Радна група Министарствa културе тражи измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писма. Радна група Министарства културе предложила је да се први члан Закона о службеној употреби језика и писма усклади са чланом 10. Устава Републике Србије који у службеној употреби не раздваја српски језик од ћириличног писма и у коме се ћирилица означава као матично писмо, а латиница као помоћно писмо.

 

Уважени лингвисти са надлежним министром на конференцији у Београду.

 

Радна група, у којој су и представници Одбора за стандардизацију српског језика, припремила је предлоге за измену и допуну Закона о службеној употреби језика и писма, које за првенствени циљ имају да боље регулишу статус ћирилице у јавном саобраћају и прецизније дефинишу недовољно јасне делове постојећег закона.

Из надлежног министарства напомињу да је циљ измена закона да се подстакне употреба ћирилице не само у службеном него и у јавном простору у медијима, телевизијама за националном фреквенцијом, на уплатницама, на робним етикетама.

 

Ограничена, јединствена серија, не и правило.

 

Садашњи Закон предвидео је казне за непоштовање права националних мањина на употребу језика или писма а инспектори ревносно обилазе институције и кажњавају оне који се не држе прописа, али парадоксално не постоје реципрочне мере којим се штити положај  ћирилице.

У вези са овим питањем је и случај иностраних компанија и продавница чији су називи на латиници. Пре Другог светског рата називи страних компанија били су на ћирилици, што је случај и данас на примеру једног великог тржишта као што је Русија. Србија је мало тржиште остало након урушавања заједничког југословенског у којем је форсирано латинично писмо и стране компаније нису заинтересоване да се „удварају“ нашем тржишту, поштујући наш идентитет. Србија једино овоме може да доскочи тако што ће предвидети пореске олакшице за домаће компаније и радње које своје називе исписују на ћирилици.

 

Мурал и порука која обавезује!

 

У правној пракси појавио се још један проблем.  Појавила се потреба да се преводе акта са српског на српски језик само под другим именом а та „услуга“ није бесплатна. предлог измена и допуна Закона  преписује Повељу о мањинским језицима у њеном изворном облику и одређује шта јесу мањински језици, као и суштински део Декларације о заједничком језику да је ово један језик и да унутар њега не може бити превођења.

 

Шта је остало од Новосадског договора о језику?

 

Испред Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ из Новог Сада, замерке на неке делове ове иницијативе јавно је изнео Драгољуб Збиљић, један од дугогодишњих бораца за српско писмо. Он саматра да савет треба да се зове Савет за српски језик и српско писмо, јер се подразумева да је српски језик и српско писмо „службено“.

 

Брвно које спаја или раздваја?

 

Он је замерио српским лингвистима да су заточеници „српскохрватског језика“ и њиховог „богатства двоазбучја“ у српском језику, што је у свету бесмислица. У Уставу треба једноставно назвати „српски језик и српско писмо“ а српско писмо је само ћириличко писмо, јер је оно једино и сачињено за све Србе и њихов језик. Збиљић се запитао, када ће српски стручњаци за језик да напусте спровођење хрватско-српског филолошког договора којег се Хрвати никада нису озбиљно држали?

 

Једна од студија Драгољуба Збиљића, на ову тему.

 

Српско писмо, сматра он, не може коначно ни чувати ни сачувати бесмислицом — да само Срби треба да имају свој језик на два писма. Нико у свету тако не ради и зато нико други нема проблем са својим писмом као Срби. Хрватска латиница је у Србији двоструко заштићена: и у оквиру српског језика, неуставно и у оквиру језика хрватске мањине – хрватског језика, уставно. Српски народ је у периоду Југославије навикнут смишљено на туђе писмо. Данас се многи Срби боре за спас ћирилице, али тај посао тешко иде јер се не уважава јасна уставна одредба у Члану 8. и светска пракса у другим језицима, где нико не уводи алтернативна писма, своје и туђе писмо, за један језик, категоричан је Збиљић.

 

Аустро-угарски војници у окупираном Београду 1916. године, бајонетима су скинули ћириличне и поставили латиничне натписе.

 

Ћирилица није питање само српске прошлости већ и садашњости и свакако је важно идентитетско питање. Посебно је нетачан и злонамеран став дела јавности и грађана који тврди да су се Срби сами одвикли од ћирилице и да је она данас попут Косовског Завета реликт митологизиране прошлости.

 

Петровград.орг (Извор: Политика, Тањуг)

Поделите:

Коментари

коментара