Првог светског првенства у Шорама у Томашевцу била велика журка на неком броду у Новом Саду и да је Костреш успевао да обезбеди велики новац, чак и из спортских, државних фондова.

Да се разумемо, нема на ништа против да се ова игра игра, али се увек питам:

ЕТНОЛОЗИ, ГДЕ СТЕ?

Дајте овој игри праву димензију, укључите децу у ову игру, морамо сачувати њену аутентичност. Ова игра је део народног стваралаштва, као песма, као народна игра – део нашег културног наслеђа, зато јој треба сачувати аутентичност! Овако испада то што објективно јесте. Костреш профитира на овој игри, а истовремено рекламира и своју партију.

Негде сам чуо или прочитао да се ова игра нашла и у списку игара Спортског савеза, или како се већ зове… И да се финансира!

Посебна је прича о палици којом се игра. Ангажован је један столар, ваљда из Орловата, који прави по сопственој мери палице за шорање, што доприноси губљењу аутентичности игре! Правила су посебна а њих је написао онај ко је игру и измислио!

Каква креативна личност! Измислио је и суђење, а он је, како сам чуо,  један од судија! Причао ми је један да се после неколико већ одиграних пријавила група Ченћана која је хтела да игра Праве цуре, али им је Костреш рекао: „Не може, немате лиценцу!“ А за лиценцу је требало платити. Презиме овог ченћанина који ми је то причао је Нећаков.

Шта да радимо кад нам многе ствари раде политичари. Можда је ово најмања несрећа, али опет постављам питање:

ЕТНОЛОЗИ, ГДЕ СТЕ!?

Аутор: Дејан Бошњак

Илустрације и потписи слика: Дејан Бошњак

 

 

Коментари

коментара

Send this to friend