У Петровград сам дошао средином тридесетих, када сам имао десет година а из Зрењанина сам отишао половином четрдесетих , када сам имао двадесет година. Петровград је тридесетих година био у потпуном успону, све се приближавало своме врхунцу и чинило се да је потребно још само мало па да он оствари свој нови преображај и претвори се у модеран средњоевропски град. Појава модерне архитектуре, модерних аутомобила, војни и спортски аеродром, били су први знаци тога препорода. Стране фирме су имале у њему своје продавнице, колонијалне робе било је у изобиљу, страних лекова такође, постојали су модни салони, омладина је уводила модеран џез…

 

 

Кад сам средином четрдесетих одлазио из Зрењанина, град је био осиромашен, исцрпен, све је било стало и тек спремало да почне из почетка. Одавно већ није било колонијалне робе, али више није било ни домаће. У некад блиставим месарама висиле су само куке, у пекаре је стизала само једна врста хлеба, излози текстилних и обућарских радњи су били испуњени само портретима победничких вођа и заставама. Становништво се снабдевало на тачкице и на граме. Није међутим, било више ни Јевреја, ни Руса, ни многих других, а стигли су горштачки синови из колонистичких места Баната, који су обећали да ће живот преобразити из темеља…

 

 

Те године проведене у Петровграду (Зрењанину) су ме васпитале, научиле да уочавам сличности и разлике, умногоме допринеле мом сазревању. Ако изузмемо детињство у родитељској кући, у Петровграду сам попунио и заокружио своје емоционално биће…То само може да значи да је тај град био богат у много чему, можда у свему, али и да сам и ја био отворен и поверљив према њему…У дружењу у Петровграду сам стекао многе пријатеље, и тa пријатељства одржао све до ових година… У Петровграду било је свега тога: и топлог дружења и неумољивог колективизма. Било је награда и казни. Награде су углавном биле невидљиве и везане за пуно срце, а казне видљиве, обзнањене, везане за слабо тело…

 

 

Ти младићи, то смо били ми, та генерација пред  Други светски рат, за време немачке окупације и после рата, док се нисмо разишли на све стране. Остали су наши мртви другови који су пали бранећи свој (наш) понос, знајући да ће их неко сигурно памтити довека… У Петровграду је била наша непоновљива младост, сва бол неопозивих жртава…

 

 

Али била је пре тога и лепих, назаборавних, непоновљивих дана. ..били су то пре свега летњи дани на Бегеју, али, не мање, и зимски дани у широким школским двориштима, са грудвама снега у руци или у топлим собама наших родитељских кућа. Летњу разузданост, купања, веслања, ходања по парковима и пољима, око града и наравно градском корзоу, смењивали су журеви код наших шкoлских другарица, за време зимских распуста у завејаном граду. На свим тим местима рађала се младалачка, недостижна љубав.

 

 

…Кад сам пошао из Зрењанина (Петровграда), мој живот је, уистину, тек почињао али онај предживот у Петровграду ( и Грос Бечкереку из окупације) дао је најдубљи смисао свему потоњем…

Павле Угринов  је псеудоним академика Василија Поповића, који је рођен 15. априла 1926. године у Молу, умро 23. јуна 2007. у Београду.  Био је велики српски књижевник, драматург, редитељ. Објавио је 21 књигу прозе и поезије: Написао је више сценских адаптација, телевизијских и радио драма, есеја, студија и критика. Добитник је више значајних награда и ордена у СФРЈ.

Преузето из интервјуа који је 1998. године са академиком Павлом Угриновим водила Марина С. Грујић а који је објављен у Зрењанинском Завичајцу бр. 4.

Поделите:

Коментари

коментара