Радом указујемо да је историјска самосвест окосница сабирања народа, основа његовог идентитета. Да би један народ видео себе у будућности, он се мора видети и у прошлости. Етноисторија је извор културне моћи. Борба за историју често доводи до културних ратова којима се надомешта оскудност сопствене историје. Кроз упознавање своје историје народ постаје самосвојан – добија идентитет. Идентитет је сложена појава, пореклом и садржином. У изградњи идентитета, историја и легенда иду заједно. Порекло сваког народа је митско. Осврт на време када настаје научна историографија, уз навођење неких значајних имена са којима започиње обрада историјске тематике употребом научне методологије, дајемо на почетку рада.

 

 

Без осећаја за историјску стварност, тајна нације је недоступна. Јер, нација не представља апстрактно-социолошку категорију која би се могла свести на низ чисто социолошких елемената, као што су: језик, раса, териториja, државност иако све те карактеристике јесу, у већој или мањој мери, суштинске и незаобилазне за одређивање бића нације. Нација је историјска категорија, али не феномен историјског процеса, већ ноумен.1

Зато се највише, по мишљењу Берђајева, приближавају истини „они који одређују нацију као јединство историјске судбине; национална свест је свест о таквом јединству“.2

Племе, народност, народ, националност, нација – за све њих етнос представља заједнички ‘родни’ појам. Код нас се уобичајило да се у том смислу користи реч народ.3

Грчка реч „етнос“ користила се у разним значењима, у давнини је њоме означаван скуп живих бића, попут чопора или јата. Касније су се под тим подразумевали људи који говоре неразумљивим језиком, у смислу блиском речи варвари. Потом је одредница „етнички“ употребљавана за нејевреје и нехришћане. У црквеном језику узимана је као одредница за пагане и паганска сујеверја, у ком смислу је и ушла у западно богословље; а одатле и у световни језик за именовање култура другачијих од европске. Крајем XIX века термин се користи за означавање оних заједница које се не сматрају „цивилизованим“.4

 

 

Да етничност изгуби на цени допринело је и Просветитељство, с којим је човек постао рационална и изолована индивидуа, слободан атом. То је постала просветитељска догма, утврђена протестантском етиком уведена је у све институције западног буржоаског друштва. Етничност је испала из оптике европске културе, посматрана као давна егзотика архаичних заједница, готово митских народа.

Појединац је, међутим, немоћан пред историјом коју носе велике друштвене групе и организације. Њихова сарадња и борба одређују историјски ток. Историјска мисао открива које су то групе и шта је њихова суштина, проналазећи их у нацијама, класама, верама, расама, државама и сл. Требало је открити историју да би била откривена нација, једна од њезиних најважнијих покретачких сила и носилаца.

У другој половини XVIII века заснована је научна историографија и научна историја уопште. Пре тога времена није било некаквог нарочитог смисла за историјско поимање, упоређивање појединих епоха и њихово историјско тумачење.

Постојала је хронологија, али не и научна историја. Тиме није речено да није било покушаја новог посматрања, али се тек XVIII век може означити као век у ком се историјски почело мислити, тек у том столећу установљавају се појмови историјског развитка и историјског прогреса, настоји се проникнути у његову законитост и унутрашњу логику. У развоју и концепцијама науке уочава се продубљени смисао у научном историјском истраживању које се бави друштвеним животом и његовим развојем, а најбоље се очитује у постанку нових наука као што су филозофија, историја и социологија.

 

 

Појавио се дуги низ врсних мислилаца, који су друштвеним и политичким питањима пришли на нов, дотад непознат начин. Њихов круг није ограничен на једну земљу или једно поднебље већ се јављају у разним земљама, што сведочи да је историјски приступ и њему примерени метод постао универзалан и општеважећи. Ђан Батист Вико дао је своју „нову науку“, прву филозофски засновану социологију, у којој је филозофија историје нашла своје логично место. Посвећеност филозофији историје нарочито је својствена Французима: Волтер (од њега и потиче појам филозофија историје), Монтескје, Тургот, Русо и многи други. У Немачкој делују Лесинг и Хердер, који се употребом научних метода баве истраживањем историје, а као круна доћи ће Хегелов филозофски систем. У Енглеској делује Фергусон, Хјум тежи ка историјском промишљању и истраживању и даје низ социолошких прилога у својим разматрањима. Такође се мора поменути Адам Смит и његова економика која има великог значаја за социологију; ту су Малтус и статистичари, који настоје да установе бивство друштвене организације и њеног развитка.

У плејади побројаних, као и многих других, исто тако значајних мислилаца, посебно место припада Имануелу Канту. Управо је Кантова филозофија била оно место на којем се доказивало да су рационализам просветитељства и историјска свест неспојиви. Како се у својим радовима Кант мало или само изузетно бави историјским и социјалним проблемима, а с обзиром на његов значај и углед, нашао се повод сумњи да се век просветитељства и рационализма може означити и као век присутности историјске свести. Тачније, пронађено је упориште за успостављање супротности између рационализма и историзма.

 

 

Пример других великих рационалиста, који су ван сваке сумње имали смисла за историјско истраживање – Хјум, Волтер, Лесинг – показује да се рационализам и историзам не искључују. Кантови наследници, нарочито Хегел, заступају уједно и рационализам и историзам.

Уосталом, и сам Кант је у својим радовима оставио довољно елемената, да се теза о неспојивости рационализма и историзма не мора демантовати другим рационалистима, већ може и самим Кантом. Једино треба имати на уму, кад се истражује. Кантово разумевање историје, на шта скреће пажњу Данило Баста: „да је Кант о историји писао, не са сазнајно-теоријским већ са морално-практичким амбицијама, не са жељом да искључиво допре до коначне истине о природи историјског догађања него, пре свега, у тежњи да одреди максиме људског деловања у сфери историјског живота.“5

Смисао за историјски развитак током XIX века даље се продубљује и интензивира захваљујући пре свега природним наукама и теорији еволуционизма, коју је у оптицај увео Чарлс Дарвин. Дарвин је продукт и репрезент интензивног историјског мисаоног промишљања које му је претходило. Принципи о историји људи и људског друштва, настоје се применити и на историју Земље и Космоса. Дарвин је произишао из Малтуса. Правац који ће после бити назван социјалдарвинизмом у основи је малтузијанизам.

 

 

Проблем религије и проблем историје два су главна интелектуална проблема Хегелове филозофије, а главни циљ који она треба достићи јесте међусобно прожимање тих двају елемената, историјског и религиозног, односно Бога и историје. У његовом систему историја није показивање Бога, већ његова реалност: „Бог не само да има историју, он је историја“.6

Концепција коју је понудио Хегел, по самој природи ствари, била је сасвим ново схватање историје из кога је произишао један потпуно нови прилаз питању државе, њеног порекла и сврхе. Из његове перспективе, схватити државу као дело рационалних људи, коју су они створили за сопствене потребе и из личних разлога, потпуно је немогуће. Држава је за Хегела најважнији чинилац историјског тока и судбине. Ум, како га схвата Хегел, није затворен систем апстрактних правила која вечно важе и која су непромењива, према којима се просуђују историјска збивања, него је ум стваралачки и динамички принцип који се у историјским збивањима остварује. „Свјетска повјест знамо, дакле, јест, према томе, уопште излагање духа у времену, као што себе идеја као природа излаже у простору.“7

 

 

Кроз излагање времену, кроз историјски ток, дух долази до самоспознаје, до свести о слободи, која је његов садржај. Теоретска историјска разматрања нису остала на нивоу академског, већ је заједно с њима истакнут захтев за конкретном праксом у смислу провођења практичних мера у социјалној и политичкој сфери. Ојачање историјског смисла и вера у прогрес скопчани су са тежњом за реформама и изградњом друштвене заједнице на сасвим новим и другачијим основама.

После Канта, Огист Конт, на подлози Хјумове антитезе антропоморфизама и скептичког критичког мишљења, развија своју теорију о развитку човечанства које пролази кроз три стадијума: теолошки, метафизички и позитивни тј. научни. Сваки од ова три стадијума у себи се периодизује на три дела; теолошки на фетишистички, политеистички и монотеистички, метафизички стадијум је прелазни ка позитивном стадијуму. Конт је у ствари само систематичније изнео мисли Викоа, који је први изнео тезу о три стадијума у развоју човечанства од доба богова, преко доба полубогова (хероја), до доба људи, које чини последњи завршни стадијум у развоју човечанства. Прво доба Вико назива и поетичним, песници су били први филозофи. То је време кад је поглед на свет одређен осећањима и маштом, без учешћа ума. Период у коме је деловање углавном руковођено и управљено страхом. Након тога, следи доба у којем су умне човекове силе делимично пробуђене, а кад је буђење доведено до потпуности, наступило је време људи, време просвећеног разума и хуманости. Идеја хуманитета добија централно место, на њој је требало изградити нови морални поредак и нову етику, која би у хуманитету нашла своју природну базу. Осећај за другог човека и осећај за лично достојанство проналазе се у човековој природи. Природа и природност постају идеал који чини заједничку нит укупне филозофије просветитељства.

 

 

Тражи се природност у свему, људи хоће природну религију, природно право, природно стање, природни разум. Живети у складу са природом и опонашати природу постало је императив, којем је нарочито настојала одговорити уметност. Једном речју, просвећеност, хуманост и природност постају синоними. Захтев за природним, људским моралом, неминовно је водио до захтева за политичким реформама, у крајњој варијанти у оптицај је ушла и идеја револуције, као средства за успостављање тих реформи и промена. Идеје просветитељства најсадржајније су дате у „Декларацији о правима човека и грађанима“ коју су обзнанили француски револуционари. И Декларација, као уосталом и револуција, изнедрили су се из просветитељских и хуманистичких идеја и идеала природности. Са политичким правима и извршеним реформама процес није завршен, већ су створени основи захтеву за коренитим социјалним реформама.

Идеја националности изведена је управо из хуманистичке идеје. Хердер међу првима истиче нацију и поставља је поред, а делом и против државе. Народ је природна заједница, а држава вештачка организација. Народ је и природни орган човечанства, којем он, а после њега и други, настоји утврдити бит окрећући се књижевном наслеђу и фолклору, пре свега народној поезији.8

Иако је, дакле, нација историјска формација, она се већ налази у дубини природе, у основи космичког бића света. „У самим недрима космичког живота – вели Берђајев – стоји потенција националне судбине, енергија која вуче да се те судбине остваре; историја се недри у природи.“9

 

 

Тезу да су народи природни органи човечанства и да на националним разликама и језичком мноштву почива целокупна култура и њен напредак, заступали су и наши делатници, попут Светозара Милетића који је наглашавао да би „природа људе другим путем, а не путем народности савршенству водити тела, не би створила разне језике, и тим разне народе“.10

Само је чувство народне слободе – каже Милетић– кадро „човека над егоизмом узвисити, и на жертве га подстаћи, које су за напредак људског рода нужне, но које ладна идеја козмополизма никад није кадра изазвати, као топло, на мајчиним грудима посисано чуство – а то је чуство народности…“.11

Као што физички свет показује своје богатство у разноврсности и разлици физичких тела, „тако и морални светпоказује богатство духа у различитостима народа…“.12

 

Историјска самосвест и сабирање народа

 

Један народ постаје свестан себе тек кад упозна своју историју.13

Постајући, кроз упознавање своје историје, самосвестан, народ добија идентитет – постаје самосвојан. Неспорно је да је моћ сећања оно што људе чини људима. Сећања су грађа од које се твори слика идентитета, појединца и народа. Разговор о идентитету је разговор о колективном сећању и медијумима који га омогућују и обдржавају.

Иако у историји нема старих тапија и стечених права која би гарантовала постојање, нити је историја јуристичка парница у којој се огледају адвокати, народи користе историјску аргументацију „ради образлагања сопственог права на постојање. ‘Безроднима’ нема места на земљи. Што је корен народа старији, тим има више моралних права, њихово помањкање се не може компензовати чак ни силом. Зато се потрагом за коренима у свету бави огромна армија археолога, историчара, писаца. Чак ни сиромашне земље не жале новац за уређење раскошних етнографских музеја.“14

 

 

Етноисторија је извор културне моћи. Заједнице које се могу похвалити древношћу своје историје имају такмичарску предност због осећаја моралне супериорности над онима код којих је та историја оскудна или сумњива.15

Народи који се не могу подичити дугом, богатом и непрекидном националном историјом препуштају се „културним ратовима“, па се „филологија, археологија, антропологија и друге ‘научне’ дисциплине користе за утврђивање неизвесних генеалогија, укорењивање популације на домаћим теренима, документовање њихових особених црта и култура те за анектирање ранијих цивилизација“.16

Србима је то добро познато из искуства са суседима. „Бугари су – казаће Јован Дучић – увек против нас ратовали са лажним статистикама а Хрвати ратују лажним историјским фактима.“17

Појава нових, „инстант нација“ додала је нове импулсе борби за историјско наслеђе, где уочавамо чињеницу да што је нација новија претендује да јој је етногенеза давнија.

 

 

Борба за древно наслеђе није карактеристика само балканског простора, већ је својствена свим европским народима. Историјски период раног средњег века представља замагљен и у великој мери непознат период европске историје, што је оставило простор најразличитијим тумачењима. Политичке мотиве ових тумачења нимало није тешко уочити.Свако може поставити премисе које дају политичке импликације у правцу историјске легитимације политичких програма, везаних за етногенезу и етнички простор. Није редак случај да се нове етније настоје укоренити у давно нестала краљевства. Историја се изврће и да би политичка идеологија добила покриће, не преза се ни од присвајања туђег. Често се двојица отимају и крве о нешто што је припадало трећем.

Већина европских нација има своје полумитске јунакекоји су некада водили ослободилачку борбу и подигли мач против Рима. Немци такве успомене везују за херускерског кнеза Хермана који је 9. године после Христа потукао римске легије, а потом се супротставио Французима; оно што је Херман Херускер за Немце то је Версенгеторикс за француску историју. Споменик Весенгеториксу доминира над зидинама старе Алезије, места које је 52. године пре Христа освојио Цезар после дуге опсаде; на постољу споменика налази се натпис преузет из Цезарових коментара: La Gauale unie, formant une seule nation, animée d’un même espirit, peut déffier l’univers (уједињени Гали, формирајући јединствену нацију, покренули су заједнички дух који може пркосити универзуму). Недалеко од овог места, на Мон Беверују код Отена налази се спомен обележје постављено 1985. године којим је јасно назначено да је одлуком председника Франсоа Митерана овај локалитет проглашен спомен местом нације, јер су се ту ујединиле поглавице галских племена под Версенгеториксом.18

 

 

Једна анонимна хроника из прве четвртине XIV века, позната као Далимил, јасно говори о самоодређењу Чеха наспрам Немаца. У њој су Чеси пронашли доказ древности властитог идентитета. Песник је Немце одредио као непријатеље, а обележје по којем се разликују јесте језик. Приповест говори о томе како војвода Олдрих у лову среће лепу сеоску девојку Божену и с њом се жени. Његови сталешки братственици ругају се том браку, а војвода им одговара: „Радије ћу се смејати са једном чешком сељанчицом него да за жену имам немачку краљицу. Јер свакоме срце изгара за сопственим језиком, а једна Немица би била мало склона мом народу. Немица би имала немачке слуге и моја деца би учила немачки. Због тога би дошло до поделе језика, уз истовремено сигурну пропаст земље. Ви господо, ви не знате шта је за вас добро кад се ругате мојој супрузи. Ко ће вам бити тумач кад станете пред једну немачку кнегињу?“19

 

 

Тацитова Германија подигла је национално самопоуздање Немаца. Немци нису остављали места дилеми о коме се ту ради. На основу записа једног цењеног писца из античких времена дознаје се да су Немци један древни народ, а Тацитова Германија јесте Немачка. Немци су од дивљег и нецивилизованог света постали народ с традицијом. Немачки научници нису ни помишљали да је Тацит могуће измислио германски лик који зрачи врлином да би га супротставио моралној искварености својих римских савременика. Они су започели борбу за историју, првенствено с Французима. Карло Велики, примера ради, није родоначелник француске династије Капетинга, већ Немац из Алзаса који је владао Французима. Постао је римски цар, што није пошло за руком ни једном Галу или Французу, довољан доказ немачке супериорности над Французима. Немачки народ се јавља као директни потомак старог германског народа, са свим оним особинама о којима говори Тацит: верност, скромност, храброст, простодушност, а декаденција и поквареност римског света приписана је суседима.

 

 

Не треба наглашавати колико је за национални понос и фантазију Руса могла значити поема Слово о походу Игореву, која је пронађена 1800. године, а потицала је из XII века. Исто тако, јасно је шта је у души руског човека могла покренути Прича о Мамајевој бици на чијем почетку је опис о окупљању војске под заставу Димитрија Ивановича: „Коњи ржу на реци Москви… проноси се слава земљом руском“; а на крају опроштајно слово Димитрија Донског у славу палих на Куликовом пољу, садржано и истој Причи „Браћо кнежеви и бољари и синови бољарски! Овде вам је било суђено да изгинете, на овом месту између Дона и Дњепра, на пољу Куликову, на реци Непрјавдви! Овде сте положили живот за свете цркве, за земљу руску и веру хришћанску. Опростите ми, браћо, и благословите нас, а вама ће будућност исплести достојне венце.“20

Куликовска битка постаће један од преломних догађаја у руској историји, јер су тамо отишли Московљани, Псковци, Казањци, Новгорођани и други, а вратили су се као Руси.

 

 

Кад се каже да је нација „замишљена заједница“, како то чини Бенедикт Андерсон, то никако не значи и да је измишљена, нешто произвољно. Национална историја није измишљена, већ су је, инспирисани наслеђем, легендама и веровањима, писци и песници сковали у складу са старим традицијама и према актуелним намерама. Јер, ако ћемо „да будемо поштени према научницима националистима 19. и 20. века, категорије националности које су они развили нису настале ни из чега: оне су се заснивале на далеко старијој традицији идентификовања људи, традицији која се већ развила у историјским изворима које су историчари и филолози покушали да искористе како би нације пронашли у прошлости. У многим важним видовима, етнографија 19. века била је само наставак етнографских традиција класичне антике, али са далеко рафиниранијим средствима.“21

У прошлости се тражи право на садашњост, али и разумевање садашњости. Садашњост је у толикој мери одређена прошлим збивањима да је немогуће разумети стање савремених земаља без непрестаног освртања на време које је иза нас.

 

 

„Просто речено, историја објашњава како је дошло да људи чине оно што обично чине. Ми се интересујемо за оно што се догодило углавном зато што желимо да разумемо оно што се догађа; а ово опет желимо поглавито зато да би утицали на оно што ће се догодити. Према томе, историја је бескорисна ако нам не пружа никакво практично знање. Показујући како нам је прошлост постала садашњост, она нас мора учити како да претворимо садашњост у бољу будућност.“22

При проучавању историје, увек се мора мислити на будућност како се истраживање не би загубило у тами мртвих векова, услед чега ће се истраживач претворити у обичног памфлетисту који се окреће пропагирању неког облика политичке рестаурације. „Ми гледамо назад да бисмо гледали напред.“23

Проучавајући друштво у прошлости, истражујемо његову природу и начине којима се на њега утиче…

Референце:

1) Николај Берђајев, Филозофија неједнакости, Медитеран – Октоих, Титоград 1990, стр. 77.

2) Исто, стр. 75.

3) Сергеј Кара-Мурза, Демонтажа народа, Информатика: Преводилачка радиоица Росић, Београд, 2015, стр. 534.

4) Исто.

5) Данило Н. Баста, Вечни мир и царство слободе, Плато, Београд, 2001, стр. 66.

6) Ернст Касирер, Мит о држави, Нолит, Београд, 1972, стр. 259.

7) Георг В. Хегел, Филозофија историје, Напријед, Загреб, 1966, стр. 77.

8) Томаш Масарик, Борба за самоодређење народа, Накладни одио југословенског новинског Д. Д., Загреб, 1920, стр. 39.

9) Николај Берђајев, Филозофија неједнакости, стр. 77.

10) Светозар Милетић, Беседа С. Милетића на угарском сабору у питању народности, Нови Сад, 1868, стр. 7.

11) Исто, стр. 6.

12) Исто, стр. 7.

13) Милош Црњански, „Вожд“, Есеји и Чланци II: Историја, полемике, разговори, Задужбина Милоша Црњанског-Наш дом, Београд, 1999, стр. 187.

14) Сергеј Кара-Мурза, Демонтажа народа, стр. 172.

15) Антони Д. Смит, Национални идентитет, Библиотека XX век, Београд, 2010, стр. 253.

16) Исто, стр. 254.

17) Јован Дучић, Верујем у Бога и у Српство, Дерета, Београд, 1999, стр. 100.

18) Хаген Шулце, Држава и нација у европској историји, „Филип Вишњић“, Београд, 2002, стр. 75, 76.

19) Према: Исто, стр. 84.

20) Према: Божидар Д. Бегенишић, Два века руске књижевности (од Куликовске битке до Ивана Грозног), Јединство, Приштина, 1976, стр. 50 – 52.

21) Патрик Гери, Мит о нацијама: средњовековно порекло Европе, Цензура, Нови Сад, 2007, стр. 61.

22) Делајл Бернс, Политички идеали, Градина, Ниш, 1993, стр. 9.

23) Исто, стр. 10.

Приредио: Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара