Чувени српски етнолог др Јован Ердељановић, је у свом полемичком спису са „ауторитетом“ у етнолошкој науци Густавом Вајгандом под називом „Македонски Срби“ 1925. године, када је то неоспорно била Јужна Стара Србија, доказивао је српску припадност данашњих (Северних) Македонаца. Често је објашњавајући самоназив овог централног етноса на Балкану писао „Словени Македоније“ и „македонски Словени“, а тек као синоним додавао да је други назив који ближе одређује тај етнос „Срби“, зато што није желео бескрајну препирку и спор око голог имена. Обзиром да се није слагао са протезањем географског појма Македонија у Повардарју до Шаре и Скопске Црне Горе, појам „Македонија“ је строго писао под наводницима.

Јован Ердељановић (Панчево, 11. новембар 1874 — Београд, 12. фебруар 1944)

 „Свакоме ко је иоле посвећен у досадашња истраживања о народном говору „македонских“ Словена, добро је познато, да не само да нема таквог дијалекта, него да се у „Македонији“ говори неколико сасвим различитих словенских дијалеката…“ Ердељановић наводи мишљење лингвистичких ауторитета свога времена који побијају тврдње Вајганда о томе како је Бугарски језик са свим својим потоњим специфичностима настао већ у 13. веку. Структурални балканизми у њему су очигледна последица утицаја језика староседелаца Балканског полуострва а подједнако су заступљени како у бугарском тако и у југоисточним српским дијалектима. Бугарски и српски језик водe порекло од истог прасловенског језика и међу њима тим језицима постоје неосетни прелази на Балкану а не оштре границе. Савремена лингвистичка наука стоји на становишту да је македонски посебан језик, који има највише сличности са бугарским, па затим српским, али се у извесним особинама и разликује од оба језика, тако да испуњава услове да буде сматран посебним језиком.

Проблем Македоније између Бугарске и Србије

Овакав његов научни став био је последица увек присутне бојазни домаћих ауторитета пред извиканом а фаворизованом западноевроском научном елитом, какаву је оличавао Вајганд. То је у следећем кораку пружило изврсне погодности за победу комунистичког програма о стварању несрпске македонске нације и несрпске македонске православне цркве – у току Другог светског рата и после њега.

Др. Густав Вајганд (Weigand, 1860-1930.)

Темељ за такву политику није могао бити нађен у усменој књижевности посебно епици у Македонији јер је она, била, претежно, посвећена Србима, Краљевима, царевима и јунацима. Она је говорила о српској земљи и српској државотворној матици – Старој Србији (Македонији). Још мање је темељ могао бити пронађен у верским и другим обичајима у Македонији и видећемо, да се они, ни у чему, не разликују од оних у другим српским крајевима. Антрополошка и краниолошка мерења која су напредовала у том времену су била још слабији темељ јер су и она тада као и нај новија генетска испитивања увек показивала апсолутно јединство тзв.“словенског“ становништва Македоније са Србима на Балкану. Занимљиво је да су комунисти прибегли и конкретном уништењу антропо-географске научне дисциплине, како би што лакше наметнули своју квазинаучну друштвену утопију.

После Првог Светског рата појављују се етнички Македонци

Ердељановић запажа да Вајганд наспупа као обичан великобугарски пропагандиста који у списак литературе не  уврштава ни неутралне а камо ли српске ауторитете по питању етнографије овог простора. Он историјске изворе, чињенице и хронологију владавине Бугара на Балкану кривотвори. Срби јесу владали Македонијом између 111 и 130 година али прави турански Бугари су владали целом Македонијом само 108 година а под влашком династијом  Асеновцима тај континуитет је неупоредиво скромнији око 23 године.

Протобугари су били степски народ монголоидног изгледа

„Вајганд тврди као сасвим поуздано , да је време владе царева Симеона и Самуила период у којој је „Македонија“потпуно побугарена и то вели тако, да се у њој бугарско национално осећање боље одржало него у самој Бугарској“. Ово је тврдња без доказа, каже Ердељановић, јер како освајачи као апсолутна мањина могу за тако кратко време да наметну име већини „Словена у Македонији“. Где су антрополошки докази, где су монголоидни елементи, којих има у правој Бугарској поред Доњег Дунава, пита се Ердељановић. Најновија генетска испитивања данас такоође не налазе неки значајан удео изворно турко-татарских гена међу савременим Бугарима а камо ли међу „Словенима у Македонији“.

Данашњи Бугари, Македонци и Срби су генетски идентични народи

Кад изузмемо југоисточне делове данашње Македоније и делове у Пиринејској Македонији, у осталим крајевима Македоније (Старе Србије), становништво негује најкарактеристичнији верски обичај – Крсну славу. А тај верски обичај је непознат код осталих Словена, па и оних који су у суседству Срба: Хрвати и Бугари. Непознат је и осталим хришћанским народима у Европи, Азији и Африци. Свака српска породица има свог свеца, којег слави. То је најцењенија свечаност код Срба. За оне који славе Крсну славу се каже – да су Срби. То поштовање домаћег свеца се одржало и у српским породицама које су исламизиране, или покатоличене, а касније и расрбљене – те убеђене да припадају хрватској или бошњачкој нацији. Исламизирани и покатоличени Срби и данас, кријући, подсећају се на своју Крсну славу.

Један топографски приказ настанка песама српске епике

Истраживања су показала, да су Срби или Словени у паганству имали породичне, родовске и племенске патроне, божанства Дива, Сварога, Весну, Перуна, Мокош, Триглава, Дажбога… и да су их славили – слично слављењу својих светаца данас. То слављење претхришћанских божанстава, хероизираних предака и сила природе у српским породицама се одржало, ту и тамо све до 13. столећа после Христа, у време архиепископа Светог Саве. Све су прилике, да је Свети Саво успео, да спроведе темељну христијанизацију да српски верници прихвате за Крсну славу хришћанског свеца – уместо претхришћанског бога.

Култура је оно што спаја све народе

Др Јован Ердељановић је установио да Срби у Македонији имају још два обичаја, који су Бугарима непознати. Они су везани за Крсну славу – један од њих је Преслава и Сеоска слава. Први се слави као додатак Крсној слави породице и обележава се током лета – с мање обреда и мање гостију. Друга је посвећена свецу целог села и тада слављеницима долазе становници других села и најближег града. Ове славе се и данас упражњавају у свим српским крајевима и оне су се одржавале и у време комунистичке власти. Македонци, као и остали Срби, имају бадњак на Бадњу Вече. Тад се ставља дрво на ватру, а уз то је обавезан и садржајан обред. Код бугарских породица овај обред се не упражњава.

Мишљење Јована Цвијића о етнографији Старе Србије и Македоније

Оно што најупечатљивије указује, да су Македонци Срби је њихово сећање на средњевековну и протословенску прошлост. Македонско сећање на прошлост и  Средњи век им је везан само за српску државу, српске краљеве, цареве, племиће и српске јунаке. Нема у народној поезији и у народним предањима ни речи о бугарској држави, бугарским царевима, племићима и јунацима. Македонци нису певали само о средњевековним Србима у Македонији Краљевићу Марку, Дејановићима, него и о јунацима који су живели у другим крајевима – од Будима до Јадранског мора, о Боланом Дојчину Солуну, Сењанину Иви и Косовском боју. Др Јован Ердељановић нас упознаје, да су српске песме у Македонији скупљали и бугарски књижевници и да су у свим тим песмама само српски садржаји. Од тих бугарских књижевника, наводи: браћу Миладинов, П. Михајлова и П. Драганова.

Мишљење бугарских научника о етнографији Македоније

Овакво везање Срба у Македонији за сопствену историју и културу је било пресудно за одбацивање бугарске пропаганде крајем 19. и почетком 20. столећа. Мада су Западноевропљани и Турска наметали Македонцима бугарске школе, у томе нису успели. Македонски Срби су их се одрицали, кад им се указивала и најмања прилика – да отворе своје (српске) школе. Др Јован Ердељановић пише, да бугарско национално име није постојало неколико столећа – по бугарском слому од стране Грка на Балкану. Бугари су заправо Хуни који су били Словенима и Србима странци, угњетачи који су покорили словенска или српска подручја у данашњој Бугарској. Македонијом су владали само у 9. и 10. – кад су против Крштене Србије ратовали Франци, Бугари и Византинци. Срби су победили Грке и ослободили Македонију 1282 године и подизали своје задужбине и дворове. Није било никакве „колонизације“ сеоских средина већ је дошло до настањивања по урбаним срединама мањег броја властеле, војника, трговаца, занатлија и рудара.

Српски цар Стефан Душан Силни и његово царство

Ердељановић наводи да се у самој Бугарској:.. „тек у 13. веку речи – Бугари и бугарски употребљавају у етничком смислу, а дотле су имале само политичко значење, тј. обележавале су само поданике бугарске државе“. Није код „Македонаца“ могла да остане у предањима никаква успомена на бугарску државу, бугарски језик и бугарску културу из раног Средњег века јер је то за њих била једна страна творевина.

Византијске теме на Балкану, међу њима и Бугарска

Једино је могло да се деси то да бугарска владавина у српским земљама у Македонији, у 9. и 10. столећу, услови навику код грчких писаца, историчара и државника, да „Словене“ зову Бугарима – у смислу те државне припадности из ова два историјска столећа. Та одредница о Словенима у Македонији као Бугарима ће се задржати столећима и под Турцима који су је наследили од Грка.

Српске цркве и манастири у Повардарју

Грци су, с обзиром да су господарили у Источном Римском Царству (Византији) и да су чинили главнину племства, почели да зову све словенске сељаке земљораднике и сточаре бугарима, што је социјално статусни појам. То име су каснији турски чинвници преносили и на српске сељаке ратаре и сточаре у Македонији. А како се огромна већина у Средњем веку бавила овим гранама привређивања, бугарско име је прекрило скоро све српске становнике.

Јужне и источне границе Пећке патријаршије

„…пошто су Словени, који живе у суседству са Грцима, били вековима готово само прости сељаци, добио је од Грка назив „Бугари“ и социјално значење, те означава у опште простог човека, сељака и чифчију.“

Грци називаjу „Булгарима“ чак и чифчије Влахе (Цинцаре) који су себе по социјалном положају почели да деле на „Влахе ћајаларе (сточаре) и „Влахе бугаре“ (чифчије). Тај социјални назив за Србе (Словене) и Влахе су потом преузели и Турци у Средњем веку и распрострли га по Балканском полуострву и онде где Бугарске државе никада није било, каже Ердељановић.

И Цинцари су по Грцима били Бугари ако су били у статусу чифчија

Македонски Словени су увек себе само називали или Славинима, Словенима (према грчком називу за земљу из које су дошли на Дунаву – Склавинија) или Срби као успомена на српско име и порекло у постојбини. Ослободивши Македонију и успоставивши опет поредак из постојбине Рашани, Срби феудалци су Словене из Македоније одмах прозвали Срби не видећи некакву разлику у односу на Грке, Влахе и Арбанасе. Бугарима их свакако нису звали, закључује Ердељановић.

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара