Алекса Ивић је српски историчар који је 1929. године објаснио значење речи паор са становишта историјске науке. Пошто је ова реч међу Србима углавном била неомиљена или погрдно доживљавана, а у ослобођеном народу је њена употреба почела да замире, Ивић је њу у свом животном делу објаснио у форми кратког коментара, узгред и непотпуно. Ипак, сведочанство нашег великог историчара је веома важно, пошто војвођанске незналице своје претке и наше ратаре данас радо називају паорима.

Алекса Ивић

Они који су удивљени сентиментом према мителојропи морали би да обрате пажњу на оно што је Ивић записао о речи паор, јер је он Беч познавао и осим Пратера и Мексико-плаца. Рођен у Буђановцима код Руме (Срем), Алекса Ивић је историју и славистику студирао у Бечу код Ватрослава Јагића и Констанитина Јиречека. Пет година је у Бечу живео након што је дипломирао. У Загребу је радио у Земаљском архиву и чак био посланик Хрватског сабора. Ивићу није, попут војвођанских аутономаша у Загребу спуцао народне новце у бесмисленој финансијској авантури. Напротив. Захваљујући свом раду обрадио је историју Срба и српске цркве у Славонији, дакле нешто трајно, лепо и корисно за свој народ. Предавао је потом на Правном факултету у Суботици. Ивић дакле потиче из Сремског села које је веома дуго било у саставу војне границе, а Суботица, у којој је живео и радио налази се у традиционалном Бачком провинцијалу, где Буњевци нису доживљавали израз паор као погрду, а бачки Срби изузетно, зависно од контекста и облика употребе.

Алекса Ивић је био врхунски познавалац историје Срба свог доба. У свом животном делу „Историја Срба у Војводини“ (Матица српска, 1929. г) које обухвата историју Срба у Војводини до почетка XVIII века оставио је кратко објашњење историјског значења речи паор у доба кад је та реч ушла у српски језик. Историјским значењем речи паор се Ивић бави у последњем одељку књиге („Уређење потиско-поморишке границе“) излажући о проблему одвајања граничарског од чисто ратарског становништва у овој области.

Сељак у фантастичкој ношњи, илустрација Мартина Енгелбрехта из XVIII века.

По Алекси Ивићу, паор је „земљорадник у провинцијалу под спахијском или жупанијском влашћу“.

Наравно, Ивићево занимање за реч паор је било сасвим узгредно, а из материјала видимо да је и непотпуно.

Ивић додатно још пар пута наводи реч паор: „…Срби су становали у привременим становима, у земуницама, у рупама ископаним у земљи и трском покривени; обрађивали су земље колико су хтели а марву су заједнички држали и хранили у пољу, на салашевима и лединама; треба паоре предати Комори на располагање па и граничаре и паоре упутити да себи подигну станове над земљом.“ (…) „На моблу српских капетана одлучено је, да се одељивање паора од граничара услед зимског времена одгоди до марта 1701. године.“

То кобно одлагање ради претварања српских сељака у паорске подложнике пола века касније је довело до сеобе у Русију оних Срба који нису хтели „паори бити ни под један начин“.

Данашња историја зна да су Срби на југу Угарске све до XVIII века били поглавито сточари, а да се ратарство међу њима морало ширити знатним учешћем власти, јер ратарству нису били склони, а ратарским алатом, стоком и стамбеним зградама их власт није снабдела као што је снабдела колонизоване Швабе. У оно доба су Срби радије били професионални војници.

Србин из Поморишја, илустрација Мартина Енгелбрехтеа, XVIII век.

За разлику од Ивићевог историјског сведочанства, књижевно сведочанство Јована Стерије Поповића (један век старије од Ивићевог), сведочи да се израз паор употребљавао и за занатлије и слуге ван пољопривредсног рада, што указује на класни смисао речи паор (На класни смисао речи паор у Банату је посебно упозорио Миленко С. Филиповић). Није Ивић ни у чему погрешио, пошто је реч паор у његово доба имала потпуно споредно или погрдно значење, а ослобођени народ је ту реч сасвим занемарио и она је почела да нестаје у његовом говору.

Реч паор је у дато доба коришћена и као синомим за реч простак којом су припадници виших сталежа етикетирали припаднике нижих сталежа разних. Ваља обратити пажњу да Ивић не наглашава како паор не означава искључиво становника села, а разумевање додатно компликује чињеница да су сви данашњи градови Војводине настали као сеоске агломерације и делови таквих градова су вековима задржавали сеоски и чак пољопривредни начин живота. Ово се упорно одржавало кроз читав XX век.

Једно је пак сасвим неспорно. Паор код Ивића означава подложника, несамосталну особу под непосредном влашћу трећег лица, физичког (спахије) или правног (жупаније). Реч паор Ивићу означава цивилни статус становника, јер је за њега домицил паора у изучаваном добу провинцијал, а не граница. Додуше, у доба које је Ивић обрадио још се није знало за воене паоре.

Српски хусар из Потисја, илустрација Мартина Енгелбрехта из XVIII века.

Много је значајније да по Ивићевом историјском сведочењу Ивића паор није субјект, већ објект имовинских овлашћења. Наиме, Ивић, изричито наводи заповест власти да „треба паоре предати Комори на располагање“. Дакле, паор је као особа чинилац који припада имовинској целини коју легално обрађује, a којим оригинерно располаже император путем свог апарата за старање о капиталу, Коморе, односно спахијске и жупанијске власти. Смисао речи паор је близак појму роба или кмета, али није сасвим исти. Исти је подложнички, неслободни положај, а паор је као и кмет везан за земљу. То јест, „паор је до пола у земљу укопан“, како је знатно касније сликовито објаснио Раша Попов служећи се једном параболом из мађарске књижевности.

Из изложеног видимо колико је књижевно сведочанство тананије и потпуније од историјског, икао је и историјко исправно, јер историјско сведочанство не носи поимање снажног емотивног и филозофског доживљаја речи паор, којег је сачувала српска књижевност и тиме нужно не може открити њен пун смисао.

Ивићево сведочанство је нам је значајно јер оно налази да су битни чиниоци појма паор на почетку XVIII века били: Несамосталност, везаност за земљишну парцелу и подложништво.

Аутор: Душан Ковачев

21. 8. 2017. г.

Од истог аутора:

Израз „паор“ у додиру Босанаца с Војводином

Константин Богдановић о изразу „паор“ у Војводини

Књижевно сведочанство Младена Маркова о изразу „паор“

Књижевно сведочанство Богдана Чиплићао изразу „паор“

 

 

Коментари

коментара

Send this to friend