Проналазак фотографског процеса који је 19. августа 1839. године представљен светској јавности, требало је, како је Франсоа Араго истакао тада у Академији лепих уметности и Академији наука у Паризу, да буде у служби науке и уметности.

 

 

Иако се овај датум сматра рођенданом фотографије, за њен проналазак су, осим Луј Жак Манде Дагера и Нисифор Нијепса, заслужни и многи други, а сасвим разумљиво прве фотографије настају пре њеног рођендана, „Поглед кроз прозор у Ле Грасу“ снимљен је 1826. и сматра се најстаријом снимљеном фотографијом, аутор је био Нисифор Нијепс.

Ипак, на фотографији није било људи, па је Луј Жак Манде Дагер успео да сними „Булевар ду Томпле“ негде између 1838. и 1839, а како се на фотографији види човек, он је постао први фотограф на чијој фотографији видимо људе. Имена пионира, истраживача у пољу фотографије у научном или уметничком смислу градиће структуру фотографије као потребу и наду савременог друштва, Вилијем Хенри Фокс Талбот, Вилијам Хенри Џексон, Гаспар – Феликс Турнашон Надар, Тимоти О’ Саливен, Едвард Мејбриџ, Алфред Стиглиц, Доротеа Ланг, Едвард Стајхен – само је мали део имена у Пантеону фотографске науке и уметности.

 

 

Фотографски процес, фотографија и фотографи, врло брзо по њеном представљању, стићи ће и на наше просторе. Већ 1840. године Димитрије Новаковић, Србин из Загреба, фотографише Београд, а изузетан је значај Анастаса Јовановића, који за потребе свески „Споменици српски“ фотографише најзначајније личности српског друштва.

Почеци фотографије у Бечкереку развијају се кроз рад путујућих фотографа Адолфа Дајча и Николе Штокмана. Никола Штокман понеће титулу дворског фотографа краља Милана Обреновића, коју ће са поносом показивати и у Бечу, па се стога на полеђини његових фотографија могу наћи аустроугарски али и српски грб. Јозеф Виплер, ситан трговац, научиће тајне фотографског заната од Штокмана и Дајча и сам ће постати фотограф. Током 1855. године у Бечкереку борави један од првих српских фотографа Григорије (Ђура) Кнежевић и могуће један од првих власника атељеа, који се налазио у данашњој улици Вука Караџића. Макс Ауербах (Ауербацх Микса) такође ће боравити у Бечкереку 1858. године, а у Јеврејском сокаку радиће као сликар и фотограф Јохан Гоигнер.

 

 

Први фотографски атеље у Бечкереку оснива 1853. године Иштван Олдал, бечкеречки светлописац. Његов допринос фотографској култури Баната и Бечкерека је немерљив. Само у периоду од 1902. до 1921. снимљено је у атељеу Олдалових 54.507 фотографија. Неке од њих чувају се у и бечкој фотоколекцији Хохере Граписхе Лехре-е. Ипак, како тврди Золтан Калапиш, ученици суседне самостанске гимназије за време окупације су користили стаклене плоче за ручне радове пошто би опрали и састругали емулзију. Губитак документа и фотографског записа је огроман, али поучан, вредност фотографије је у трајању и њеном чувању. Може се рећи и то да су портретна и салонска фотографија само део фотографске заоставштине Олдалових, а прве репортаже, разгледнице и хроника града кроз медиј фотографије забележене су управо објективом камере Иштвана Олдала и његовог сина.

 

 

Око 1876. у Бечкереку борави Игњац, Карл и Адолф Функ. На полеђини њихових фотографија писаће, осим Велики Бечкерек, и Сарајево, те се да закључити да се радило о породичној фирми са филијалом и у Сарајеву. На једној од њих стоји Ј. Г. Функ, да ли је припадала једном од тројице наведених, или неком другом, остаје за даље истраживање. Карло Функ ће 1888. године продати атаље Лајошу Оросију који врло брзо постаје признат и познат фотограф. Између осталог, Ороси ће забележити и боравак Франца Фердинанда у Ечки 1898. и 1900. године. На полеђини Оросијевих фотографија често је име Јожефа Кошака који је, по доступним подацима, подучавао Лајоша фотографском умећу. Јожеф Кошак је такође био званични фотограф аустругарске војске.

 

 

Изузетан допринос фотографији у Бечкереку, односно Петровграду, оставили су наши јеврејски фотографи. Један од њих је Стеван Кремзер који је имао атеље од 1936, а од 1940. све до своје смрти држи атеље са Тивадаром Вањеком, будућим оснивачем Уметничке галерије и Ликовне колоније Ечка. Тивадар Вањек ће фотографски занат учити, између осталог, од Микше Голдмана који је свој атеље имао на адреси Цара Душана 13, адреси на којој ће се, деценијама после, наћи име истоименог клуба ЦД 13, који је био један од најбољих фотографских клубова у бившој Југославији, а који је реоснован пре пар година и данас делује у нашем граду.

 

 

Име Самуела Алкалаја такође ће оставити трага у фотографској хроници града 1891. године, иако ће се Самуел фотографским занатом бавити и у Београду и Шапцу. Почетком Првог светског рата придружио се као редов-фотограф болничке чете Дунавске дивизије. Оставио је фотографије и из Балканских ратова и носилац је Албанске споменице. Трагично је изгубио живот у прогону Јевреја од нацистичког окупатора у Другом светском рату.

 

 

Лео Зихерман имао је свој фотографски атеље на Вилсоновом тргу број 3. у Петровграду, Милан Бокоњић на адреси Краља Петра трг број 2. и један је од фотографа који су радили фотографије за монографију града 1938. Године. У истој монографији Александра М. Станојловића, „Петровград (Велики Бечкерек)“, објавиће своје фотографије и Ђура Рокнић који је тада имао атеље у Принца Ђорђа улици број 5. Сигмунд и Маријан Фишлер, иако без атеља, приложиће такође фотографије за монографију града.

 

 

Фотографски занат ће Ђура Рокнић учити са свега тринаест година. Његове фотографије ће остати као сведочанство времена и турбуленција на овим просторима. Са правом можемо рећи да је Ђура један од првих фоторепортера на овим просторима. У прилог томе говоре нам сачуване фотографије уласка српске војске у Велики Бечкерек, фотографије са војне параде и дефиле Црвеног крста. Посебно сведочаство је његова фотографија ратне сирочади, на ручку у просторијама Црвеног Крста. Извештаји страних мисија после Првог светског рата говоре да готово да није било места у подручју Србије које није имало ратну сирочад. Ђура Рокнић истраживаће и друге жанрове фотографије, а сачувано је и неколико актова из тог времена.

 

 

Фотографско наслеђе Меинхардта, фотографског атељеа Крижанић и Катарине Хорват, можемо рећи прве фотографкиње у Бечкерку и Петровграду, тек треба да се истраже, као и друга имена незабележена у овом тексту.

 

Аутор : Алиса Јунузовић

Поделите:

Коментари

коментара