Етнолог Драгомир Антонић је своје најбоље текстове сабрао у књигу „Кривда и правда“ и објавио их у кући „Пешић и синови“. Драгомир Антонић деценијама није допуштао да заборав обухвати нашу етнолошку прошлост. Антрополошки Динарац, по пореклу, заветник истине и правде, годинама је објављивао колумне у недељнику „Печат“. У једном од последњих интервјуа за лист Новости свом народу у аманет је поручио:

О Србима

„… Нећу да видим оно што је ружно, већ само оно што је лепо, весело и добро. Оно што снагу даје. Ретко сам где у свету видео такву урођену љубазност и осећање за правду, као код Срба. Спремни смо да реагујемо бурно на неправду, чак и ако није нама нанесена и ако то може да нам се обије о главу…“

Бити Србин данас

„…Популарна је изрека: Није важно шта си, важно је да будеш човек. Као да Србин није човек. Важно је да будеш демократа. Као да Србин није демократа. Треба бити не знам шта, само да не будеш Србин. Проблем је крупнији. То је борба између Ватикана и православља која траје пуних 12 векова. Можемо бити Срби, ако смо римокатоличке вере. Временом је и име постало сметња, а да не говорим о придеву. Придев српски је нешто најгоре што може да ти се припише.“

О чувању српског језика

„Сада нам изгледа смешно то што је указом српски језик у Црној Гори проглашен црногорским. Али, кроз педесет година, кад неко буде причао као ми данас, рећи ће му да говори глупости. Упитаће га да ли зна откад постоји црногорски језик. Они играју на време. Зато је важно ово што ја радим – чување обичаја и традиције. Морамо да поштујемо туђа верска и национална осећања, али и да чувамо своја. Да због потомака сачувамо свој језик, своје писмо, своју веру, традицију, обичаје…“

О чувању ћирилице

„Можемо, тако што ћемо да пишемо ћирилицом. Допада ми се иницијатива за увођење додатног пореза за оне фирме чији је назив написан латиничким словима.“

О непријатељима

Ватикан покушава од 1054. да нас направи унијатима. Сметамо им зато што смо православни. У том сукобу ми страдамо. Не дамо нашу славу, веру… Ми ником не бранимо да слави имендан, Бајрам. Поштујемо туђе, али чувамо своје. Не смемо да заборавимо ни неолиберални капитализам, који је заснован на потрошњи. Тако су нам наметнули Деда Мраза, а уз њега и куповину поклона. Измислили су Дан заљубљених и ко зна шта још. Мењају нам обичаје. Ноћ вештица се прославља кад ми славимо Светог Луку. Комунисти су нешто слично урадили са првомајским уранком. Некад смо имали ђурђевдански, па онда првомајски, а сад немамо ни један ни други.

Оружја непријатеља

„Кад неког хоћеш да превариш, мораш од њега да направиш овцу. Заглупљују нас уз помоћ телевизије и интернета. Немам ништа против ријалитија. Коме се не свиђа, не мора да гледа. Али, зашто се зову „Задруга“ или „Фарма“? Што се, на пример, не зове Светска банка или Монетарни фонд? Све што је везано за село, сад се исмејава. Мора да постоји заштита неких имена. Зашто се оно што је најсветије у Србији, што нас је одржало, данас исмејава? Нико им не брани да измисле име, као, на пример, Минерва, Содома или Гомора, али држава мора да интервенише и каже ова имена су заштићена. Не може се спрдати са Светим Савом.“

О узорима

„Никола Тесла је истицао да му је то што је одрастао у Смиљану, у традиционалној свештеничкој породици, помогло да неке проблеме реши. Није био тиква без корена. Исто су говорили Михајло Пупин и Милутин Миланковић. Сигурно је да ћу да навијам за Новака Ђоковића и да се дивим Емиру Кустурици. Кустурица се вратио православљу, али му то није сметало да постане славан. Наравно да има другачијих примера. Александар Петровић, познат као Шандор Петерфи, се изјаснио да жели да буде мађарски песник. То је његово право и то треба да прихватимо, али не треба да стварамо климу да је срамота бити Србин…“

Порука потомцима

„Чека нас и даље оно што је Његош написао. Живот јесте борба непрестана. Не смемо се предавати, него се морамо борити. Не можемо се одрећи Косова и Метохије. Да није наше, не би га ни тражили. Било је окупирано и раније, али смо се изборили. Ако попуштамо много и трудимо се да сваком изађемо у сусрет, не значи да ће то неко други поштовати. Једноставно, треба да схватимо да оно што је наше не дамо… Веруј у се, у своје кљусе, и у Русе.“

Из ауторског интервјуа датог листу Новости 2019.

Поделите:

Коментари

коментара