Драму Командант Сајлер Борислав Михајловић је написао специјално за сцену Народног Позоришта у Београду, наручена је од стране управе како би у позоришту биле актуализоване теме из доба НОБ-а и револуције. Михиз је на интелигентан начин испричао причу о страдању човека од стране тоталитарних идеологија. Петровград.орг вам препоручује ово остварења чувеног српског писца које се даје у НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину.

Борислав Михајловић Михиз (1922 -1997)

Командант Сајлер први пут је штампан у Летопису Матице српске, у двоброју август-септембар 1966, а први „слушалац” био је Борислав Пекић, коме ју је Михиз читао. Михајловић свој текст одређује као „драму у два дела”. Након београдске премијере, драма је била представљена под називом „Командант“, бројна позоришта у земљи ставила су на репертоар ову представу. Тако је играна и у Зрењанину а лик Вилија је тумачио и легендарни глумац и управник градског позоришта, покојни Сава Дамјановић. Може се рећи да је Командант Сајлер жанровски психолошка драма, са елементима трагикомедије и историјске драме. Михиз прецизно одређује време радње – дан и ноћ 13. септембра 1941, а радњу смешта у окупирани банатски градић али из свега реченог можемо са сигурношћу рећи да се ради о Петровграду, садашњем Зрењанину а за време окупације преименованом у Гросбечкерек.

Сава Дамјановић као командант Вилхелм Сајлер

Попут Хорста Везела, Вили је идеалан модел немачког војника за насловницу часописа, само да га „не кваре” превише тамне плаве очи какве Аријевци немају. Већ у његовом физичком изгледу назире се наговештај да он можда није „праве крви”, што се на крају и открива. Михиз описује његов свакодневни ритуал, који има све особине идолопоклоничке молитве – читајући најновије вести о продору немачке војске, он на карти Источног фронта помера заставице са кукастим крстом на руски исток.

Милан Колак као Вилхелм и Звонко Гојковић као Јозеф

Банатски Шваба, Вили Сајлер открива шта га највише мучи – сазнање да Немци у Банату или од Срба названи Швабе, губе свој идентитет, те су постали црни, кривоноги, ниски, дебељушкасти и ружни а Срби  их задевају „Шваба-келераба”. Већ ту на почетку драме открива се Вилхелмов највећи страх – ни по коју цену немачка „раса“ не сме изгубити идентитет, не слутећи да ће га за неколико сати он потпуно изгубити.

Стефан Јуанин као Фери – Франц Сајлер

Његов брат Франц не схвата ту Вилхелмову опчињеност идолопоклонству чистоте расе, али нам открива њен поднебесни, демонски карактер: „Добро, ти си паметнији од мене и бољи и све. Али ти си некако, ђаво ће га знати, ко на облаку да живиш и да се маглом храниш.” Франца у Петровграду (Гросбечкереку) зову помађарено Фери, што Вилхелма веома љути. Тиме Михиз открива још један идентитетски проблем који су имале домаће Швабе у периоду од Аустро-угарске нагодбе а то је постепена асцимилација од стране Мађара, која је прекинута тек са формирањем Краљевине СХС. Фери или Франц као прави припадник немачког народа рат посматра практично. Иако и сам припадник власти и члан националсоцијалиста, њега никакви идеали не занимају него само како да из рата изађе као „прави човек” да материјално профитира, што је главна одлика западних народа у историји која је често замагљена високопарним идеолошким причама. Он је прави модел „Швабе-келерабе” у Банату.

Соња Радишић као Јелена

Јелена, модел праве српкиње спремне да страда за свог човека, бивша девојка Вилхелмова, не схвата шта се њему догодило и како је осећања избрисао из сећања и наставио да живи само за идеологију. Михиз о Немцима, кроз Јелену, саопштава етно-психолошку истину о једном народу: „Романтично, са мирисом на трагедију, а узвишено по верности отаџбини. Ви Немци обожавате тај емоционални коктел.“

Дејан Карлечик као Фридрих Крамер

Реч фанатик, којом би драма могла бити и насловљена, први пут употребљава Вили говорећи о Јеленином мужу комунисти  -„рутински случај фанатика”. Михиз се у овој реченици осврће на још један идеолошки фанатизам, комунистички. Револуционари су по Ериху Фрому у бихејвиористичком смислу често фанатици. Достојевски је то упечатљиво приказао у роману „Зли дуси“. Није сваки човек са уверењем фанатик. Постмодерно је постало звати „фанатиком“, свакога ко има неко идејно уверење, што је нетачно. Фанатик се клинички може описати као крајње нарцисоидна личност – у ствари, личност која није далеко од психозе, депресије често помешана с параноидним тенденцијама. Психопатска личност нема никакав однос према спољашњем свету. Али фанатик је пронашао решење које га „спашава“ од психозе. Он је изабрао циљ, идол,– политички, квазирелигиозни или неки други – и обоготворује га. На тај начин, потпуним потчињавањем свом идолу, фанатик добија страсни смисао живота, значење живота; јер се у својој подложности идентификује са тим идолом, којег је увеличао и учинио апсолутом.

Кумири фашизма и националсоцијализма

„Ако бисмо желели изабрати симбол за фанатика био би то горући лед. Он је особа која је страствена и крајње хладна истовремено. Потпуно је затворен према свету, а ипак испуњен горућом страшћу, страшћу за учешћем у потчињавању идолу. Да би човек препознао карактер фанатика не сме много слушати оно шта он говори, него треба да тражи онај посебни сјај у његовим очима, ову хладну страст која је парадокс фанатика: наиме, потпуни недостатак критичког односа помешан са страсним обожавањем свог идола. Фанатик је близак ономе што су пророци називали “идолопоклоником”. Идолопоклоници су увек играли важне улоге у историји; и неретко заузимали став револуционара“ – каже Фром.

Швабе марширају окупираним Петровградом 1941.

Вилхелм , није само фанатик који верује да је прошло време дијалога и дошло време монолога изговорених немачким језиком и срцем, већ је и фанатик који свој аријевски идентитет ставља испред свега у животу. Михизов СС-официр ипак до краја драме, нема ту тупу послушност несвесног строја, какву још увек гледамо у партизанским филмовима, који говоре о Немцима а снимљени су под идеолошком, фанатичном палицом титоизма. Михиз је епизоду са Хамлетом донео како би лик Сајлера приказао и у фином, комичном, иронијском контексту. Вилхелм, један мали немачки официр из Јарковца има већу муку од светски познатог трагичног јунака Хамлета.

Мирко Пантелић као ишпан Карл Сајлер

На крају, пре смрти, јунаку Вилију се јавља дух убијеног оца Мелхиора Вајса који покушава да му олакша и објасни шта то значи бити Јеврејин: „Ништа. Значи бити човек као и сваки други, исто тако мек и суров, плашљив и храбар, исто тако зао и диван. Бити Јеврејин не значи ништа, сем бити несрећнији од других, јер си крив за кривицу која не постоји. Мој стриц је то звао прародитељским, Аврамовим (Адамовим?) грехом; ја и сваки паметан човек – суровом глупошћу векова.” Овај Јеврејин, размажени богаташки син, сматра да глупо страда, за ништа. На неки начин он је нихилиста, човек који је узалуд живео и узалуд умро. Ексклузивност постојања у историји као Заветне заједнице, изабране од Бога, он аутошовинистички негира, што је занимљив закључак ове представе, који је ванвременски актуелан и данас. Нови Израиљ који данас јесте со свету је искушаван истим унинијем и истим аутошовинизмом.

Идолопоклоници црвеног фанатизма

Дух комунисте Драгише Ђурића декламује читав списак злочина над српским народом у Банату, и Михиз нам уз Јевреје Стари Израиљ открива, онако успут праве страдалнике идеолошке ујдурме 20. века Нови Израиљ, Србе, обичан народ. Њихово страдање се прикрива и минимизира у свету, до данас. Страда и сам СС официр. Михиз лик Вилхелма нимало није дао шаблонски, као ученик Ф. М. Достојевског – он свог јунака не осуђује као човека већ осуђује његов грех, страст идолопоклонства, јунак доживљава метаморфозу пред нама.

Борислав Михајловић Михиз и српски писци

Михајловић у драми није желео да прикаже само рушење једног одређеног идеолошког фанатизма фашизма већ и свих осталих фанатизама и идеплошких концепција 20. века заснованих на идеологији човекобоштва. Ово нам откривају и записи остали о разговорима Михиза са једним другим командантом, Друге пролетерске бригаде, Крцуном, идолопоклоником друге подједнако погубне идеологије за српски народ, али о томе другом приликом.

Петровград.орг приредо (према дисертацији „Живот и дело Борислава Михајловића Михиза“ мр Бојане Поповић)

Поделите:

Коментари

коментара