Које ће име носити град на Бегеју, који данас знамо под именом Зрењанин, није неважно питање, јер имена насељених места, улица и установа нису само ставке у личним документима, нити елементи административних докумената које треба попунити. Она имају и значење идентитета, симболи су вредности које друштво пропагира и сматра пожељним, и говоре нам о узорима које бисмо желели да следимо. Овде се, заиста, ради о једном озбиљном идентитетском питању и питању да ли су наше тежње да земља у којој живимо и друштво чији смо чланови буде друштво парламентарне демократије или, пак, ми за свој узор узимамо тоталитарна, комунистичка друштва, попут данашње Северне Кореје.

Аутор ових редова понекад, сентиментално, помене свој родни град као Бечкерек а себе као Бечкеречанина. Бечкерек је древно име овога града и носи у себи старину, подсећа да он постоји дуги низ векова. Међутим, морамо бити искрени и рећи, да значење овога имена које је некада овај град носио нема ону јаку симболику коју имају имена Петровград и Зрењанин, и то пре свега због тога што је нејасно порекло и значење речи Бечкерек. Сви досадашњи покушаји да се ово име објасни били су неуспешни. Док неки стручњак филолог не буде по овом питању изнео озбиљно, чврсто засновано научно мишљење, морамо се клонити подржавања свих досадашњих теорија која му изналазе мађарско, келтско и другојачије порекло. Ове теорије нису износили стручњаци филолози, а веома често објашњења тог имена су на граници пучких етимологија.

Краљ Петар I Карађорђевић је од доласка на престо Србије 1903. па до своје смрти на престолу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1921. владао земљом која је постизала огромне и очигледне успехе. Настојао је да влада као уставни владар у складу са уставом којим је Србија уређена као парламентарна монархија, и његова владавина је заслужено названа златним добом српске демократије. Држава је напредовала у материјалном погледу, привредно се развијала и економски осамосталила од Хабзбуршке монархије, српска наука је почетком ХХ века досегла европски ниво, а ова епоха је била и међу најдинамичнијима у овдашњем уметничком стваралаштву. Саображавање Краљевине Србије развијеним и демократским европским државама је било несумњиви национални консензус. Овом приликом, аутор би желео да читаоцима препоручи зборник Срби 1903-1914. Историја идеја, који је приредио проф. др Милош Ковић, а издала издавачка кућа „Клио“ 2015. Ово дело, које је 2016. овенчано Наградом Матице Српске за историју „Иларион Руварац“, је не само изузетно вредан прилог проучавању једне од највећих епоха у историји Срба, него и темељно побијање покушаја дефамације овог периода који су се јављали током последњих деценија.  Напослетку, али не и најмање значајно, краљ Петар Ослободилац је био владар Србије током ратова за ослобођење и уједињење 1912-1918, који су окончани тријумфом српског оружја и ослобођењем српског народа од османлијске и хабзбуршке власти. Међу људима које је ослободила војска краља Петра I били су и житељи града Великог Бечкерека, у који је српска војска ушла 17. новембра 1918.

Када говоримо о ослобођењу 1918. године, морамо имати на уму да се ради о ослобођењу свих грађана овога града, без обзира на њихову народност и вероисповест. Често од особа које су злонамерне или које не познају довољно чињенице о томе какав је заправо био положај грађана у Хабзбуршкој монархији следеће: „Ово је било ослобођење за Србе, па и за Словене, а шта са Мађарима и Немцима? Они то не би могли да назову ослобођењем.“ Међутим, после доласка српске војске, после одлука и жеља изнетих на Великој Народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је одржана у Новом Саду 25. новембра 1918. године, када су Банат, Бачка и Барања, вољом представника словенских народа који су изразили жељу да се директно присаједине Краљевини Србији, постале део српске државе, свим становницима ових области је Видовданским уставом, као, уосталом, и свим осталим становницима нове југословенске краљевине гарантована пуна грађанска и политичка права, међу којима и право гласа. Право гласа је, међутим, у Хабсбуршкој монархији имала само властела и повлашћени имућни слој. Даље, Видовданским уставом је припадницима националних мањина дато је право да у државним школама похађају наставу на својим матерњим  језицима, што је било незамисливо у предтријанонској Угарској. Дошло је до укидања свих дотадашњих сталешких привилегија, укидања племства и изједначавања свих грађана у правима и обавезама, а сви народи данашње Војводине могли су да негују своју народну културу и идентитет. Не смемо заборавити чињеницу да је Хабзбуршка монархија била држава у којој национална равноправност није постојала, и да је у њој предтријанонска Угарска, преко свог државног апарата, интензивно вршила мађаризацију свих немађарских народа, како Срба, тако и Словака, Румуна, Немаца, Јевреја, Русина, Буњеваца и других.

Веома је речита чињеница да је између два светска рата предводници војвођанских Немаца млађе генерације, истицала да је Краљевина Југославија спасила војвођанске Немце од етничке смрти, јер је ова мањина у предтријанонској Угарској била једна од најподложнијих мађаризацији, док им је у Југославији било дозвољено неговање матерњег језика и народне културе. Југословенска краљевина је, може се рећи, била олакшање и за сиромашне слојеве мађарског народа у данашњој Војводини који су били дискриминисани од сопственог племства. У предтријанонској властелинској олигархији, они нису представљали ништа на друштвеном и политичком плану, и илузорно би било очекивати да би се њихова грађанска права битно увећала да је Угарска после 1918. остала у предтријанонским границама, и да данашњу Војводину није ослободила српска војска. Тако да се не може тврдити да би националне мањине у данашњој Србији требало да имају рђаве успомене на краља Петра Ослободиоца, јер је 1918. војска Краљевине Србије ослободила не само Србе, него и све остале становнике данашње Војводине од предтријанонске угарске државе у којој је привредно и политички господарила велепоседничка властела.

 

Војвода Петар Бојовић и генерал Пантелија Грујић врше инспекцију српске војске у Великом Бечкереку, новембра 1918.

 

Битно је овом приликом нагласити да у Велики Бечкерек 1918. године улази 2. пешадијски Гвоздени пук „Књаз Михаило“. То је била елитна јединица српске војске, прослављена у биткама од Куманова и Битоља, преко Брегалнице и Цера, до пробоја Солунског фронта. Значајно је на овом месту поменути чињеницу да је то био пук који је регрутован у Топлици. Наиме, у Топлици је 1917. године подигнут народни устанак против бугарског и аустро-угарског окупатора. Трупе Централних сила које су послате да га угуше претвориле су Топлицу у прах и пепео, и према аустроугарским изворима, побили су 20.000 Срба, махом цивила, а међу њима и мноштво жена и деце. Када је Гвоздени пук дошао у Велики Бечкерек, иако су дошли у средину где је живело много Немаца и Мађара, чији су сународници учествовали у злочинима над њиховим ближњима, српски војници су се понашали витешки према житељима овог краја који нису били српске народности, и нису терали освету над њима. Морамо нагласити контраст између овога ослобођења, када ни једно немачко нити мађарско дете није заплакало због српскога војника, наспрам револуционарног терора и егзекуција који су пратили ослобођење града 1944.

Те, 1944. године, Петровград од нациста ослобађају совјетска Црвена армија и југословенски партизански покрет. Већ овде бива јасније шта је заправо проблематично у имену Зрењанин. Ослобођење 1944. године јесте било ослобођење од фашизма, али на место тоталитарног режима немачких нациста, дошао је други тоталитарни режим, комунистички, и ново име града је неразлучиво везано за њега. Истина је да тај режим није био толико крвав као нацистички, али је такође заговарао стварање тоталитарног, једнопартијског система, и диктатуре која је такође била крајње нетолерантна према политичким неистомишљеницима и строго ограничавала грађанска права и слободе. Жртве комунистичког режима у Петровграду, као и, уосталом, у целој Србији, нису били само они који су били сарадници окупатора и припадници немачке националне мањине која је у великој већини подржала Адолфа Хитлера и Трећи Рајх, а вреди на овоме месту поменути да је 1944. мало недостајало да судбину Фолксдојчера доживи и мађарска мањина у Војводини. Репресалијама од стране нове власти су били подвргнути и они антифашисти који нису били комунисти, наиме припадници Југословенске војске у отаџбини; између осталих, као припадник овог покрета стрељан је Милорад Цветков, градоначелник Петровграда у периоду 1939–1941. Међу људима које су комунисти током првих година своје власти убили у Петровграду и околини било је и оних који нису сарађивали са окупатором, нити са Југословенском војском у отаџбини, али су били обележени као противници нове власти, и то је сматрано довољним разлогом да буду лишени живота.

Веома често чујемо аргумент заговорника имена Зрењанин да је Жарко Зрењанин симбол борбе против фашизма на овим просторима, и да је зато свако противљење идеји да град задржи његово име, наводно, антиантифашизам. Ово је аргументација људи који или не познају довољно историју, или на овај начин намеравају да у, недостатку правих аргумената, етикетирају своје неистомишљенике тим рогобатним изразом не би ли код јавности изазвали омразу према њима. Према таквом мишљењу, испада да су заговорници имена Петровград, ако баш не прави фашисти, у најмању руку толерантни према идеологији фашизма. Овај аргумент је потпуна бесмислица, јер противљење називу Зрењанин је превасходно чин антикомунизма и жеље да се град ослободи жига који му је овим именом ударила комунистичка тоталитарна идеологија. Притом, намерно се превиђа да не само у Југославији, него и диљем Европе, комунисти нису имали монопол на антифашистичку борбу. Не може се повући знак једнакости између комуниста и антифашизма, и рећи да су сви антикомунисти, и сви научници који се не држе догматског комунистичког наратива о историји Југославије, заправо антиантифашисти. Да овом приликом не помињемо југословенске антифашисте који су били и антикомунисти, можемо наћи мноштво примера људи који су уједно били антифашисти и антикомунисти и код других народа. Такви примери су Шарл де Гол, Винстон Черчил, вођа Варшавског устанка Тадеуш Бор-Коморовски…

 

Витолд Пилецки

Овде се треба сетити и Витолда Пилецког, без икакве сумње најхрабријег учесника Другог светског рата, који је добровољно допустио да га зароби Гестапо у нади да ће бити послат у Аушвиц, како би покушао да прибави доказе о томе шта се догађа у нацистичком логору смрти, о коме су тада пољска Армија Крајова и савезници знали веома мало. Пилецки се борио против оба тоталитаризма, фашистичког и комунистичког, која су насрнула на његову отаџбину Пољску, и после Другог светског рата је убијен од стране комуниста.

 

Жарко Зрењанин је био антифашиста, али и функционер Комунистичке партије Југославије која за свој циљ у току Другог светског рата има не само борбу против фашизма, већ и преузимање власти у држави револуционарним и недемократским путем, и уништење српске грађанске класе у којој је видела главну препреку учвршћењу своје власти. Једноставно, КПЈ користи прилику која јој се указала сломом Краљевине Југославије да би паралелно са борбом против окупатора извршила револуцију и успоставила диктатуру по узору на стаљинистички Совјетски Савез. Ова два елемента у историјском сагледавању личности комунистичког функционера Жарка Зрењанина су неодвојива. Можемо рећи да се он борио против фашизма, али да ли можемо рећи и да су се он и партија чији је руководилац био борили и за слободу грађана и демократију? Наравно, не.

У послератној атмосфери страха за личну безбедност, у атмосфери црвеног терора који је спроводила Брозова политичка полиција, била је донета одлука о промени назива Петровград у Зрењанин, мотивисана тиме да се уклони успомена на монархију и предратни поредак, и да се град назове по некоме ко ће представљати симбол комунистичке револуције. Врло је интересантно да је у овој одлуци Градског народног одбора краљ Петар I Ослободилац, скроман владар кога су штедљивости научиле горке деценије које је провео у емиграцији, а који се истински бринуо за добробит свога народа, назван ни мање ни више него угњетачем и злостављачем радних народних маса!

Аргумент који се често наводи када се брани име Зрењанин је да је град у време када је носио ово име био значајан индустријски центар. Заборавља се или прећуткује чињеница да је овај град био индустријски центар и у периоду између светских ратова. У то време раде као успешна приватна предузећа шећерана, пивара, „Луксол“, фабрика тепиха, фабрика шешира која је захваљујући квалитету својих производа постала дворски лиферант, пивара, фабрика радијатора, фабрика чарапа, железничка радионица, електрична централа, две фабрике намештаја… Страни капитал је преовлађивао у шећерани и електричној централи, док су остала индустријска предузећа била у власништву домаћег, и то најчешће локалног капитала. Петровграђанима, дакле, нису били потребни комунисти да би им створили индустрију. Што се тиче успеха у индустријализацији комунистичке Југославије и тадашњег пораста животног стандарда, данас је добро познато како је заправо до њих дошло, и да би били немогући без капиталистичке помоћи. Ти успеси су финансирани захваљујући средствима које су југословенском диктатору Јосипу Брозу обезбедиле капиталистичке земље, САД и њени савезници, најпре у виду помоћи за време сукоба са Совјетским Савезом, а доцније је, како се та помоћ смањивала и Југославија све више клизила у економску кризу, комунистичка врхушка одржавала животни стандард становништва и илузију просперитета бесомучним задуживањем у иностранству, које је до смрти Јосипа Броза довело СФРЈ међу 20 најзадуженијих земаља света. Привреда СФРЈ, очигледно, није могла да фунцкионише без иностране финансијске помоћи коју је обезбедио капитализам. Данас, када год се помене „добри живот“ у комунистичкој диктатури, аутор ових редова не може да сметне са ума да тај „добри живот“ мора да отплаћује његова генерација.

 

Призор Теразија у времену између светских ратова. Обратите пажњу на „Луксолову“ продавницу у палати Анкер.

 

Најзад, треба одговорити и на још један аргумент који је помињан у расправи о називу града, а то је тврдња која потиче из комунистичке пропаганде и према којој је, наводно, краљ Петар II Карађорђевић побегао у иностранство са народним златом, а народ оставио на цедилу да га фашисти убијају. Таква аргументација надилази чак и самога Стаљина, који је говорио да син није одговоран за дела свога оца – а у овом случају би деда требало да буде одговоран за дела свога унука кога, штавише, није дочекао да види: краљ Петар I је преминуо 1921, а његов унук, Петар II, рођен је 1923.

Ако се горе поменута тврдња о тобожњем бекству Петра II са народним златом користи као аргумент да су тиме монархија и династија Карађорђевића бесповратно компромитовани, те да стога град не треба да носи име по једном владару из те династије, и она је мањкава из једноставног разлога што не почива на стварности него на комунистичкој пропаганди. Данас је добро познато да златне резерве Југославије у иностранство нису пренете у априлу 1941. приликом евакуације са никшићког аеродрома. Уочи Другог светског рата, 1939, је Савет земаљске одбране, наслућујући опасност од новог европског конфликта, донео одлуку да се што већи део златних резерви пребаци у иностранство. Отприлике пет шестина југословенског злата је евакуисано у периоду између маја 1939. и потписивања Тројног пакта 25. марта 1941, најпре у Велику Британију а потом, када се ова земља 1940. нашла под нацистичким ваздушним нападима и у највећој опасности у својој историји, највећи део југословенског злата, укупно 41.666 килограма, је био пребачен у САД и похрањен у банци Федералних резерви у Њујорку.

Приликом евакуације 1941, спашен је тек мали део злата које је остало у земљи: 385 килограма које је пренела Влада, и 289 килограма које је присвојио генералитет. До тада, нешто више од тоне злата из сарајевске филијале Народне банке је пало у руке усташама.Транспорт остатка златних резерви, око 9 тона, на безбедно је био немогућ, јер је мноштво југословенских авиона уништено на грчком аеродрому Парамитија приликом непријатељског ваздушног напада, а Британци нису могли да обезбеде авионе за ту сврху. Ово благо је било заплењено делом од Италијана, делом од Немаца, а највећи део драгоцености које су успели да спасу од окупатора, изузев једног сандука злата који је 1944. од њих изнудио Павле Ђуришић, су монаси у манастиру Острог успели да сачувају до 1945, када их је од њих преузела ОЗН-а.

Злато које се после Априлског рата нашло на безбедном у иностранству краљ Петар II и влада у емиграцији нису трошили. За финансирање краљевске породице, емигрантске владе, дипломатских представништава, издржавање Југословенске војске ван отаџбине и помоћ Југословенској војсци у отаџбини коришћене су девизне резерве које су им биле на располагању. Тачно је да се након Другог светског рата појавио у југословенском злату мањак од 15.649,22 килограма. За тај мањак, међутим, нису били криви краљ и влада, који су оставили златне резерве нетакнутим. Ради се о томе да је 19. јула 1948, након почетка сукоба са Совјетским Савезом, потписан споразум о враћању злата чуваног у банци Федералних резерви између САД и комунистичке Југославије. Према овом споразуму, САД су задржале тих 15.649,22 килограма злата као надокнаду за имовину америчких држављана коју су југословенски комунисти отели приликом национализације. У тешким спољнополитичким околностима, када је постојала реална опасност од совјетске инвазије на Југославију, Јосип Броз је морао да пристане на такав неповољан споразум којим је одштета за национализовану имовину исплаћена потпуно према америчким проценама. Дакле, прича о краљу који је украо народно злато је само још једна од комунистичких обмана. Читаоцима заинтересованим за ову тему аутор препоручује књигу Тајне краљевског блага из пера Душана Бапца и Александра Огњевића.

 

Краљ Петар II обилази Југословенски деташман при 512. бомбардерској ескадрили Армијског ваздухопловства САД у Каиру, новембра 1943. Обратите пажњу на ознаке Краљевине Југославије на носевима и вертикалним стабилизаторима бомбардера Б-24 које је користила ова јединица.

 

Потребно је још нагласити да одлазак краља Петра II и његове владе у изгнанство није било бекство, већ евакуација са циљем да се спасе државни врх и што је могуће већи део оружане силе како их непријатељ не би заробио и да би се из емиграције, наставила борба против сила Осовине. Одлазак у емиграцију је током Другог светског рата био сасвим уобичајен и разуман поступак владара и влада чије је земље прегазила нацистичка ратна машина, као што је то био случај и са Краљевином Југославијом, а југословенски краљ и влада нису били први који су тако поступили, него су следовали примеру других. Током рата, у Лондону су, поред југословенског краља, боравили и монарси Норвешке, Холандије, Луксембурга и Грчке, као и републиканске владе Пољске и Чехословачке. А данас у, рецимо, Норвешкој, нико при чистој свести и здравој памети не тврди да је краљ Хакон VII побегао оставивши народ на цедилу и украо народно злато.

Напослетку, имајући у виду значај краља Петра Ослободиоца и Жарка Зрењанина, и симболику коју њихова имена носе, аутор ових редова као историчар, грађанин Србије и житељ града на Бегеју, није пред тешким избором када треба да се по овоме питању определи, и сматра да би граду требало да буде враћено име по краљу за време чије је владавине Банат присаједињен Краљевини Србији, а његови житељи постали грађани државе у којој су сви одрасли грађани, без обзира на веру, народност и имовинско стање, уживали сва политичка права. Вредности за које се краљ Петар I Ослободилац залагао су нешто што бисмо сви требали да дубоко поштујемо, без обзира на то да ли смо по својим уверењима монархисти или републиканци. Избор између Петровграда и Зрењанина је, у ствари, лични избор свакога појединца који у овоме граду живи између тога да ли жели да живи у парламентарној демократији или тоталитарном режиму, и да ли су традиције на којима као друштво желимо да градимо своју будућност слободарске традиције Српске револуције и златног доба српске демократије, или је то жал за комунистичком једнопартијском диктатуром која Србији и њеним грађанима, као и српском народу у целини, није донела добро. Вратимо ли своме граду име Петровград, то ће бити знак наше воље, и не најмањи допринос тежњи да, после деценија тумарања по црвеним маглама, своју државу Србију, а са њом и Банат и Петровград, поново изведемо на пут којим су Краљевина Србија и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца крочиле за време владавине краља Петра Ослободиоца – пут слободе, правде, напретка и цивилизације.

 

др Александар Иванов (Фото: Јован Његовић Дрндак)

 

(Овај текст је, ради објављивања, измењена и допуњена верзија излагања на округлом столу Актива историчара одржаном 26. фебруара 2018)

Поделите:

Коментари

коментара