Витког и високог стаса, прав као стрела, са продорним челично плавим очима и истом таквом вољом, био је поштован и омиљен командант код својих војника, а његово име је сејало страх међу противницима. Од када се прикључио добровољачкој армији у септембру 1918, најчешће је носио црну черкеску, традиционално горње одело кавкаских козака, са сребрним газирима (украсима на грудима у облику патрона), црну папаху (шубару) и кубанске чизме меке саре и без потпетица. Можда су га због тога совјети називали црним бароном, тек остаће запамћен као командант који је освојио неосвојиви град Царицин, касније назван Стаљинград.

 

Пётр Николаевич Врангель (1878 – 1928.г) и његови кадети.

 

Током 700 година постојања, балтичко немачка породица Врангел је изнедрила седам фелдмаршала, седам адмирала, четрдесет и једног генерала, четири бискупа и два министра. Девиза породице за коју постоји родослов још с почетка 13. века, налази се и на њиховом породичном грбу и гласи: «Frangas, non flectes» (можеш ме сломити, али не и савити). Вероватно је ово најкраћи начин да се у само неколико речи сажме и опише живот Црног барона Врангела.

 

Карл Густав Врангел, 1662. год., литванска племићка породица, преци барона.

 

Пиотр Николаиевич Врангел, родио се 15. (27) августа 1878. године у Новоалександровску, Ковенскаja губернија. Завршио је Ростовско реално училиште 1896. године и Рударски институт у Санкт Петербургу 1901. године. Иако инжињер по образовању, добровољно је приступио Лајб Гвардејском Коњичком пуку 1901. године, а већ следеће је положио официрски испит на елитној Николајевској коњичкој школи. Потом је следила блистава војничка каријера.

 

Породични грб Врангела

 

Академију генералштаба је завршио 1910. У току Руско-јапанског рата, прикључио се 2. Верхнеудинском пуку Трансбајкалских козака, а 1906. године је служио у 55. пуку Финских драгона. Наредне године се вратио у Лајб Гвардејски коњички пук у коме је био до Првог светског рата. Већ првих дана рата се истакао коњичким јуришем приликом кога је заробио немачку артиљеријску батерију у бици за Каушен. 13. октобра 1914. је међу првим руским официрима одликован орденом Светог Георгија 4. степена. У децембру исте године је унапређен у чин пуковника а у јуну 1915. године је награђен Георгијевским златним оружјем за храброст. У октобру 1915. године је пребачен на југозападни фронт и постављен за команданта 1. Нерчинског пука Забаикалске козачке војске. У децембру 1916. године је командовао 2. бригадом Усуријске коњичке дивизије, а у јануару 1917. је због ратних заслуга унапређен у чин генерал мајора. У јулу исте године је именован за команданта 7. коњичке дивизије, а затим самосталног коњичког корпуса. За успешно вођење операције на реци Збруч, у лето 1917. је одликован војничким крстом Светог Георгија 4. степена и постављен за команданта 3. коњичког корпуса.

 

Јуриш козачке коњице на немачку батерију у Великом рату

 

Крајем 1917. се повукао у своју дачу на Јалти где су га ухапсили бољшевици. После бекства се неко време скривао на Криму, а у августу 1918. је ступио у Добровољачку армију где је добио команду над 1. Коњичком дивизијом. Тог тренутка је започела служба барона Врангела у Белој армији. У време другог Кубанског похода је командовао 1. коњичком дивизијом, а затим 1. коњичким корпусом. У новембру 1918. је произведен у чин генерал лајтнанта. 27. децембра 1918. је постављен за команданта Добровољачке армије, а у јануару 1919. је командовао Кавкаском добровољачком армијом. 2. маја 1919. је разбио совјетску 10. Армију приликом борби у Великокнажескаја.

Петар Николаевич је био противник напада коњичким формацијама по читавом фронту. Уместо тога, генерал Врангел је сконцентрисао коњицу и правио продоре на најслабије брањеним деловима фронта. Овакав приступ му је донео блиставе победе на Кубану и северном Кавказу.

 

Бела гарда генерала Дењикина.

 

Велика војна победа барона Врангела је заузимање Царицина 30. јуна 1919. године, што је пре њега безуспешно покушавао атаман Краснов. И један други војсковођа, немачки генерал Паулус је двадесетак година касније, безуспешно покушао да заузме исти град, који је у међувремену променио име у Стаљинград.

Крајем новембра 1919. године је командовао Добровољачком армијом у њеном походу према Москви, али је народног месеца због несугласица са главнокомандујућим свих Белих армија, генералом Деникином, смењен и ускоро поднео оставку после чега се повукао у Константинопољ. Међутим, због пропасти своје операције, Деникин је 20. марта поднео оставку а наредног дана 21. марта 1920. године је војни савет у Севастопољу изабрао Врангела за Правитеља југа Русије и главнокомандујућег Руске армије. Врангел је врло брзо спровео аграрну реформу (донео закон о земљи), корените административне реформе на Криму, организовао војску и придобио козаштво објављивањем указа о обласној аутономији козачких земаља. У току априла је генерал Врангел нанео неколико тешких удараца Црвеној армији на Криму разбивши неколико дивизија. Међутим, у септембру је доживео велики пораз код Каховкои, а 8. новембра је Црвена армија предузела офанзиву великих размера што је на послетку довело до велике евакуације војних снага белих (око 100 хиљада људи) и пада Крима.

 

Кадети са омиљеним генералом Врангелом у Краљеву 1924.год.

 

Од новембра 1920. године започиње живот у емиграцији. Стигавши у Константинопољ, Врангел је живео на јахти «Лукул», коју је 15. октобра 1921. године потопио италијански разарач «Адрија», чијег капетана су подмитили бољшевици. Срећом, Врангел у том тренутку није био на броду. У току 1922. године је са својим штабом прешао из Константинопоља у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, у Сремске Карловце. Године 1924. је Врангел формирао Руски Општевојни савез (РОВС) објединивши већину учесника белог покрета у емиграцији. У новембру 1924. године Врангел је признао врховно руководство РОВС-а са великим кнезом Николајем Николајевичем, а у септембру 1927. се преселио у Брисел. Тамо је радио као инжињер у једној бриселској фирми. Изненадно је преминуо 25. априла 1928. године, пошто га је отровао бољшевички агент, брат послужитеља који је радио у његовом дому. Сахрањен је у Бриселу, али по жељи коју је оставио у свом тестаменту, његови земни остаци су 6. октобра 1929. године пренети у Београд где је сахрањен у руском храму Свете Тројице на Ташмајдану.

 

Гроб генерала Врангела у Руској цркви на Ташмајдану, лична збирка Милана Јуришића.

 

Његова сахрана је организована уз највише војне и државне почасти какве су доликовале човеку и команданту какав је био Петар Николаевич Врангел. Преко 200 венаца је положено на његов гроб око кога су истакнуте руске пуковске заставе које су ту стајале све до октобра 1944. године. Митрополит Антоније је рекао за призор сахране да више потсећа на триумфални марш него на укоп обичног смртника. Барон Врангел и данас почива у миру у руској цркви на Ташмајдану испод једноставне мермерне плоче, баш како и приличи ратнику чији живот умногоме представља метафору трагедије која је задесила његову домовину и народ у првим деценијама 20. века.

 

 

Аутор: мр Душан Бабац

 

 

Филм Бошка Милосављевића : Јего благородије барон Врангел

Поделите:

Коментари

коментара