Током државне церемоније коју је за викенд предводила премијерка Ана Брнабић у Прокупљу, обележено је у том граду сто година од ослобођења у Првом светском рату и откривен је споменик Другом пешадијском пуку Књаз Михаило, познатијем по називу „Гвоздени“. Реч је о пуку српске војске који је у историју ушао због јунаштва којим је задивио народе и реч је о пуку који је ослободио Банат и тадашњи Велики Бечкерек.

 

Свечаност у Прокупљу.

 

На споменику су уклесана имена свих битака у којима је учествовао „Гвоздени пук“ у оба балканска рата и у Првом светском рату и наведени су сви ослобођени градови 1918. године. Исклесана су и лица команданта „Гвозденог пука“ Миливоја Стојановића Брке, француског пуковника Шарла Транијеа, као и Милунке Савић и Флоре Сандс.

 

Француски пуковник, потом генерал Шарл Траније.

 

Имена јунака „Гвозденог пука“ уклесана су и на мермерним плочама у спомен-парку.  Чувен по храбрости, чврстини и високом борбеном моралу, пук су у првом позиву попуњавали српски војници у најбољој животној снази, од 21 до 31 године старости, који се мобилисао управо у Прокупљу, где се налазила окружна пуковска команда.

 

У његову част композитор Станислав Бинички је компоновао „Марш на Дрину“ – пуковник Миливоје Стојановић.

 

Међу члановима пука било је највише припадника Топличког округа, Јабланичана, Пусторечана, Топличана и Заплањаца, а уочи рата, 7. октобра 1912. године, кад је пук пошао из Прокупља у рат против Турака, у његовом саставу било је 60 официра, 445 подофицира и каплара, 4.210 редова и 29 музичара.

 

Команда пука на броју спремна да од Врховне команде прими ратни задатак.

 

Од педесет пукова, колико је бројала српска војска, само је Други пешадијски пук првог позива носио почасни назив „Гвоздени пук“. То име пук је добио спонтано од српских војника других пукова због изузетне храбрости и великих ратничких подвига на бојном пољу Балкана. Непријатељ их је добро запамтио и њихово јунаштво.

Један заробљени виши бугарски официр изјавио је српском команданту: „Цео дан на једној чуки борисмо се и борисмо се са железним пуком. Пет пута нас железни истера из наших редова. А и ми њих пет пута најурисмо са чуке. Но, не лези враже! Пред саму ноћ железни освоји чуку и наше редове. Моји војници побацаше оружје и опрему и дадоше се у панично бекство. Војници су бежали и гласно викали: Бегајте! Бегајте! Јури ни луди железни пук! Тога дана и једни и други имали смо велике губитке. На чуки само леш до леша убијен српски и бугарски војник. То је права људска касапница и страхота”. 

 

Ратна застава Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива „Књаз Михаило“, била је најодликованија застава у српској војсци.

 

Овај пук дуго није имао ни једно спомен обележје у Србији што је посебна национална срамота и говори о односу комунистичког режима према националној историји. Један споменик чувеном пуку подигнут је у селу Игриште код Куршумлије (ако Бог да у будуће Беле Цркве) а подигли су га мештани села пре две године о свом трошку. Држава Србија је коначно смогла снаге и средстава да исправи ову историјску неправду.

 

Потпуковник Михаило Ковачевић са својим војницима и народом слуша говор бригадира Драгутина Ристића у великом Бечкереку 1918. године.

 

Како о њима вели у познатој песми „Бој на Горничеву“:

То су они бирани јунаци
што германској сили одољеше
И челичне ланце раскидоше
И Бугарске армије разбише
Краљу своме образ сачуваше
И целоме свету доказаше…
Да Срб више роб не може бити,
За слободу крв не жали лити…

Слава и вјечнаја памјат „Гвозденом“ пуку Моравске дивизије I позива „Књаз Михаило“ јунацма Српске војске у ратовима за ослобођење и уједињење 1912 – 1918. године.

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара