Будући Специјални тим за заштиту српске и хришћанске духовне баштине у региону који Влада Србије планира ускоро да формира, требало би да се неизоставно бави верским и културно-историјским наслеђем у Северној Македонији зато што је велики број цркава и манастира из средњег века у катастрофалном стању, а притом су и све безочнији покушаји прекрајања историје и присвајања ових српских светиња.

Управо с овим аргументима молбу надлежним српским институцијама недавно су упутили Милутин Станчић, један од оснивача Културно-информативног центра Срба у Македонији Спона и др Јасмина С. Ћирић, доцент Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу и спољни сарадник Института за историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Јасмина Ћирић је један од најбољих познавалаца српске средњовековне културе 14. века, посебно задужбина краља Милутина којих је и највише у Северној Македонији.

– Разапети смо између услова, жеља и могућности због чега сам и потписала молбу надлежним институцијама да се у оквиру државног пројекта нипошто не смеју изоставити трагови нашег средњовековља на територији Северне Македоније. Ми Срби имамо уникатне грађевине, сведоке времена које нико никада нигде није успео да понови. Све да немамо ништа више очувано осим Старог Нагоричина и Матеича, ми бисмо имали значајно место на културној мапи светске цивилизације. Чини ми се да нисмо довољно свесни да су споменици средњовековне уметности и духовности XIV века на територији Северне Македоније, органски део српске баштине и да потврђују нашу припадност елити светских народа – каже др Ћирић која се крајем августа вратила из Северне Македоније као први српски историчар уметности који је успео да обиђе и неке од манастира које је присвојила непризната Македонска православна црква.

Институционалне мреже и удице Северне Македоније

За тај наум, каже, морала је да прибави силне дозволе најразличитијих македонских институција.

– Процедура је обично да се обратимо Министарству културе Северне Македоније што сам и учинила. Али, овог пута су тражили да претходно морам да добијем сагласност и валидна одобрења не само Националног конзерваторског центра, већ и Македонске православне цркве. Деловало је да ће то бити немогућа мисија, али захваљујући представницима КИЦ Спона који су ме представили као свог спољног сарадника, све дозволе су добијене и ето, ја сам се уписала као први историчар уметности из Србије коме је то пошло за руком.

Молитва за отете и порушене светиње

Са овом дозволом др Јасмина С. Ћирић је успела да обиђе манастир Матејче, Цркву Светог Николе у Лјуботену и Цркву Светог Ђорђа у селу Старо Нагоричино. Апсурдно је што су дозволе биле потребне за цркве и манастире који су празни и фактички из године у годину све више пропадају.

– Те српске светиње су напуштене. Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину је у бољем стању, будући да у непосредној околини постоје активна домаћинства. У цркви се спроводе радови заштите од влаге и поправке крова, али постоји својеврсни медијски рат који се тиче носилаца ових радова. С друге стране драматична је и тужна ситуација у задужбини цара Душана и царице Јелене, у манастиру Успења Богородице у Матеичу. Пут којим се успињете до манастира потпуно је руиниран, а макадамски остаци подсећају на боравак краљевског пара Карађорђевић са кнезом Арсеном у овом манастиру пре готово једног века. На путу до манастира видите гомиле шута – остатке разрушених домаћинстава, људи који су прогнани из села. О томе постоји сачувана документација правног карактера и могуће је ступити у контакт и доказати како су протерани људи чије су породице ту живеле вековима, а имања претворена у депоније. Највећи део прогнаних успешно је пред судским инстанцама заступао адвокат Синиша Станковић из Куманова о чему је у више наврата писала српска штампа. Такорећи успињање депонијама насталим од узурпираних меморија бројних породица, до места где су сачуване фреске са ликовима цара Душана, царице Јелене, младог Уроша, Лозе Немањића. Од атмосфере Рајског насеља где су живели химнографи Исаија Србин, Никола Србин, потом и Владислав Граматик, до потпуно осамљене грађевине која је окружена згариштем и натписима УЧК.

Успење Богородице, Матејич

У Љуботен, задужбину властелинке Данице где се чува натпис у којем се Душан помиње као краљ, дошли смо путем који користи православно становништво. Цркву смо посетили у тишини, трудећи се да не изазивамо радознале погледе становништва на другој страни села, које није расположено за посетиоце – прича др Ћирић и додаје да су помаци у очувању ових непроцењивих културно-историјских споменика минимални.

– Старо Нагоричино има нешто бољи статус у односу на Љуботен и Матеич. Тек од ове године трудом неколико породица, обновљен је потпорни зид у Лјуботену. Кроз скеле у цркви дискретно се појављују обриси лика краља Душана и краљице Јелене, тек као бледа успомена на првобитни сјај и значај овог места. Посебно је алармантна ситуација у оскрнављеној манстирској Цркви Успења Пресвете Богородице и порушеним конацима у Матеичу. Црква без врата и прозора, док готово у читавом олтарском простору пробија влага. На крову бујају коров и растиње. Процењује се да су фреске за читавих 30 одсто блеђе у поређењу са стањем од пре осам година када смо посетили манастир – упозорава др Ћирић.

Овај стручњак наводи да је други, ништа мање значајан проблем и тенденција присвајања српске културне и историјске баштине, али и негирање српског постојања на тлу Северне Македоније.

Срби у Македонији и даље окупатори а били ослободиоци

Међу „специјалитетима“ у прекрајању историје јесте без премца теза да су српски средњовековни манастири у Македонији служили као „војне базе српских окупатора“.

Срби су у Македонији увек били друго име за слободу

– У скриптарници Филозофског факултета у Скопљу купила сам књигу „Македонија во 14. веку“ која је намењена студентима докторских студија историје, историје уметности и археологије, а чула сам да се користи и на основним студијама. Уџбеник је издат 2009. и у њему се на више места помиње како су „ненаучно“ Македонци третирани као Срби. Озбиљан, погрешан конструкт изнет је у тврдњи да су по закључењу брака краља Милутина и Симониде, манастиру Светог Ђорђа граматом додељења имања како аутор каже „освојене македонске територије“. Иако се грамата краља Милутина чува у манастиру Хиландару, али је преведена на савремени језик, у књизи је констатовано да: „Тие имоти служеле како окупациони бази за наложување на српската власт во Македонија“, односно, у преводу: „Та имања служила су као окупационе базе за извршавање српске власти у Македонији.“ Овакво кривотворење извора, који су још раних седамдесетих година прошлог века критички анализирани, што прецизно знају моје колеге усмерене на изучавање српске средњовековне дипломатичке грађе, најбољи су показатељ репетитивне матрице која се негује. Ако се овакве и сличне идеје усађују у умове генерација које долазе, бојим се да не можемо много очекивати по питању рационалне евалуације и очувања средњовековног наслеђа на овим просторима – закључује др Јасмина С. Ћирић.

Непризната титова Македонска црква отела светиње

Према речима др Ћирић, трагедија је што је велики број задужбина у Северној Македонији или напуштено или их је присвојила Македонска православна црква.

Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану

– На мапи средњовековних српских светиња на овом простору готово да нема места које није везано за немањићку традицију. Издвајају се храм Светог Ђорђа, Старо Нагоричино, храмови у Кучевишту на Скопској Црној гори, Свети Никола Шишевски, Андреаш, Марков манастир, Лјуботен, Лесново, Пирог, манастир Светог Јоакима Осоговског где је пре месец дана избрисан натпис на фресци кнеза Лазара и где је преправљено да је у питању представа Св. Јована Милостивог. Али, у лошем стању су и храмови у Пологу на северозападу Македоније, Црква Св. арханђела у Штипу коју је 1334. године подигао Душанов властелин протосеваст Хреља, „Реља крилатица“ у нашим народним песмама. У прилепској области је манастир Св. арханђела, задужбина краља Вукашина и краља Марка (1371-1394). Затим Трескавац испод Златоврха, који је процват доживео нарочито за време цара Душана; Цркве Св. Димитрија, Св. Николе, Св. Атанасија и Св. Петра, све из XИВ века. Ту је манастир Зрзе, који за време владавине Душанове подиже монах Герман. Цар Душан насликан је, осим у Матеичу и у Цркви Св. Николе Болничког недалеко од Доње капије средњовековног Охрида, Кесар Гргур, брат Вука Бранковића, подигао је 1360. године Цркву Св. Богородице Захумске, познатији и као манастир Заум на Охридском језеру. Велики жупан Андреја Гропа и властелин Остоја Рајаковић, сродник краља Марка, везују се за повест Цркве Богородице Перивлепте у Охриду. Остоја Рајаковић је уосталом и сахрањен у овој цркви.

О српским коренима који покушавају да се обришу у Северној Македонији сведоче, тврди др Јасмина С. Ћирић и велики број топонима.

– Навешћу само један, Студеништа, недалеко од цркве Светог Димитрија, познат и као Марков манастир, где се налази Црква Св. Николе Николимуки. Село Сушица било је део имања у сливу Маркове реке које је припадало манастиру Светог Ђорђа Горга у Скопљу, док је ова црква осликана крајем 13. века. Остаје међутим за даље испитивање зашто је управо ова црква удаљена око 300 метара од Марковог манастира посвећена Светом Николи, светитељу патрону Немањића, на месту које недвосмислено подсећа на назив Студеница и први маузолеј Немањића. То повлачи и на неопходност подсећања на сродничке везе Мрњавчевића и Немањића, што је данас готово у потпуности маргинализована тема – истиче др Ћирић.

Свети Никола, Љуботен, Скопска Црна Гора

У организацији Српског културно-информативног центра Спона, др Јасмина Ћирић је одржала и више, веома посећених, научних предавања на тему средњовековне српске баштине у Северној Македонији.

Због пандемије КОВИД-19, ова предавања су одржана на отвореном. У Куманову, на платоу Костурница одржала је предавање „Српска архитектура 14. века на територији данашње Македоније“, а у Скопљу на Скверу Јадра „Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину: Истраживања архитекте Ђурђа Бошковића“.

Бугарска црква трагом светских ратова и даље уништава српско наслеђе

Јасмина Ћирић упозорава и да бугарска екзархијска црквена организација тенденциозно брише српско наслеђе.

– Они то чине од установљења 1870. године. Тенденциозно се брише српско наслеђе, истинита прошлост храмова у којима се и данас могу видети српски симболи, брише се слављење крсне славе као српског обичаја, поштовање српских светитеља. Читав подухват мотивисан је духом егзархијске тезе о етнички бугарском карактеру Републике Северне Македоније, појединих области Србије и Грчке. Овоме треба додати и да македонске власти због уласка у НАТО и ЕУ и Албанцима чине бројне, крупне уступке, а један од њих је потпуно брисање српског постојања на тлу ове државе – наглашава др Ћирић.

Шта је српско наслеђе на територији ових држава

За др Јасмину С. Ћирић кључ проблема у све отворенијем мењању историје лежи у односу пређашње СФРЈ према Цркви.

– На Сабору СПЦ одржаном 23. маја 1966. констатовано је да је Устав Македонске православне цркве усаглашен са препорукама Светог архијерејског сабора Српске православне цркве из 1959. године. У одлуци је истакнуто: „Свети архијерејски сабор Српске православне цркве констатује да је Македонска православна црква тиме спровела своју организацију и да и даље остаје у јединству са Српском православном црквом преко српског патријарха, тако што ће се у свом деловању управљати у сагласности с тим Уставом чије одредбе, које су сада формулисане по препорукама Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, се не могу мењати без сагласности Светог архијерејског сабора Српске православне цркве.“ Изложен великим притисцима око статуса МПЦ, патријарх Герман је затражио хитан пријем код Јосипа Броза. Занимљиво, Тито је кратко одговорио: „Не желим да се мијешам у црквене ствари.“ Све наведено закомпликовано је почетком ове године: 27. марта 2020. када је Северна Македонија постала чланица НАТО. Причамо о истој оној Алијанси која је одговорна за разарање српске културне баштине на Косову и Метохији и која са државама потписницама Хашке конвенције до дана данашњег апсолутно ништа није предузела по питању заштите спрског културног наслеђа.

Прошлогодишњи пројекат и текст преузет са порала Вести ( Фото: Јасмина С. Ћирић и Лука Суша)

Поделите:

Коментари

коментара