Последњих година у емисијама РТ Војводине често се чује реч паори. О њеној употреби писао је и Јован Ћирилов у једној од својих последњих колумни. Обрадовало ме је тада што се неко сетио да пиште о појави ове речи, која је данас доживела неочекиван (и сасвим неоправдан) повратак, и то тамо где би требало да се користи искључиво књижевни језик, у информативне емисије јавних медија.

проф. др Љубомирка Кркљуш. Фото: ТВ „Канал 9“, Нови Сад

У међувремену је дотична реч наставила свој победнички поход. Тако је и емисија РТВ „Сучељавања“ 2. фебруара носила наслов „Паори сеју, политика жање“

Порекло речи паор је у немачкој речи Bauer (сељак, сељанин, тежак, ратар), изведеној од глагола bauen (градити, начинити, обделавати). И у немачком језику ова реч има поред основног и изразито пејоративно значење. Енциклопедијски немачко-српски речник наводи и следеће значење: фиг. сељак, геак, геџа, геџов, геџулан, гегула.

Порекло речи паор је у немачкој речи Bauer (сељак, сељанин, тежак, ратар), изведеној од глагола bauen (градити, начинити, обделавати).

И у немачком језику ова реч има поред основног и изразито пејоративно значење.

И на теиторији данашње Војводине реч паор имала је такво значење. Сетимо се Стеријине покондирене Феме и њеног труда да не буде паорка, и  једног од Сремчевих попова којег је његов противник називао паоренда. Увредљиво значење имала је реч паор због тога што су граничари тако погрдно називали сељаке из Провинцијала који су били у статусу кметова зависних од спахија. О томе је Васа Стајић написао: „одвојена од свих напред наведених група ратара јесте велика друштвена класа ратара подложника или поданика, јобађа, паора, кметова у Турској чипчија“. Када је Потиско-поморишка граница средином 18. Века развојачена, граничари нису могли да се помире с тим да ће постати паори, подложни мађарским спахијама, па је један број одлучио да се исели у Русију. То су сеобе о којима ће писати Црњански. У 19. Веку у српским листовима ј Јужној Угарској и различитим списима српских културних и јавних радника и политичара тога времена користили су се, разумљиво термини сељак, ратар, земљорадник.

Намера која је руководила оне који сада ову реч уводе на велика врата у војвођанске медије прилично је јасна. Речју која је у време њихових дедова и прадедова била увредљива они покушавају да нагласе и ојачају осећање неке војвођанске особености.

Тешко је поверовати да се у сигурно немалој групи охих који су то смислили и остварили није нашао нико ко би се сетио макар онога што је читао у школској лектири, ако већ не у научним радовима.

Намера која је руководила оне који сада ову реч уводе на велика врата у војвођанске медије прилично је јасна. Речју која је у време њихових дедова и прадедова била увредљива они покушавају да нагласе и ојачају осећање неке војвођанске особености. Тешко је поверовати да се у сигурно немалој групи охих који су то смислили и остварили није нашао нико ко би се сетио макар онога што је читао у школској лектири, ако већ не у научним радовима.

Да не заостану, и београдски медији преузели су паоре, мада су њихови разлози већ теже разумљиви. Бар су информативни програми наших највећих телевизија и угледне новинске куће држале до језика. Пре „акције паор“, РТ Војводине је спадала у оне медијске куће које су највише држале до језика, што је заслуживало искрено признање. А тешко је у свему овоме наћи други разлог, осим оног очигледног: да се и на овај начин, и у сфери језика створе и нагласе разлике између појединих делова нашег народа – чији су преци били, готово у целости, а велики део популације и данас припада једном занимању, или ако хоћете друштвеном слоју који представља темељ и корен тог народа.

У покрајини богатој различитостима, што се непрестано истиче и наглашава, требало би неговати оне различитости које су подстицајне и стваралачке.

Ово разликовање сељака, земљорадника и ратара у Шумадији и Војводини, припадника једног народа једног језика, није такво, представља неуко и неписмено и по имиџ Војводине неповољно седство.

Константин Богдановић, власник и уредник листа Вестник, гласила Главног одбора Српске Војводине, писао је 1849. године о поделама српског народа: прва је као кинески зид постављена између народа са обеју страна река Дунава и Саве; другу је поделу начинила вера која је довела до тога да Срби најжешће непријатеље имају у пређашњој браћи. Трећа је подела била последица подвргавања Срба спахијама – подела на граничаре и паоре.

У покрајини богатој различитостима, што се непрестано истиче и наглашава, требало би неговати оне различитости које су подстицајне и стваралачке. Ово разликовање сељака, земљорадника и ратара у Шумадији и Војводини, припадника једног народа једног језика, није такво, представља неуко и неписмено и по имиџ Војводине неповољно седство. У складу с таквим поступком било би логично и могло би се очекивати када за који дан поново падне снег, да РТВ објави да „сокаци и шорови“ у Војводини нису очишћени како ваља! Али надајмо се да то нећемо чути!

Професор универзитета у пензији.

Чланак је преузет из новина „Политика“, објављен 15.фебруарa 2017. г.

Матичне књиге документују да су се наши преци сматрали ратарима, а не „паорима“. На слици: Једна од страница матичних књига Кикинде. Фото: Драгољуб Бадрљица.

Коментари

коментара

Send this to friend