Мој рад носи наслов „Главни миграциони токови у Западном Банату 1718. – 1848. године. Циљ рада је да покаже главне токове миграција у Банату и да покаже, на који начин су различити друштвено-економски модели, који су стварани у Банату, у наведеном периоду, утицали на токове миграција али и стварали одређене врсте, политичких, економских, социјалних и историјских напетости и на тај начин стварали и одређено поље конфликта.

 

 

Банат је ослобођен од турске власти 1718. године и поготово, овај западни, низијски Банат, налазио се у прилично запуштеном стању. Било је пуно разливених вода, река, језера, тршћака. Сматрало се да у Банату, тада живи око 50.000 становника, већином Срба. Аустријска власт је преузела област Баната и у наредним деценијама је покушавала, да експериментом, створи одређену територију и створи одређени простор, који ће бити простор насељавањаразличитих народа и стварања разнобојног етничког мозаика.

 

 

Када се погледа историја Баната, до 1848. године, ту морамо да одредимо и засечемо неколико битних историјских појава и догађаја. Први администратор Баната Флоримунд Клаудије Мерси је покренуо читав низ акција, да оплемени Банат. Такоође је вршио колонизацију на простору Баната, Немаца, Шпанаца итд. Имамо и 1837 – 1839. годину Аустро – турски рат који је довео до тога, да Банат буде уништен, турским упадима и кугом, која се ширила из Ердеља. Битна ствар за историју Баната је формирање војне границе од 1764. године до 1776. године. Већ 1779.године, делови Баната који нису били у оквиру војне границе су прикључени жупанијском систему. Значајно је и да је 1774. године формирана посебна аутономна област Валикокикиндски дистрикт, који је обухватао аутономију десет места насељених искључиво српским становништвом, које се овде доселило из Потиско-поморишке границе. У то време имамо и продају Баната, урбар из 1780, продају на великим лицитацијама, великих поседа у Темишвару и Бечу 1781./2. и стварање значајних земљишних поседа. Потом нови Аустро-турски рат 1788. – 1791. године, који је турским упадима, нанео велику штету на територији Јужног Баната. Имамо и нешто што је посредно утицало на историју Баната и посебно војне границе а то су Француски ратови 1792. – 1815., који су утицали на Банат, пре свега кад су у питању биле људске жртве, међу граничарима.

 

 

Све ово што сам набројао је утицало на миграционе токове, на различите видове миграција, које су се појављивали на простору Баната. Пре свега ћу се концетрисати на оно што је представљало семе будућег конфликта у Револуцији 1848. а то је формирање великих земљишних поседа, са једне стране. Са друге стране је, формирање српске засебне области Великокикиндског дистрикта и Банатске војне границе. Поред тога, Банатска граница је од Едикта о толеранцији 1781. била простор насељавања реформатора, евангелиста, па имамо колонизацију Словака у Ковачицу и Падину 1801. – 1809. године, затим Мађара реформатора у Дебељачу 1794. године. Касније имамо, рецимо  у Мраморку, појаву Немаца, који су били евангелисти итд. Значи да је Едикт о толеранцији у Банату, крајње јужној земљи, могао да буде примењиван, јер се ту осећала већа верска толеранција, него на другим просторима.

 

 

Врло је битно за историју Баната, формирање Банатске војне границе. Показало се у рату 1737. да је граница била врло порозна, да су турске јединице допрле до Великог Бечкерека. Показало се, да постоји порозност границе и у рату 1788. године. Зато су се аустријске власти потрудиле да населе границу. Тако да отпочиње процес насељавања Немаца, Мађара, Словака и Румуна још од 40-тих година и формирање једног посебног румунског насеља Петровог Села  1808. године. Банатска војна граница је била непрестано изложена етничким покретима ка њој. Била је привлачна и за српско становништво.

 

 

Значајан моменат у том процесу представља померање Потиско – поморишких граничара, након развојачења ових граница 1751. – 1752. године, као што говори Јелена Илић у својим радовима. Десила се једна значајна сеоба, свакако значајнија од оне сеобе у Русију, која је била описивана у српској историографији и књижевности. Негде 2200 породица, са преко 12.000 људи, спустило се из Поморишја и Потисја на простор Баната, населило подручје будућег Великокикиндског дистрикта. Они долазе у та насеља, као што су данашњи Перлез, Чента, Идвор, Ботош а поједине породице спуштале су се још јужниије. Шта то у ствари показује, што се тиче српског народа? Показује, да је војничко занимање било примарно, да се код тих људи јавља јако осећање, да се избегне Угарска, жупанијска власт и да се уђе у позицију „паора“, односно дође под власт спахија. Све време ти људи, који се селе и померају у Банат и касније који се померају јужније у Банатску војну границу, носе са собом ту врсту отпора и страха према Угарској жупанијској власти и према спахијском систему. Они не желе да буду називани „паорима“. Они су се ту преселили и били су у оквиру Банатске земаљске милиције. Касније када је бечки двор формирао Великокикиндски дистрикт, један део њих се опет помера ка војној граници 1775. – 1778. године. Они појачавају, етнички, постојеће становништво војне границе. Долазе, у Баранду, у Сакуле, у Опово и у главном, извор те микро миграције јесте Великокикиндски дистрикт. Долазе из Врањева, Карлова, Кикинде са жељом да задрже статус војника. Има и супротних примера да становништво не жели да буде граничарско. Рецимо 1775/6. године из Гаја, Дубовца и Ковина, становништво се помера ка Баваништу. Баваниште међутим, улази у састав границе 1773. и видимо нова померања, конкретно немачког становништва из војне границе у провинцијал. То су врло разнородна кретања у то време.

 

 

На подручју Баната, у великим продајама земљишта, као што сам рекао, 1781./1782. формирају се значајни велепоседи. Велепоседници су углавном трговци стоком, пореклом су Јермени и Цинцари. Стварају се велепоседи, попут оног у Новом Кнежевцу, Марка Ђурковића Сервијског, Леринца Марцибањија посед у Чоки, Ласла Баћањија на простору Банатског Аранђелова, поседи Чекоњића од Жомбоља до Бегејског Светог Ђорђа, поседи породице Лазар у Ечки и властелинство елемирске и итебејске пореодице Киш. Сви они куповином поседа и прихватањем угарског племства улазе у ред угарских племића, чак прихватају мађарско национално осећање. То се посебно одразило у револуцији 1848. године. На свим овим имањима, они формирају феудални систем и затечено становништво се налази у једној тешкој позицији. Практично пролази то становништво процес из слободе у неслободу. Оно покушава, да томе да отпор и 1782 године, један од властелина, Мочоњи, са властелинства Фењ у Румунском Банату је убијен. Већ 1783. Долази до побуна сељака, чији је центар данашњи Итебеј али покрет сељака против породице Киш прелива се и у Торак и у Бегејски Свети Ђурађ. Тај покрет се догађа и у Беодри , где је породица Карачоњи купила посед у Банатској Тополи а и на имању Лазара Лукача у Ечки.

 

(Фото: Лист Зрењанин)

 

Шта је била последица тих сукоба? Последица је померање становништва, које није желело да остане под спахијском влашћу и имамо цео процес исељавања у војну границу. Знамо, да се од 1783. исељава српско становништво из Елемира, Срби из Арадца се померају, из Ечке се померају Словаци 1802. у Ковачицу, Срби из Бегејског Светог Ђурђа прелазе у Ченту, Баранду, што видимо по називима сокака. Ти људи овим померањима показују, да не желе да живе под спахијском влашћу. Граница је за њих врло била привлачна и они се померају ка том простору. Имамо 1801. још једну интересантну појаву у вези са овим питањем. Када Аустрија регулише питање Војне Крајине, у замену за изгубљене поседе, Загребачке бискупија додељује, слободно земљиште у Банату. Загребачки каптол има властелинство које обухвата села Боку,Неузину, Кларију, Конак, Шупљају,(Крајишник), (Сутјеску), (Сечањ) и ту насељава своје Хрвате племиће или формира нова насеља немачких колониста. Из Сечња се рецимо, тада, помера српско становништво ка Самошу итд.

 

 

Шта нам све ово показује? Показује, да свугде где се додирују територије Војне границе и Великокикиндког дистрикта са поседима спахија, формира се једна зона конфликта. Формира се једно поље напетости, које постоји до револуцје. Рецимо 1783. долази до убиства и инцидената који су се десили у Ечкој и тада су за то били оптужени граничари из Ботоша. Имамо специфичности, да се у тзв. „Диштрикту“, један део насеља налази у спахилуку као Беодра а део у Диштрикту, као Карлово. Слично је у случају Новог Бечеја и Врањева, Новог Кнежевца и Јозефова, итд. Ту се већ ствара одређено поље напетости, које ће у револуцији 1848. године, постати зона конфликта. Ти национални конфликти у својој дубини и својој суштини имају социјални карактер. Ако имате на челу мађарске војске у Банату велепоседника какав је Ерне Киш, онда имамо посла са конфликтом, између једног велепоседника и слободних граничара из Перлеза и Сакула. Граничари у Ернеу Кишу не виде ништа, до феудалца и они се боре против те врсте феудалног поретка, који  их на одређен начин угрожава, као слободне људе. Исто тако, ако имате сукобе између српских сељака и Хрвата у Боки у то време, тај сукоб је само споља етнички. Он је изнутра социјални, јер су у питању Хрвати, који су били племство а Срби су били сељаци. Када спустимо ствари на микро ниво, онда ствари постају јасније и изгледају мало другачије у односу на стереотипно мишљење, где су револуционари на једној а контрареволуционари на другој страни.

 

(Фото: Банатека)

 

Суштнски, тај сукоб је био социјални и сукоб између привилегованих српских становника војне границе и Великокикиндског дистрикта, оног простора, где се Поморишко – Потиски граничари осећају угрожено и спахија који предводе револуционарну мађарску војску. Када дође до развоја догађаја 1848. и 1849. године у правцу војних дејстава, није чудо, да се управо ту, на тим просторима узмеђу провинцијала и границе, дешавају највеће битке. Поморишки граничари посебно са собом носе и трагично искуство сукоба са мађарском војском из доба Ракоцијевог устанка, што је још један слој. Не смемо да заборавимо ту врсту таложења времена и различитих искустава који се преносе и у зону конфликта када говоримо о догађајима из 1848.-1849. године.

 

Приредио за вас Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара