Без активирања мита, односно обнове завета, опстанак неће бити могућ. Да будемо сасвим сурови – ни битан.

 

 

Када је та колона руских војних возила, која се 1999. године из Босне упутила према Косову и Метохији, пролазила поред места где сам се тада налазио, само смо је немо посматрали, после свега чак више ни зачуђени. Јасно су биле истакнуте руске заставе, а неколико војника нам је махало са тенкова. Нико им није одмахивао. „Сад је ионако све готово“. „Узалуд“, „Још само сте нам ви фалили“, „Нисте били ту када је требало“ – шта год да нам је пролазило кроз главу.

 

 

Али ни многи од нас нису били ту, макар не ментално, духовно, са пуном свешћу о правим размерама и правом значају оног што (нам) се догађа. Зато нас и данас чуди када слушамо о примерима истинског херојства и посвећености не тако малог броја наших бораца. Тада није изгледало, бар гледано са стране, „из позадине“, да је сачуван или да је пробуђен такав ниво свести и спремности на жртву, да су и даље постојали младићи, готово дечаци, који, како сведочи мој пријатељ, учесник рата, гину са речима „Вреди умрети за ову земљу“ на уснама.

 

 

Многи од нас нису осећали да је „ово њихова земља“, из различитих, махом сасвим појмљивих разлога. Сада смо свеснији тога да је такво стање свести било производ једног озбиљно вођеног специјалног рата који није почео ни те 1999, као ни 1991. године, и чије идејно-вредносне основе сежу дубоко у прошлост, у корене једног драстичног цивилизацијског раскола, у чијем средишту смо се нашли.

 

Ванвременска категорија

 

А када ти појмљиви, односно људски, превише људски разлози за дефетизам и прихватање пораза и инфериорности угрозе сам опстанак заједнице, тада на сцену – ако за то уопште има снаге – ступа мит. Онај који не налази разлоге у овоземаљском и привременом, него осмишљава смисао нашег заједничког постојања у ванвременским категоријама. Онима који нам објашњавају, на један пре интуитиван и откровењски него рационалан начин, да ипак постоји нешто због чије одбране и очувања вреди умрети, и што надилази нашу овосветску егзистенцију. Нас као конкретне и појединачни личности не надилази ништа, ни сва целина створеног света, али личност постаје само онај ко је спреман да се одрекне себе, својих овоземаљских, трулежом и сујетама обележених скрама, и уђе у (своје) истинско постојање.

 

 

И ми имамо такав мит – Косовски, за који нас је Жарко Видовић ваљда једном за свагда научио да га зовемо заветом, јер завет не подразумева причу, наратив (митос) који пасивно следимо, него избор и слободу, нешто свесно усвојено, и што нипошто не пренебрегава постојање смрти, као и могућност смртног исхода при покушају његовог испуњавања. Самим тим подразумева и једну одговорности за себе, за друге и за свет која не дозвољава ни кукавичлук ни замор, јер постоји пуна свест о висини улога, који је много већи од нашег овоземаљског трајања.

 

 

Филм Балканска међа, редитеља Андреја Волгина, који тематизује руску акцију заузимања аеродрома Слатина по завршетку рата 1999. године, у таквом кључу, најпре говори о руској трауми пораза, нечињења и дезоријентисаности, која ни данас није превладана, али која је почела да се освешћава управо у периоду када се већ увелико припремао рат за Косово и Метохију. Русија, како се каже у филму, 1999. године заиста није била она Русија из 1995. А о садашњој Русији, после победе у Грузији и Сирији, да не говоримо. А битан конститутивни део савремене руске идеологије јесте свест о рату за Косово и Метохију, као резу који је помогао Русији да се поново врати себи. И да постепено почне да препознаје ко јој је непријатељ, као и његове истинске разлоге.

 

 

„Балканску међу“ не треба сагледавати као пропаганду, јер она је много више од тога – жанровски филм који већ по дефиницији конституише или утврђује одређени наратив, а у овом случају то је наратив који је још у фази рађања и стабилизације, и стога, за разлику од америчких, тек почиње да бива узбудљив.

 

Историјска шанса

 

Овај продукционо и идејно у целини руски филм има снагу који српски нипошто не би (још) могао да има: да представља хероје у акцији којом мењају свет и чија борба има свесветски, космички и духовни значај. Како савремена империјална Русија своје постојање заснива на цивилизацијској посебности, тако ни њен непријатељ није виђен као Америка, него евро-атлантска цивилизација у целини. Није ствар, дакле, у победи над Америком, нити само о војној победи, већ у победи над агресивном доминацијом једног многовековног цивилизацијског модела, који нас подједанако угрожава споља колико и изнутра.

„Запад је антихрист“, каже Алаксандар Дугин, али овај филм, као и доминантна идеологија савремене Русије не иде толико далеко, стварајући претпоставке за један одржив модел глобалне мултиполарности и још без спремности – што је вероватно сасвим разумљиво – да одбаци капиталистички императив развоја.

 

 

Такође, у филму се Срби и Србија, у складу са транснационалном цивилизацијском основом руске идеологије, посматрају из једне наднационалне (или транснационалне) перспективе, што је изазов Србима да осмишљавање своје будућности не траже ни у обнови југословенских интеграција ни у европском моделу националне државе, већ у једном новом и другачијем интегрализму, за који већ постоје основе у радовима и деловању једног броја домаћих аутора.

 

 

Мит, како рекосмо, не почива на рационалним разлозима, али није тешко открити сасвим рационалне аргументе за његову активацију, како би уопште могли да опстанемо као заједница, али и као слободни и стваралачки појединци. Ти разлози су сасвим јасни када откријемо прави идентитет, намере и природу непријатеља који у самој сржи угрожава наш опстанак као историјске заједнице. А без активирања мита, односно обнове завета, тај опстанак ионако неће бити могућ. Да будемо сасвим сурови – ни битан.

 

 

Филм Балканска међа, који нам, у маниру прецизно значењски и идејно конституисаног жанровског штива, прегледно представља неке од тих сасвим рационалних разлога, свакако није ремек-дело, али несумњиво улази у историју руског и српског филма, као сигнал да више ништа не може и не сме бити исто. Да смо ипак – и једни и други, али и једни са другима – добили историјску шансу коју не би требало тек тако да прокоцкамо: да не будемо плен грабљивцима и робље поробљивачима, него синови Божији, градитељи и обновитељи света и сваколике стварности, своји са својима, страх и трепет свакој овоземаљској тами. И, што је за нас најважније, да нас бар делом подстакне да разумемо, осетимо и поменемо оне младиће, који су пре двадесет година гинули са именом отаџбине на уснама, а које и данас тако срамно издајемо. Да разумемо оно што је тада проговорило из њих, а што ће, не сумњајмо, надживети свакога од нас који сад ово читамо и пишемо, а можда се, бар мало, и надамо.

 

 

Проф. др Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

Преузето са: Нови Стандард

Поделите:

Коментари

коментара