Епоха историје раног средњег века након пада комунизма у Европи доживљава своју нову, много реалнију интерпретацију него што је то био случај до сада. Нападно се бранила измишљена теза да је српска држава започела са периодом развоја Рашке области и да само та територија може да за себе веже име Србија. Овој злонамерној интерпретацији је погодовао недостатак писаних извора за тај рани период а не ретко су извори тумачени тенденциозно, односно делови значајни за српску историју су тумачени као део историје суседних новокомпонованих нација у Југославији.

археолог Марко Алексић

Реља Новаковић је у Југославији био први историчар који је покушао да критички сагледа овај период и да укаже на тенденције које отимају један део српске националне историје, касније је археолог Ђорђе Јанковић дао одлучан допринос истражујући археолошке локалитете. Када је грађа  постала обимнија, у новије време може се са већом сигурношћу доћи и до нових тумачења и сагледавања прошлости. На трагу истине која је деценијама заташкавана је и дело археолога Марка Алексића „Српске земље пре Немањића – од 7. до 10. века“ које обједињује сва досадашња сазнања о почецима српске историје.

Српско Поморје са градовима насељеним Србима и Крштена Србија

Осветљавање далеке прошлости  нашег народа – од појаве Срба на Балкану до времена владавине кнеза Часлава Клонимировића средином 10. века је још увек тежак и незахвалан посао. Лакше се бавити облашћу у којој постоји море историјских извора. На основу компаративних арехолошко-историјских сазнањања, на готово 350 страна, Марко Алексић представља то раздобље српске државе у истинитијем кључу од онога који је до сада постојао.

Реконструкција српске владарске палате у Брези код Високог у Босни из 8. века.

Алексић говори о најстаријим словенским а заправо српским насељима, утврђењима и грађевинама из 8. и 9. века на тлу махом данашње Босне и Херцеговине где је била осовина српске државе раног средњег века. Показује и да је на простору где се помињу најстарије српске кнежевине степен културног развитка био већи него што се до сада претпостављало, обзиром да су Срби као урбана словенска племенска група која је живели у напуштеним римским градинама и користила гало-романске технике градње утврђења, још у постојбини Аустрији на Дунаву, Чешкој и Лужичкој Србији.

Једна од српских престоница Хума у Херцеговини и наушнице српкиња.

Ради се и о Црквама које указују да је до покрштавања на нашим просторима могло доћи раније него што се до сада веровало, јер је хришћанска култура на балкану била градска. Осим непокретних о високом степену културног развитка сведоче и покретни археолошки материјали из тог периода. Суседи Срба на реци Цетини и месту Ливно у Далмацији, Хрвати су очигледно препознатљиви на Балкану тек од 9. века, као поданици Франака, по деловима луксузне ратничке опреме, оружја и особеном начину сахрањивања. Једини град у тзв. Крштеној Србији који се са сигурношћу може убицирати је данашња Тузла а тадашњи Соли. Алексић више него убедљиво, користећи и хрватске ауторитете указује на чињеницу да делови камене пластике, позната Крстионица кнеза Вишеслава, сведоче о хришћанској историји Срба у Далмацији а не Хрвата, јер се на њој чита име српског кнеза потврђеног и у другим изворима.

Срби на позорници историје Европе.

Грађевина на локалитету Бреза у централној Босни и предмети са локалитета Могорјело у долини Неретве у данашњој Херцеговини, међу открићима су која омогућавају бољи увид у живот српског народа на простору којем се наука није довољно посветила.  Данас су они део културне баштине новокомпонованих народа и ентитета у Босни и Херцеговини који не ретко у свом искривљеном кључу интерпретирају ове налазе као део своје историје.

Дугогодишњи хрватски фалсификат „Вишеслављева крстионица“ и историја Срба

Алексић нам књигом открива матичне просторе српске државе а то је територија данашње Босне и српских кнежевина на приморју Дукље, Захумља и Травуније. То је простор античке Далмације који се простирао све до данашње територије Раса у југозападној Србији, који је био у то време тек погранична византијска и бугарска тврђава.

Франачке узенгије и појасне копче Старохрвата у 9. веку

Алексићна открива да Срби долазе на простор те Далмације у 7. веку, као савезници Ромејског царства, дакле легитимни и легални наследници опустелих земаља а не као савезници Авара, који су узурпатори тог поретка. Срби ратују и са Арапима у Италији који су непријатељи тог поретка а повремено и са Бугарима и Мађарима који су повремено нарушавали створени поредак. Дакле Српска држава је на Балкану легитимна наследница дела пређашње империје а не случајна или насилна творевина и то је велико откриће представља највећу вредност ове надајмо се прве књиге коју ће следити подробније студије.

Приредио Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара