ЈОВАН ЊЕГОВИЋ ДРНДАК – ТРИБИНА О ЖАРКУ ЗРЕЊАНИНУ У МОМ ОБЈЕКТИВУ

На недавно одржаној трибини Социјалног форума, од стране предавача који живе од државе Србије, а у исто време су  јој нелојални, својим југословенством и призивањем једног тоталитарног режима, који је Српски народ, а и све остале, завио у црно, није се ни могло очекивати више, ни мање, таман толико да покажу свој прави крактер и своју идеологију, где се нож у стомак, рецимо, сматра револуционарном делатношћу од прворазредног значаја. Додуше, били смо сведоци изјава, по којима је Жарко Зрењанин, свако мало, био издаван од својих комуниста, што довољно говори о њиховом менталном склопу и храбрости уопште.

Иако је јасна чињеница, да су Петровграђани изашли на улице и тог 27. марата 1941. управо носећи слике Карађорђевића и узвикујићи добро познате пароле, нико не помиње где су тада били комунисти. Комунисти су у то доба били савезници са нацистима, па их нигде није ни било, бар не у Петровграду а и ако их је било, морали су да следе политику својих главешина у СССР-у, који су тада били у љубави са Хитлером.

Мирослав Самарџић се позива на индустрију, као да ју је он лично или „бравар“ стварао, а која је истине ради у Петровграду постојала и пре комуниста. Треба само подсетити на то, да је Виктор Елек, био директор шећеране тридесетак година. Овог часног Јеврејина обесили су Немци на почетку окупације а на плакату, којим је најављено јавно смакнуће, заједно с Елековим, налазило се и име Цвете Цукића, несрећног голмана фудбалског клуба АСК, из оближњег села Арадац.

Посебно би се могло полемисати о свему ономе што су партијски другови рушили, а рушило се све што им се хтело, па су тако рушили и такозвани Ајфелов мост, кога се старији суграђани и данас сећају са носталгијом. Рушило се да би се градило у духу новог времена, чији симбол је свакако зграда водоторња, у којој, уместо воде данас постоји, својеврсна сценографија страве и ужаса, где се голубљи измет  може товарити у тракторске приколице, а ходници подсећају на улазак у гробнице. О лифту из доба јуре, да не говоримо, о мосту на сувом, или о чувеним језерима, такође…

На трибини смо могли чути, како је у Титово време све било сјајно, јер били су срећни, додао бих, јер су живи, а све изнад тога се сматрало поезијом. Штафета младости, хала спортова, паркинг простор на главном градском тргу, да не говоримо о изјавама, како је социјализам излечио туберколозу. Такве и сличне будалаштине  биле би тачне, једино, када би рекли, да је примера ради, капитализам лечио све оно што се лечи антибиотицима, јер и медицина је ето ништа, спрам класног уређења.

Лицемерје као особина партијских другова, када говоре о томе да се историја понавља онима који је заборављају, најбоље се види по њиховом затирању свега историјског у овоме граду. Тако ни дан данас не знамо колико је људи стрељано и на којим местима, иако постоје подаци да је само једном приликом стрељано петсто Срба из Петровграда. Мучилиште попут Логора на углу Цара Душана и Гробљанске улице уместо да стоји као сведок страшног страдања за случајног пролазника, не представља данас ништа више од једне урушене зграде.

Партијске другове оптужује враћање имена Петровград, јер су као хијене пред историјом, оптужени као крвници, а не како добротвори, као они који су уништавали Србију, а свакако Краљевину Југославију. Циљ комуниста, фашиста и нациста је био исти, а то је смрт Краљевине Југославије. Комунисти су са Титом ишли напред и довели нас поново до братоубилачког рата, који су водили све њихови ученици и пионири попут Туђмана који је био Титов генерал, или Милошевића, који је опет био његов ученик. Све у свему једна протуприродна појава, која је довела и до рата и до Олује.

Име града не припада комунистима него свим грађанима, па тако нема смисла да се град зове по једном бандиту, какав је био Жарко Зрењанин а посебно је лицемерно да комунистички наследници у заштиту узимају националне мањине, кад је познат њихов однос према мањинама и вјерским заједницама у Титовој Југославији.

Убрзо по ослобођењу комунисти су показали свој прљав образ и починили злочине над немачком мањином, што није мимоишло ни жене и децу. Ратно право каже да у најмању руку деца нису крива, комунистичким бандитима су била, о томе сведоче споменици на крвав траг Титове армаде у Книћанину. О радничкој и социјалној правди говори систем, који су створили они сами, систем у коме су по узору на нацисте стварали концентрационе логоре, попут онога на Голом отоку.

Аутор: Јован Његовић Дрндак