На почетку бих поздравио дугогодишњег директора Историјског архива Зрењанинa, историчара, писца једине књиге која говори о формирању првог Српског народног одбора у Великом Бечкереку 1918. године, Милана Ђуканова. Колега Иванов вам је испричао какав је био положај српског, словенских и осталих мањинских народа у Угарској и Војводини а ја ћу вам испричати какав је био положај народа у нашем граду који се тада звао Велики Бечкерек.

 

 

Предисторија борбе за равноправност

 

 

Да би смо боље схватили, шта се то овде у граду догађало, морамо се вратити у 1831. годину. На Скупштини земаљских сталежа Торонталске жупаније 10.10. те 1831. године, донета је одлука, да званични језик администрације, више неће бити као до тада, латински и немачки, већ да ће бити мађарски. Све се од тада морало водити на мађарском језику. Мађарски језик је постао језик судства, језик школства, језик црквени. Дакле и црквене књиге су се морале водити на мађарском језику, без обзира да ли су припадали Првославној Цркви или некој другој, морали су водити све на мађарском и свештеници су морали знати мађарски, без обзира којој Цркви су припадали. Потом 1846.године у нашем граду је основана гимназија, али не грађанска, како је било замишљено од оснивача, добротвора и приложника средстава свих националности, већ пијеристичка, дакле римокатоличка. Рецимо и то да су Срби су у то време чинили чак 70% становништва на овим просторима. Рецимо, велико добротворно завештање је оставио Петар Адамовић, овдашњи трговац. У школи се вршила, како је то објаснио колега Иванов, константна мађаризација. Ево, рецимо, већ те 1846. године, кад су уписани први ђаци, имамо сачуване спискове. На њима видимо верски састав, 40 ученика римокатоличке вероисповести, 23 ученика прасвославне, 1 ученик протестантске и 4 ученика јеврејске вероисповести. Када сада погледамо национални састав на списку, пише, да су свих шездесет осам ученика мађарске националности. Џабе су слали апеле тадашњи бечкеречки Срби за равноправност у гимназији. Џабе су апеловали патријарх Рајачић, паријарх Маширевић.

 

 

Ситуација се још погоршала укидањем Војводства Србије и Тамишког Баната 1860. године. То је време, када рецимо Коста Пупин из Идвора, своме сину касније чувеном Михаилу Пупину каже: Ти сине нећеш  бити граничар као ми, јер цар је издао граничаре“. То је било време, кад су Срби, до тада лојални цару у својим главама преломили и увидели да Хабзбуршка монархија не заступа њихове интересе и самим тим у будућности она неће бити њихова отаџбина. Као што је колега и нагласио, ситуација се драстично погоршала стварањем Аустро-угарске 1867. године а нарочито за оне народе који су били у саставу Угарске а наш град је био у саставу Угарске. Већ 1869. године српски политички првак Светозар Милетић оснива Српску народну слободоумну странку и доноси чувени Бечкеречки програм, чија је основа била само један захтев – равноправност осталим немађарским народима у Угарској. Зато су тај програм пригрлили као свој и Словаци и Румуни. За равноправност апелује и Александар Сандић први уз Вука Стефановића Караџића, великог реформатора српског језика. Светозар Милетић 1872. изричито тражи на сабору у Пешти, да се гимназија у Бечкереку врати граду. Чак је Угарски сабор био вољан да то учини али који одговор стиже од жупана Торонталске жупаније и директора пијаристе? Они кажу: „Ако би српски језик био равноправан у гимназији, то би био огроман ударац за мађарску државну политику у овим крајевима.“

 

 

Као што је колега и нагласио, нису били угрожени само Срби. Још су угроженији били остали народи у овом граду. Локални лист „Торонтал“, који је излазио на мађарском језику, се хвали, да је у току 1904. године 1874 презимена у граду, која нису то била, сада преведена у мађарска, највише јеврејских. Ако погледамо, статистички, национални састав, наш град је крајем 19. века имао око 22.000 становника и Срби више нису имали апсолутну већину, сад су имали релативну већину. Други по бројности иза Срба били су Немци са неких 7800 душа. Мађара је било отприлике 5100. Двадесет година касније, пред Велики рат 1910., Немци падају на 6800 а мађари расту на 9100 душа. Случај Јевреја је још драстичнији, јер су се они водили као вера и било их је око 1200 у нашем граду крајем 19. века али су сви по националности уписани као Мађари и нису били вођени другачије. Ситуација се драстично погоршала, када је уведен мађарски језик и у црквене Вероисповедне школе. Тада су се скупили из града и околине Срби, Словаци и Румуни на велики народни збор 1905. године са чак 400 присутних у Великом Бечкереку. Румуне је предводио Викентије Петровић свештеник из Торка а Словаке Александар Јарош из Арадца. Међутим, ти апели жупану нису имали никаквог ефекта.

 

 

Велеиздајничкa фарса и борба за слободу

 

 

Најзначајнији борац за права српског народа у то доба је био др Емил Гаврила који је основао и први лист на српском језику „Глас“. Он је завршио пијеристичку гимназију у нашем граду. Бавио се адвокатуром, био уредник „Заставе“, сарадник Јаше Томића, бранио Румуне у Трансилванији, који су исто хтели равнправност са Мађарима. Један део живота је провео у Босни,и дао Зборник Босне и Херцеговине, био председник Сокола, издавао први лист Срба у Босни „Српска ријеч“, саставио меморандум о просветном, националном, културном положају Срба у Босни. Срби у Босни су иначе били у најгорем положају од свих Срба у Хабзбуршкој монархији и нису имали право ни да формирају политичке странке. Чак је саставио и неке исламске списе, што значи да је био добар и са муслиманима припадницима данашњег Бошњачког народа. Он је први ухапшен после Сарајевског атентата.

 

 

Други који је ухапшен био је Ђорђе Рашић звани Раша, службеник градске куће у Бечкереку. Он је пензионисан већ са 33 године, зато што је имао превелику љубав према Србији. Он се на дан атентата налази у Загребу код свог брата али у путу је прошао кроу Сарајево и то је био довољан разлог за хапшење. Још 26. јула,  два дана пре објаве рата Србији од стране Аустро-угарске, ухапшени су сви виђенији Срби  у Великом Бечкереку. Навешћу имена неких од њих: најзначајнија личност тог времена др Славко Жупански, он је основао последње новине на српском језику, које су одмах забрањене од стране цензора у освит Великог рата, др Иван Мирков, др Марко Недељковић, др Миша Матић, вођа „Сокола“, учитељ Војин Жупански, свештеник Милутин Мојић, Сава Кле, Светозар Миљуш, Живко Терзин, најимућнији трговац, Живојин Терзин, трговац, Каменко Пиперски, Ђока Мијуцин, Душан Икић, Паја Ристић, Петар Стајић, Иван Комлушки, Милош Стефанов, дакле најимућнији људи међу Србима тога времена су били оптужени за „велеиздају“.

 

 

Исти лист на мађарском језику „Торонтал“ је 27.07.1918. године, дан пре објаве рата објавио је, да се на овом тргу иза нас, који је тада носио назив „Франц Јозеф“, окупила маса са све циганским оркестром, да свира и пева „Марш Принца Еугена“, позива на рат и одмазду. Маса је пошла до  касарне, љубила војнике и клицала рату. И као што знамо следећег дана је Аустро-угарска и објавила рат Србији. Шта је чекало ове наше ухапшене суграђане? Председник тадашње Угарске владе, гроф Тиса, је тражио човечнији третман према овим нашим суграђанима, које су држале војне власти. Заменик торонталске жупаније Агоштон Јанко је тражио да им не суди војска већ да им суде цивили, хвала му на тој интервенцији. Цивилни суд је преузео овај случај а бранио их је један Мађар др Имре Варади, човек рођен у Катарини и одбранио их је, јер је ово био класичан политички процес, фарса. Председник суда Алфелди Еде је био рад да их ослободи али су га прегласала остала двојица судија.

 

 

Одређено је да иду на суђење у Сегедину али су локални листови намерно обелоданили њихова имена, тако да су радње свих ових људи одмах полупане. Нарочито је страдала у данашњој улици Краља Александра радња Живка Терзина. Још више их је иритирало то што је назив фирме био исписан ћириличним писмом. Потом је неко одредио да их спроведу од данашње музичке школе до старе железничке станице пешака. Скупила се ту руља која их је целим путем вређала, претила им, пљувала их, гађала их камењем. Једва су живи стигли на станицу а тамо су их дочекали војници, који су се спремали на фронт и кундацима утерали у вагоне. Војници су их малтретирали, чупали свештеника за браду и слично. Ни у Сегедину суд није могао да их осуди јер ти људи нису били ништа криви. Враћени су у град, неки кући, неки у интернацију одведени као др Емил Гаврила. Што је још страшније, интернирана је и његова супруга Олга. Рат се завршио, град је био ослобођен а др Емил Гаврила је и даље био у интернацији. Неки су морали редовно да се јављају у полицији, као да су криминалци а неки су били послати на фронт, као др Славко Жупански. Човек није желео после свега што му је приређено да ратује за Аустро-угарску, узео је ашов и сам себи расекао руку и скоро до пред крај рата био у војној болници у Дебрецину. Нису само Срби тада хапшени. Један Пољак Станислав Обремски који се 1909. године доселио у наш град и оженио Албином Толвет и он је ухапшен, под оптужбом да је панслависта. Послат је у интернацију са женом која је била бременита и троје деце, која су одрасла у таквим условима.

 

 

Када све ово знамо, питамо се какав је мотив био Срба, из овога града,  да се боре за државу у којој су рођени? Можда је то разлог, што је једна од најмоћнијих држава тога времена у сваком погледу и по броју становника и војно и индустријски, тако слабо пролазила на фронтовима. Људи једноставно нису били мотивисани да се боре за ту државу али издати ту државу у том тренутку значило је смрт. Упркос томе велики број Срба из нашег града је дезертирао из те војске и како се рат ближио крају, тако је број дезертера, тзв. зеленог кадра или логоша, био све већи. У последњој години рата, оваквих дезертера је било око три стотине из нашег града. Најбројнији су били они, који не само да су дезертирали него су се на Источном фронту предавали Русима и потом се пријављивали као добровољци у Српску војску. Тих људи је само из нашег града било две стотине а на Солунском фронту их је било 79 људи. Њихова имена се налазе данас на плочи која се налази на Успенској цркви у Светосавској улици. Нису само Срби били добровољци, било је и припадника других нација. Најпознатији је један Немац из Ечке Игњат Кирхнер, који се борио за Србе као добровољац, против Аустро-угарске. Једно време је био и командант Сремског добровољачког одреда. Он је прешао Србима, одступио преко Албаније, вратио се као победник и умро после Великог рата. Нису се сви Срби борили пушком, неки су се као Тодор Манојловић борили пером. Њега је Велики рат затекао у Фиренци. Он је отишао на Крф где се налазила Српска избегличка влада и ставио се на располагање.Запослио се у министарству културе и тамо уређивао Политикин забавник…

 

 

 

(Део предавања које је поводом јубилеја 100 година ослобођења Великог Бечкерека, (Петровграда, Зрењанина) у Великом рату одржао аутор професор историје у Барокној сали градске куће)

Поделите:

Коментари

коментара