Петровград.орг вам преноси беседу коју је директор ГНБ „Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић изговорио недавно на свечаној академији „Дани Српске у Банату“ која је одржана у Градској кући са благословом епархије Банатске, преосвећеног владике Никанора и покровитељством градоначелника Зрењанина Чедомора Јањића.
Поштовани, наша академија као да најављује и претходи Декларацији о заштити и очувању српског народа која ће бити представљена на Сретење 15. фебруара. Реч је о правно-политичком акту који Србима треба да омогући оно што је нормално за сваки народ у Европи и свету а то је: заштита идентитета, право на употребу српског језика и ћириличног писма, право на изучавање и неговање српске културе, историје и неговање херојских и слободарских традиција српског народа. Над овим садржајима неопходна је наша стална будност, са свешћу да нема те слободе која је освојена за сва времена и довијека. Народ који је прихватио да лозу својих владара сматра Светим и себе издваја одговорношћу и таквим поимањем живота који води тананијем разликовању добра и зла.
Своју хришћанску ренесансу Срби баштине почевши од Светог Саве творца српског Православља. Отуда на историјској ветрометини дугог трајања, можда је ипак од највећег значаја било што су сви Срби веровали у иста предања и култове, држећи до своје Православне вере и стапајући се духовно у неизвесну будућност, понели су и своје јединствено епско певање.
Српска епска народна поезија сачувала је један несвакидашњи морални кодекс. Несумњиво је да цивилизације опстају и трају на моралу и моралним начелима. Српска епика је представљала не превазиђену школу етике. Моралне вредности српског историјског епоса тешко да се могу наћи у укупној светској књижевности. Срби су своје историјске личности, памтили и преобраћали у Свеце пошто су заједно са њима бирали Небески пут славе.
Улога Православне Цркве у овом повезивању народа са његовом историјом била је пресудна. Код Срба Црква је делила судбину народа. Изложени сталној борби за одржање и прогонима предузиманих са свих страна српски народ није могао бити скуп слабих, малодушних и колебљивих. У тој борби у дугим вековима искушења Срби су вазда имали „су чим изаћ пред Милоша“. И јаки и поуздани и чврсти. Имали су своје свеце и хероје када су времена тражила жртву за Крст Часни и Златну Слободу!
У потоњој деценији двадесетог века, Срби су расчитавали шифроване поруке времена, недовољно. Нису резумевали и нису јасно тумачили ребусе светских моћника. У ратним сукобима деведесетих разбијала се држава, подигнута на великим идејама југословенства, без бистрог погледа у матици, занети и готово смушени у маглама илузије и утопије југословенства, не довољно се држало до српског становишта и до државних интереса српског народа.
Отуда Република Српска постаје за нас прави драгуљ. На дан Светог Архиђакона Стевана 9. Јануара 1992. године свечано је проглашена република српског народа у БиХ. Током четири дуге и тешке ратне године сачувана је херојским подвизма војске Републике Српске. Данас мудрим и храбрим вођством политичког врха одолева уценама и притисцима такозване међународне заједнице а све начином и стилом одважно и досетљиво у Кочићевом духу, па тако и нас, овде ведре и подижу, кураже. Зато нам је драго свако слово које долази и од Додика и од Кустурице и од Лазара Ристовског.
Сваким камичком који уградимо у мозаик јединственог културног и духовног простора ближи смо идеји, да мостови на Дрини не повезују више две државе, већ јединствен простор српског народа. Своје беле облутке, прилаже данас, овом мозаику и епархија Банатска и град Зрењанин.
На многаја љета!
Петровград.орг