Када се нам данас неко помене салаш, то изазива навалу романтичних осећања. Романтична осећања изазову сладуњава сећања. Патетична осећања данашње генерације буди успомена на песму „Ја сам рођен тамо на салашу“. Али данас се само старији од седамдесет година још сећају салашарског живота.
Пошто је одавно нестало салаша и салашарског начина живота, данас они који појма немају о салашима мисле да је салаш неко усамљено идилично место где је све мирно, лепо и добро.
Салашарска идила
Ђорђе Балашевић је 1978. године снимио сингл са насловном песмом: „Љубио сам снашу на салашу“. О салашима, салашарима и салашарском начину живота као идиличном, пасторалном и неповратно изгубљеном „рају“ наших предака сведочи зборник „Еј Салаши“ у издању Културно-историјског друштва Пчеса из 1994. године, под уредништвом Веселина Лазића. Мноштво аутора са свих страна Војводине записало је у њему своју реч о салашу, у доба када је он већ сасвим нестао са лица земље.
Младе генерације могу данас да посете салаше који су постали угоститељски објекти. То више нису прави салаши, мада власници те угоститељске објекте и даље зову салашима. Салаш је самостално пољопривредно газдинство.
Салаше су сликали наши велики сликари. Он је фигура пејзажа наивне интиме Саве Стојкова и равничарске импресије Радивоја Бербакова.
И живе слике партизанског филма су салаш приказали као средиште антифашистичке борбе за слободу. На тај начин су о салашу проговориле живе слике Бранка Бауера по роману Арсена Диклића у ТВ серији „Салаш у малом риту“.
О салашу и данас носталгично пева кикинђанин Милан Прунић „Дума“: „Завејан је пут за салаш мој“.
Миленко Роцков је у издању Банатског културног центра 2009. године објавио књигу својих детињих сећања: „Салашарска идила“.
Салашарска трагедија
Раша Попов је у књизи „Дух паорске војводине“ упозоравао да је горепоменута Балашевићева песма саркастична. „Сви који заводе салашара (добро се чувајући да то не постану), верују да су то срећни људи који су умакли од варошких и сеоских конфлитката!“ Попов подсећа да је немогуће побећи „у бескрај равнице“, упозоравајући: „Бескрајних равница нема“. (…) „Човек се мора суочити“. Бекство Попов назива „срамотничким“, говорећи о салашима као „невидљивом селу“ и „невидљивој рурализацији салаша“, поричући њихову усамљеност, како се то на први поглед чини варошанима.
„А салашарска истина је, наравно, као што то с романтиком увек бива, опора и горка“.
Салашарски начин пољопривредног опстанка нарочито се развио након увођења Баховог апсолутизма, установљењем тоталне полицијске и бирократске власти ради израбљивања наших сељака у Аустро-угарској.
О тешком и трагичном животу салашара сведочи дневник Глише Обрадовића, којег је КИД Пчеса објавила још 1994. године. Било је то доба масовног сиромашења наших сељака и исељавања, нарочито у САД.
Након Првог светског рата, услед пада цена пољопривредних производа, салашари су економски пропадали. Време је прегазило салашарски начин привређивања, а дотукла их је национализација и принудни откуп пољопривредних производа у доба социјализма. У социјализму је чак рушење конфискованих салаша био „подвиг“ који се предузимао радосно у име „прогреса“.
Салашарски епилог
У књизи „Еј Салаши“ налази се прилог Драгољуба Бадрљице, Мокринчанина, „Бате из Баната“. У Батином прилогу је цртеж кикиндског фотографа Лазара Карчова, који је имао потребу да остави сведочанство како је САП Војводина у име модерног добра брутално уништавала салаше. Његов цреж се зове: „Орно и свечано рушење салаша“.
Салаши су били чувари традиције у сваком смислу. Успомене на њих бледе, а „лепе потискују ружне“. Тих чувара више нема. Кажу да се налазимо у стању „постриндустријског друштва“, а да нам је култура „постмодерна“. Салаш је био место у коме се традиионална вековна аграрна култура наших предака чувала до краја, избегавпиу од модерно доба. Та борба је била тешка, дуга и увек се завршавала трагично. Ипак, она је оставила сведочанство о нашим коренима. О нашим прецима. О људима који нису имали смартфон и таблет, али су живели здраво, волели и радовали се. И увек знали ко су и чији су.
Салаши су били чувари традиције у сваком смислу. Успомене на њих бледе, а „лепе потискују ружне“.
Нису имали струју, интернет и друштвене мреже, а били су много способнији за самостални живот од сваког од нас данас. Своје газде на својој земљи. Нису имали скоро ништа, а имали су све.
Имали су себе.
Ми данас имамо све, а имамо ли себе?
[embedyt] https://www.youtube.com/watch?v=a-Vilsa9nfo[/embedyt]