Иван Бошњак „Боб“ је зрењанинац меленачког порекла који је сачувао од заборава (и пропасти) многе материјале који седоче о начину живота наших старих у Банату. Једна фотографија посебно заслужује да буде представљена. Слика говори хиљаду речи, а фотографија је, кажу,  икона XX века. Пред нама је фотографија породице Шајтнац . Шта данас говори страра каширана фотографија из 1917. године?

Није газда ко има волова,
нег` је газда ко има синова.
Народна пословица из Баната

Фамилија Шајтинац из Меленаца, 1917. г. Фото: Иван Боб Бошњак

Читким ћириличним рукописом је на полеђини фотографије записана белешка да би од заборава сачувала оно што фотографија не уме да изусти:

Фамилија Шајтинац

Сликано 1917. год. у Меленцима

У горњем реду, седе на столици: Милан (Станко) 1856-1925. Савета рођ. Лалетин, супруга Миливоја.

У горењем реду, стоје с лева на десно: Веца рођ Бојанић, супруга Боривојева, Радосав син Боривоја, Стојан син Боривоја, Боривој и Радивој, синови Милана (Станка), са штапом у руци је Вукашин син Боривојев са кофером у руци је Љубица кћи Радивоја и Велинке, до које је мајка јој Велинка.

Седе на земљи (с лева): Север, син Боривојев, Милосав и Трифун синови Радивојеви и Велинке.

Белешка на полеђини фотографије. Фото: Иван Бошњак Боб.

Меленчани су махом насељени из Поморишја, а фамилија Шајтинац, као што им само презиме каже, из села Шајтин. Село Шајтин је близу Надлака, одакле су њихови преци на народном сабору поносно одбли да постану паори.  Чак три депутирца  су представљала православне Србље села Шајтин на Скупу депутираца Поморишке војне границе који су једнодушно прихватили представку митрополиту карловачком Павлу Ненадовићу којом га обавештавају да нису „никогда захтевали, нити сад захтаевамо у праорски ред уступити“, да неће „паори бити ни под један начин“ и закључили „да на вјечноје поруганије наше паори не будем“. Поморишци су били тврђег карактера од свих осталих Срба под хабсбуршком влашћу, а сви Срби у хабсбуршкој војној служби су сматрали су да своје грунтове „да их кровју својом откупили јесу“. За разлику од других Србаља, који су тврдо држали да су привилеговани национ, Поморишци су сматрали још више. Сматрали су да су на територији Угарске они статус, тојест да су потпуно једнаки спахијама и да је њихов грунт само њихов на вечито, да су подложни само ћесару, свом православном митрополиту у Бечу и никоме другом.

У доба кад су живели и радили Mеленчани са фотографије, у Меленцима је постојало културно-просветно друштво „Ратарска општина Меленачка“.

Милан Шајтинац је на знамење понео симе Станко. Отац и газда породичне задруге у којој су биле породице оба његова сина морао је као дете морао преживети гладну годину у селу и заразу кугом 1863,  и велику поплаву меленачког атара 1869. и заразу колером 1873. године. Памтио је он и укидање Дистрикта 1876. године, када су Србима наметнути нотароши и беамтери Торонталске жупаније. Миланови преци и рођаци су били учесници Битке на Иљеву, банатском Косову код Башаида у којој је Перцел Мор потукао војску Срба у којој је учествовао одред Меленчана.

Још 1868. године, када је Милан био сасвим мало дете, историчар Александар Стојачковић забележио да у Меленцима живи „готово сам овејани Србин“. Милан Шајтинац је у доба настанка ове фотографије био сведок историје свог завичаја.

Преци ових Шајтинаца су потомци поносних Срба из Поморишја који се нису одселили у Русију, али су се преселили у данашње Меленце, на територију Великокикиндског крунског слободног дистрикта где су остали слободни ратари и никад нису постали ничији паори.


А шта фотографија каже?


На фотографији је породична задруга Милана Шајтинца. У оно доба би се рекло: Миланово друштво. Милан поносно седи на столици уздигнутих бркова, ослоњен на штап у новом светеру, чакширама и у громби капуту. На ногама су му чизме, што је тада носио само богати газда, вирилац. Под господским оделом је кошуља од белог, на разбоју отканог српског платна. Машне нема, јер бāба није неки килави градски господин што кашље, него здрав и јаки сеоски газда којег није стра` од назеба.  Пред њим су радости дедине, најмлађи унучади, боси или у опанцима и у дечјој ношњи. На млађима свет остаје. Пред дедом седе Боривојев Север и Радивојеви Милосав и Трифун. Онај Трифун  здраво воле да трчи, па су га оставили босог, јер је босоного `одање здраво.

Госпоја Савета (она је од Лалетиних), газдарица, седи уз десницу супруга. Држи за руку омиљеног унука Радосава, најстарије унуче, прву радост бабину. Скупила је косу укосницом. Ни она нема мараму или ешарпу јер је здрава и јака к`о и њен Милан, целог века је била кадра да прати у стопу мужа, како жени и доликује. Ето, није још ни седа. Старешица је, није нагиздана, сваки час треба да ускочи у пос`о са снајама, ради она још. Ето кецељу носи и пред сликером. Унук Стојан је јако самосталан и слободан, срб ће то бити, гле како има става. Баш су му трефили име. Кицош је, а и приличи му. Ногу преко ноге пребацио, шешир накривио, сашили му свилен светер са скупим дугмадима да се виде. Његов брат Радосав је стидљивији, нека је, слушаће старије, умеће да се чува. Имаће он способног брата, а он ће бити чуваран. Још је мали и у сукненом је оделу. Њина матер Веца је још млада, здрава и јака. Све јој образи пуцају од здравља, а на лицу јој се види материнска брига и нежност.

Старији син Боривој ће прихватити кућу од бāбе. Он све ради и за све се пита. Сушта је слика оца, исти је био Милан кад је био његових година. Млад, леп јак и носи пруслук са сребрним дугмадима. Рукама држи наслон столица оца и матере, а ослонац им је Милан и у старости, мада су још у снази и раде. Боривој је фелментеш, ослободио га је ћесар од војне службе да би радио земљу. То је ћесару још важније од војне службе јер и цар на земљи стоји.

И Радивој, други син Миланов, ослонац је оцу, уз његову је леву руку. Радивој је катана, дошао је на урлауб, зато је у војничкој блузи. То што војничку капу нема него шешир, значи да сад није под командом ћесара, него под бāбином командом, док се не врати ћесару. До њега је синовац Вукашин. Њему су дали штап и кофер, а обули га у ципеле. Ићи ће у френт да изучи занат. Поред њега је Радивојева ћерка Љубица, до своје матере Велинке. Благо Љубици, родила се у газдачкој кући, једина је сестра, а има шесторицу  браће.

Шајтинци су се сликали на својој покошеној ливади. Меленачки ратари на својој земљи коју њихови стари својом кровју откупили јесу. Има бāба два сина и шесторо мушке унучади, а биће још ако Бог да. Он већ зна како ће их поделити. Зна се ко ће остати на земљи, па ће њему остати капитал, а ко не остане на земљи добиће занат у руке. Свако живи од свог рада. Поредак у фамилији је очигледан. Свачије место је видљиво и свачије задужење је јасно. Ред на земљи као и на небу, а Богу божје па цару царево. Све се зна и све се одма` види. Нема ништа скривено у кући ових Шајтинаца, као да говори: Такви смо били какве сте нас угледали.

А можда није све било овако како је овај шлајбер писао? Можда фотографија не говори истину? Можда је све било другачије?

Ето кави су били људи наши стари, Лале, банатски Србљи Диштрикћани, ратари и газде 1917. године кад је јесен замирисала на ослобођење и уједињење, у години кад су се рушила три вековна царства која су поарчила своје време.


Шта је после било?


А после је дошло до великих страдања банатских синова који су гинули за ћесара у региментама на Пијави и у Галицији. Џандари су јурили логоше. Ослобођење је дошло и Банатом се орило: „Знаш ли Швабо ди је Банат равни, тамо живи Србин православни“. Сву Европу је покосила заразна шпањолска грозница коју су у Банату звали колера. Више је страдало од шпањолке него од рата. Краљ је укинуо спахилуке. Потом криза, многи су пропали. Па окупација и ново страдање банатских синова на Сремском фронту. И опет вриска матера, опет запевање сестара и опет црни флор на рукаву. Онда принудни откуп, конфискација и терање у задруге. Нова власт је проописала да газде морају да нестану јер су кулаци. Скојевци су певали: „Ој партијо дај ми парабелу да побијем кулаке на селу“. Многи су робијали због откупа. Све је морало да постане колективно, све што је остало приватно било је под сумњом. После је попустило, али је много младих отишло да потражи службу у граду, посао у фабрикама или су ишли у чак иностранство да раде. Пола века касније све се обрнуло. Све у шта се пола века терало да се верује престало је да вреди и све колективно је морало да поново постане приватно. И оно није ваљао, а ово сад је горе, толко горе да оно што пре није ваљало сад изгледа добро.

Времена се мењају, режими се смењују, моде пролазе. Има Шајтинаца данас и у Меленцима и ван Меленаца. Кажу да постоји Шајтин и у Украјини где су се Србљи из свог поморишког села одселили у доба кад је Украјина била Русија. Само у  Шајтину на Моришу нема више ни једног Србина.

Сеоба има, смрти нема, писао је Милош Црњански.


Наравоученије:


Меленачка породица Милана Шајтинца је за собом оставила портрет српске ратарске породице из Баната, Лала жуљевитих руку и меке душе, потомака првих слободних сељака признатих и опсталих на својој земљи у централној и источној Европи. Портрет људи који су чврстим ставом осванули у модерном добу пред објективом фото-апарата и отиснули своје човечанство на фотографску плочу. Узор и успомена да знамо какви су били стари и какво достојанство су нам оставили да га одржимо  и унапредимо.

Аутор: Душан Ковачев

25. 8. 2017. г.

Коментари

коментара

Send this to friend