Александар Иванович Куприн (1870–1938) је један од најпознатијих руских писаца почетка XX века, аутор бројних приповедака и романа. Био је белогардејски поручник под командом генерала Краснова. После пораза је емигрирао у Париз, али се пред смрт, 1937. године, вратио у отаџбину где је умро 1938. године. У емиграцији је посетио Србију која је примила многе Русе протеране из завичаја и оставио белешке са својим устисцима.

 

 

Један мој пријатељ, талентовани београдски новинар, рекао ми је да нас је у госте позвао херцеговачки посланик. Можемо се најједноставније обући у жакете, а сати најудобнији – вечерњи…

Нова, тек направљена, шестоспратна зграда, огроман лифт за десет особа, високе празне собе колико јуче обојене светлим бојама. По свему судећи: привремен, а не сталан смештај.

Дочекује нас домаћин. Он је високог раста, жилав и јак, као дрвосеча или зидар. Његова црна, коврџава глава је мало погнута са упорним, непоколебљивим, мало оштрим погледом. Обучен је више него скромно: на њему је тамно плава, мека кошуља са тамном краватом. Он је простодушно љубазан и непосредан. Упознаје нас са раније придошлим гостом, његовим босанским пријатељем. Убрзо затим је дошла и његова жена. Ми, становници великих градова, скоро уопште не срећемо индивидуалну лепоту, индивидуалну љупкост женских лица и, допустите ми, давно смо се одвикли од такве радости. Исте кратке сукње, исте кратке косе, исти шеширићи, потпуно сакривено чело и вани истурени исти дуги и једнако плавичасти носеви, исти кармини, вампирске усне једнако нашминкане, савршено изглађена драга разноликост пре тако љупких кривина, окука, нежних углова – осмеха, све то чини жене налик једна на другу, од петнаестогодишње девојчице до педесетогодишње госпође, не рачунајући то да су још издалека, посебно од позади, постале налик на младиће сабијених груди и сабијених бедара… Сад ће, мислим, бити јасно зашто сам с радошћу и уздахом звиркао (читаоче, опрости ми на старој речи; али други глагол нисам нашао), звиркао на љупко лице домаћице, тако самосвојно, тако свеже одишући добротом, здрављем и скромном веселошћу. И морам рећи да није реткост срести сличне жене у Југославији, и свака од њих је на свој начин добра. Размислите: зар то није права култура?

На сто су у великим посудама поставили кукурузну кашу и кајмак (врста творога, специјално направљеног, једу га и код нас на Дону, и на Кубану и на Кавказу) – јела веома укусна и хранљива. Ја увек једем мало, а тај дан сам успео да доручкујем, и зато сам, само из пристојности, загребао виљушком по посуди. Али зато сам се са истинским задовољством радовао што је поред мене сео да једе домаћин. Тако ревносно, без журбе, много и са укусом једу само људи који устају у цик зоре, притснути тешким физичким радом, неухрањени, ненавикнути да оштрим сосевима ублажују апетит, већ да свакодневно, око поднева, утољују веселу, нестрпљиву глад, на крају, људи који су навикли да цене и уважавају сопствени хлеб зарађен ознојеног лица. Тако су, давно сам то видео, јеле дружине столара, тесара, зидара, рибара или пријатељска, многољудна, крепка породица богатог патријахалног мушкарца, у тим ретким кутовима, где је у пређашње време сељак био не кмет, већ господар.

„Ево и нашег националног, херцеговачког јела“, рекао је домаћин, учтиво спустивши кашику, „тако код нас вечерају и богати и сиромашни. Узгред, међу једнима и другима нема скоро никакве разлике. Сва је наша земља сиромашна. За нас кажу, да у Херцеговини има само људи и камења. И истина, наш градитељски камен иде пругама и плива рекама, каналима, морем у све јужноевропске државе.“

„Камење хладно, а људи топли“, рекох упитно. Домаћин брзо погледа на мене за тренутак заблисталим црним очима.

„А људи су страсни“, исправио је гордо. „Нигде људи не воле тако страсно своју отаџбину као у планинској, суровој и оскудној Херцеговини. Код нас је сви за једног, један за све. Ако ли неким поводом (искључујући, наравно, корист) убијем човека и ако о томе зна сва Херцеговина, ниједан човек неће издати, ни у сну прозборити, нити одати ни под мучењем, нити под претњом смрћу.“

Осетио сам да причам са правим ватреним песником своје сурове земље, и мислио сам:

„Домаћин је у праву. Вероватно је заиста љубав према свом племену, оданост њему обрнуто пропороционална величини његове територије и бројности становништва. Сетимо се Финске, кавкаских аула, северноамеричких црвенокожаца, Вандеје, спора Великог Новгорода са московским царевима, неугасиве ревности вере старообредаца, херојства малене Фландрије…“

„Ето знам“, наставио је домаћин, „да обожавате песме Западних Словена вашег великог Пушкина. И сам кажем да су те песме прекрасне. Али таквих песама има на стотине и хиљаде у легендарној витешкој Херцеговини. Дођите код нас у пролеће. Бићете омиљени гост у свакој кући. Има да се сити наслушате прелепих предања и старих, хиљадугодишњих песама…“

Доносе печено прасе на ражњу. То је празнични поклон за госте. Домаћин сад не једе тако брзо. А кад су налили у чаше црно вино, јаки, поцрвенели Босанац тихо рече:

„Што чекати до пролећа, узми своје гусле и отпевај нешто за госте.“

„Дозвољавате?“ упитао је Херцеговац, устајући.

Домаћин одлази на трен и одмах се враћа. Брижљиво носи са собом чудан гломазан музички инструмент, ког је тешко описати. То је – нешто налик виолончелу, али са правим, као палица, вратом и само са једном дебелом, цревастом струном. На телу има округли гитарски изрез, а само тело личи на четвороугаони или петоугаони сандук од црвеног дрвета.[1] Од свега тога најтеже је описати гудало.

Дрвени лук је погрбљен, или ако желите, српаст, а крајеви су спојени уском белом траком од коњске длаке. То и јесу Пушкинове гусле: guzla Проспера Меримеа. У Југославији овај инструмент, пак свуда, називају гуслама.

Учврстивши тело међу коленима и ниско спустивши упорну коврџаву главу гуслама, домаћин је засвирао сурови, тегобан, једнолик мотив. Три прста његове леве руке – домали, средњи и кажипрст, захватали су врат. Није их померао ни горе, ни доле. Само је стезао и опуштао прсте и некако стрпљиво, пажљиво је ишчекивао тренутак за свој наступ.

Да, већ сам давно слушао, пре двадесет пет година ту оскудну, тужну, примитивну мелодију. Слушао сам је у Полесју, у селу Казимирки, на пијаци од слепог песника.

Ој, зађе сунце, час вечерњи,
Над Почајевом је стао,
Ој, изашла војска турска,
Као тај црни облак…

Одједном, ухвативши неки непознат нам такт, Херцеговац је затресао главом и запевао. Не, глас му уопште није био сличан старачком промуклом и дрхватом гласу песника из Полесја. Били су то високи и јаки тонови, тако испунивши пространу трпезарију, да се чинило као да им је у њој тесно. Напев је био најпримитвнији, најпростији, али од оних који се изузетно тешко памте, и речи су изгледале савршено јасно. Стари гуслар се жалио на турско насиље и беспомоћност потлаченог народа.

„Шта је с богатом, хришћанском Европом?“, с тугом дозива гуслар, “Да ли је заспала? Оглувела? Ослепела? Или се само прави уснулом, глувом и слепом? Где ми, Срби, да се склонимо од јаничарског разбојништва? Ој, поћи ћемо ми, поћи ћемо до Петрограда, до великог руског цара Александра, испричаћемо му како нас Турци угњетавају. Како наше жене срамоте, девојке и младиће продају у хареме, а јунаке на свим пијацама као робље продају…“ Преставши да пева, Херцеговац је рекао:

„Та песма је још млада, свега јој је педесет-шездесет година, и у њој је, сами сте чули, скоро свежа политика. Није створена сигурно пре почета седамдесетих година прошлог столећа, пред Руско-турски рат од 1877–1878. године, па и до добровољаца Черњајева. Гуслари су код нас увек, од старих времена, за све године турског јарма, били чувари сећања на храбре борце, на вође нових славних устанака, жива лутајућа пропаганда српске слободе и независности.“

Пажљиво слушам, ћутим и души ме радује домаћинова екстаза. Јасно се присећам у тим тренуцима Пушкиновог „Војводе Милоша“ из песама Западних Словена:

А у очи гуслари нас руже:
Докле ћете штедит јаничаре,
докле њине трпети ударце?
Или нисте Срби но чергари,

Ил сте бабе, а не мушке главе?
остављајте беле дворе своје,
У велику идите пећину,
Ту се олуј припрема на Турке,
Ту дружину на оружје купи
Стари Србин, војвода Милошу.[2]

Шта ће ми ново рећи славни Херцеговац? Али он каже:

„Што је старија народна песма, то је она дубља и лепша. Ево сад, ако вам није досадно, покушаћу да вам пренесем ту веома древну песму, коју сам ја слушао од старог, слепог гуслара, а овај – од свог стогодишњег деде.“

И опет, после монотоног, сетног увода, он почиње да пева гвозденим, чврстим, директним гласом, што је тресао ваздух и нерве. Осећа се да га никаква сила неће зауставити да прекине то херојско певање.

Али, да ли од старих речи, или сложености приче, или певачеве страсти, тек не знам шта је било разлог томе да скоро ништа нисам схватио. То сам отворено признао и замолио да ми препричају текст полако, без музике. Домаћин је лако пристао. Он је стпрљиво, ред по ред, преносио садржај епа, мој пријатељ, познати новинар, преводио је на руски, а ја сам с нестрпљењем молио да понавља за мене не баш јасна места. Овај рад ми се није учинио делотвроним. Мој пријатељ новинар ми је врло радо обећао да ће записати на руском преводу стих по стих, са речима Херцеговца, текст старе песме и послати ми је у Париз. Али, и раније сам причао да су београдски новинари тако претрпани другим огромним пословима да им за поштену преписку не остаје времена. Нажалост, мораћу да представим ту песму којекако, у сировој, недотераној форми.

Овде је реч о славном српском војводи и двојици његових младих синова, о његовој оданој и храброј дружини и о тајном осветничком нападу на турски логор. Али не знам, да ли сам тачно схватио – у велико патриотско дело су некако умешале „лукаве очи“. Преко њих или не, Турци су сазнали о тајној намери и припремили су Србима опаку заседу. Ипак, нису све знале „лукаве очи“. Било им је само познато то да ће проћи војвода са двојицом синова тим уским, стрмим стазама где би се упутили само орлови и Срби горштаци. А којим околним путевима је послао војвода своју храбру дружину у турску позадину, то лукаве очи нису знале. Чим се војвода са синовима испео уз стрмину на малу зараван, окружише их са свих страна Турци и, како се Срби нису ни помакли, они их свезаше. Питају их:

„Ако ваш живот желите да спасите, реците којим путем је кренула дружина.“ Срби ништа нису одговорили.

„Мучићемо вас!“, запретили су Турци. Срби ћуте, ни један није зуцнуо.

 

 

Ухватише тада погани Муслимани млађег сина. Све су му зубе клештима повадили, одсекоше му редом све прсте, и све му кости поломише.

„Реци нам куда је кренула дружина?“

Ћути дечак, чак ни не јечи, врућу крв пљује, и тако под мукама и умире.

Узеше старијег сина. Катраном су му спаљивали цело тело; жаром су га ослепели, вене су му покидали. Ништа од њега нису добили. Рекао је тихо:

„Смилуј се над Србијом, Боже!“ – и склопио је своје очи соколове.

Тад су Турци до војводе пришли:

„Видео си каква судбина је стигла твоје синове због тврдоглавости? Јачи си од њих обојице, здравији и чвршћи. За тебе ћемо смислити најокрутнија мучења. Говори где си послао своју дружину!“

 

 

Војвода им презриво одговори:

„Ако сам видео како сте мучили моје синове, а они речи нису прозборили, није ваљда да мислите да сам се за себе уплашио и за своје муке? А већ толико хоћете да знате где је моја дружина, погледајте са те заравни надоле, у долину. Погледајте како ваш логор, запаљен гори. Погледајте како наступа одоздо моја немилосрдна дружина. Неће ни до сто избројити, а погинућете сви до једнога, и нико се неће спасити.“

Заплакао турски бег проклети, упуцао војводу из пиштоља, а одоздо се већ пење српска дружина. И истину је казао војвода: нико од Турака жив није остао. А ти што су потрчали по српским горским стазама, нашли су своју смрт у безданима.

(1) Руси црвеним дрветом (красное дерево) називају врсте које имају црвене и браон тонове. Такво дрвеће је на цени због својих добрих механичких својстава. У ту групу спадају: махагони, сандалово дрво итд…

(2) Превод Милорада Павића

Петровград.орг

http://www.pravoslavie.ru/107436.html

Поделите:

Коментари

коментара