Постојало је у српском народу древно сећање на неког цара Трајана или Тројана. Народ је најчешће везивао његово име за рушевине замкова и утврђења из римског доба. Академик Александар Лома упућује на везу овог српског имена са румунским топонимом за древне рушевине troian. Он предпоставља да се ради о румунској позајмици из српског (антског културног) ареала. Због чега би Срби који су на ове просторе дошли у шестом и седмом веку за своје божанство изабрали неког римског цара који је живео и владао пар векова раније?

Marcus Ulpius Nerva Traianus

Познате српске легенде о Тројану

У цара Тројана козје уши је српска народна прича о цару са козјим ушима. Први пут је објављена у Српским народним приповјеткама 1853 године сакупљеним од Вука Караџића. Тројан је приказан у причи као отуђен, охол и окрутан цар који има велику ману, козје уши.

Легенду о демону Тројану који је ноћу излазио из своје тврђаве изнад Шапца и који спопада младе девојке забележио је такоође Вук Караџић. Тројан се у тврђаву морао враћати пре изласка сунца, да не би био спржен зрацима. Једнога дана су сељаци мудро петловима одсекли језике и Трајан није био упозорен да свиће, због чега је уништен.

Римљани у свом походу на Дакију

У Вуковом Речнику је записана и једна српска легенда о божанству Тројану, која је занимљива због повезивања Тројана са Сремом, будући да се зна да је римски цар Деције Трајан рођен у Срему. Део легенде, који је нама занимљив, каже: „На планини Церу у околини Шапца, у близини Тројановог града, живео је Тројан. Сваке ноћи, ишао је он у Срем код какве жене или девојке“.

Сличну легенду можемо наћи и у Милићевићевој Кнежевини Србији: „У једном замку на планини Церу живео је цар Тројан“. Троглави демон Тројан са планине Цер је по причи имао три главе. Он је једном главом гутао животиње, другом људе, а трећом рибе. Слично претходној причи и он је спржен сунчевим зрацима приликом покушаја да се пре зоре домогне свог утврђења.

Трајан и његова табла на Дунаву

О Тројану сазнајемо и из апокрифних руских средњовековних списа као што је „Откриће Свете Марије божје о паклу и Апокалипси апостола“ који Тројана, Перуна, Хорса и Велеса проглашавају лажним боговима, односно деификованим историјским личностима. Књига “Слово о полку Игорову” спомиње Тројана четири пута.

Паралелно постоје бројни историјски извори који нам пружају сазнање о словенском божанству, хришћанском демону Триглаву.

Ломино објашњење појаве овог божанства у Срба и Словена

Словени антске групације који су обитавали између Дунава и Дњепра, са којима је етноним Срба нераздвојно повезан према руским ауторима Васиљеву и Седову, морали су боравити веома рано (Трајанове кампање против Дачана вођене су у првој половини II века) на простору античке Дакије где су од Дачана преузели успомену на римског цара освајача Дакије. Како је лик овог цара прерастао у оличење Римског царства, римске епохе и паганства? Лома мисли да је на простору панонске епископије у Сремској Митровици овај лик већ био демонизован, пре доласка Словена, слично лику Диоклецијана на простору епископије Далмације где је уобличен лик архидемонскох цара Дукљана. Лома снатра да је ту дошло је до појаве синкретизма. Сматра да је адаптацију тројановог имена Трајан/Тројан усмерио сличан звук његовог имена и имена словенског троглавог божанства Триглава.

Седовљева карта експанзије Анта (Срба) у Подунављу

У случају руског спомена „тројанових векова“ поставља се питање да ли буквално да тумачимо овај стих на основу схватања о прохујалом добу римљана или је по среди митолошки лик настао на истом антском митолошком синкретизму као у српској варијанти. На ово друго објашњење би упућивао спомен „тројанове стазе“ у руском спеву „Слово о полку Игорову“ којом јури песник шаман попут небеског тела и слично такоође антском (српском) божанству Хорсу, закључује српски академик.

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара