Округли сто о имену града је одржан у понедељак 26. фебруара у барокној сали скупштине Града Зрењанина. О имену града су говорили уважени историчари проф. др Милан Мицић, Заменик покраинског секретара за културу и др Александар Иванов. Организатор овог изузетно посећеног округлог стола, упркос лошем времену, је био Актив историчара Града Зрењанина. Модератор разговора је био историчар, архивиста Слободан Милин а учешће у дискусији је узели су историчари Игор Мицов и Мирко Козић. Петровград.орг ће у наставцима објавити интегралне текстове обраћања јавности уважених историчара.
Модератор трибине историчар Слободан Милин се захвалио свима који су дошли на округли сто по изузетно лошем времену и најавио тему и говорнике.
„Тема је као што знате веома актуелна и одавно је од кулоарских расправа попримила размере јавне дебате и постала једно актуелно и акутно, отворено питање, које је потребно решити. Захвалио би се градоначелнику Зрењанина Чедомиру Јањићу, што нам је изашао у сусрет и одобрио да се вечерашњи округли сто одржи управо на овом месту, симболично. Симболизам овог места, зграде и сале је амбивалентан јер има своју мрачну и светлу страну. У данима Хабсбуршке монархије је било седиште Торонталске жупаније, монархије у којој су Срби и остали немађарски народи били национално обесправљени али исто тако са балкона ове зграде је пуковник ослободилачке војске Краљевине Србије Драгутин Ристић 17. новембра 1918. oбјавио слободу за све житеље Баната без обзирана националну и верску припадност. У спомен на носиоца објављене „златне слободе“ Краља Петра Првог Карађорђевића наш град је понео име Петровград фебруара 1935. године“.
Милин се осврнуо у уводној речи и на недавно одржану трибину у Културном центру Зрењанина и излагање панчевачког историчара Божовића и појединих дискутаната, којом је отворена јавна дебата о питању имена нашега града. Он је изнео мишљење, да је ово добра прилика, да јавност добије бољи увид у ставове историчара пореклом из наше средине, који треба, као представници фундаменталне хуманистичке науке, да дају свој стручни суд и своју коначну реч о овом питању.
Млади историчар др Александар Иванов, човек је који се бави позном историјом средњег века са посебним освртом на Банат, је изјавио да је по убеђењу монархиста али и да није члан Удружења грађана – Наш Град Петровград, које је недавно окупљено са циљем повратка имена граду.
„Мој став је да овај град заслужује да носи име Петровград. Краљ Петар Ослободилац је донео слободу свим народима који су живели на овом простору, донео је опште право гласа свим грађанима и он је просто симбол борбе, како за националну слободу тако и грађанске слободе које морамо поштовати ако желимо добро својој држави, ма шта били ми по уверењу, монархисти или републиканци. Када је реч о имену града, морамо узети у обзир да имена градова и улица треба да одражавају темељне вредности којима ово друштво тежи. На тај начин ми шаљемо другима поруку каквом друштву ми заправо тежимо, преко имена, личности и догађаја по којима називамо, посебно насељена места. У овом случају избор је, за нас историчаре од струке, једноставан. Са једне стране имамо краља Петра Првог Ослободиоца , за кога се везује историјски период „златног доба“ српске демократије. Жарко Зрењанин је био функционер КПЈ и нико не може порећи да је био антифашиста али поред борбе против фашизма, он се борио и за успостављање једног тоталитарног, комунистичког поретка, који је однео бројне жртве, како у овоме граду, тако и у Србији. Тај поредак је оставио велике последице по грађане Србије, јер је гушио грађанска права и слободе. Постављам питање, да ли наша земља, покраина и град тежи и јесте парламентарна демократија или тежимо тоталитарном друштву попут Северне Корејe?“
У свом проницљивом излагању, које је на моменте прекидао цитатима из својих студија, велики познавалац историје пречанских Срба др Милан Мицић је описао контекст у коме је настала идеја и симбол да се један град у Банату назове именом Краља Петра Првог Ослободиоца.
„Овде сам да бих приказао историјске чињенице и околности које су, на крају, тридесетих година прошлог века, довеле до промене имена града у Петровград. Које су довеле до тога, да овај град задњих сто година има, али питање је да ли препознаје, свој идентитетски код. Историјски, ово је троимени град, који треба да одлучи шта је биће овога града. Ако се вратимо сто година у назад 1918. године, моного Срба Банаћана је било заробљено као аустро-угарски војници по руским логорима и тада се родило нешто, што до данас има своје последице и што увек истичем а то је, да су се многи од њих пријавили као српски добровољци и ратовали су на Добруџи, прешли су велика мора дошли у Солун и вратили се у Банат као победници. Један део њих је остао до краја лојалан Аустро-Угарској монархији а један део је прихватио идеје бољшевичке револуције и у Банат су се вратили као бољшевици.Ти људи који су до тада представљали јединствен свет, често се у времену које је наступило, више нису препознавали и нису разумели. Чини ми се да је тај процес кључан за разумевање овога о чему расправљамо сто година после, ту смо, да подсетимо њихове идејне или стварне потомке, да су они пре свега и даље комшије, рођаци, пријатељи. Свака врста расправе се мора водити са аргументима, разумом, међусобним разумевањем и без обзира како се град звао или које било идеолошко усмерење.“
На вечерашњи округли сто је био позван и др Филип Крчмар али је он због у напред испланираних обавеза био принуђен да изостане са овог округлог стола. Овај округли сто је био организован као дискусија историчара и историчари су имали предност приликом пријављивања за дискусију а потом се укључио и један број грађана. Нисмо чули у тој дискусији јасно формулисане идеје и ставове већ тражење идентитета у туђем, нејасном називу Бечкерек, идеолошки потрошеном Зрењанину и неком новом, трећем имагинарном називу кога не вреди ни помињати.
Закључци са овог скупа су јединствени и наводе на размишљање. Питање имена града је питање идентитета, мишљење је већине историчара и присутних. Република Србија и њен идентитет, не може да лежи у идентитету Хабсбуршке монархије ни социјалистичке Југославије. Грађани могу да траже идентитет у тим прошлим временима али, како је рекао проф. Др Мицић, то ни из далека не личи на садашњи простор и садашње време. Петровград, као име, није симбол монархије, већ симбол Србије и Српског народа у перцепцији Срба ван некадашње територије Краљевине Србије, пре 1918. године. Петровград је симбол антифашизма, јер се појава имена града поклапа са првом жртвом фашизма у Европи, коју је дао Краљ Александар, својом погибијом 1934. године а након уласка нацистичке војске у Петровград 1941. године одмах је срушен споменик Краљу Петру и дат је захтев за промену имена града. Идентитетски код овога града у времену садашњем зове се – Петровград, закључак је са овог скупа.
Аутор: Саша Младеновић