Министарство културе и информисања Србије и Министарство просвјете и културе Републике Српске  потписало је заједничку Повељу о српском културном простору у Сремским Карловцима.  Овим документом је исказана заједничка тежња културних чинилаца у Србији и РС за усаглашавањем активности и мера од стратешког интереса за српску културу и за њено међусобно повезивање и представљање у свету. Овим документом су обухваћени припадници српског народа у Црној Гори, Македонији, Хрватској, као и Срби у ширем региону и дијаспори.

 

 

Потписници Повеље су били министри културе двеју земаља Владан Вукосављевић и Наталија Тривић. Својим потписима двоје министара је изразило и тежњу заузајамно сагласном културно-просветном политиком, отвореном за равноправнуи целисходну сарадњу са културама других народа.

Под српским културним простором подразумева се, како је наведено у документу, простор на којем је српски народ у дугом историјском трајању живео или још увек живи, остављајући трагове материјалног и нематеријалногкултурног наслеђа, било да се налази у оквиру граница или изван граница његових државних творевина.

У Повељи се констатује да убрзане промене и глобализацијски процеси увелико доводе у питање културну разноликост света, а припадност националној култури, сматрају потписници, не представља замену, него шири контекст у којем се препознаје и остварује сваки слободни појединац.

 

 

Националне културе представљају израз еманципације народа као историјских заједница, достигнуће модерног доба и демократских друштава, а брига о њиховом очувању савремени свет признаје као важан аспект остваривања људских права, сагласни су Вукосављевић и Тривић.

Србија, као матична држава српског народа, развија институционалне оквире и остварује респективну подршку очувању културних права етничких мањинапрема највишим мерилима међународне праксе. Стога се, сматрају министри, не може начелно доводити у питање ни потреба да и култура српског народа, у Србији и Српској, у региону и дијаспори или расејању, од Требиња и Херцег Новог до Суботице и Вршца, од Врања и Грачанице до Бање Луке, буде развијана у својим вредностима и традицијама, како у области савременог стваралаштва, тако и у области очувања, проучавања и презентације културног наслеђа.

 

 

Посебну пажњу два министарства посвећују успостављању системске бриге о српском језику и ћириличком писму, о подршци програмима наставе српског језика, историје и културе. Ћирилица као историјско писмо и симболичка идентификација српског народа, широко је препозната као културно добро чију позицију у јавном саобраћају треба системски оснажити, слажу се Вукосављевић и Тривић.

Констатовано је потирање српских културних трагова на подручјима ван територије Републике Србије и Републике Српске током 20. века, као и на угрожену баштину на Косову и Метохији. Констатује се да је дугорочна политичка стратегија непризнавања, заташкавања и релативизације речених појава геноцидног карактера присутна до данас.

Постоји снажна тенденција да се изоловани или конструисани догађаји из давнијих или недавних међунационалних сукоба, ревизионистичким дискурсом без дубљег утемељења, наметну као обавезујући наративи у којима је српска страна безусловно негативно маркирана.

 

 

Обнова поверења међу суседним народима може да почива једино на спремности да се уваже веродостојне историјске чињенице и различите интересне перспективе са којих се чињенице тумаче, што подразумева потпунији увид у страдална искуства других у окружењу.

Стратешко полазиште српске културне политике треба, сагласни су министри, да буде засновано на уверењу да је, пре свих ширих интеграција, први и незаобилазни корак јачање кохезије унутар српског културног простора.

У Повељи се истиче и да развијање историјске свести и културе памћења, нарочито о размерама геноцида над српским народом у Хрватској, БиХ и на Косову и Метохији, континуирана презентација ове теме у музеологији, уметностима и публицистици, треба да буде пример заједничког одговорног односа према прошлости.

 

 

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара