Део бриљантног текста, о политичким погледима Ж.Зрењанина на национално питање и аутономију Војводине, професора социологије Недељка Куљића, под називом „Зашто Петровград“ који је написао поводом првог састанка Иницијативног одбора Удружења „Петровград“, преноси вам Петровград.орг у жељи да расправу о овој теми вратимо са поља политикантских замена теза на поље аргумената .

 

 

 

…И позивање на погледе Ж. Зрењанина је подређено истој сврсисходности. То је разлог због којег овдашњи чувари његовог имена и дела, тумачећи га ван контекста у којем је настало, у њему налазе оно што желе да нађу.

Једна од политички употребљивих тема је прича о пљачки Војводине. У духу поставки Коминтерне, у којима је читава Краљевина СХС представљана као бастион империјализма и савезница западних сила и идеолошког постулата по којем је национална буржоазија први политички противник, Зрењанин је, доиста, више пута писао о „србијанској“ експлоатацији Војводине. Међутим, он је, сагласно марксистичком начелу о примату класног над националним , писао и о експлоатацији хрватске, па чак и војвођанске буржоазије и опасности да Војводина „падне у канџе нових империјалиста, а то су мађарска ревизионистичка и немачка национал-социјалистичка буржоазија“. (Трудбеник, бр.1, год,1, јануар 1941.) У спису Национално питање тврди да „једино социјалистичка револуција и совјетска власт могу да реше национално питање у Војводини“ на начелима пролетерског интернационализма. Следећи исту логику  Царску Русију проглашава „најреакционарнијом државом на свету“ а СССР „најнапреднијом и најслободнијом“ земљом која је ослободила белоруски, украјински и бесарабијски нареод, те народе Литваније, летоније и Естоније „које су пљачкали руски племићи, француски банкари и остала банда међународних пљачкаша“. (Истина, год.1, бр.1. децембар 1940.) На сличан начин 1941. пише и о погрешном опредељењу Пољака за независност. Пољаци су,  користећи се правом на самоопредељење, 1918. пошли за својом националном буржоазијом, због чега су постали плен немачких империјалиста.

 

 

Наведени ставови, који потврђују Зрењанинову доследност усвојеном идеолошком становишту, немају ничег заједничког са помодним евровојвођанским политичким кичом у коме се лењинизам замењује антирусизмом, а аргументи за критику српског национализма преузимају од ХДЗ-а, хрватске уличне деснице и католичке цркве. Нити су упоредиве историјске околности његовог и данашњег времена, нити идеолошки концепти пролетерског  интернационализма и „средњоевропског регионализма“.

 

 

Као човек партије, Зрењанин је и своје антифашистичке ставове усклађивао са њеном стратегијом. Залажући се за приближавање СССР-у и удаљавање од немачке, јануара 1941., у прилогу „Тражимо наслон на СССР“, наглашава да „трудбеници Војводине, као и целе Југославије, одлучно устају против увлачења Југославије у рат на страни било којег блока белосветских мперијалиста“. (Трудбеник, бр.1.год.1, јануар 1941) У промењеним околностима, 1942 (према августовском броју Истине) позива на борбу , указује на „потпуну пасивност маса“ у Бачкој и Барањи, истиче да „Изузев Срема, Војвођани не воде тако успешну борбу против окупатора као остали народи Jугославије“. Свестан препрека, при том, упозрава да је „национална мешавина…велика сметња за успешну борбу“, указује на „крваве мере мађарских војних и цивилних власти“ и чињеницу да су у Срему „усташки бандити нашли упориште код доброг дела Хрвата“. С јасним програмским циљем да је антифашистичка борба истовремено и борба за нову власт, јер „само власт до оје се дође кроз борбу – борбом ће и да се брани, одржи и учврсти“, Ж. Зрењанин позива на освету: “Срби, у вашим рукама налази се заства борбе против крволочног Хортија…Да су Новосађани и Шајкаши за време јануарског покоља на ударац одговорили ударцем не би пало десетак хиљада душа…Убијени траже освету. А ви, осветници,где сте? Смрћу треба кажњавати окупаторе и њихове слуге.“

 

 

Значајно место у Зрењаниновом политичком програму имало је размишљање о устројству друге југославије. Околност да је данас готово немогуће наћи студију ,прилог или интернет одредницу у којој се не цитира његов став по коме Војводина треба да буде равноправна (аутономна) јединица у будућем државном преуређењу са „осталим покрајинама“ –  указује да је реч о средишњем предмету интересовања. Идеју о Војводини као посебној јединици заступао је 30-тих годинапрошлог века „Војвођански фронт“чији су најважнији савезници биле хрватске националне странке (ХСС и В. Мачек). Иако се у аутономној историографији  тврди да су положајем Војводине у старој држави, Краљевини Југославији, практично сви Војвођани били незадовољни (Кончар, Боаров, стр.89) – фронт је на изборима из 1938. Добио занемарљив број гласова. Из разлога који су наведени, средином 30-тих приближиће му се и комунисти. Разрађујући програмску идеју КПЈ (и Коминтерне) Зрењанин је писао да је сигурно „да ће Србија, Хрватска и Словенија тражити да буду федеративне јединице, док ће остале покрајине свој положај одредити народним плебисцитом. „И комунсти ће одредити у тим покрајинама свој коначан став према датој ситуацији, за разлику од неких грађанских партија које безусловно траже федерализам.“

 

 

Као извори за илустрацију Зрењанинових ставова користе се реферат Национално питање из 1938, Платформа Иницијативног одбора СРНВ из 1939. И наводи из прилога штампаних у листовима Трудбеник и Истина у периоду од 1940 до 1942. Садржај поменутих списа сведочи да су и његови погледи на федерализам и устројство државе повезани с конкретнио-историјским околностима. Иако се у политичком говору и публицистици (нпр. Монографија Ж.Зрењанин, Казивања,, Поема, сећања сабораца, Зр. 1974. Стр 261-263) истиче његова брига о положају Војводине у будућој „федеративној демократској југославији“, увидом у наведене изворе лако је установити да се у њима појам федерализма уопште и не помиње. (Такав закључак се може наћи и у студији Чедомира и јелене Попов Аутономија Војводине српско питање, Сремски Карловци, 2000).

 

 

Представници аутономне историографије поред тога тврде да то „никако не значи да су ти стратешки циљеви напуштени, о чему, уосталом, говори и цела потоња партијска политика и у југославији и у Војводини“. (Кончар, Боаров, стр.91) Партијска политичка пракса, дакле, као доказ веродостојности историјских објашњења! То је разлог  због којег ови „знанственици“ са својим политичким следбеницима својатају Зрењанина и (уз Тита) га сматрају „најутицајнијим човеком у врху КПЈ који се залагао за федерални статус Војводине“. Због његовог убиства веле, „та покрајина на историјским састанцима на којима се одлучивало о уређењу државе није поменута“. Међутим у истом знанствено-политичком галиматијасу налазимо тврдњу С. Дороњаког, да сам „Жарко није хтео да иде на Друго (?) заседање“ АВНОЈ-а (Кончар, Боаров, стр.128) а на једном блогу, опет, став електронских фанова да је војвођанску делегацију и Ж.Зрењанина 1942. „проказала србијанска комунистичка клика са Ранковићем и Нешковићем, да би спречила да ови на заседању (Првом) АВНОЈ-а затраже и добију за Војводину статус републике“. (Значи, спречен смрћу да оде на Прво, одлучује да не оде на Друго заседање!? А о Војводини није било речи ни на Првом ни на Другом заседању АВНОЈ-а). У истом духу је интониран и исказ Дороњског из 1979. У којем он емфатично брани наводно угрожено јединство покрајине, указујући да њену поделу комунисти нису прихватили ни 1941., када је „један део отишао Хортију, а други Недићу, итд. А трећи Павелићу.“( Кончар, Боаров, стр.95). Ко је онда Барању уступио Хратима?) Према томе, нису немачки фашисти са савезницима окупирали и раскомадали Србију, већ су Војводину раскомадали Павелић, Хорти и Недић. Другим речима, Србија не само што пљачка, већ и комада Војводину – и саму себе. Несувислости које сваки коментар чине излишним.

 

 

Већина савремених историчара је сагласна да је начин успостављања федеративног устројства друге Југославије недовољно разјашњен. Извесно је да се о њему није одлучивало „народним плебисцитом“, већ у уским партијским круговима, под утицајем разлога и околности о којима се могу износити различите претпоставке. Осим тога о статусу Војводине, која је одлуком Велике народне скупштине из 1918. У Краљевини СХС ушла као део јединствене Србије, после Другог светског рата одлучивало се и у сенци Војне управе за банат, Бачку и барању, успостављене октобра 1944. Иако је овај простор већ тада био ослобођен, по наређењу Јосипа Броза на њега су уведене јединице IV хрватског корпуса на челу са генералом Иваном Рукавином. И то је део објашњења настанка војвођанске аутономије и један од разлога због којег је историчари називају кроатокомунистичком творевином коју Срби нису тражили, нити им је требала (В.Крестић, Ј.Пејин). Она је формирана у складу са идеологијом , интересима и унутрашњим компромисима комунистичког режима, а сви „историјски“ скупови, делегатске установе и револуционарне норме из 1945., имале су задатак да обезбеде привид легалности овој политичкој самовољи. Закон о установљењу и устројству АПВ из септембра 1945., донет је пре новог Устава и „демократских избора“. Устав и модел федерализма изграђени су по совјетском обрасцу, а избори одржани уз бојкот опозиције, са бирачким списковима из којих су избачени многии грађани, без независног судства, слободе политичког организовања и међународне контроле. (Досије Војводина, Београд 2014, стр. 45-85) Ако се, уз то, има на уму и погром политичких противника (нпр. Стрељање стотине највиђенијих грађана Н. Сада 1944) звучи сасвим надреално, кад се данас, Зрењанинов однос према статусу Војводине актуализује и условљава демократским или недемократским карактером окружења…

 

 

Приредио за Вас Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара