Трибина под називом „Историја Српске Православне Цркве у Зрењанину“ одржана је на Аранђеловдан у малој сали Културног центра. Гост трибине је био Слободан Милин, историчар који ради у Историјском архиву Зрењанина. Модератор трибине је био политиколог и уредник ове врсте програма Мирослав Самарџић. Историчар Слободан Милин је на убедљив и оригиналан начин на трибини изнео на увид јавности документа, која се чувају у Историјском архиву Зрењанина и осталим архивима и која сведоче о континуитету мисије Српске Православне Цркве на подручју Баната a сежу од 15 века, доба српских деспота па све до 20 века.

 

Слободан Милин, историчар говори у порти Успенске Цркве на прослави годишњице оснивања СНО.

 

Историчар Милин се одмах оградио од временских оквира које постављају сачувана документа и јер њихов недостатак нужно не значи да у Банату није било Срба и неколико векова раније. Ти трагови су на жалост нестајали у освајањима туђинаца, бунама Банаћана, пожарима и поплавама. Милин је готово један час сликао простор панонске равнице између Тисе, Мориша, Дунава и Карпата. Простор на граници између два супротстављена велика царства Хабзбуршког и Отоманског. Простор који је према предању банатских Срба, као најстаријих становника, запамтио много немирних година у наизглед мирној равници.

 

Србин, најстарији орач банатске земље

 

Милин је на слајдовима поређао документа од којих сваки на свој начин подсећа на тешке услове у којима је деловала Српска Православна Црква у граду на Бегеју. Јеванђеље Петра Смедеревца оковано у Великом Бечкереку изванредан документ о мисији Цркве. Турски документи времена Мехмеда паше Соколовића и његовог Бештелека још увек су у некој турској архиви и чекају преводиоца и иситраживача. Архивски документи су у континуитету сачувани тек од 1853. године док су старија највероватније пострадала у смутним временима мађарске револуције 1848. године.

 

Богослужбене књиге сведоци векова Православља у Банату.

 

Везе данашњег  Зрењанина, односно Великог Бечкерека, Петровграда, са Србима и Српском Православном Црквом и њеном јерархијом сежу дубоко у позни средњи век, када су власт над оновременим Бечкеречком и његовом облашћу држали српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, објашњава Милин.

 

Свети деспот Стефан Лазаревић симбол државотворног и православног идентитета Баната.

 

Ктитори манастира Дреновца који се, судећи по малобројним писаним траговима, налазио у околини данашњег Зрењанина били су или српски деспоти Стефан, Ђурађ, или угледне велепоседничке породице Јакшић и Белмужевић. Помени хиландарског метоха код Новог Бечеја живо сведоче о дубоким коренима и старини српског православља у Банату. Бечкеречки Успенски и Ваведенски храмови на чији помен наилазимо у Пећком катастигу, попису приложника из 1660. и 1666. године, највероватније су подигнути на темељима старијих и скромнијих православних богомоља које датирају из 15. века, каже Милин. Бечкеречка епископија помиње се већ након обнове Пећке патријаршије 1557. године која је васпостављена заслугама Мехмед-паше Соколовића. Временом је Бечкеречка епархија уздигнута у ранг митрополије, о чему нам сведоче записи о двојици архијереја, митрополиту Висариону из 1609. године и митрополиту Михаилу 1687. године, каже Милин.

 

Једна од Водица у околини Перлеза и Стајићева крије тајну порушеног манастира Дреновац.

 

Веома тешка времена наступила су с аустро-турским ратовима, а нарочито оном из 1716–1718. године. Враћање Баната под окриље Хабзбуршке монархије било је један од услова Пожаревачког мира 1718. године. Ондашња слика Бечкерека била је жалосна. Град попаљен, тврђава разрушена, а становништво највећим делом расељено. Куга која је харала Банатом 1735. године још је више допринела општој несрећи која је владала после ратова. У таквим условима су преостали бечкеречки Срби, махом трговци и занатлије, на месту оштећене богомоље започели зидање Успенског храма 1744. и довршили га 1746. године, највероватније на месту старог, трошног храма. Иако је црквени торањ са звоником подигнут тек 1758. године, о лепоти новосазиданог храма, али и о економском опоравку Срба Бечкеречана, сведочи опис цркава у Темишварској епископији из 1758. године, где стоји да је Успенска црква у Великом Бечкереку била једини храм у епархији покривен црепом.

 

Икона банатских Срба свечара.

 

Опис Успенског храма с инвентаром сачуван је у оквиру Домовног протокола из 1746. године. Срби су тада, као и 1773. године када су изнова пописани православни домови, чинили огромну већину варошког становништва. Први старешина новог храма био је протопрезвитер Илија Николајевић родом из Темишвара.

 

Свети Никола, икона са старих Двери Успенског храма.

 

Данашња црква Ваведења Пресвете Богородице подигнута је 1777. године на темељима старијег храма који је такође био посвећен празнику Ваведења. Из протокола Темишварске епархије (1758) види се да је стара црква била саграђена од непечене цигле (ћерпича) и да је имала дрвени торањ.

 

Торањ Ваведењског храма, некада је био дрвен попут торња у Ечки.

 

Записници црквених и црквеношколских одбора, које чине локални угледни Срби, лаици дају нам важну грађу за историју насеља овог дела Баната, то је грађа Бечкеречког протопрезвитеријата. Међу њима се издваја један који нам презентује Милин, наиме Црквена општина шаље делегацију виђених Срба на свечаност прославе пунолетства кнеза Милана IV Обреновића у Београд. Дирљив запис манифестације српског родољубља и патриотизма на крају странице је од цензора прешкрабан. Очит доказ за историјску оцену Аустро-угарске империје као тамнице народа.

 

Разгледница из Градне улице са почетка XX века и прецртан ћирилични натпис као документ о нетолеранцији.

 

Од докумената ту су молбе, пописи ученика, спискови црквених бирача. На једном списку неоправданих изостанака и кажњених ученика због тога изговори српских ратара, чији синови одсуствују од наставе збор орања. Ни помена о вршњачком насиљу које тишти данашње школство.

 

Капелица Светитеља. Фото: jером. Игнатиjе Шестаков

Капела јединог градског светитеља Преподобног Рафаила Банатског.

 

Пажњу привлаче записи с маргина старих богослужбених књига,  записи о великом пожару који је задесио Велики Бечкерек 1807. године, у месецу августу, који је био катастрофалан, каже млади историчар а преживеле су само Успенска Црква и Римокатоличка јер су имале једине кров покривен црепом. Цреп на нашој Цркви сведочи о економској снази парохијана.

 

Запис о великом пожару који је прогутао град.

 

У периоду између два светска рата Српска православна црквена општина у Бечкереку, односно Петровграду, посветила се обнови храмова. Успенски храм је обновљен 1928. године, када је спроведена и електрификација. По жељи владике банатског Георгија Летића почео се зидати манастир преподобне Меланије Римљанке који је освештан након његове смрти 1935. године.

 

Протокол са почетка XVIII. века који сведочи o континуитету.

 

У дискусији која је потом уследила, присутне је највише интересовало питање укидања епископије и митрополије у граду и иницијатива слависте Сандића за повратак титуле богохранимаго града, што је поменуо Слободан Милин. Срби су увек били знатна већина у граду али непосредно након аустроугарске нагодбе, па до 1946.године политика мађаризације уродила је плодом у самом граду, тако да су Срби постали релативна мањина. Повлачење границе са Румунијом после Великог рата, премештањем епископије у Кикинду, потом у Вршац, победом комунистичке идеологије, питање епископије је препуштено забораву…

Приредио: Саша Младеновић

Коментари

коментара

Send this to friend