Зачета у германско-католичким радионицама као део стратегије ширења римске вере, хрватска политика је историјски коначно уобличена када су Хрвати стекли могућност за релативно независну политику од Пеште и Беча, и није се мењала више од стотину година. То је политика која, по феудалном принципу, не признаје Србе као политички народ, која је и данас разлог због којег Хрвати претендују на српски етнички простор, политика која је била узрок злочина геноцида и потоњег етничког чишћења.

Слово Недељка Куљића о делу академика Василија Крестића

Грађански рат у Југославији и његови трагични исходи потврдили су многе резултате вишедеценијских историографских истраживања Василија Крестића. Изузетан јавни одјек и бројне реакције на резултате научног рада професора Крестића били су у значајној мери условљени интересима повезаним с предметом његовог истраживачког интересовања. Кроз југословенство и српско-хрватскe односe преламала су се најважнија питања наше савремене историје. Зато су се у њиховом проучавању увек сучељавали принципи високе политичке заинтересованости и научне објективности, идеолошко-политички захтеви времена и императиви научног метода. У дугом периоду ово сучељавање остваривало се на штету науке. Стога је и жестина реакција на резултате његовог рада била сразмерна степену одступања научне истине од политичких мистификација на којима је почивала друга Југославија. Чињеница да је у научно-политичкој публицистици ове државе, у другој половини XX века, неколико студија изазвало посебну пажњу јавности – после „Нове класе“ М. Ђиласа (средином педесетих), „Страначки монизам или плурализам“ К. Чавошког и В. Коштунице, „Савезници и југословенска ратна драма“ В. Ђуретића и радови о друштвено-историјским узроцима геноцида над Србима у Хрватској В. Крестића – то потврђује на свој начин. Хистерија поводом Меморандума САНУ већ је била део огољене пропаганде у климаксу кризе пред рат и разбијање државе.

Мишљење хрватских етнолога између два рата о етнолошким границама Хрвата

Ни данас, ма колико се то чинило нелогичним, однос према поменутим питањима није лишен утицаја вансазнајних чинилаца. Насупрот бројним историјским чињеницама (јавним исказима водећих актера, њиховим програмским списима, документима, уставним забранама заједништва облика Југославије, поновљеним злочинима са истим циљевима и идеолошким предзнаком) одговорност за неуспех државе јужнословенских народа поново се релативизује клишетираним симетријама и налозима политике. Национално се у Србији поново представља „као аутоматско сужавање свести и политика уперена против другог“, а југословенство негује „на претпоставкама, емоцијама и лепим жељама које немају никакво реално упориште“. (В. Крестић)

У једном делу српске интелигенције оно се схвата као потврда доктринарне доследности и отклона од посвемашњих националних страсти. У другом, бројнијем, прихватање пропагандних фалсификата је резултат прагматизма или израз провинцијалног духа.

Нагодба Цветковић – Мачек у Краљевини Југославији 1939

Бројност представника другог приступа је у изразитој несразмери с нивоом на којем  образлажу своје ставове. Она је само делом последица реалног положаја хуманистичке интелигенције чији егзистенцијални интереси, друштвена промоција и приступ јавности зависе од прихватања епохалног духа и доминантних вредности. Ово становиште данас у Србији најбучније проносе и оличавају НВО послуга, разне врсте спонзорисаних независних интелектуално-политичких котерија езотеричних назива, естрадни полусвет престонице и њихова провинцијална карикатура – војвођанско европејство.

Физичко и духовно сатирање

За разлику од оних који стварност и сазнање доводе у сагласност са својим интересима, научни приступ Василија Крестића сједињује ангажованост и етичку одговорност. Ангажованост, која је изван идеолошке искључивости и политизованог виђења света, повезује критички дух и искуство, познавање историјских извора и живота. То је становиште које чува лични и научни интегритет аутора, у којем нема уступака времену и околностима.

Анте Старчевић и Влатко Мачек, континуитет националистичке политике

Спис „Хрватске претензије на Војводину и Босну и Херцеговину од 1848. године до данас“ је наставак дугогодишњих опсежних истраживања српско-хрватских односа. Запажања и чињенице које се износе у овоме раду не мењају, већ конкретизују раније закључке о магистралним правцима хрватске државне и националне политике. Она убедљиво показују зашто историјска сазнања нису само сведочанство о прошлости, него и део стварности и начин да се реалистично и утемељено размишља о будућности.

Од времена почетака самосталног политичког живота Босне у средњем веку, било је и периода, писао је В. Ћоровић, када је свест о ужим покрајинским интересима босанских владара и њихове властеле доприносила уверењу „да је Босни намењена хисторијска мисија да створи једну трајнију српско-хрватску заједницу“. Понет искреном приврженошћу држави СХС, Ћоровић је 1925. писао: „Направити од Босне средиште око којег ће се образовати српско-хрватска држава, била је више него срећна мисао… Зато нам је Тврткова државна мисао извршена нашом данашњом државном творевином, милија од Душанове“. Ово су речи историчара који је добро знао да су у Босни „верске разлике биле и остале темељ класних, политичких, па и националних“ подела и морао знати да су на другој страни говорили: „…слогу какову неки Срби хоће с вами углавити, такову може постићи сваки вол са својим месаром… Такове слоге напросто не требамо, јер бисмо престали бити оно што јесмо и хоћемо да будемо – Хрвати“. („Херватство“, 2. мај 1904)

Бановина Хрватска и својатање Муслимана у Босни

Време је донело знане догађаје који су одлучили о судбини јужнословенске државе. За хронику времена зла је количина пропагандних лажи и манипулација која их је пратила. Следећи своје професионално чуло, В. Крестић је записао бројне чињенице и податке који разобличавају њихову октроисану слику и тумачења.

Много је упоришта у историјским догађајима и архивској грађи, сматра В. Крестић, која показују да српски политичари и интелектуалци крајем XIX и почетком XX века нису довољно познавали прошлост и историјске тежње народа с којим су стварали заједничку државу. Главна препрека њеној будућности била је идеја хрватског државног и историјског права или ексклузивна великохрватска политика. И онда када су је Штросмајер и Рачки номиновали као југословенство, била је прилагођена истој замисли и подређена истом циљу. Зачета у германско-католичким радионицама као део стратегије ширења римске вере, она је историјски коначно уобличена када су Хрвати стекли могућност за релативно независну политику од Пеште и Беча, и није се мењала више од стотину година. Повремена одступања су представљала само њено уподобљавање конкретним околностима. То је политика која, по феудалном принципу, не признаје Србе као политички народ, која је и данас разлог због којег Хрвати претендују на српски етнички простор, политика која је била узрок злочина геноцида и потоњег етничког чишћења. Због особитог геополитичког положаја (без стратешке дубине) Хрватске, она је била и остала разлог њених трајних претензија на БиХ. Зато је антисрпско савезништво с муслиманима само питање тактике, сматра Крестић, а постојаност стратешких интереса разлог због којег тек предстоји муслиманско-хрватски сукоб.

Немачка етнологија између два рата и национално питање у Југославији

„Турска је сатирала народ физички, Аустрија духовно“, писао је В. Ћоровић. За турског вакта пљачкало се „од везира, до ситних покрајинских дефтердара“. Аустроугарска окупација донела је безобзирну и организовану државну експлоатацију. Уносећи у Босну вековима неговану препреденост, она је систематски подстицала сурењивости између народа који су у њој живели. Као некада исламисти, после окупације привилегован положај су добили католици. Као и окупациона власт и главни повереници папске курије – језуити, наступали су верски нетолерантно и национално искључиво, „више силом, него разлогом“.

Европеизација БХ Муслимана

Хрвати су следили традицију аустроугарске политике, били њен део и неретко у њој предњачили, пише В. Крестић. Снујући своје империјалне амбиције, са свешћу да су Срби главна препрека у њиховом остварењу, од Револуције 1848. све што је српско проглашавали су великосрпским. Из истог разлога, у адреси Сабора из 1878-1881, поздравили су окупацију БиХ и изразили наду да ће се тиме стећи услови за њено прикључење Тројединој краљевини, унутар дуалистичког уређења Хабзбуршке монархије. Хрватски публицисти, историчари, писци, политичари и „академичка младеж“ неговали су разноврсне представе о територији коју би, сагласно хрватском државном и историјском праву, требало запоседнути. Босна и Херцеговина су увек биле у тим плановима. У једној од верзија из 1869, према правашу Еугену Кватернику, то би морао бити простор „од салцбургтиролских Алпах до Косова и Албаније“. То је био разлог због којег је руски научник Александар Хилфердинг упозорио да се ради о посезању за туђим територијама које ће сродне словенске народе неминовно водити сукобима.Европеизација БХ Муслимана.

Политика Загреба према Србима на Балкану

Василије Крестић наводи много података који указују да заговорници ових идеја нису били само праваши и франковци. На свој начин заступала их је и већина хрватских политичара XX века, од С. Радића, В. Мачека и А. Павелића, до С. Крајачића, Ф. Туђмана и С. Месића – образлажући их историјским, етничким, географским, економским, политичким, па и разлозима расне природе. Неке од тих замисли данас звуче гротескно, чак инфантилно. Поједине сулудо (због чега је, можда, Зилхад Кључанин 1994. написао да су „ Хрвати народ са фалинком, коме се у 50 година хисторије дешавају два фашизма“). Многе се могу схватити као неукусна компензација досадашње историјске маргиналности. Све заједно, међутим, потврђују фанатичну преданост ирационалном циљу – етничкој чистоћи државе и проширењу њене територије. Биле су то идеје XIX века, али и залагања из 1918, 1939, 1941, 1945 и деведесетих година, за чије остварење се није презало ни од употребе најгорих средстава. Оправдавајући рат, Туђман је 1993. тврдио да он:„…у становитом смислу у разграничавњу између народа ствара чак и неке повољне околности за опстанак појединих народа у будућности“. Зато „Демографско питање у Хрватској, БиХ и Истри треба решавати помоћу војске, говорио је 1995, јер се у тим крајевима само тако може учврстити хрватство“. И 1998. на отварању ратне школе у Загребу, на питање да ли је била могућа независна Хрватска без грађанског рата, поглавник одговара: „Наравно… али не би остварила свој циљ – коначно решење српског питања…Решили смо српско питање и Срба више неће бити 12 одсто и шест одсто Југословена, колико их је било. А три одсто, колико ће их бити, неће више угрожавати хрватску државу.“  Коначно, ни на геноцид, по њему, не би требало гледати другачије, јер, како је записао у свом главном „теоријско-систематском“ делу „…током историје је увек било геноцида кад се већем народу нађе на путу мањи“. У Хрватској данас готово да више и нема Срба. Њихов број саображен је историјским циљевима нове европске државе у чије су темеље уписани злочин и лажи. И повјесничари (на челу с поглавником) су томе дали свој „знанствени“ допринос. Као и меморијал у Јасеновцу. Тиме, међутим, није нарушен идеолошки континуитет на којем  је она настала.

Рехабилитација НДХ и Домовински рат у Хрватској

Штавише, апологији „Домовинског рата“ и етничког чишћења отворено се додаје рехабилитација фашистичке НДХ. В. Крестић педантно бележи новије примере величања ове монструозне творевине. Док је успостављање БиХ у Другом светском рату називао „повјесним апсурдом“ и „враћањем једне колонијалне творбе настале од XV до XVIII столећа“, Туђман је НДХ сматрао „изразом тисућуљетних повјесних тежњи хрватског народа“ и спознаје тих тежњи од стране „међународних чимбеника“. П. Вучић је (1995) писао да је НДХ „трајан сведок високог државотворног покрета… истински баштиник хрватског повјесног државотворног идеала и мисли“. Јануара 1997. „Ферал трибјун“ је објавио да је са предикаонице Рањеног Исуса, усред Загреба, проповедник Вјекослав Ласић тражио да Хрватска буде „љепша, боља, већа и сретнија“ и да тој Хрватској средиште буде Бања Лука – како је то желео поглавник А. Павелић. Без Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, сматра В. Крестић, Хрвати ће се са више снаге и поуздања окренути остварењу дугорочних историјских циљева. А слободне и уједињене Хрватске нема, тврдио је Стјепан Радић, без Босне и Херцеговине. С таквим циљевима Туђман је ушао у рат и рушење Југославије.

Република Српска Крајина !991-1995 и распад СФРЈ

Идеолошком континуитету у савременој Хрватској не доприносе само историјски фалсификати. У истом правцу садејствују и медијска дресура, државна политика дискриминације и инфериорни изливи мржње и домољубља фанатизованог пучанства, који творе амбијент испод прага друштвене и политичке пристојности. У уобичајеним околностима, све ово би (попут ранијих „повјесних“ образложења) изазивало подсмех или презир. Уз наша потоња историјска искуства, то је упозорење да од нове европске клијентске државе не би требало очекивати ништа ново. Са својим покровитељима („међународним чимбеницима“) она ће и у будућности представљати опасност по окружење и средство за остварење туђих интереса. Туђманова изјава из септембра 1995. да Хрватској припада мисија европеизације БХ муслимана и Месићева претња војном интервенцијом у БиХ 2010. само потврђују планове дугог трајања.

Провинцијске велможе

Претензије на Војводину произлазе из истих стратешких настојања. У тежњи да остваре територијално проширење Хрвати су се позивали на историјско право или национални принцип. Док су се, у првом случају, позивали на сопствене историјске конструкције и фантазмагорије, у другом нису презали ни од грубих фалсификата. „Принципијелни“ став према аутономији Војводине у Аустро-Угарској Ј. Ј. Штросмајера рецимо, зависио је од историјских околности и процене могуће користи за Хрватску. У време револуције 1848. претензије су биле усмерена на Срем и ослоњене на начело „државног и историјског права“, јер су у њему Срби били већина. Када су говорили о присаједињењу читаве Војводине, Троједници, ослањали су се на начело националности, рачунајући на савезништво с Мађарима, Немцима и Румунима, једнако као што су у БиХ рачунали с „Хрватима исламске вероисповести“. Када је крајем 1860. постало јасно да ће под притиском мађарских захтева Беч укинути Војводину, бискуп је мисао о аутономији Војводине прогласио незрелом и неизводљивом.

Како је Барања додељена Хрватској?

С. Радић је с карактеристичном србофобијом 1905. писао да: „Сријем има остати хрватски или постати угарски“, али да никако не може бити српски. С жељом да интернационализује хрватско питање, он је 1922. једном лондонском листу изјавио да су у областима Бачке, Барање и Баната које „неразумно и нелогично називају Војводином… Срби према Хрватима у посве незнатној мањини“. Његов наследник В. Мачек је наставио великохрватску политику с мегаломанским територијалним претензијама и предлозима прекрајања унутрашњих граница у Југославији. Најпосле, само неколико дана после споразума Цветковић-Мачек из 1939, Хрватски национални покрет (иза којег је стајала ХСС) посебном окружницом обавестио је да је главни циљ Хрватске да сруши Југославију. Уз помоћ Хитлера и Мусолинија Хрватској је 1941. припао читав Срем, а хрватски комунисти у НОП-у су од краја 1942. настојали да га у таквом статусу и задрже. После Другог светског рата ове идеје су привремено притајиле, да би доласком Ф. Туђмана оствариле нову практичну потврду. Континуитет старог државноправног идеала је очуван. Један од његових проминентнијих баштиника, председник ХОП-а (покрета који је 1929. основао А. Павелић) Вјекослав Матијевић је 1993. изјавио да Хрвати морају „бити чврсти и непопустљиви у вези са питањем наших граница и заједничким снагама зауставити пријелаз Срба преко Дрине. Јасно, ту укључујем Сријем, Банат, Бачку, Санџак и Боку“.

Југославије више нема. Срби су поново савременици своје историје. Као што их више нема у Хрватској, нема их ни на Космету. На зиду Високих Дечана пише „Ово је својина УЧК“.

Остали су у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Војводини. Сагласно процесима дугог трајања у Босни су већ проглашени агресорима и починиоцима геноцида. У Подгорици је Стјепан Месић проглашен за почасног грађанина, а одметнуте провинцијске велможе у Војводини, потказујући сопствену државу и народ, тврде да је Војводина „унутрашња колонија Србије… њен плен“. И наилазе на разумевање у европској Хрватској. Хрвати су, пише В. Крестић, стајали иза свих аутономашких покрета у Војводини да би ослабили јединство и умањили моћ Србије.

Моша Пијаде и КПЈ деле Срем

Остала је и историјска истина – као реметилачки фактор. И она је једна од препрека на путу остварења идеје „велике Хрватске“. Само на тај начин се може схватити однос према делу Василија Крестића. Да ли је потребно још аргумената у прилог разумевању интереса који повезују све оне који се на њега обрушавају?

Стварни творац независне Хрватске државе Јосип Броз

Зато је данас лeковито, макар и закаснело, сагледати повезаност нашег реалног и историјског живота и суочити уврежене или наметнуте стереотипе са овим сведочанствима истине. За наук политичарима и опомену потомству. Због истине о свету у којем су живели и нестајали многи српски нараштаји. Свету у којем живот никад није био одређен природним поретком ствари и односа међу људима и народима, већ интересима; у којем су и данас, како би то својим поетским идиомом рекао М. Бећковић – пашчад пуштена, а камење везано.

Поводом књиге Василија Крестића „Хрватске претензије на Војводину и БиХ од 1848. године до данас“, Зрењанин 2012.

Извор: Печат, Јадовно

Поделите:

Коментари

коментара