Изложба фотографија Јована Дрндака Његовића у Требињу
„Хајмо, људи, дела дела, вријеме одмиче, није свезано за бандеру.“
Тим речима умео је Урош Милојевић да нас опомене кад бисмо се сувише разбашкарили на некој од успутних станица, на некој од бројних екскурзија од Баната до Херцеговине.
Путници би се с осмехом сабирали и послушно ступали у аутобус. Био им је драг и познат тај шеретски тон вође пута. Али као сваки шерет од заната, вођа пута никада се сам није смејао својим досеткама. Задржавао је озбиљност, али љубазно, присно лице благоречивог медијума увек је било окренуто сваком и свима.
Јер Урош Милојевић био је управо то – медијум, посредник, повезивач, градитељ мостова. Има истине у оној крилатици да на свету међу људима постоји само једна подела – на оне који граде мостове и оне који их сруше кад их безбедно сами пређу. Обе врсте људи вазда су међу нама: једни што слуте зла времена, спремни да подижу бункере и копају граншеје; и они други, што не дају да се кућа круни, да се чељад завађа, да се родбина туђи, да пријатељства вену.
Урош Милојевић био је управо то – човек који је, можда и несвесно надахнут новозаветном промишљу – куцао на сва врата, и коме су се сва врата отварала. А отварала су му се зато што никада није куцао за себе. Куцао је за децу из Клека и банатских села коју је требало довести на летњи спортски камп у Ластви. Куцао је за фолклорце из Требиња, Билеће, Невесиња и Гацка које је требало угостити на фестивалима у Банату и широм Војводине. У недоба деведесетих испраћао је шлепере натоварене животним намирницама прикупљеним за народ Херцеговине. Био је прворазредни туристички амбасадор земље кнеза Мирослава: у сунчану требињску долину доводио је о Преображењу читаве аутобусе гостију, стајао на челу ходочасника у Тврдош и Добрићево. Умео је на Моску да окупи начелнике шест херцеговачких општина кад би довео караван привредника из Новог Сада и Зрењанина, са намером да продуби економске везе свог старог и новог завичаја.
То је била животна опсесија Уроша Милојевића – ујединити два завичаја. У шали су говорили да би он најрадије жичаром повезао предајник на Леотару и водоторањ у Зрењанину, ради сталног протока робе, људи и капитала. Никад се у мислима није одвојио од камене зграде у Грабу на Зупцима, где је 1940. године угледао светлост дана и провео детињство. У петнаестој години запутио се преко Дрине и Дунава да би у Клеку код Зрењанина наставио школовање и саградио себи дом. Зидао је мостове, није делио људе и племена. Поштовао је масну банатску ораницу која је отхранила читаве нараштаје горштачких досељеника. Осетио је топлу равничарску душу потомака Ђуре Јакшића, па је и наслеђе два песничка барда настојао да уједини – повезујући „Дучићеве дане“ у Требињу“ са „Данима Ђуре Јакшића“ у Српској Црњи, родном месту аутора бесмртних стихова песме „Падајте, браћо“.
* * *
Изложбе мајстора фотографије Јована Дрндака Његовића не би било да нас Урош Милојевић није и 2016. године о Преображењу окупио и повео на ходочашће у престони град древне Травуније. Кад је аутобус изашао из тунела на Чемерну, видели смо боје једног особеног, непоновљивог крајолика, јутарњу бистрину и осунчано небо које бди над напуштеним огњиштима наших предака од Волујака до Леотара и од Прења до Орјена. Видели смо то и много пута раније, али осећај је увек непоновљив. Као и увек, први поглед на наранџасте требињске кровове, иза окуке на магистрали, био је празник. Купали смо се потом у средоземном аеросолу на Црквини и лелујали у ароми четинара, у хладовини платана крај тржнице. У једном тренутку фотограф и потписник ових редова издвојили су се из масе ходочасника и запутили се кроз стару оријенталну махалу крај Требишњице до цркве Светог арханђела Гаврила у Хрупјелама. „Никон“ Јована Дрндака Његовића успут је помно бележио детаље, скривене кутке, старе капије, башче са бостаном и магнолијама, панораме са фортице и цркве на врху брега… Тада је настао добар део фотографија обједињених у изложбу коју смо насловили „Светлост Травуније у банатској жижи“.
Касније, доле у граду, Урош је пришапнуо фотографу да му се придружи на још једном малом излету. Било је то последње Милојевићево ходочашће пут падина Орјена, до Зубаца и родне куће у Грабу. Објектив је забележио тренутак кад се руком ослања на стару камену ограду, као да из родне груде и топлог родитељског дома црпи оно спокојство које га је вазда пратило у животној мисији повезивања. И та је слика саставни део ове изложбе.
* * *
На повратку, по августовској жеги, Урош је тихо кашљуцао у аутобусу. Није то био кашаљ од назеба. Неко је тихо приметио да ће братимљења Зрењанина и Требиња бити док је Уроша међу нама, да окреће телефоне и куца на врата. И можда још коју годину после тога, по инерцији. А онда…
Година је брзо прошла, а почетком фебруара 2017. стигла је вест да се Урош упокојио. Достојно су га у Клеку испратили бројни поштоваоци, из оба његова завичаја.
Ова изложба фотографија заправо је посвета великом посреднику, повезивачу, градитељу мостова. Она се подудара са шестомесечним поменом Урошу Милојевићу. Један део фотографија дат је у црно-белој техници управо због пијетета према човеку који је задужио многе. Парадоксално, топле боје југа и блештавило херцеговачког поднебља као да постају још упадљивији, рескији, у том једноставном контрасту.
Путовати, дружити се са Урошом Милојевићем значило је увек бити на извору виспреног хумора. Ево једне мале сцене из нашег преображењског ходочашћа у Требиње лета 2016. године. Чувши да смо одсели у мотелу на Моску, неки младић нас је у граду упитао можемо ли га аутобусом повести до тамо.
„Идете ли горе? Могу ли с вама?“
Урош није ни трепнуо.
„Никад доље, вазда горе и набоље“ – рекао је својим наоко строгим, а заправо шеретским тоном.
Такав је био Урош, увек кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати. Да је данас међу нама, смешкао би се задовољно из прикрајка на отварању изложбе, срећан што се сарадња братских градова Требиња и Зрењанина успешно наставља на темељима које је он положио.
Вазда горе и набоље, то је био његов животни мото. Управо би та синтагма могла послужити и као мото ове поставке фотографија.
Аутор: Александар Бјелогрлић
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Добитник специјалне награде на Фестивалу српске фотографије у Торонту и прве награде на конкурсу Фото кино савеза Србије и Удружења „Орка“ 2005. године, Јован Дрндак Његовић излагао је на двадесетак групних изложби, а самостална изложба приређена му је 2004. године у Савременој галерији Уметничке колоније Ечка у Зрењанину. Дугогодишњи је фоторепортер регионалног листа „Зрењанин“.
Рођен у Загребу 1974. године, Јован Дрндак Његовић се дуги низ година бави и позоришном фотографијом. Члан је Удружења новинара Србије и Удружења ликовних дизајнера Војводине.
Његов отац Војислав, родом из Ервеника код Книна, такође се бавио фотографијом, а пасија му је била сакупљање старих модела фото-апарата, па се може рећи да је уметност светлосних записа део традиције породице Дрндак Његовић.
Фото: Јован Његовић Дрндак