Игра је присутна у животу људи још од давнина. И стари народи Феничани, Вавилонци, Грци и Римљани упражњавали су игру. Па и данас племена Африке, Јужне Америке или Аустралије не могу без игре. Игра то су два најплеменитија својства: ритам и хармонија. О значају игре у развоју детета знали су стари народи. Први који је указао на значај игре и у наставном процесу био је чешки педагог Јан Амос Коменски. У својој књизи „Велика дидактика“ (Didatica magna) на једном месту је записао: „Боље је играти се него беспосличаити, јер се дух у игри увек нешто заноси а често и оштри“…

 

 

О значају и броју игара Банаћана писао је између многих др Добривој Николић. Он је у својој књизи „Банат и Банаћани“ (Н. Сад 1940. године) записао да „Банаћани играју преко сто разних игара“. Да је у Банату више од сто игара забележио је у једној својој репортажи под насловом „Од блата топови“ познати новинар дневног листа „Политика“ Богдан Ибрајтер Тане.

 

Етнолог Стефановић – опис игре „Велике цуре“

 

 

Колики је значај игре у животу народа може се видети из чињеницеда су Војвођански музеј и Етнолошка секција Научног одељења Матице српске педесетих година прошлог века, организовали прикупљање грађе и о дечјим играма у Банату. Тему „Дечје игре у северном Банату“ обрадио је етнолог Александар Стефановић. Први део његовог рада носи наслов „Бројанице“ Други: „Дечје мушке и женске игре“ А: „Од звечке до десете године“ Б: „Игре дечака и девојчица старијих од 10 година“ В: „Игре дечака и девојчица старијих од 14 година“. Етнолог Стефановић је обрадио 91 игру и дао детаљан опис сваке.

У одељку Б: „Игре дечака и девојчица старијих од 10 година“, под бројем 17 записао је игру „Велике цуре“ и дао њен потпуни опис. „Изводе је мушка и женска деца, али скоро увек посебно мушка а посебно женска. Но, овом игром летњих и празничних дана, нарочито за време Првог и Другог светског рата, забављали су се не само одрасли момци већ и људи. Тада су се могли видети како се у некој удаљеној улици скупе, поделе у групе и играју се, а старији људи и жене сакупе се по страни и посматрају. То су чинили стога, што је често било опасно да се сакупљају у центру села („вароши“ како то наши сељаци називају), те су се зато сакупљали даље од центра, да тамо, где нема жандарма нити непријатељских војника, проведу слободно време.

 

 

За ову игру потребан је паран број играча. Они се поделе у две група а затим се двоје који представљају својегрупе хватају у штап да би се видело која група иде у „кеч“ а које ће група лопту „шорати“. За игру је потребна шира улица у којој са једне стране има некакав дужи зид или нека зграда без прозора, како се приликом играња ови не би разбили. За игру је потребан штап дужине око један метар члији је један крај нешпто дебљи јер се тим крајем лопта туче. Лопта се прави од крпа да буде што тежа ако се играју старији и чврсто се канапшом увеже на површини. Када се подела изврши и одреди страна која ће ићи у „кеч“, она одреди једнога који ће подбацивати лопту онима који шорају. Они који шорају стају ближе ономе који подбацује. Лопта се подбацује на један метар висине а онај који шора својим штапом је удара да оде што даље онима који кечају. Сваки који шора има право да три пута удари лопту. Ако му лопту укече тај испада из игре. Ако му из шорања не укече стаје уза зид или одмах бежи. Уколико у бежању буде погођен од оних који кечају испада из игре. Ако се деси да они који су шорали не могу да уграбе прилику да отрче и да се врате онда добијају „масти“ тј онај који је најбољи међу њима, који најбоље удара лопту добије право да удара лопту шест пута. Њега зову „војватор“. Ако ни тада нико не успе да се врати онда један од бољих играча, од оних који су у кечу узима лопту, стане испред њих на три четири метра и баца им „свеће“ тј баца лопту у висину на два метра висине и дочекује лопту у руке. Ако се неко од њих ових који треба да беже усуди да бежи он га гађа лоптом, а ако нико не успе да побегне онда су „загорели“. Тада они који су били у кечу почиљу да шорају а ови „загорели“ одлазе у кеч“ – наводи етнолог Стефановић.

Хроничари и књижевници о игри

 

 

Ову игру под истим именом бележи Лазар Мечкић најпознатији хроничар Новог Бечеја и Врањева у својој књизи „Чари прошлих дана“ у одељку „Забава и разонода“. И Лазар Мечкић бележи њена потпуна правила као и „да је заигру потребна шира улица у којој са једне стране има нека зграда без прозора“ као и „кад наступи лето и настану косидбе и вршидбе престаје интерес за оваквим разонодама јер је умор велиики“. Мечкић оне који су у кечу каже да они „трле“ док у Тарашу кажу да „иду упоље“ негде кажу „да служе“.

Ову игру под именом „Велике цуре“ бележи у хроници села Семпетер у Поморишју у Румунији др Драгомир Батањац и даје детаљан опис игре. И некадашњи познати зрењанински професор и књижевнмик Сима Цуцић родом из Беодре (Ново Милошево) у свом делу „И Моца хоће у школу“ је на једном месту записао „А онда сам отишао на сокак и са друговима играо велике цуре“.

Ову игру у више села јужног Баната зову „Праве цуре“ а у хроници села Томашевац аутор хронике Живан Вијатов Браца, бележи је под именом „Праве“ а онда додаје „да је сада зову – Шоре“. Ова игра је играна и у некадашњем Бечкереку под именом „Лопте на бегање“. У свим селима средњег и северног Баната за онога који лопту удара говорило се да је „шора“.

 

Чобанска игра и Михајло Пупин?

 

 

Томашевчани на неки начин покушавају да обогате спортски и културни живот своје средине а да бар у току неколико дана привуку људе из околине па и из удаљених крајева, шшто је добро и корисно, али не знам да ли је довољно да једна готово заборавњена (и на већем делу Баната под именом „Шоре“) непозната игра, може привући велики број знатижељника. Прича се и да је то „чобанска игра“ као и да је ову игру Михајло Пупин однео у Америку, па да су од ње Американци направили своју најпопуларнију игру – бејзбол. Ни једна ни друга тврдња, нажалост, нису тачне. Тако велики број стада на једном месту нигде се није могао наћи, јер је за игру потрбно најмање 12 играча. А што се тиче Михајла Пупина, ова игра је у Америци играна пре његовог рођења.

 

 

http://www.zrenjaninskizavicajac.com/images/dokumenti/zavicajac_br_30.pdf

Коментари

коментара

Send this to friend