У малој сали Културног центра Зрењанина недавно је одржана веома посећена и актуелна трибина – „Руси у Великом Бечкереку – Петровграду“. Трибину је одржао историчар Срђан Приљева, који управо припрема књигу на ову тему. Он се љубазно одазвао позиву портала Петровград.орг и дао ексклузиван интервју, који вам преносимо.

 

Мирослав Самарџић и Срђан Приљева на трибини.

 

Петровград.орг: Који су ваши мотиви за истраживање историјске судбине избегличке популације белих Руса који су боравили у Краљевини СХС, Југославији, граду Великом Бечкереку, Петровграду између два светска рата?

 

 

Срђан Приљева: Мотиви су увек нешто што усмерава човекову енергију у правцу који је он и замислио. Неке сфере интересовања које постоје код дипломираних историчара увек су везане за миље у којем човек историчар живи. Мени су лично, увек локалне теме занимљиве и важне, јер ми није битна идеологија и политички став одређене популације, већ ми је битна судбина обичних људи који су у социолошком смислу припадали различитим категоријама становништва од образованих људи до оних који су припадали радничкој класи. Ту је лични мотив, кроз познанства са људима и њиховим породичним пореклом, људи за које се лично вежете, емоцијама. Бавите се дакле судбинама предака људи чије потомке лично познајете. То је миље који даје лично задовољство и сатисфакцију.

 

Петровград.орг: Како сте долазили до историјске грађе из овог периода?

 

 

Срђан Приљева: Локалну историју је увек теже написати и реконструисати јер је за било који проблем који је везан за локалну средину литература најчешће оскудна, недовољна за одређену проблематику којом се бавите. Ви дајете неке студије и нека монографска уопштавања и фактички отварате врата за неке друге истраживаче. Локална историја има својих специфичних проблема и сами историчари избегавају да се њоме баве. То је посао који захтева озбиљан рад у архивима на документима. Људи не могу да разграниче, да је историјско образовање врло компетентно за велики спектар људских делатности и да исрторија има додирних тачака са давањем политичких судова али историја није политика и даје своје судове тек са одређене временске  дистанце.

 

Петровград.орг: Има  много политички острашћених људи са разним идеологијама у главама који ово о чему говорите не разумеју?

 

 

Срђан Приљева: Наравно, имате данас људе који су политички острашћени и на сваки покушај историчара да да праву слику стварности, ти људи, садашње своје политичке идеале покушавају, да пројектују у прошло време и знају да буду заједљиви. Најчешће не познају добро улогу историчара и често полемишу са ставовима људи којима је историја струка, помало неукусно. Данашње време је такво да је јавност та која даје о свему суд. Некад су ти судови укусни, некад неукусни али историчари морају да се носе са тим.

 

Петровград.орг: Зашто Руси?

 

Влада Русије на Криму 1920. године.

 

Срђан Приљева: Зато што су они чинили  у краљевини СХС или Југославији једну веома занимљиву избегличку популацију од близу 40.000 душа. У граду на Бегеју су они чинили тек неколико процената становништва, близу шест стотина душа, око 3,5% становништва. Међутим то су били веома важни људи за наше тадашње друштво.

 

Петровград.орг: Мени је на вашем предавању запао за око податак да је 1914. године у Великом Бечкереку живело свега педесетак школованих Срба, док је у град дошло сто педесет високо образованих Руса, колико је то било значајно?

 

Знаменити Руси у Краљевини СХС или Југославији, интелектуална елита.

 

Срђан Приљева: Преко сто и педесет Руса и Рускиња. Ево рећи ћу вам,било је 6 генерала руске царске армије цара Николаја Другог Романова, 17 пуковника, 17 инжињера, 20 Руса је било инкорпорирано у образовни систем Краљевине, предавали су у Гимназији и другим школама. Сама руска деца нису ишла у српске школе, јер је избегличка популација имала црквено-просветну аутономију у оквиру Краљевине СХС и Југославије и имала своје посебне школе и паралелан просветни систем.

Петровград.орг: На ком друштвеном пољу су ти људи, који су избегли пред Октобарском револуцијом оставили посебан траг у нашем друштву?

 

Краљ Александар Карађорђевић, заштитник Руса у монархији.

 

Срђан Приљева: Ти људи су оставили велики траг. Примера ради преко десет Руса је постало чланом Српске Краљевске академије, у другој генерацији тих Руса је био и велики Георгије Острогорски, историчар, један од најбољих византолога на свету, по његовим уџбеницима се и данас школују генерације историчара широм света. Ту је и генерал Петар Врангел, изузетно образован човек који је имао два факултета. Ту је био и митрополит Руске Заграничне Цркве митрополит Антоније Храповицки, један од кандидата за првог руског патријарха. Био је ту и Михаил Роздијенко председник руске думе у време грађанске револуције у Русији и многи други.

 

Петровград.орг: Краљевина Југославија је имала званичну политику признања управо тих људи за званичне представнике Русије, односно није признавала Совјетску власт?

 

Руски „Соко“ маршира Београдом између два светска рата.

 

Срђан Приљева: Управо тако, Краљевина Југославија практично до пред Други светски рат није имала никакве контакте са Совјетима. Тек од четрдесетих година постоје контакти о одшкринута врата за било какву сарадњу са Совјетима. Сам регент и касније Краљ Александар Карађорђевић је и пре у току школовања а посебно у познатим догађајима Великог рата а посебно по његовом успешном окончању, осећао велику личну захвалност према Русији и династији Романов. Русија јесте увек била патрон Србије и Срба на Балкану у Новом веку и то је била политичка, економска, војна и културна помоћ и историјска константа.

 

Петровград.орг: Ови идеолошки острашћени русофобни политиканти се неће сложити са вашом констатацијом, они често понављају реченицу – кад су то нама Руси помогли?

 

Кад су нам Руси помогли?

 

Срђан Приљева: Примећена је у историји Новог века једна законитост да када је год Русија била слаба, Србија и српски народ су на Балкану били изложени геноциду а када је Русија била јака онда је то за Србе био период релативног мира и развоја. Неко би рекао, да је то вађење историсјских чињеница из контекста али то је моја генерална импресија.

 

Петровград.орг: Кад је наш град у питању, помињали сте неколико веома значајних личности Руса, белих избеглица који су живели и стварали овде углавном војника и свештеника. Руси су овде имали и своју Цркву посвећену Ангелу Русије и Цару Николају Другом Романову данас Светитељу Православља?

 

Митрополит Антоније (Храповицки) са јерарсима Руске Заграничне Цркве.

 

Срђан Приљева: Прота Владимир Востоков је свакако занимљива личност са историјске тачке гледишта, обзиром да је био свештеник и исповедник војника у армији генерала Врангела и као такав је био веома високо котиран на списку Совјетске тајне службе као непријатељ режима, али чини се да је са шире историјске тачке занимљивија група генерала који су боравили у нашем граду. Пре свега мислим на Ивана Ивановича Степанова, адмирал Руске царске флоте у рангу једног адмирала Колчака. Он је рођен у Кронштату а цела породица Степанов је још од времена Петра Великог давала адмирале руској Царској морнарици. Он је руководио повлачењем Врангелове армије са Крима а непосредно пре тога је руководио луком у Севастопољу. Учествовао је са братом Петром и у великој бици код Цушиме са Јапанским царством. У Великом рату је био један од команданата Балтичке флоте руске армије. Преселио се касније у Београд где је и преминуо 1940. године. Интересантан је на ширем историјском плану и генерал Алексеј Шостаков. Он је био за време великог рата члан команде Јужног фронта. Један је од најзначајнијих сарадника чувеног руског генерала Брусилова.  У току рата је разрадио оперативне, тактичке и техничке планове офанзивне употребе руске артиљерије на фронту и у многоме је заслужан за успех такозване Брусиловљеве офанзиве 1916. године. Његову тактику ће касније изучавати и применити немачки генерали у познатом „блицкригу“који је уследио. Био је једно време и војни аташе Руске армије у Лондону, пре Великог рата. Једно време је био и професор математике у српским школама између два рата. Писао је чланке у листовима и држао предавања из војне тактике. Имао је заиста широко образовање. Осликао је Тајну Вечеру за потребе Руске Цркве у нашем граду а написао је и један роман „Збогом андрејевска звездо“ у којем је описао догађаје у којима је лично учествовао. Његова судбина је мученичка јер је 1945. одведен од стране официра НКВД-а у непознатом правцу и вероватно погубљен.

 

Петровград.орг: Судбина ових људи је свакако била веома трагична.  Надамо се да смо бар делимично заголицали будуће читаоце ваше књиге која ускоро треба да се појави са овом тематиком?

 

Пётр Николаевич Врангель са кадетима, неправедно оклеветан у серији „Сенке над балканом“.

 

Петровград.орг: Долазак Црвене армије, која је одиграла сјајну улогу у ослобађању од националсоцијализма, био је истовремено, за те људе, почетак процеса њиховог нестајања у граду. Половина те популације је отишла у ново избеглиштво пут запада а они који су остали, суочили су се са не нарочито сентименталним сународницима.  Догађаји око Инфорбироа 1948. године били су завршни акорди ове историјске приче. Књига је готово завршена а рецензије су веома добре. Свакако да велику захвалност дугујем у писању ове књиге, најбољем познаваоцу живота руских избеглица између два рата у нашем граду, Борису Павлову. Позвао бих све потомке ових људи који су у граду и земљи а који имају неке документе о животу ових људи да ми се јаве. Ја ћу се потрудити да документе критички испитам и приредим за штампу у неком од следећих издања.

 

Руска Црква у Зрењанину, у очекивању постављања бисте Цара Николаја II Романова.

 

Разговор водио: Саша Младеновић

Поделите:

Коментари

коментара