Jавна расправа о Нацрту покраjинске скупштинске одлуке о утврђивању и свечаном обележавању Дана АП Воjводине и других дана од покраjинског значаjа одржана jе у препуноj Барокноj сали зрењанинске Градске куће. Уводничар ове расправе је био историчар зрењанинског Историjског архива Слободан Милин. Петровград.орг вам преноси уводну реч, овог историчара, изговорену на скупу, у целини.

 

 

Данас, када обележавамо 100 година од  Ослобођења и присаједињења Војводине својој природној матици, Краљевини Србији дужни смо да снажно нагласимо и подвучемо, а још више фактографски поткрепимо, ослободилачки значај овог догађаја, који са историографске, али и историософске, тачке гледишта не представља искључиво субјективну пројекцију победничке нације, већ много више од тога, непристрасан и реалистичан аналитички приступ. Неопходно је стога објаснити зашто се судбоносни догађаји из новембра 1918. године у Војводини називају – Ослобођењем.

 

 

 

Очување српског националног идентитета у римокатоличкој Хабзбуршкој монархији  изискивало је од наших предака непрестане,истрајне борбе, несебична пожртвовања,  а веома  често и мученичка страдања. У Хабзбуршкој, и од 1867. Аустро-Угарској, монархији на снази је био диктат немачког и мађарског народа. Међутим, у околностима када се монолитност једне велике империје доводила у питање због хетерогености њене етничке структуре појавила се вапијућа потреба да се невладајући народи асимилују. То је значило да се њихова културна, а у случају српског народа, црквено-народна аутономија, сведе на минимум и напослетку укине.  Срби, Словаци, Румуни и остали немађарски народи угарског дела монархије имали су се претопити у мађарску политичку нацију што би временом довело и до њихове фактичке асимилације. Стога су процеси кршења српске црквено-народне аутономије и мађаризације вршени константно и то  уз најперфидније изговоре, невешто замаскиране тобожњим цивилизаторским намерама.

 

 

Примере не треба тражити на страни. Довољно је осврнути се на горко историјско искуство Срба оновременог Бечкерека. Број њихових представника у градском магистрату, а потом и управи торонталске жупаније стално је смањиван упркос, често и двотрећинској већини Срба у укупном броју становника. Гимназија већински подигнута српским капиталом претворена је у ексклузивно мађарски римокатолички школски завод. То је, природно, стварало снажно незадовољство код варошких Срба, нарочито међу представницима њене омладине, која се неретко оглашавала разним молбама, као што је био случај са апелом бечкеречке омладине из августа 1865. године да се у наставу варошке гимназије, као равноправан уведе и српски језик. Прочитаћу вам најважнији пасус те молбе:

 

 

Грађани бечкеречки синови су разних народности међу којима ваља да влада равноправност као у свакој земљи уставној кад се зна да они заједно гимназију подигоше и заједничком је главнином тј. дохотком од ове помажу и додатком из општинске варошке касе издржавају узевши још у зато мимогред да је у овој вароши две трећине људства српске народности.

У бечкеречкој се гимназији предају науке данас мађарским и немачким језиком; српски се учи поред науке хришћанске само граматика и то није облигатна студија.

Њихов захтев је наравно остао неуслишен. Национална и језичка равноправност морала је да сачека Ослобођење 1918. године, када је након затварања пијаристичке гимназије у граду отворена Државна велика гимназија са паралелним одељењима и наставом на мањинским језицима.

 

 

Велика надања Срба у Хабзбуршкој империји да ће бити награђени за своју верност и заслуге била су редовно праћена горким разочарењима.

Већ 1849. године, када је аустријски цар и апостолски краљ наградио Србе оним чиме је Мађаре казнио, показала се у пуном светлу илузорност поданичке верности и ишчекивања правде од бечког ћесара. Српска Војводина је сведена на Војводство без српског војводе, са немачким као службеним језиком, и са седиштем у Темишвару, граду на периферији српског етничког простора. Но идеја Војводине, као слободарска заветна мисао о борби за народна права и слободу није умрла, барем не у срцима честитих Србаља, како је написао Светозар Милетић у знаменитом Туцинданском чланку. Поприште борбе пренето је са бојног на уставно поље, у већницу угарског сабора, у којој су ватрено иступали и наши суграђани, блиски сарадници Св. Милетића, Александар Трифунац, Александар Сандић и Ђорђе Димитријевић.

 

 

Сарајевски атентат додатно је отежао положај српског народа, који се налазио у ванредном стању још од 1912. године када је владиним декретом укинута црквено-народна аутономија. Велики скуп Банатских Срба у Бечкереку заказан за Видовдан 1914. године, који је требао да истакне захтев за поновно успостављање укинуте аутономије, забрањен је дан раније. Наступили су дани великих искушења, а потом убрзо и голготска страдања.

Данас, више него икада раније, дужни смо да се запитамо каква је то тобожња хиљадугодишња култура и самопрокламована цивилизација која у мирнодопским условима на најгрубљи начин крши природна права читавих народа, док у рату чини невиђена зверства над цивилним становништвом. Присетимо се само немилосрдних пустошења у Мачви и Поцерини 1914. године, које је за потребе српске владе документовао др Арчибалд Рајс.

 

 

У последње време један број наших, можемо рећи германофилски настројених, историчара настоји да уз помоћ глорификације аустроугарских привредних достигнућа, кроз дивљење њеном архитектонском наслеђу и напослетку путем истицања и величања тзв. лојалних Срба (у нашем народу познатих мађарона) умањи, ако не и у потпуности, потисне апсолутистичку природу и релативизује присилни карактер Хабзбуршке монархије и тиме је представи као идеалну парадигму мултикултуралне и вишенационалне демократске државе у којој смо живели, напредовали, али и коју смо, не поимајући њену вредност, нажалост изгубили. Стварност је наравно била сасвим другачија. Зато се на другој страни, у данима Ослобођења 1918. године показало да је народ који се вековима борио за своја елементарна права научио да цени и поштује туђа.

 

 

Да у тим свечаним тренуцима није било места никаквом националном реваншизму и осветничком расположењу према несрпском становништву, сведоче речи Јаше Томића које је изговорио за говорницом Велике народне скупштине у Новом Саду:

„ Све што год нам копа очи, даћемо од срца народима који с нама живе, а нису Срби. И они имају право на живот. И језик њихов, и школе њихове и наставу њихову радо ћемо ујемчити, јер то нас не боли. Ако у новој држави почнемо радити као што су они радили, ми би доживели њихову судбину и пропали, како су они пропали“.

До 1918. године на простору Војводине владала је крхка трпељивост међу припадницима различитих народа. Тек је слобода коју је донео Краљ Петар Први Карађорђевић омогућила међусобно уважавање и једнакост пред законом, који су напослетку породили међусобно братство које је данас на снази.

 

 

У том контексту је 25. новембар 1918. године када је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Новом Саду прогласила, генерацијама ишчекивано, директно, недвосмислено и безусловно присаједињење Баната, Бачке и Барање (дан пре тога и Срема) Краљевини Србији, заслужио да буде проглашен за Дан Војводине.

 

Приредио за вас Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара