Књиге проф.др Мила Ломпара, у граду на Бегеју, представљене су  у Културном Центру Зрењанина. Поред аутора, на промоцији је говорио извршни дирецтор ИК Catena mundi Никола Маринковић. У књигама проф.др  Мила Ломпара, чија промоција је уприличена у граду чије име, како је рекао на промоцији, не сме да помене, јер ће негде погрешити,  налазе се есеји, чланци, разговори, путописи на теме које осветљавају болне поразе српског народа. У својим књигама, Мило Ломпар обрађује као полихистор – идентитетске теме.

 

 

Књига „Слобода и истина“ обухвата ауторизоване и допуњене интервјуе, чланке и путопис. Текстовима редигованим и сабраним тако да чине једну заокружену целину, Ломпар је дао својеврстан наставак његове култне књиге „Дух самопорицања“. У „Слободи и истини“ аутор говори о глобализацији, последицама титоизма, основама и распростирању српске културе, али понајвише ово је књига о онима који су одабрали да буду слободни. За оне који и даље осећају одговорност према народу чији су део, ова књига биће светионик, рекао је Никола Маринковић.

 

 

Полемишући са тезама Радомира Константиновића гуруа Друге Србије др Ломпар закључује :„Наши глобалисти су увек били највећи паланчани: то их разликује од космополита.“ Милош Црњански је био наш највећи космополита, који је истовремено био националиста, не и шовиниста, написао је један „Роман о Лондону“ а истовремено је написао и „Сеобе“, рекао је Ломпар. Светозар Милетић је био истински либерал, космополита али је тај либерализам супротам данашњем неолиберализму јер је истовремено јасно националан.

 

 

Осећање дужности, које је некада красило наше претке, борба за слободу и државу без икаквих привилегија и као слободан избор, требало би да буде високи идеал данашње националне интелигенције. Јер, не постоје интелектуалци само зато да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима кад је бити или не бити за националну културу, нешто били, каже Ломпар. Није у његовом излагању јасно, како то постићи без праве вере и црквеног живота. Ломпар сматра да је посебан проблем крајња неорганизованост Срба и то је тачна дијагноза, али се не види како превазићи неорганизованост, ако Срби нису окупљени око Христа и његове Цркве, као што су то били преци вековима у назад. Ако српски народ није Нови Израиљ онда шта је, скуп индивидуа? Отуда, како добро запажа Ломпар постоји у Торонту Вијетнамски крај града али не и Српски крај.

 

 

Мило Ломпар говори о системском деловању хрватске културне политике, која је кроз Југославију обезбедила свој опстанак, на рачун нестанка дела српске културе. Ломпар објективно и аргументовано упућује на повезаност хрватске културне политике са титоизмом. Из ових веза у Хрватској се развија национални мит, док се у Србији, под притиском  оних  које он назива „секуларним свештенством“ негује  мисао о неојугословенству,европејству без алтернативе, као једином извесном путу у будућност.

 

 

Ломпарова је мисао, да „Културе нису спонтани процеси… нису само природне појаве, оне су и вештачке творевине“. Навео је пример Италијанског књижевног језика којег је у тренутку формирања говорило свега 2% Италијана. Мерама државе и просветне политике у току деценија по уједињењу Италије тај процес  је постепено напредовао и данас тим језиком говоре сви Италијани.

Проф. др Мило Ломпар заузима друштвено одговорну позицију и приповеда о универзалним  људским вредностима; о великом и тешком духовном задатку сваке нације, о највећем светском фронту, о људској врлини и моралу. Ломпар налази занимљивим да се феномен српске кривице кроз прошло столеће једнако јавља и одржава као констаната у различитим, често неспојивим идеолошким дискурсима, формама и историјским околностима. Суочени смо као нација са наметањем одговорности за Први светски рат, са последицама примене дрезденске доктрине Коминтерне о великосрпској хегемонији, са њеном практичном применом у титоистичкој Југославији, дезинтеграцијом српског простора и креирањем нових нација, крајем Југославије, где српска кривица опет доживљава тријумф у наметању одговорности за њен распад.

 

 

Та спољашња наметања, како је појаснио Ломпар, продукују посебно озбиљне посљедице тек када се у нашој интелектуалној свести добровољно или диригованим медијским притиском постепено прихватају као опште прихваћена гледишта.

„Дух самопорицања јесте поунутрашњивање, прихватање тих спољашњих настојања, које се уместо проверавања узимају и изнутра образлажу на начин који производи трајна и неповољна дејства. Кључно је да се разуме да промене које се одигравају у култури, та настајања да се дезинтегрише српска култура – представљају трајни ефекат ових идеолошких наметања“, опомиње Ломпар.

 

 

Покушаји измештања светионика српске културе  из српског културног контекста, попут Дубровачке књижевности, Ива Андрића, Хрвата који је свесно пришао српској култури или Његоша, који никако не иде уз монтенегринство, само су неки појавни облици овог инжењеринга. С тим у вези је и настојања да се српска баштина на Косову и Метохији искључи из државне надлежности Србије у УНЕСКО-у.

„Формула духа самопорицања јесте – све што је српско треба свести на србијанско, а да оно што није србијанско – као што су Његош, Андрић, Селимовић или сликар Петар Лубарда временом треба да престане да буде српско“, истакао је Ломпар.

 

 

Отуд је, сматра Ломпар, неопходан повратак „српском становишту“, како је то, подсјећа он – још 1935. године формулисао Милош Црњански, тада декларисани националиста, Југословен. Он је увидео да је криза Југославије последица хрватског и словеначког ексклузивизма, који се ни на који начин не може неутралисати него поновним конституисањем начела равноправности и узајамности.

 

 

„Потребно је водити српску интегралистичку политику – наша културна политика треба да води рачуна о целокупности српског народа без обзира на границе, и да се национално становиште врати у српску политику. Све земље у окружењу а посебно у Европи имају странке које су представици националног становишта, а код нас – управо као последица те идеологизације – национално становиште се по дефиницији своди на националистичко, иако је разлика између ова два појма веома велика и у теоријском и у практичном смислу“, закључио је Ломпар.

 

 

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара