Међународни скуп историчара под званичним називом “Српски покрет у Воjводини у револуциjи 1848 – 1849. године” одржан је недавно у амбиjенту дворца Каштел у Ечки. Скуп је купио историчаре из наше земље Универзитета у Новом Саду историчаре из окружења. Издвајамо за вас, уз сагласност аутора, егзактно излагање историчара из Новог Сада др Владана Гавриловића, који је у свом раду изнео конкретне статистичке податке о разарању сакралних објеката СПЦ на подручјима захваћеним ратним сукобима 1848/49 године.

 

 

Ово што бих прво желео да вам покажем је фотографија цркве у Шајкашком селу Чуругу која је била до темеља разорена у нападу мађарске војске на ово место 1848. године.

 

 

Патријарх Јосиф Рајачић је у свом спису, значајном историјском документу таксативно наводио све страдале цркве и манастире на територији Српске Војводине, који су на жалост, продором мађарских снага 1848/49. године неки до темеља уништени, неки разорени а неки попаљени. Штета по свим епархијама, а највише је пострадала Бачка епархија, износила је преко милион и тристо хиљада ондашњих форинти. Патријарх је упутио молбу аустријској влади и добио је одобрење да се због висине штете обрати и Руском царству за помоћ. Аустријска влада просто није могла да постигне све и обнови све цркве и манастире, који су били разорени у несрећном мађарско – српском рату.

 

 

Почетак револуционарних збивања у Хабзбуршкој монархији  1848. године био је у знаку слободе и народности. Срби у монархији су се са таквим мислима и осећањима укључили у пештанска, мартовска збивања, кличући слободи и равноправности. Али, у погледу народности управо та тежња за слободом и равноправношћу своје нације је постала веома брзо камен спотицања у српско-мађарским односима који су имали прворазредну улогу на територији Јужне Угарске, односно будуће Српске Војводине.

 

 

Са друге стране вође Мађарске револуције су веровале, да заједничка слобода повезује људе, чвршћим нитима, него националност. Такав став, као и тежња Мађара да своју нацију издигну изнад осталих у Угарској са теоријом, да су сви грађани једне земље и да тиме припадају једној политичкој, мађарској нацији у њиховом тумачењу, је довело до нетрпељивости и нетолеранције према другим народима у Угарској. Активно укључивање у одбрану својих права Срба у Угарској је довело до стварања сопственог националног, народног покрета у историографији прозваног – Српски народни покрет. У њему је Шајкашка, његов централни део имала значајну ако не и пресудну улогу.

 

 

Покушавало се у почетку изнаћи мирно решење између мађарске и српске стране али оно је постало готово немогуће после разговора српске делегације са генералом Петроварадинске регименте Јожефом Храбовским 10. Јуна 1848. Године и његовог упорног одбијања било каквог признања српског имена на територији Јужне Угарске. Храбовски је чак осионо, како наводе извори говорио, да не само да нема српског народа у Угарској и Аустрији, па га тиме он не може ни штитити, него је такоође изговорио да преко саве има Србија и ко хоће да је Србин нека иде тамо.

 

 

На ово је Главни одбор у Карловцима одговорио Прокламацијом о правима и слободама у монархији и позивом на оружје. Овом позиву су се први одазвали Шајкаши и били прве жртве изненадног напада генерала Храбовског 12. јуна, што је условило избијање Српско-мађарског рата. Шајкаши су својом пожртвованошћу, храброшћу, личним залагањем, не само одбранили Сремске Карловце, већ постали најзначајнији фактор за даље одржање и ширење Српског народног покрета. Неки од њих су у овим јуначким, ратним догађајима оставили своје сведочанства, своје мемоаре за будућа полења. Сваки од ових судионика је у својим делима оставио податке о нечувеној и до тада незабележеној  нетрпељивости  Mађара према Србима у монархији . У офанзиви Мађарске војске на пролеће 1849. године број уморених Срба у провинцијалу Српске Војводине износио преко две хиљаде душа.

 

 

О броју порушених српских кућа у само у провинцијалу Српске Војводине, валидне податке је оставио Исидор Николић, велики жупан војводства Србије и Тамишког Баната. Према његовим исказима у Горњој Бачкој је срушено 350 кућа од Суботице до Пачира. У Средњој и Доњој Бачкој од Врбаса до Новог Сада и Футога страдало је 4603 кућа, од чега 2000 у Новом Саду. У Торонталском диштрикту Ада, Стари Бечеј, Сента преко 5000 кућа. Само у Старом Бечеју 1781 кућа и Старој Кањижи 1171 кућа.

 

 

На основу ових података сазнајемо да је само у Бачкој скрушено 10.903 куће или 61,33% од укупно срушених кућа на територији Српске Војводине. Према коначним забелешкама Николића у провинцијалу Српске Војводине порушено је 17.779 српских кућа у револуционарним дешавањима 1848./49. године. Од чега је путем помоћи директно аустријске владе у Бечу било делимично или потпуно обновљено до краја 1849. Године преко 11.000 кућа.

 

 

 

Сличне податке које речито говоре о страдању српског народа на територији Јужне Угарске, односно највише дела територије Српске војводине је изнео у свом писму Руском Цару Николају првом Романову послатом из беча фебруара 1850. године патријарх Јосиф Рајачић. Он је у њему тражио помоћ од руске владе износећи податке о свирепости и крвожедности Мађара према Србима, при чему је цитирам Рајачића,- „150.000 душа сербскаго народа, више несја домова својих, више несја всјак годјенија, више несја всјак богослуженија, наставленија и духовнаго утјешенија“.Исто тако рајачић је изнео податке о страдању српских цркава и манастира на овој територији, наводећи да их је страдало преко 115.

 

 

Највише је страдала Бачка епархија, где је процењена штета износила 898.239 форинти и 40 круцифера, што је износили 68,6% од укупне штете свих наведених епархија у износу од 1.308. 137 форинти. У оквиру Бачке епархије највише је страдао Новосадски протопопијат 453.691 форинту, односно нешто више од 50,5% целокупне штете у епархији. Од тога је највећа штета износила у Новом Саду 129.295 форинти , односно нешто мање од 28,5% штете у целом Новосадском протопрезвитерату. Такоође је забележено да је највећу штету у целом Новом Саду од свих храмова претрпео храм ппосвећен Св.Георгију данашња Саборна црква и то у износу од преко 95.000 форинти, односно нешто више од 73% штете свих новосадских храмова.

 

 

После Новог Сада највећу штету је претрпео Србобран (Сентомаш) чија је једина црква посвећена Петру и Павлу била у потпуности уништена и изгорела. Штета у њој је била преко 162.000 форинти односно нешто више од 35,8 % укупне штете у Новосадском протопопијату. Велика штета је забележена и у Шајкашкој односно Жабаљском протопрезвитерату. Забележена штета је износила 209.044 форинте , што је било нешто више од 23,4% штете у целокупној Бачкој епархији. Све цркве у овом протопрезвитерату су изгореле, док је црква у Госпођинцима са свих страна била разорена.

 

 

Доста велику штету су претрпеле цркве у Сегединском протопрезвитерату. Код њих је забележена штета од 205.234 форинте , односно скоро 23% укупне штете у Бачкој епархији. У овом протопрезвитерату највише су страдале цркве у Аду, Молу и Сенти, свака са процењеном штетом од 30.форинти а најмање црква у Сегедину са смо неколико стотина форинти. У оквиру бачке епархије је страдао и Сомборски протопрезвитерат али не у толикој мери. Ту немамо појединачне већ само групне податке. Укупна штета у овом протопрезвитерату је износила тридесет хиљада форинти што је нешто више од 3,3% од укупне штете у Бачкој епархији.

 

 

Темишварска епархија је имала мање штете у односу на Бачку. Укупна штета на црквеним објектима је износила 273.400 форинти што је било 20,9 % од укупне штете свих епархија. Највише је страдао Бечкеречки (Петровград, Зрењанин) протопопијат у износу од 108. 739 форинти , односно нешто мање од 39,8% одукупне штете у целој Темишварској епархији. Најмања штета је била у Липовачкој протопрезвитерату од свега 172 форинте, мање од 1% од укупне штете у епархији. Највећу појединачну штету су имале цркве у Перлезу, Чоки и Томашевцу све три у Великобечкеречком протопрезвитерату, које су скоро до темеља биле уништене.

 

 

Вршачка епархија је имала знатно мање штете у односу на Бачку и Темишварску епархију. Укупна штета над црквеним објектима ове епархије је износила 103.000 форинти што је било око 7,9% укупне штете по епархијама СПЦ. У оквиру Вршачке епархије највише је страдала црква у месту Врачев Гај, посвећена Вазнесењу Господњем, која је била до темеља порушена а процењена штета на њој је износила 50.000 форинти, односно 48,2% штете у целој епархији. У овој епархији је знатно страдао и манастир Златица, посвећен Св. Сави а процењена штета је износила 17.144 форинте односно 16,5% .

На послетку у Будимској епархији је страдала само једна црква и то у Коморану која је била до темеља изгорела а штета јепроцењена 32.750 форинти.

 

 

На основу горе приказаног можемо закључити да је српски народ у Хабзбуршкој монархији у револуционарним збивањима 1848/49. године био изложен не само великим људским жртвама, него и материјалним у које спадају сакрални објекти једног народа , који су због различите вере и утврђених размишљања о Србима као највећим савезницима царског двора били безочно уништавани. За црквене објекте није био расписан никакав државни зајам а српски народ је готово сам уз симболичну помоћ Русије, у богослужбеним књигама и утварима, обнављао своје порушене и погореле цркве, доказавши уједно своје постојање и дуго трајање на овим својим а увек туђим просторима Хабзбуршке монархије односно Јужне Угарске.

 

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара