Када се говори о Сребреници и свему што се десило у дотичном граду, посебно у западним медијима, пристрасно тумачење догађаја је већ постало норма. Наратив, годинама подржаван од стране медијских кућа, невладиних организација и Хашког трибунала у центар пажње је поставио наводне злочине српских снага против муслиманског становништва намерно одлучивши да занемари две године злочина такозване „Армије БиХ“ против српског народа у истом региону. Када се Сребреница спомене, она мора асоцирати на српску кривицу и муслиманске жртве. Све што нарушава ову пропагандну поруку неопходно је држати подаље од главних медијских токова информација како не би покварило стерилизовану и идеализовану слику догађаја која се представља како домаћој тако и страној јавности.

Непостојање српских жртава

Да ли су сва имена у Поточарима пострадала између 11 јула и августа 1995 године

Чак и дискусија о српским жртвама не може бити дозвољена с обзиром да отвара простор за непријатна питања. Увођење српских жртава у причу о Сребреници потреса сам темељ досадашњег наратива нарушавајући злонамерну поставку о српској кривици. Српске жртве, посебно оне које спадају у категорију цивила, упућују на дугогодишње присуство српског становништва у датој регији и нагриза слику „српских агресора“ који однекуда долазе да униште Босну и Херцеговину. Када се једном прихвати постојање српских жртава, онда се неминовно мора поставити питање ко су особе, односно војне јединице, одговорне за убиства и уништавање српске имовине. Одмах потом долази до логичког подривања флоскуле веома драге западним медијима који и даље инсистирају на „демилитаризованој“ природи сребреничке енклаве.

На проблематику починилаца злочина по аутоматизму се надовезује питање тежине њихове казне и спровођења исте. Сазнање да су главни организатори муслиманских напада на српска села остали некажњени, те да данас слове као „узорни“ грађани БиХ додатно би пољуљало наратив о Сребреници, који је ионако на стакленим ногама.

Потреба да се слика о Сребреници очува онаква каквом су је обликовале западне медијске куће и пропаганда муслиманског вођства из БиХ не постоји у вакууму. Штавише, Сребреница је у више наврата након окончања рата у Босни и Херцеговини искоришћена у сврху правдања наводних америчких хуманитарних интервенција у другим државама.

Приликом агресије Сједињених Држава и њихових савезника на СР Југославију, западни демагози и медијске личности су се често позивали на Сребреницу напомињући, веома озбиљним гласом и са забринутим лицем, да неће дозволити „понављање“ Сребренице. Амерички гласноговорници приликом припреме за напад на Ирак су такође спомињали дешавања у Сребреници и опомињали да се таква дешавања не смеју поновити под режимом Садама Хусеина. Нападима на Либију и рушењу Муамера Гадафија претходила је медијска кампања у којој је Сребреница опет пронашла своје место да би се коначно мотив Сребренице искористио током сукоба у Сирији како би се додатно покушао демонизовати режим Башара ал Асада.

Иронија свега наведеног лежи у чињеници да су дешавања у Сребреници, и касније тумачење истих, искоришћени у сврхе разарања неколико стабилних држава током чега су страдале десетине, ако не и стотине хиљада грађана дотичних земаља, махом муслимана, од стране истих оних који су „утврдили“ шта се десило у Сребреници и сложили да се такво нешто не сме поновити.

Наравно, током свих наведених медијских кампања ниједном нису споменуте српске жртве. Као што је већ истакнуто, за потребе унутрашње стабилности сребреничког наратива Срби нису могли постојати као жртве, док у међународним оквирима српске жртве нису могле бити споменуте јер би то хуманизовало непријатеља којег је у датом тренутку Запад нападао. Страдање Срба и наратив о Сребреници упућивали би на постојање и друге стране медаље за сваки од сукоба побројаних изнад. Сиријци, Ирачани, Либијци, и наравно Срби, морали су бити представљени као непријатељи и темељито дехуманизовани тако да и злочини против њих изгубе негативан аспект и буду пропраћени са равнодушношћу или пак радошћу…

Наметање српске кривице

генерал Ратко Младић са цивилима у енклави Сребреница

(…)Одговорност муслимана и – ако гледамо укупност ратних дејстава – Хрвата за злочине над Србима унутар конструкције западних медија не постоји, што по извитопереној унутрашњој логици води ка закључку да дотични злочини нису ни почињени. Британска резолуција, коју је руски вето послао на сметлиште историје, где јој је и место, био је покушај брисања временске димензије путем подизања дешавања у Сребреници на степен догађаја који би читаво човечанство сваке године асоцирао на наводну српску кривицу.

Језик британске резолуције, када се говори о Сребреници, је ту са намером да унутар српског народа створи националну верзију „беле“ кривице махом користећи колективни назив Срби како би окарактерисао учешће у било којем политичком, друштвеном или војном догађају који се десио током распада бивше Југославије. Ови догађаји су увек окарактерисани као лоши без обзира на стварно стање и самим учешћем у њима Срби се дефинишу као лоши, колективно. Чињеница да Срби нису монолитна маса која се увек у својој потпуности налази на истом месту или узима учешћа у истим активностима је, по свему судећи, превише апстрактна за западне новинаре и званичнике.

Наравно, овде није у питању наивност или непознавање чињеница, већ јасно дефинисана намера да се свим Србима припише кривица за злочине, без обзира били они стварни или не, те да се на основу тога захтевају друштвене промене, „суочавање“ са прошлошћу, борба против „злог“ национализма и слично – све интелектуалне сплачине које слушамо већ неколико деценија. Временом би „кривица“ прешла из културне сфере у политичку где би, с обзиром на њихов статус зликоваца, од Срба били очекивани политички уступци чији циљ би било даље слабљење српских интереса.

Сама резолуција Велике Британије постаје веома занимљива када се погледа упоредо са документима са којих је Лондон недавно скинуо ознаку поверљивости, а који се односе на дешавања у Сребреници. Наиме, у оквиру објављеног материјала јасно се истиче да је напад на Сребреницу наступио као реакција на провокације од стране муслиманских формација унутар саме енклаве. Штавише, британска документација истиче да напад није био осмишљен у оквиру тадашњег политичког и војног врха Републике Српске већ се приписује иницијативи локалног војног команданта.

Игра са бројем жртава

Другосрбијанске крокодилске сузе над жртвама

Када се говори о Сребреници, незаобилазна тема је игра са бројем наводних жртава. Према изворима самих западних земаља и организација, догматична цифра од 8.000 је пука инфлација и свако даље додавање жртава, чему стреми сарајевска политичка и интелектуална елита, је ништа друго до морбидна представа која се годишње понавља за међународне и домаће потребе  муслиманског политичког врха.

Два месеца након преузимања контроле над Сребреницом од стране српских снага, тадашњи директор операција Међународног комитета Црвеног крста за Западну Европу, Анђело Гнедингер, је од српског вођства из Републике Српске и тадашње СРЈ тражио податке о „3.000 особа из Сребренице за које сведоци тврде да су ухапшене од стране српских снага“. У истом периоду, Црвени крст је од муслиманског политичког врха потраживао податке о судбини приближно 5.000 особа које су побегле из Сребренице.

Очевици споменути у извјештају Црвеног крста су заправо били припадници холандске јединице која је, под заставом УНПРОФОР-а, била стационирана у Сребреници. Приликом напуштања енклаве, у изјави за Њујорк тајмс, холандски војници су истакли да су „Срби заробили између 150-300 мушкараца доби од 16 до 60 година“. Од кључног значаја јесте очигледна разлика између бројке коју наводе холандске трупе, упознате са дешавањима на терену, те Црвени крст који два месеца касније тражи податке за десет пута већи број наводних несталих.

У чланку из септембра 1995. амерички Асошиејтед прес врши додатну инфлацију наводних жртава истичући да се „8.000 муслимана из Сребренице води као нестало“. Језик чланка који касније преузимају Њујорк тајмс и други медији је такав да читаоца наводи на закључак о српској одговорности за нестанке.

Манипулација постаје очигледна када се узме у обзир чињеница да је у истом периоду Црвени крст од политичког врха из Сарајева тражио податке о судбини 5.000 особа из Сребренице које су напустиле енклаву почетком српске офанзиве. С обзиром да у разговорима са српским вођством ових пет хиљада особа није спомињано логична је претпоставка да Црвени крст није сматрао Србе одговорне за њихов нестанак. Штавише, у истом чланку, тадашњи амерички амбасадор при УН-у, Медлин Олбрајт, је навела да амерички обавештајни подаци упућују на закључак да су „Срби стријељали скоро 2.700 особа из муслиманске енклаве“. Оно што је Медлин заборавила истаћи јесте чињеница да је значајан број муслимана страдао у сукобу са српским снагама приликом пробоја из енклаве.

Ако, за потребе овог текста, прихватимо цифру Олбрајтове онда не може бити никаквог говора о осам хиљада жртава српских злочина. Магична цифра од 8.000 додатно губи на легитимитету када се узме у обзир чињеница да је већина од раније споменутих пет хиљада „несталих“ пронађена жива на територији коју су контролисале муслиманске снаге.

Чланак Њујорк тајмса истиче да су „три до четири хиљаде муслимана, које су званичници УН-а сматрали несталим након пада Сребренице, пронашли пут кроз непријатељске линије и стигли до територије под контролом босанске владе“. Исти податак наводи и лондонски Тајмс.

Сведочење Дражена Ердемовића се узима као један од темељних елемената оптужбе и својеврсна потврда српске одговорности. Ердемовић, током свог исказа, истиче да је учествовао у убиству 1.200 муслимана на фарми у близини Пилице, но истраживање форензичког тима Хашког трибунала на месту које је Ердемовић назначио пронашло је између 150 и 200 тела, чиме опет стижемо до првобитног сведочења холаднских војника тако затварајући круг по питању броја страдалих.

Штавише, професор Миливоје Иванишевић са Универзитета у Београду је приликом прегледа списка несталих, достављеног од стране Црвеног крста, утврдио да се на њему налазе имена пет стотина особа које су умрле пре неголи су српске трупе ушле у Сребреницу. Поређењем споменутог списка са гласачким списковима за 1996. годину, професор Иванишевић је утврдио да су 3.016 особа које се воде као нестале истовремено заведене као пуноправни гласачи што упућује на изборну превару или на чињеницу да су наводно стрељани заробљеници заправо живи.

Упечатљиво је да у оквиру извештаја међународних агенција и чланака западних медија насталих на основу дотичних извештаја никада нису споменуте српске жртве. Сијасет западних новинара и званичника који су годинама долазили да одају почаст у Поточарима српске жртве нису удостојили исте части. Као што смо истакли на самом почетку, наратив није био ту зарад српских жртава.

Српске жртве у Сребреници

У оквиру својих међународних напора, када говоримо о дешавањима у Сребреници, српска политичка и интелектуална елита мора искористити плодно тло Руске Федерације и Кине, које су спремне саслушати и конструктивно сарађивати са српским стручњацима који се баве овом темом. У више наврата, руски медији су јасно показали интересовање за представљање српске перспективе и извора.

С друге стране, у земљама као што су САД и Велика Британија, отворено настројеним против српских интереса, неопходно је препознати домаће актере заинтересоване за истину те сарађивати са њима у циљу оповргавања већ успостављеног наратива. Српска дијаспора може одиграти значајну улогу те је стога неопходно помагати, у сваком облику, напоре и рад српских исељеника на Западу с обзиром да ова активност такође спада у оквире борбе за очување српског идентитета и осјећаја за национално код оних који су рођени или или настањени у другим земљама.

Идеја водиља у овим напорима нека нам буде мисао племенитог Тесле: „Допустимо да будућност изнесе истину и свакога оцени у складу са његовим радом и постигнућима. Садашњост је њихова, будућност, за коју сам истински радио, је моја“.

Сам обим снага које су учествовале у нападу, једна пешадијска чета и четири тенка сугерише на ограничене почетне циљеве напада који су проширени када је утврђено непостојање муслиманског отпора. Један од најзанимљивијих сегмената нове документације односи се на сумње тадашње канадске владе везане за стварне разлоге скоро непостојећег отпора од стране муслиманских снаге те чињеницу да се око две хиљаде муслиманских војника повукло према Тузли, приликом чега је значајан број њих и страдао. Ове информације су морале од раније бити познате властима у Лондону и стога се случај британске резолуције мора посматрати из перспективе очувања потрошеног западног наратива о дешавањима у сребреничкој енклави.

Занемаривање страдалих Срба у служби наглашавања српске кривице се може посматрати и кроз покушај Сједињених Држава и њихових савезника да скрену пажњу јавности од потеза које себи, идеолошки гледано, нису могле приуштити земље пуне самохвале о слободи, демократији и поштовању људских права. Најважнији од ових јесте питање везе између САД-а, односно Централне обавештајне агенције, и деловања муџахедина у Босни.

У току грађанског рата, муслиманске снаге у Босни и Херцеговини биле су помагане у оружју, опреми, новцу и добровољцима од стране значајног броја исламских земаља као што су Турска, Иран, Малезија, Судан, Брунеј, Пакистан, УАЕ, Кувајт и Саудијска Арабија. Америчка администрација је била у потпуности упозната са кријумчарењем оружја за потребе муслиманских снага – штавише, сама је помагала дотични процес путем приватне војне фирме MPRI која је муслиманима допремила 46.000 пушака, 1.000 митраљеза, 80 оклопних транспортера, 45 тенкова, 840 против-тенковских оружја и 15 хеликоптера. Амерички MPRI је за потребе обуке и опремања муслимана у БиХ добио 350 милиона долара од стране горе набројаних муслиманских земаља. Поред новца, ове земље су слале у Босну и Херцеговину исламистичке добровољце, укључујући и припаднике Ал каиде,  са чиме тадашњи амерички политички представници нису имали никакве проблеме.

Двојица исламиста из БиХ касније су учествовали у нападу на Светски трговински центар 11. септембра 2001. чиме је затворен један погубни круг унутар којег су Сједињене Државе обучиле и опремиле исте оне особе које су касније узроковале смрт око три хиљаде америчких грађана. Ова непријатна истина била је потиснута и у оквиру западних медија, а комплетан рат у Босни и Херцеговини сведен је на дешавања у Сребреници. Временом, истина о исламистима који су учествовали у нападу на Сједињене Државе постала је доступна јавности но у тренутку када је напад на куле близнакиње у Њујорку могао, сплетом околности, пружити јасније увиде у природу рата у БиХ, Срби су већ били жигосани као једини и главни кривци.

Љубиша Маленица

Део веома садржајног и више пута објављиваног текста на националним сајтовима под називом „Антисрпски дух сребреничког наратива“, аутора Љубише Маленице, члана Викимедијине заједнице у Републици Српској.

Поделите:

Коментари

коментара