Мртви нажалост не могу да говоре у своје име. Ми, њихови потомци, рођаци и сународници то морамо да чинимо за њих. Питање је само да ли то умемо, можемо и желимо. Текст који је пред нама објашњава зашто покољ над Србима и осталим грађанима нехрватима у Независној држави Хрватској није проглашен после Другог светског рата геноцидом, са којим је у процесу денацификације требао да се суочи целокупан хрватски народ. Уместо те историјске правде добили смо политику заташкавања злочина и нову Југословенску федералну републику која је добила право на отцепљење, које је на крају 20. века и искористилa. Срби који вековима живе на том тлу етнички су очишћени и проглашени агресорима.

Да ли ће геноцид над Србима у НДХ остати некажњен?

Шта можемо сазнати из нове књиге директора Музеја жртава геноцида, Вељка Ђурића Мишине, “Меморандуми Светог архијерејског синода Српске православне цркве 1941-1942. године војно-управним командантима Србије“?

Да су се у првој години рата, 1941. године, након окупације и поделе Југославије, дешавали стравични злочини над православним српским живљем, у ужасу нечега што се звало Независна Држава Хрватска (НДХ). Да су се дешавала убијања, мучења, затварања, одвођења у концентрационе логоре, насилно покатоличавање, рушења православних цркава, пљачкања и уцене, исламизација и унијаћење. Да је Српска православна црква (СПЦ), у исто време била жртва и сведок тих страдања и злочина. Подсетимо на почетку, да су тројица архијереја СПЦ на територији НДХ страдала првих месеци рата. Владика бањалучки Платон (Јовановић) је 5. маја 1941. године  мучки и тајно убијен и бачен у реку Врбаву, Митрополит дабро-босански Петар (Зимоњић) је лишен слободе у Сарајеву 12. маја и не зна се место и време његове насилне смрти (Загреб? Јадовно? Јасеновац?), Епископ Горњо-карловачки Сава (Трлајић) је слободе лишен 17. јула и нестао је средином августа 1941. (Јадовно? Велебит?)[1].

Сазнајемо да је српски народ, окупиран од стране спољних и унутрашњих снага, у распарчаној држави, ипак имао институције које су смогле снаге да прикупљају сведочанства и документе о страдањима и злочинима који су се одвијали над народом, његовом имовином, свештеницима и храмовима. Да прикупљају сведочанства и документе, систематизују их и каталогизују, и потом сведоче о томе војно-управним командама окупационих снага. Које су то институције?

На челу Синода СПЦ митрополит скопски Јосиф

Пре свега, СПЦ, чијим Светим Архијерејским Синодом  током 1941-45. у одсуству притворених Патријарха Гаврила (Дожића) и Епископа жичког Николаја (Велимировића), председава Митрополит скопски Јосиф (Цвијовић).  Митрополит Јосиф је такође избеглица, јер је почетком маја 1941. године протеран из Скопља, од стране бугарских окупационих власти. У Београду затиче неколико епископа и обнавља рад Синода.  Већ током јесени 1941. Синод оснива Комисију са задатком да прикупља грађу о страдањима СПЦ и српског народа у областима Југославије које су остале изван територије Србије и Баната. Чланови Комисије су: Епископ зворничко-тузлански (и администратор Митрополије дабро-босанске)  Нектарије (Круљ) као председник, професор Београдског универзитета др Миленко Филиповић и професор БУ др Перо Слијепчевић као чланови. Техничко особље комисије су били:  Богољуб Ћирковић професор богословије, Жарко Поповић секретар Црквеног суда из Сарајева, Перо Јовановић  приправник Црквеног суда из Тузле, др Љубомир Дурковић  и Милан Комленић, дактилограф Црквеног суда из Пакраца. Министарство просвете доделило je касније овој комисији на рад професора катихету Светозара Душанића[2].

Топографија јама и покоља над српским народом

Друга институција је академски и научни апарат Београдског и других универзитета.

Миленко Филиповић је признати етнолог и историчар, ученик Јована Цвијића, Тихомира Ђорђевића и Веселина Чајкановића, професор Филозофског факултета у Скопљу  који је маја 1941. године морао да напусти Скопље и врати се у Београд на матични Филозофски факултет.

Перо Слијепчевић је књижевни критичар и наш највећи германиста, дипломирао је германистику и филозофију у Бечу, а докторирао у Фрајбургу у Швајцарској. Био је професор германистике на Филозофском факултету у Скопљу и такође je избегло лице у Београду.

Богољуб Ћирковић, лингвиста по струци, професор je Православног богословског факултета БУ. Вредно је поменути  његово ангажовање у Патријаршијској библиотеци у Сремским Карловцима, коју су власти НДХ затвориле, а књиге и документа транспортовале вагонима и камионима у Загреб.

Љубомир Дурковић-Јакшић је завршио Православни богословски факултет БУ, Филозофски факултет БУ (доктор историјских наука) и Правни факултет у Варшави (канонско право) и био је управник Патријаршијске библиотеке.

Светозар Душанић је потоњи оснивач и управник Музеја СПЦ при Патријаршији, где је наследио др Радослава Грујића.

Нектарије (Круљ), епископ зворничко-тузлански,  доктор је правних наука са универзитета у Бечу и Загребу.

Трећа институција која је учествовала у овоме је Комесаријат за избеглице у Влади народног спаса Милана Недића. На челу Комесаријата је био Тома Максимовић, председник Српског привредног друштва “Привредник“ (основао га Владимир Матијевић 1897. године), директор фабрике “Бата“ из Борова и предратни председник општине Борово. Комесаријат за избеглице је сачинио 3032 записника о саслушању избеглих лица, које је све у препису уступио Синодској комисији. Првобитна идеја је била да Канцеларија Синода СПЦ обрађује извештаје добијене од протераних и избеглих свештеника који су се спасили доласком у окупирану ужу Србију.  Међутим, како број пристиглих избеглица а са њима свештеника и службеника свакодневно расте током лета 1941. године, Митрополит Јосиф и његови сарадници схватају да канцеларија Синода нема капацитет, техничке могућности ни потребан методолошки приступ, да тај посао одради ваљано. Због тога се оснива поменута Комисија. Комисија је направила упутство о извештајима свештених лица и црквених службеника, направила је план систематизације грађе, као и две картотеке, једну по именима лица која се помињу у извештајима и другу по садржају извештаја односно по срезовима на које се односе. Сви извештаји свештених лица су прекуцани на машини а било их је 4504 (72 мађарска зона, 606 бугарска зона, 2203 НДХ, 508 београдско-карловачка митрополија, 1026 Санџак и Косово, 89 општих). Заједно са 3032 записника о саслушању избеглих лица Комесаријата за избеглице, Комисија је тако сакупила, обрадила и систематизовала у две картотеке више од 7500 сведочанстава.

Недић и Максимовић нацисти а Павелић и Степинац свеци

Покушајмо да замислимо две или три деценије непрекидног рада овакве комисије, са разгранатом мрежом обласних контаката, са десетинама хиљада обрађених извештаја и сведочанстава, са сређеном картотеком по именима жртава и по областима/срезовима/догађајима.  Данас не би постојао проблем стварних ратних губитака  у Другом светском рату на простору Југославије. Методом поименичног пописивања жртава рата, која је једини исправан начин за овакав посао, имали би коначни списак жртава Другог светског рата на простору Југославије. Историјска истина о догађајима током Другог светског рата би била утврђена. Не би било 75 година покушаја процена и апроксимација броја жртава рата 1941-45, нити покушаја научних анализа и методолошке обраде тако добијених бројева и података. Не би било полемисања нити дневнополитичких расправа о броју жртава. Не би било мистификација, ревизије историје, претварања злочинаца у жртве, а жртава у оне који су починили геноцид. Не би било чувара и бранилаца округлих бројки (700.000, 35.000, 12.000) који медијском буком заглушују сваки покушај да се утврди шта се заиста догодило. Све би било потпуно другачије.  Како изгледа то потпуно другачије, покушава да нам саопшти  књига “Меморандуми Светог архијерејског синода Српске православне цркве 1941-1942. године војно-управним командантима Србије“. To потпуно другачије од досадашњег Музеја жртава геноцида, покушава да направи и Вељко Ђурић Мишина.

Поменимо још оне који су предузели све да меморандуми октобра 1941. године стигну до Владе у Лондону, компликованим путевима британских обавештајних центара преко Истанбула и Каира.

То су Момчило Нинчић и Милан Гавриловић.

Милан Гавриловић

Момчило Нинчић је био врхунски економиста, професор Велике школе у Београду, доктор права са Сорбоне, Министар финансија, права, трговине и спољних послова током 20-тих година. Председник Скупштине Лиге народа 1926/27, један од архитеката Мале Антанте и савеза са Грчком, дописни члан Српске Краљевске Академије од 1937. године. У Влади Душана Симовића у Лондону био је Министар спољних послова. Био је за Југославију, али је након примљених извештаја о зверствима почињеним над Србима у НДХ, дошао до закључка да је определење Хрвата према Југославији другачије. Обзиром да је 20-их година спречавао британски утицај на Балкану, не треба да чуди што се Форин Офис није слагао са његовом спољном политиком, па је избачен из Владе Слободана Јовановића почетком 1943. године, што представља почетак заокрета  у односу на ситуацију на југословенском ратишту[3].

Милан Гавриловић је доктор права са Сорбоне, вођа Земљорадничке странке, од јуна 1940. посланик у амбасади у Совјетском Савезу, од јула 1941. године отправник послова избегличке Владе у Москви, од јануара 1942. до августа 1943. Министар правде, пољопривреде, снабдевања и исхране у владама у  егзилу[4].

Ко су људи који су спречили да Меморандуми и подаци које је поменута Комисија сакупила стигну до наше и светске јавности, историјских уџбеника и нашег колективног историјског памћења? Ко су људи који су то спречили и довели до тога да ми и данас живимо у друштву које нема стварну слику шта се уопште догодило током Другог светског рата. Друштва које не зна истину о догађајима, верује у тврдње и бројке које нико није доказао, и за које ће неко са друге стране, врло вешто доказивати да  нису истините?  Шта ће се онда догодити? Онда ће се сва та кула од полузнања, тврдњи, неизбројаних бројки, предрасуда, мистификација, постављених замки, подметнутих фалсификованих докумената, накнадне гриже савести оних који су убијали у име револуције, срушити у прашину, јер није била грађена од темеља, како је требало.

Поменимо све те људе јер су они свој задатак успешно извршили:

Рудолф Бићанић студент економије у Паризу и доктор права из Загреба. Веран Мачековац и функционер Хрватске сељачке странке који је својом студијом “Економска подлога хрватског питања“ из 1938. године (издавач и писац предговора другог издања Мачек лично, прво издање је било  забрањено) поставио темеље привредне и социјалне политике ХСС-а и Бановине Хрватске и створио тврдњу о „србијанској експлоатацији хрватског господарства“[5].  Тада постављене тезе, прихваћене као докази хегемонизма “србијанске“ политике данас можете препознати у војвођанском аутономаштву. Оснивач је и први човек Завода за проучавање сељачког и народног господарства (претеча Института за друштвена истраживања) а један је од чланова управе Господарске слоге, удружења ХСС-а, где је радио и др Јурај Крњевић (потпредседник и министар Владе у избеглиштву). Као човек из кабинета Јураја Шутеја министра финансија Владе Драгише Цветковића долази на чело Дирекције за спољашњу трговину Југославије. У Влади у избеглиштву у Лондону је члан Одбора за пропаганду и Први вицегувернер Народне Банке Југославије до 1943. године. Он је творац контра-Меморандума из децембра 1941. године, којим се побијају оптужбе из Меморандума СПЦ немачком генералу Heinrichu Danckelmannu о одговорности хрватског народа за злочине над српским живљем[6]. Пориче се колективна одговорност хрватског народа, а окривљују Немци, Италијани и усташе. Као Вицегувернер НБЈ крајем 1943. године блокирао је државни новац у Бразилу и ставио га на располагање КНОЈ-у, чиме је обезбедио себи будућност у послератној Југославији. Почетком 1944. се удаљио од политике Владе у избеглиштву и преко радија BBC позвао да се придруже НОБ-у сви они који до тада нису. Након рата уважени професор Правног факултета у Загребу од 1946-1968. године. Иако се 1945. године разишао са Мачеком, остао је веран Мачековим обавештајним везама, јер му је супруга била Британка, припадница ATS (помоћне територијалне службе британске војске) у чину мајора, и радила је у војно-образовној служби.

Он је свој задатак успешно извршио

Генерал Душан Симовић је онемогућио да др Милош Секулић, новембра 1941. године објави податке о страдању српске цркве и Срба на конференцији пред 200 присутних новинара. Разлог је што би “то могло да растури Југославију“. Након емигрирања из земље у априлском рату, Симовић као Председник Владе убрзо губи поверење већине министара. Прву озбиљну кризу у влади изазивају вести о масакрима режима НДХ над српским становништвом који пристижу у Лондон почетком јесени 1941. године. Хрватски министри, предвођени Јурајем Крњевићем сматрају да је то само пропаганда, да је у питању дело шачице појединаца, чврсто се држећи својих захтева о гаранцијама за аутономију Бановине Хрватске. Временом њихова бескомпромисност расте, како изгледи за коначно решавање хрватског националног питања на терену расту, што изазива нелагоду српских министара. Ови са друге стране, одбијају да понове подршку споразуму који је изнедрио Бановину Хрватску, сумњајући у приврженост Југославији министара Хрвата. Српске министре Симовић је изгубио тако што се понашао ауторитативно, ослањајући се на Хрвате и Словенце министре, да би изгубио хрватске министре, како истиче добро обавештени Јозо Томашевић, када је почео да их критикује. Форин офис показује своје разочарење у Владу генерала Симовића већ почетком јесени 1941. године, и сматра је “слабом, подељеном, тешком, тврдоглавом, уображеном и необавештеном, непредусретљивом“. Резултат је парализа Владе, претња групним оставкама министара, па је Симовић смењен почетком јануара 1942. године, а пензионисан јануара 1943. године. Почетком 1944. године показује потпуни заокрет ка ситуацији на југословенском ратишту и 20. фебруара 1944. године у чувеном обраћању преко радија BBC позива на подршку НОВ-у и НОП-у. У Београд се враћа у пролеће 1945. године, сведок је на суђењу генералу Михајловићу и осталим колаборационистима. Мирно је живео у Титовој Југославији, уживајући пензију до 1962. године. Генерал Симовић је производ погрешне кадровске политике Војске Југославије која је истискивала људе који мисле, а истицала људе који слушају. Веома подсећа на Титове генерале, а еонима је далеко од официра које су изнедриле Кнежевина и Краљевина Србија.

Душан Симовић марионета у рукама Западних служби

Луј Адамич (Алојз Адамич) амерички новинар и књижевник словеначког порекла који у 16. години  напушта школовање у Језуитској школи у Љубљани и емигрира у САД (1913. године). Претходно избачен из гимназије због ђачких демонстрација. Прве године у САД проводи у бројној хрватској емиграцији у Сан Педру у Калифорнији. Предратна дела су му обележена социјалном тематиком радника, имиграната и фабулацијама о Југославији, посебно о краљу Александру. Повезан са словеначким комунистима (Кардељ, Кидрич, Видмар). Његови текстови о краљу уочи и након атентата у Марсеју су имали снажан одјек у САД. Били су једнострани (пренео је мишљење словеначких комуниста), тенденциозни (“групе ношене патриотизмом се спремају да убију тиранина“), гротескни (“монарха који је у сталном страху од атентата чува 15.000 агената и 40.000 телохранитеља“), хвалишући (он је предвидео смрт владара), острашћени и нетачни (комунисти, бугарски и хрватски националисти трпе терор и нечовечно понашање због политичких разлога). Текстови су били такви да су Никола Тесла и Михајло Пупин лично одговорили на Адамичеве нападе на Југославију, писмима у Њујорк Тајмсу[7]. Оснивач је Уједињеног одбора америчких Југославена који је био у служби партизанске пропаганде. После рата повремено боравио у Југославији. Од 1949. је дописни члан Словеначке академије наука и уметности.  Његова смрт 1951. године је после истраге означена као самоубиство, али то је време превирања у Југославији па се сумњало на агенте НКВД-а због његове  подршке Титу. У САД је то време параноје, лова на комунисте и сенатора Макартија (чак је Адамичев књижевни агент 1949. године побегао за Мексико а касније у Пољску као совјетски информатор). Адамич се лично замерио Черчилу због књиге која је и данас забрањена за читање у British Library. Адамич је, заједно са Богданом Радицом, највише допринео, својим брошурама, књигама, чланцима и говорима, да земља која је имала кључну улогу у стварању Југославије 1918. године окрене леђа онима у чије име је створила ту земљу.

Богдан Радица књижевник, публициста, дипломата (у Атини, у Женеви као члан југословенске делегације у Лиги народа, у Вашингтону), историчар (професор и предавач историје 25 година у Њу Џерзију). Службовао у Београду први пут по оснивању Бановине Хрватске 1939, други пут по победи НОП-а 1945. Као новинар и публициста на платном списку Владе у избеглиштву (шеф новинске службе у Југословенском дипломатском представништву у Њујорку), заједно са Адамичем отворено ради у кампањи против те Владе а за признање Тита и његовог покрета. Са Шубашићем 1944. године долази у Лондон, а потом и у Београд, но децембра 1945. године, потпуно разочаран одлази из Југославије и никада се више не враћа у њу. Након тога пролази пут од југословенства до хрватског национализма и постаје један од водећих чланова и идеолога хрватске емиграције у САД (извештавао је са посете Фрање Туђмана Канади 1987. године  упоредивши га са Трумбићем[8]). Својим текстовима он постаје визионар будуће самосталне независне хрватске државе, када поручује својим сународницима “да помогну све оне који се налазе у вођству“[9] и предвиђањем да ће “међународни поредак друге половине 20. века бити утемељен на хуманистичким а не идеолошким начелима“[10].

Срби у Глинској Цркви непосредно пре покоља

Јозо Томашевић доктор економских наука са Универзитета у Базелу и историчар хрватског порекла, који у зрелим годинама (1938. године) емигрира у САД, даје свој допринос дискредитовању Меморандума СПЦ. Износећи сумње о броју жртава, јер су информације биле из српских извора и вероватно пристрасне (у својој књизи помиње да се ради о големом броју од преко 180.000 страдалих за период април-август 1941. године), сталним истицањем да су то усташки покољи и прогони, да хрватски народ нема ништа заједничког са тим злочинима, да су меморандуми СПЦ најперфиднији пример информација које су до Лондона стигле са немачким знањем, можда и уз немачку помоћ ствара атмосферу неповерења ка њима[11]. Износећи у први план критичаре међу емиграцијом (Косановић, Чубриловић), доводи до сумњи у веродостојност Меморандума, због тона подилажења Немцима, и истиче да им је циљ раздор између Хрвата и Срба у Влади, и између две емиграције у САД. Свака српска тврдња је пристрасна, великосрпска, антихрватска и антијугословенска. Хрватски злочини су преувеличани, дело мале групе појединаца који су са немачком војском ушли у Хрватску и циљ им је раздор између Хрвата и Срба. Посебно истиче лист “Амерички Србобран“, посланика у Вашингтону Константина Фотића и Јована Дучића као  великосрпске шовинисте са крајњим антихрватским и антијугословенским ставовима. Резултат је пометена, збуњена и подељена српска емиграција. Велибор Јонић  министар просвете и вера у Влади народног спаса Милана Недића. Каријериста и прелетач из странке у странку док није постао секретар ЗБОР-а Димитрија Љотића. Био је и на листи Хрватске сељачке странке Мачека. Кратко је и са Стојадиновићем. Велики германофил, али у Комесарској управи Аћимовића је тек други избор за комесара за образовање. У Недићевој влади такође тек други избор за Министра просвете и вера. Од октобра 1941. године имао надлежност над СПЦ, коју покушава да натера на сарадњу са окупационим снагама Немачке. Притисак Јонићевог Министарства је био да се Синод укључи у политичку борбу. Свети Архијерејски Синод је много пута протестовао и тражио да се државне власти не мешају у питање унутрашњег црквеног живота. Тешко је набројати шта је све Јонић покушавао у настојањима да се наметне као диктатор цркве (подржавање субверзивних елемената против цркве и епископата, протурање вести о збацивању Патријарха и појединих епископа, подметање интрига, преглед црквене касе и рачуноводства, претња постављања посебног комесара црквене управе, нуђење појединцима положаја Патријарха, захтеви да двојица Епископа оду у Загреб и прихвате се вођства Хрватске православне  цркве и слично)[12]. Све што је радио било је под паролом “тако Немци хоће“, и тој пароли је он верно служио. Митрополит скопски Јосиф је о њему оставио доста забелешки. Јонић је учествовао у стварању уџбеника историје контролисаних од стране окупационих власти (уклањање свега што би угрозило добар однос српског и немачког народа и углед немачког народа, уклањање либералистичких и марксистичких идеја, означавање тадашње Србије као домовине уз задржавање описа уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, и поред тога што је у јавности стварање Југославије осуђивано као велика историјска грешка)[13]. Трагови Јонићеве реформе школства и данас постоје. Његово министарство је предњачило у спровођењу нацистичких идеја. Осуђен на смрт у процесу генералу Михајловићу.

Заборав геноцида у име идеологије лажног братства и јединства

Сава Косановић сестрић Николе Тесле, правник са универзитета у Будимпешти. Секретар Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића, народни посланик 1927-29. i 1935-1941,  Министар у владама од 27. марта 1941. године (уз прекид од јануара 1943 – јула 1944. године) све до краја живота 1956. године. Већи део рата је провео у САД, где је на челу Уреда за економску обнову Југословенског информационог центра у Њујорку. У овом центру су преовладавали хрватско-словеначки функционери (Шубашић, Радица, Сној) као и југословенски оријентисани Срби (Богољуб Јевтић, Косановић). Косановић је меморандуме (назива их “тобожњи документ…страховите цифре набацане без осјећаја и срца за оне који пате“) прогласио недићевском пропагандом, противном Краљу и интересима Југославије. Чак се писмом оправдавао и ујаку Николи Тесли за своје ставове.  Након краткотрајног изласка из Влада 1943-1944., са Шубашићем се враћа у Енглеску, улази у његову Владу, потом у Титове Владе и остаје министар наредних 12 година. Први је амбасадор Титове Југославије у САД.

Из судбине Меморандума можемо потцртати неколико јасних закључака.

Део хрватске интелигенције сакривене иза југословенства, је правилно проценио да пропагандну битку за своје интересе међу западним савезницима мора добити у САД. Зато је снажна медијска пропаганда (новинарско-публицистичко-књижевна  Адамич, Радица, Косановић; научна Бићанић, Томашевић) имала два основна циља: први је потпуна промена односа јавности САД према Југославији, па су временом  комунисти предвођени Хрватима и Словенцима постали прихватљиви за америчку јавност као савезници,  а додатно је обезбеђено да клица федерализације буде усађена у нову поратну Југославију. Други циљ је била подела и забуна у редовима српске емиграције. Оба циља су успешно испуњена. Док су хрватски министри Симовићеве владе и хрватска емиграција доводили у питање Меморандуме СПЦ, постојала је поларизација и колико-толико јасна граница око тога ко заступа чије интересе. Међутим када су “Срби“ из владе (Симовић, Косановић, Будисављевић, Чубриловић) почели да доводе у питање меморандуме, да сеју сумњу у вези њих, да релативизују и моралишу у вези ужасних догађаја на територији НДХ, српска емиграција се поделила и помела. Све што су Дучић и лист “Амерички Србобран“ тврдили, проглашено је агресивном великосрпском, прочетничком и анти-хрватском позицијом, док је све оно што су објављивали Бићанић, Косановић, Радица, касније Адамич, била “снажна вера у демократску федеративну Југославију и одбрана југословенске идеје“[14]. Данас у нашој јавности често чујемо осуде напада примитивних и просечних на изузетне и ка будућности окренуте величине.  Више је него очигледно да су и они из исте кухиње која и данас ради.

Владимир Бурсаћ ( десно) на трибини Удружења „Уна“

Судбина Меморандума је јасно показала заблуде српског виђења југословенства као нечега већег и значајнијег од српства, у име чега је вредело одрећи се делова свог националног бића. Хрватско и словеначко виђење су југословенство схватали само као привремено решења до коначне федерализације и настанка њихових држава. Хрватско и словеначко виђење југословенства је доследно значило  одрицање и чак искључивање било каквог српства и као такво ће бити доминантно на простору друге Југославије, све до њеног распада, чак и до данашњих дана.

Судбина Меморандума је показала и кључну грешку српске елите свих ових десет деценија: неспособност да види и да схвати да онај са којим је прављена заједничка кућа, не верује искрено ни у једну идеологију, већ их само вешто користи за остваривање својих стварних циљева. Верно служење идеологијама Србе је коштало огромних жртава и лутања по историјским беспућима.

Судбина Меморандума јасно показује какви “Срби“ су једино били прихватљиви за идеологију која влада овим просторима деценијама: људи са наметнутим туђим ставовима о сопственом народу, заогрнути у југословенство, слепи за шовинизам других народа и народности али зато најстроже судије српском патриотизму и народњаштву које је од њих жигосано као великосрпски шовинизам и фашизам,  људи за које је хрватско државно право неспорна чињеница,  а нове нације створене на тлу Југославије  логичан израз регионалних посебности југословенских народа и народности. Читаве генерације таквих “Срба“ ће се појављивати последњих 70-так година, осуђујући и косећи оне “Србе“ који им претходе, да би након обављеног посла, били осуђени и покошени од новијих генерација “Срба“ створених даљом разрадом идеолошких (југословенских, антисрпских) ставова. Судбина Меморандума јасно показује и судбину српске историјске науке која се након другог светског рата заглибила у идеологију/митологију  југословенства, НОП-а, НОР-а, братства и јединства, народа и народности,  док о најважнијим догађајима који се тичу српског народа у 20. веку (страдање у НДХ је свакако такав догађај) никада није дала своје мишљење. Српска наука има обавезу да разјасни многе појаве које сежу у време живота српског народа под туђом влашћу. Српска наука има обавезу да исприча истину, каква год она била, јер само тако може да помогне своме народу. Српска истина има обавезу да настави тамо где су стали Филиповић, Слијепчевић, Дурковић-Јакшић, Ћирковић и Душанић.

Догађаји који су крајем 20. века и почетком 21. века следили распад СФРЈ, показују какав значај имају овакве базе података o жртвама  у ратним сукобима. Подсетимо се само шта је све произашло из базе података Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић, који има податке за 13.535 особа са подручја Косова и Метохије (1998 – 2000. године) или  више од 7000 жртава у Сребреници (1995. године)[15]. И шта ће тек у будућности произићи из таквих база података и картотека.

Мртви нажалост не могу да говоре у своје име. Ми, њихови потомци, рођаци и сународници то морамо да чинимо за њих. Питање је само да ли то умемо, можемо и желимо.

Аутор је члан члан Завичајног удружења „Уна“ из Бањалуке

[1] Српска црква у Другом светском рату, приредио Епископ Атанасије, Београд, 1990.

[2] Српска црква у Другом светском рату, приредио Епископ Атанасије, Београд, 1990.

[3] Томашевић Јозо, Рат и револуција у Југославији, 1941-1945: Четници, Стенфорд, 1975.

[4] Гавриловић Милан, Народни пут, Балканија, Нови Сад, 2015. Први пут објављено у Гласу канадских Срба, 6. јануар 1949, Торонто, Канада

[5] Бићанић Рудолф, Економска подлога хрватског господарства, Економски факултет/Дом и свијет, Загреб, 2004.

[6] Томашевић Јозо, Рат и револуција у Југославији, 1941-1945: Четници, Стенфорд, 1975.

[7] The New York Times, 20.october and 21.october 1934.

[8] Hrvatska revija, 37 (3): 602-604, 1987. Иван Чизмић, Прво раздовље сурадње Фрање Туђмана са Хрватима у САД и Канади (1966-1987), 2014.

[9] Видмаровић Ђуро, Ко је био Богдан Радица?  https://mojahrvatska.vecernji.hr/price/tko-je-bio-bogdan-radica-u-americi-je-nastojao-afirmirati-tita-no-sve-se-promijenilo-kada-se-vratio-u-jugoslaviju-1306657

[10] Поповић Петар, Бодган Радица и теоријски концепт међународне културе, Политичке анализе, број 27, 44-48, 2016.

[11] Томашевић Јозо, Рат и револуција у Југославији, 1941-1945: Четници, Стенфорд, 1975.

[12] Српска црква у Другом светском рату, приредио Епископ Атанасије, Београд, 1990.

[13]  Кољанин Драгица, Основно школство и уџбеници историје у Србији 1941-1944, Филозофски факултет Нови Сад, 21, 395-415, Нови Сад, 2010.

[14] Томашевић Јозо, Рат и револуција у Југославији, 1941-1945: Четници, Стенфорд, 1975.

[15] http://www.hlc-rdc.org/?cat=281

Текст је интегрална верзија коју су пренели национални сјатови  Стање Ствари, Јадовно.

Поделите:

Коментари

коментара