Др Тодор Петковић је генерал-мајор авијације Војске Србије у пензији и члан Клуба генерала и адмирала Србије. Др Тодор Петковић је рођен у Вршцу. Завршио је вазхупловни смер на Војној академији, затим и Командно-штабну академију РВ и ПВО, као и Школу националне одбране. Дипломирао је и на Факултету за социологију, политичке науке и новинарство (смер међународних односа) у Љубљани, а завршио је и постдипломске студије на овом факултету. Радни век завршио је као заменик начелника Управе за безбедност Војске Југославије.

Србија и НАТО: аргументи против чланства

НАТО пакт, који је настао као противтежа Варшавском уговору, представља војну машинерију Запада уз помоћ које он реализује своје циљеве и интересе који се противе елементарним људским слободама. НАТО пакт насилно спроводи наметање сопственог виђења “демократије“ која у стварности представља окупацију, поробљавање и уништење неподобних земаља и њихових лидера. Запад је помоћу НАТО пакта 1999. године извршио агресију на нашу земљу како би нам отео интегрални део територије, променио свест људи и мржњу усмерио ка тадашњој власти по принципу “они су криви што нас бомбардују“. НАТО пакт је убијао и уништавао Србију и њено недужно цивилно становништво и омогућио албанским терористима да створе квази државу Косово на темељима српске историје, духовности и идентитета. Србији је отето Косово и Метохија. Ту није реч само о површини државе која износи око 15% укупне територије Србије већ је реч о људима, и непроцењивом културно-историјском благу које представља идентитет српства. НАТО пакт не само да је убијао већ је и окупирао духовни центар Србије. Тренутно, НАТО ради на стварању тзв. војске Косова која ће настати од “косовског заштитног корпуса“, односно “косовских снага безбедности“.

Чланство у НАТО-у, како истиче проф. др Радиновић, није у интересу Србије. “Не само што је реч о агресивном војном савезу који је у служби америчке глобалистичке хегемоније, већ чланство у овом савезу носи велике ризике и претње“, објашњава Радиновић. “Србији данас војно не прети ниједна држава из окружења, што је већ дуже време европски тренд, па јој није потребна ни заштита неке алијансе. Чланство, са друге стране, носи сврставање и отварање непријатељства са неким снагама и државама које нас неће угрожавати у случају неутралности. Радиновић као аргумент против војне опредељености за западни савез наводи и чињеницу да НАТО помаже стварање војске Косова, што директно угрожава балканску и европску безбедност. “Уколико Србија постане члан Северноатлантског савеза руске ракете биле би окренуте ка нама. Ту нема љубави, већ чисте политике одбране“ истиче Радиновић.

Џулијан Харстон, бивши шеф Канцеларије УН у Србији, показујући разумевање за “заоставштину“ бомбардовања НАТО-а 1999. године и чињеницу да Србија никада није била члан ниједне војне алијансе, позвао је Београд да извуче максимум из програма Партнерство за мир и сачека да види како ће се НАТО даље развијати.

Стивен Мејер, бивши шеф ЦИА за Балкан, каже да лично не разуме шта би Србија добила уласком у НАТО. Према његовој оцени, НАТО је организација у мировању која постоји само зато што САД тако желе, а ЕУ је заједница која је очигледно финансијски обогаљена, која не зна шта жели, ни колика хоће да буде. “Те су организације пре десет година биле важне за развој региона, али данас није тако. Србија треба добро да размисли у каквом савезу жели да буде с таквим организацијама. Али, нажалост, сви ваши политичари се приклањају Западу, што Вашингтон и Брисел нашироко користе“, закључује Мејер.[46]

“Регионална безбедност нарушена је једностраним проглашењем независног Косова, под окриљем САД, НАТО-а и ЕУ. То је данас главни разлог што Србија не може да мобилише своју јавност да прихвати прикључивање НАТО-у. Наиме, није више реч о томе да се убеди опозиција тој идеји и да се преусмери наслеђени дух, већ да се истовремено када НАТО, као извор агресије, подржава територијално цепање Србије, од ње очекује да приђе војном савезу који је то стање произвео. Коме је била потребна брзина признавања независног Косова, зашто је покренута политика “стандарди пре статуса“ (као да се није знало да је неостварива), а од које се потом одустало? Тим пре што би Србија била задовољена формалном сувереношћу и отвореним путем ка ЕУ. То би и за Косово био бржи и мање захтеван пут ка истом циљу“.[47]

Србија је раније гледала, а и данас позитивно гледа на савезништво, што се види из њених стратегијско-нормативних докумената о одбрани по којима се одбрана земље остварује ослонцем на сопствене снаге, али и учешћем у коалицијама (савезима). Дакле, она рачуна са таквом могућношћу за случај да буде угрожена, а не буде у стању да самостално оствари своје одбрамбене циљеве. Међутим, спорно је да ли Србији у данашњем мирнодопском тренутку уопште треба савезништво кроз чланство у НАТО. Оно би имало смисла само под два услова: први, да Србија зарад тзв. реал-политике прихвати противнике НАТО као своје, уз све политичке, економске и војне консеквенце таквог опредељења и други, да је НАТО спреман да штити територијални интегритет Србије.[48] То се најбоље видело на дешавањима са простора бивше СФРЈ када је у питању српски народ.

Медијском манипулацијама Срби су проглашени за кривце у свим комбинацијама балканских сукобљавања деведесетих. Потом је војна алијанса бомбардовала Србе, прво у Републици Српској чиме је скројила карту Босне у Дејтону. Затим је 1999. године иста судбина снашла и Србију, после чега је отргнуто Косово и Метохија из састава српске државе. Све ово је и пре и после пратила пропаганда (као медијска припрема и наставак војне интервенције) о етничком чишћењу Албанаца и незрелости Срба као варварске нације која је тиме правдала у очима светског јавног мњења интервенцију НАТО-а. Најважнији циљеви медијске кампање би били стварање слике у светском јавном мњењу о прекој потреби опстанка НАТО-а и исправност америчких ставова о српској геноцидности и варварству које је проузроковало интервенцију. Дакле, данашње стање на Балкану и настанак нових држава – при чему је Србија највише оштећена – представља резултат америчке политике, подржане војним савезом у којем она има доминантну улогу. НАТО је био ударна песница и гарант при спровођењу америчке политике ситњења српског народа стварањем Косова као државе а које чини се има логичан продужетак у лаганом издвајању Војводине из државно-правног система Србије.

Такође, Србија под НАТО-ом мора да прихвати ревизију историје која би значила признање њене кривице, не само за “геноцид“ над Албанцима који је проузроковао најновију агресију из 1999. године већ и за праведну двовековну борбу којом се изборила за независност и за позицију слободног и државотворног европског народа. Ова ревизија историје се врши већ више година, како у Хашком трибуналу тако и у већини домаћих “независних“ медија. Срби ако хоће да приступе НАТО-у мораће њену коначну верзију да прихвате у потпуности. Мораће да се уподобе тој новој историјској свести и да се одрекну својих хероја и људи које су славили и на њима градили свој идентитет.

Уласком у НАТО савез Србија би била доведена у парадоксалну ситуацију. Наиме, морала би да даје људство за интервенције на разним планетарним жариштима зарад америчких интереса док би одбрана сопствених територија (Косова и Метохије као изворишта и врела српске националне идентитетске утемељености) била онемогућена. Уласком у НАТО Србија би дакле признала постојеће стање као последицу деловања Америке и НАТО-а и потпуног прихватања њихове визије Балкана. Исто тако, у перспективи би морала да аминује ревизију балканске и европске историје и да се сагласи са америчким историјско-политичким догмама новог глобалног поретка који је Србе приказао као један од најгорих народа на свету.

Уласком у атлантску алијансу Србија би, хтела не хтела, морала да делује у интересу овог савеза, а интерес савеза је потенцијално супротстављен руској националној безбедности. Русија на ово сигурно не би гледала благонаклоно. Штавише, у склопу акција НАТО-а којима би се морала прикључити Србија, Русија би нас видела непријатељски као део америчко-НАТО тима.[49]

И још нешто је потребно рећи о наводној безбедности коју нам НАТО нуди. Од кога смо ми то угрожени, од Русије, од Кине или неке друге велике државе? Не, никако. Или смо можда у случају неприступања Алијанси угрожени од саме Алијансе? Што нам НАТО заговорници отворено не кажу ако је стварно тако. Што нам не кажу да морамо ући у НАТО да би нас НАТО заштитио од НАТО-а. Док се на то питање не одговори ми знамо да смо угрожени само од наших суседа (који се под патронатом Америке често и директно мешају у наше унутрашње ствари) и унутрашњих дезинтегративних процеса које Америка и НАТО подстичу већ две деценије, те је њиховим вишестраним деловањем дошло до дробљења српског националног простора и сатанизовања Срба као народа.

Уласком у НАТО ми бисмо прихватили и легализовали постојеће дробљење српске државе. Такође бисмо изгубили макар минималну шансу да све неистините стереотипе о нама демантујемо и тиме, макар у далекој будућности, заслужимо шансу на рехабилитацију наше нације у правном и моралном смислу. Пристајањем на “праведност“ данашње прекомпозиције Балкана, капитулирали бисмо пред ревизионистичком историјом ових простора (али и Европе и Русије) креираном од Запада.

Политика Србије мора бити окренута свим странама света и мора бити флексибилна, па чак зарад народа и понизна према светским моћницима али та понизност ипак мора да има црту испод које се не иде. Та црта је чини се исписана на вратима НАТО-а. Другим речима Србија зарад својих интереса и зарад очувања елементарног људског достојанства, које мора имати свака нација, не сме да плати (превисоку) цену приступу “америчкој“ војној алијанси. Уради ли то признаће све своје “кривице“ пројектоване у америчкој “кухињи“, оправданост губитка Косова и Метохије, ревизију своје вишевековне историје, конфронтираће се са Русијом и сузиће ионако минимални маневарски простор који још имамо.

Ширење НАТО према Русији и Кини јасно показује у коме он види своје противнике, али и мотиве због чега то чини. Чланством у НАТО Србија би се, хтела то или не, декларисала против њих, што би било дугорочно штетно по њене интересе, тим пре што нам одатле не прети никаква опасност. У њеном интересу није ни конфронтација са оним земљама које су од стране НАТО, односно САД евидентиране као “извозници“ тероризма и претња њиховој безбедности, односно које треба “демократизовати“, колико год се не слагала са њиховом политиком. У том погледу довољно је поучан пример Шпаније која је након терористичког акта у Мадриду 2004. године повукла свој војни контингент из Ирака.

С друге стране, албански политичко-терористички фактори на КиМ још од времена Рамбујеа и агресије добијају снажну политичку, логистичку и војну подршку НАТО-а, што је потврда континуитета његовог непријатељства према Србији. Признање независности КиМ од стране већине чланица НАТО и захтев САД да се Србија одрекне Резолуције СБ УН 1244 докази су доследности такве политике. Она се није изменила ни након покушаја да се приближимо НАТО кроз чланство у програму “Партнерство за мир“, Споразум о војној сарадњи са државом Охајо, реформу Војске по НАТО стандардима и друге манифестације оданости. Зато је сасвим сигурно да наше чланство у овој алијанси не би променило овакву политику, а могло би да се протумачи и као признање стања које је она произвела.

Све ово очигледно не иде у прилог тезама о безбедносним потребама уласка Србије у НАТО, али ни ставовима да би нам то омогућило јачање демократских процеса и институција, бржи улазак у ЕУ, ефикаснију борбу против организованог криминала и тероризма, веће улагање у нашу привреду и тако редом. Јер, савезништво никада није било школа демократије и нико нам не стоји на путу демократизације друштва. Сузбијање организованог криминала и борба против тероризма није посао савеза оваквог типа, већ неких других институција и интеграција, док страна улагања зависе од интереса инвеститора, ширине простора за инвестирање и политичке стабилности земље, која зависи само од нас. Исто тако, нису прихватљиве ни оне идеје да нам је потребно војно савезништво са Русијом као заштитом од НАТО, јер она сасвим сигурно не жели сукоб са њим, а то није ни наш интерес. Ова сила се враћа на Балкан својим привредним, а не војним потенцијалом и на том плану Србија мора да пронађе много више простора за сарадњу. Исто то важи и за друге земље са којима се може артикулисати заједнички економски интерес (Кина и др). Зато је савезништво у овој сфери, ако се тако може назвати, наша далеко већа потреба него у војној, јер само снажна привреда може Србију да учини безбедном и повећа њену одбрамбену моћ.

Принцип активне неутралности у перспективи може бити проширен на комплетну спољну политику Србије, која би настојала да промовише нашу државу као фактор неутралности на Балкану који дугорочно остаје ван спорних међународних политичких, војних и других интеграција, док са друге стране у потпуности отвара своје билатералне перспективе ка свим странама света. Такође, у спољнополитичком смислу, активна војна неутралност значила би и остваривање активне билатералне сарадње са осталим државама које су се прогласиле неутралним и учешће у програмима које оне организују.

Тренутно, у оквиру НАТО постоје разлике које тешко могу да се сматрају спорадичним. То су пре различите стратешке визије за будућност Алијансе: САД желе да НАТО буде инструмент за изазове глобалне безбедности, чланови из Западне Европе у алијанси виде средство везивања САД за Европу и стабилизацију и ширење Европе заједно са ЕУ, док се чланице из централне Европе фокусирају на супротстављање потенцијалној руској претњи. “Савез неће бити у стању да превазиђе ове дубоке разлике. Уместо тога, чланице морају да се науче да их толеришу и налазе разумне компромисе унутар НАТО да би НАТО остао ефикасан у одсуству јасног стратегијског консензуса“, истиче Чарлс Купчан.[50]

“Био сам против бомбардовања Србије и имам разумевање за то што ваша земља не жури ка НАТО-у. Сваки народ има своје достојанство. Може се бити чланица ЕУ, а да не будете члан НАТО-а, што показују и примери Аустрије, Ирске, Кипра, Малте… Неутралност Србије је сасвим прихватљива, и то са тачке гледишта европске безбедности“.[51] “Договор на крају “хладног рата“, а ја сам тада био министар одбране и учествовао сам у преговорима, био је да НАТО не поставља своје базе на истоку. Уједињена Немачка би била чланица НАТО-а, али би војне снаге остале на западу земље… Постављање војних инсталација је кршење духа договора “четири плус два“ и резултат је Бушове политике…  Американци хоће да поделе терет, да ми шаљемо своје војнике у ратове као што је авганистански да бисмо подржали њихове напоре. Европске владе су прилично скептичне према томе, па има веома мало дељења терета и још мање дељења одговорности“.[52]

Чланство у НАТО није условљено чланством у ЕУ, нити чланство у ЕУ зависи од чланства у НАТО. Постоји један број земаља ЕУ које нису део НАТО и неколико НАТО земаља које нису део ЕУ. Чврсто верујемо да су даље евроатлантске интеграције земаља на западном Балкану – кроз партнерство или чланство у НАТО, или ЕУ – најбоља гаранција за дугорочну стабилност на Балкану. Имајући све ово у виду, на Србији је самој – а не на било коме трећем – да донесе одлуку о свом месту у региону и шире у свету, као и о томе којих међународних тела земља жели да буде део.[53]

“Отворени оптимизам са обе стране Атлантика, ипак, не може да прикрије нарастајуће сумње о значају НАТО-а за политичке изазове 21. века, нарочито о целисходности опстанка те организације на дуги рок. Док НАТО на први поглед делује као импресивна организација, његова способност као делотворног безбедоносног механизма нагло опада. У Тексасу постоји популарна изрека о људима који имају изузетну репутацију али поседују јако мале стварне способности: “all hat and no cattle“,[54] која се може применити на НАТО. Непогрешиви знакови овог проблема постоје у неколико области: слабост и рањивост нових чланица и кандидата за чланство; неспретна савезничка политика која је створила озбиљне тензије са Русијом; нарастајуће поделе унутар савеза око политике према Русији; анемично деловање НАТО-а у Авганистану; и узнемирујуће опадање војне способности код кључних европских чланица алијансе.[55] Нове чланице које је савез прихватио од краја “хладног рата“ су слабе, штићеничке државе (client states), које очекују да их бране Сједињене Државе. То је у целини истина, чак и за прву рунду проширења, у којој су се прикључиле земље средње величине, Пољска, Чешка и Мађарска. То је постало много очигледније у другој рунди, када су прикључене тако мале државе попут Словачке, Словеније, Латвије, Литваније и Естоније. Такви микро-савезници су уживаоци безбедности а не ствараоци безбедности. Са становишта америчких интереса, они не представљају добит него обавезу – потенцијално веома опасну обавезу“.[56]

„НАТО цени партнерство са Србијом и ја сам поносан на своје снажне везе пријатељства с вашом земљом“, истакао је Столтенберг и нагласио да Атлантски савез жели да продуби сарадњу са Србијом уз поштовање њене неутралности, попут сарадње НАТО са Аустријом, Шведском и Швајцарском. НАТО, како је рекао, снажно подржава дијалог Београд – Приштина и позива све стране да буду уздржане и учествују у дијалогу на конструктиван начин.[57]

Који су аргументи изнесени против чланства Србије у овом војном савезу?[58]

  • НАТО је бесправно бомбардовао Србију, наносећи нам огромне људске жртве и материјалну штету.
  • Западна војна алијанса је запосела део суверене територије Србије – Косово и Метохију.
  • НАТО се у великој мери понаша као “светски полицајац“, и то пре свега као “превентивни полицајац“, тако да би и српске трупе учествовале а њени војници и гинули у војним мисијама у којима би штитили туђе интересе.
  • Реч је о војној организацији која је на просторима бивше Југославије учествовала у низу акција у којима је српска страна била губитник, па је наше евентуално чланство у том савезу у великој мери закаснило.
  • Иако више не постоји Варшавски пакт, у Русији сматрају да је НАТО окренут против ове земље, тако да би српско сврставање на страну западне алијансе било и сврставање против нашег традиционалног савезника.
  • Чланство Србије у НАТО је могуће само ако огромна материјална штета настала бомбардовањем буде надокнађена.
  • За успешан развој Србији није потребно војно сврставање него снажна привреда, што показује пример безбедносно неутралних европских земаља.
  • Припадност војном савезу претпоставља куповину оружја од најмоћније државе савеза, уз гашење сопствене наменске индустрије.

Оцене и закључци Београдског форума за свет равноправних усвојени још 2011. године задржали су пуну актуелност и вредност и данас:

 –    НАТО је милитаристичка алијанса која служи искључиво америчким империјалним интересима;

–  НАТО се понаша агресивно и освајачки у целом свету, од Блиског, Средњег и   Далеког Истока, преко Источне, Централне и Северне Африке до Сирије и  Украјине;

–  Глобални интервенционизам и стратегија експанзије на Исток (руске границе)  представља опасност по мир и безбедност у Европи и свету;

– НАТО изазива оружане сукобе, под лажним образложењима, са циљем успостављања тоталне контроле над економским и природним ресурсима, стратешки важним територијама и тржиштима да би очувао привилегије развијених над мање развијеним земљама;

–  НАТО је реликт “хладног рата“ и није у стању да реши ни један међународни сукоб или проблем;

–    Чланством у НАТО Србија не би могла да унапреди своју безбедност;

–   НАТО је одувек био главни непријатељ Русије а данас је његов стратешки циљ одвајање Русије од Европе, њена изолација, економско изнуривање, дестабилизација и разбијање њене државне територије. Сврставање Србије уз Алијансу са таквом стратегијом је супротно нашим државним и националним интересима. Русија је традиционални пријатељ и савезник Србије у оба светска рата, никада није ратовала против Србије увек је, када је могла, била на страни Србије, она је стална чланица Савета безбедности и данас упорно подржава Србију у очувању суверенитета и територијалног интегритета.

 Већина других аутора истиче и следеће аргументе да Србија не буде члан НАТО-а:

  • Уласком у НАТО Србија би индиректно признала легитимитет војној интервенцији против СР Југославије 1999. године и свим евентуалним одлукама о коначном статусу Косова и Метохије које се косе са њеним интересима.
  • Србија би теоретски могла да уђе у ЕУ, а остане ван НАТО као што су то учиниле земље попут Ирске, Аустрије, Финске, Шведске, Малте и Кипра. Само чланство у ЕУ је солидна гаранација безбедности. ЕУ има аутономну заједничку безбедносну и одбрамбену политику и сопствене војне снаге, додуше за сада слабо развијене. Поред тога, чињеница да је нека земља чланица ЕУ у задовољавајућој мери одвраћа треће државе од идеје да је нападну, без обзира да ли је она чланица НАТО или не.
  • Уласком у НАТО Србија би нанела штету у стратешким интересима Руске Федерације, која је традиционални, мада непоуздани савезник, и која се жестоко противи ширењу НАТО. Спровођење политичких (КиМ) и економских (снабдевање енергијом) интереса који зависе од подршке Руске Федерације било би доведено у питање.
  • Иако се уласком у НАТО смањује шанса за конвенционални и симетрични напад неке државе на Србију, теоретски се повећава њена изложеност новим транснационалним и асиметричним претњама као што је, на пример, међународни тероризам исламских фундаменталиста.
  • Улазак у НАТО форсира специјализацију и улагање у одређене видове оружаних снага на рачун неких других. Тиме се ствара изразита неједнакост унутар војске и заоштравају тензије које из те неједнакости произилазе.
  • Ако покушамо да одмеримо јачину аргумената заснованих углавном на искуству других земаља рачуница указује да је потребно бити обазрив јер и улазак и неулазак могу имати велики број различитих исхода. Другим речима, постоје различити начини да се буде, односно да се не буде члан НАТО савеза. Чланице НАТО варирају од земаља које уопште немају војску (Исланд), преко чланица које имају ограничено учешће у НАТО (Француска), и малих држава (које од НАТО више добијају него што дају), до држава са оружаним снагама које могу да пројектују моћ широм света.
  • С друге стране, европске државе које нису чланице НАТО варирају од формално војно неутралних држава (Шведска, Финска, Аустрија, Швајцарска, Ирска) које деле либерално-демократске вредности и понекад учествују у мировним операцијама у оквиру НАТО на ad hoc основи, преко нечланица које су ван НАТО због територијалних спорова (Кипар), па до држава које не желе да уђу у НАТО због лојалности Руској Федерацији.
  • На који начин би Србија осмислила чланство или нечланство у НАТО зависи од тога колико су политичке елите у стању да развију мудру и дугорочну стратегију усклађену са средствима којима располажемо. Нажалост, државни врх још увек нема јасну стратегију. Тако нам остаје да суд доносимо на основу туђих искустава која наводе на закључак да ће Србија погрешити ако сама себи затвори врата на која се улази у Северноатлантски савез.
  • Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у? Алтернатива је управо оно што садашња и савремена Србија јесте – тј. војно-неутрална држава. Са том идејом и усвајањем такве Резолуције Србија је чак предњачила времену. Унилатерализам САД-а се распао. Растућа глобална мултиполарност, прегруписавање покрета и снага на светској политичкој сцени, појава и снажење БРИКС-а, самосвесна и одлучна Русија, недефинисаност и делимична стратешка конфузија међу појединим државама-чланицама НАТО-а, само су неки од најновијих феномена који ће, у годинама које долазе, увелико променити политичке односе у свету. “Чини се да је америчка страна свесна и спремна да у глобалном контексту ради остваривања својих циљева поткопа међународни правни поредак који је настао као резултат Другог светског рата. Сила треба да буде изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити“… “Начин размишљања који апсолутно води рачуна само о својим интересима, може се само назвати тоталитарним“ – закљује Вимер.[59]
  • НАТО је агресивни војни савез, остатак “хладног рата“, полуга униполарног поретка и инструмент доминације. Зато, као независној и мирољубивој европској земљи Србији није у интересу садашњи ниво везаности за НАТО (као што су СОФА и ИПАП), јер тај савез сноси велику одговорност за велике људске жртве и непроцењиву материјалну штету коју је изазвао агресијом 1999. године. Истовремено, садашња везаност Србије за НАТО, кроз наведене споразуме, представља ограничење независности, суверенитета и војне неутралности Србије.
  • Сматрамо да је у најбољем националном и државном интересу да Србија прихвати и учвршћује политику активне неутралности у односу на све војне алијансе. Тим пре се то односи на НАТО због његове милитаристичко – империјалистичке стратегије.

Закључак

Оружана агресија НАТО пакта против СР Југославије 1999. године представља тачку глобалног преокрета ка заоштравању односа у свету и глобализацији оружаног интервенционизма. Најмоћније земље Запада, на челу са САД, напуштају међународни правни поредак успостављен на резултатима Другог светског рата, потискују систем и Повељу Уједињених нација и почињу да оружаном силом, грубим мешањем у унутрашње послове независних земаља, економским и финансијским уценама намећу правила понашања која одговарају искључиво њиховим империјалистичким интересима и циљевима. За њих не важе никакви договори, принципи или обећања. За њих је легално, демократско, хумано и прихватљиво само оно што је у служби њихових империјалистичких интереса. И када разарају друге земље, када окупирају и отимају туђе територије, када користе оружја за масовна убиства и финансирају државне преврате, и када оснивају тајне затворе и прислушкују милионе људи, и када обмањују и уцењују, и када стварају савезништва са терористима, као у случају терористичке ОВК, и са неофашистима и неонацистима као у случају Украјине, све такве антицивилизацијске методе, проглашавају за право, демократију, људска права или за борбу против тероризма. Све оно што не одговара њиховим себичним интересима проглашавају да је незаконито, ауторитарно, супротно европским и светским стандардима. Никада у историји демократија и људска права нису тако безочно злоупотребљавани за прикривање освајачких похода као на размеђу другог и трећег миленијума.

Агресијом 1999. године НАТО је, као заступник интереса војно-индустријског и финансијског капитала, силом разорио једну суверену, независну земљу и отео јој део државне територије да би САД на њој успоставиле војну основу и базе за експанзију и освајање Истока, за контролу Каспијског басена, Блиског истока, севера Африке и главних енергетских токова. Отимањем Косова и Метохије од Србије убрзава се експанзија САД/НАТО/ЕУ на исток, милитаризација Европе и нова трка у наоружавању. Данас у Европи има више америчких војних база него у време када је “хладни рат“ био на врхунцу. Стратегија експанзије на исток, ново издање доктрине “Drang nach Osten“ представља суштински узрок кризе у Грузији 2008. године, као и садашње кризе око Украјине. Узроци су у тоталитаризму система водећих сила запада, чије елите, осим својих, не признају интересе других земаља.

НАТО нигде није решио, нити је желео, нити је могао да реши, било који проблем. После сваке агресије НАТО је за собом је остављао девастирана друштва, разорене културе, привреде, верске и етничке сукобе, сепаратизам, економску и социјалну беду, стотине хиљада људских жртава, милионе избеглица и расељених лица.

НАТО је реликт “хладног рата“, његово одржање представља извор угрожавања међународног права, масовног кршења људских права и опасности по мир и безбедност. НАТО није место за мирољубиве земље као што је Србија. Права опција за Србију је политика активне неутралности и њено претварање у уставни принцип.

Проблем статуса покрајине Косово и Метохија и даље је отворен. Тај проблем се не може решити приморавањем Србије на трговину по рецепту – одрицање од територије за чланство у ЕУ. Јединствена спољна и безбедносна политика ЕУ не постоји и Србија не сме да плаћа цену успостављања такве политике. Статус Косова и Метохије може се решити мирним средствима само уз целовиту примену резолуције СБ 1244 којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије.

Србију нико не угрожава споља да би у чланству НАТО тражила гаранције за своју безбедност. А и уколико би икада била угрожена споља, НАТО не би био на њеној страни. Током југословенске кризе и током агресије 1999. године чланице НАТО су биле ослонац, односно, савезник сепаратиста, исламског, албанског и неоусташког екстремизма, радећи активно на дробљењу српске нације и на слабљењу и територијалном смањивању Србије.

НАТО тежи да Србију увуче, да је стави под потпуну контролу из својих геостратешких интереса: први је да консолидује свој продор на Исток – према Русији, Каспијском басену, Сибиру и Блиском истоку;  други, да обезбеди најамничке трупе за освајачке ратове изван Европе. Ти циљеви су супротни како садашњим, тако и трајним интересима Србије. Кључне чланице НАТО – САД, Велика Британија и Немачка, свака из својих себичних интереса, – протекле три деценије третирају Србе и Србију као агресивне, реметилачке, ретроградне факторе на Балкану и у Европи. Уз велике напоре и новац произвеле су и светској јавности наметнуле представу о Србима и Србији као сатани и злу равном, ако не и већем, од наци-фашизма Адолфа Хитлера. А онда су, да би угодиле обманутој и отрованој јавности, кројиле и спроводиле политику која представља највећу срамоту за западну цивилизацију. Део те политике је и оптужба да је Србија извршила агресију на Босну и Херцеговину због чега су јој маја 1992. године уведене најсвеобухватније санкције које је Савет безбедности УН икада усвојио. Формирање и рад Хашког трибунала, формално названог “за бившу Југославију“, фактички за Србе и Србију, јесте друга битна илустрација односа НАТО (земаља) према Србији и Србима.

После 5. октобра 2000. године НАТО, тј. њене чланице, промениле су свој однос према властима које су формиране по њиховом укусу и које се све до данашњег дана карактеришу као “прозападне“, закључен је низ споразума као што је споразум о слободном транзиту трупа НАТО преко територије Србије (Вук Драшковић – Јап де Хоп Схефер), споразум о (дипломатском) статусу америчких трупа у Србији (Тадић – Кондолиза Рајс), познат као СОФА-споразум, потписано је приступање Партнерству за мир (Борис Тадић), почињу заједничке војне вежбе, школовање официра ВС у америчким и НАТО школама, учешће контингената ВС у мировним мисијама којима руководи НАТО, или поједине његове чланице. Међутим, суштински однос неповерења, притисака и уцена према Србији, према њеним легитимним интересима, посебно у вези са статусом Косова и Метохије (“нормализација односа“), од стране НАТО и њених чланица тешко да се променио. Штавише, из западних “аналитичких“ и “научних“ кухиња, финансираних од кључних чланица НАТО, тече процес ревизије историје где су Срби и Србија предмет “посебне“ обраде.

У САД и на Западу уопште, све је више сведока, књига и докумената којима се разобличавају гнусне лажи и закулисне радње НАТО, његових лидера и кључних чланица. Закаснела савест појединих актера историје новијег датума јасно разоткрива антисрпски, реваншистички и осветнички карактер политике и понашања низа чланица НАТО-а. Треба ли да се понашамо као да не знамо ни да читамо, или као да не разумемо то о чему пишу и говоре западни писци, мислиоци, нобеловци, бивши, председници, премијери министри, обавештајци?!

Србија је мала, мирољубива европска земља, која се бори за поштовање међународног права, Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкија, док је НАТО освајачки савез мултинационалног корпоративног капитала који грубо крши основне принципе међународног права. НАТО не шири цивилизацијске вредности, већ хаос, покорност, неслободу.

НАТО је реликт “хладног рата“, за чије постојање не постоје цивилизацијски оправдани разлози. Као творевина прошлости која данас тежи да силом одржи униполарни поредак, да терет светске кризе превали на леђа земаља богатих енергентима и стратешким минералима, НАТО је постао кочница историјски неминовном тренду ка мултиполаризацији и демократизацији међународних односа. Таква “мисија“ представља извор великих опасности по светски мир и безбедност.

Чланство Србије у НАТО захтевало би убрзану примену стандарда НАТО у техници, наоружању и војној инфраструктури, што би довело до повећања спољног дуга Србије за више милијарди долара. Како је Србија са спољним дугом од око 37 милијарди долара већ одавно презадужена, то би је чланство у НАТО дефинитивно увело у дужничко ропство са несагледивим последицама по будућност народа.

Агресијом НАТО на Србију (СРЈ) 1999. године, НАТО је и формално напустио одбрамбени и прихватио агресивни карактер. Уследиле су интервенције и напади НАТО у Авганистану, Ираку, Либији, Малију. Настављање ланца интервенција говори да је НАТО себи присвојио право на глобални интервенционизам уз кршење основних међународних правила, од свог оснивачког акта, преко Повеље УН, до Завршног документа из Хелсинкија.[60]

Где год је интервенисао, НАТО је остављао за собом хаос, економску и социјалну беду, трајне међуетничке и међуконфесионалне сукобе, сепаратизам, тероризам, организовани криминал. НАТО ни на једној тачки планете није довео до стабилности, бољег живота, демократије или поштовања основних људских права.

Шта је НАТО оставио на Балкану и у Европи након агресије против Србије (СРЈ) 1999? Прво, око 4.000 убијених и око 8.000 рањених, од чега су преко 2/3 цивили. Друго, око 250.000 Срба и других неалбанаца протераних у етничком чишћењу са Косова и Метохије који, ни 18 година после агресије, немају могућности да се слободно и безбедно врате у своје домове; треће, касетне бомбе и осиромашени уранијум који наставља да изазива најопасније болести људи и деформитете деце, односећи животе недужних људи; четврто, осакаћену и понижену Србију којој је силом одузета покрајина Косово и Метохија; пето, мафијашка назови-држава Косово, која остаје дугорочни извор нестабилности, тероризма и организованог криминала у Европи; шесто, милитаризацију Балкана и Европе где се данас налази више страних војних база него у време конфронтације два војна блока и врхунца “хладног рата“.

Чињеница је да је за време рата од НАТО убијено 2544 цивила, 1031 војник, рањено је око 6000 цивила (од тога 2700 деце); начињена штета процењена је на 100 милијарди долара; уништено је или оштећено 25.000 стамбених објеката; онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Чињеница је да је оштећено 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док их је 38 разорено.[61]

Шест чланица Европске уније, нису чланице НАТО пакта и то: Аустрија, Шведска, Финска, Ирска, Малта и Кипар.

Србија није “острво у мору НАТО окружења“. Македонија, Босна и Херцеговина и Црна Гора, бар засад, нису чланице НАТО. А и да јесу, зашто би Србија била у обавези да буде у НАТО. Бивша Југославија је била окружена, са истока, чланицама Варшавског, а са запада и југа, чланицама НАТО пакта. Ипак, била је неутрална, односно, несврстана, а уједно је из блокаде изашла као земља са најбржим економским развојем у Европи, а у свету одмах после Јапана. Напослетку, Швајцарска, и Аустрија су окружене чланицама НАТО, па се не би рекло да због своје неутралности имају штету, или да су мање безбедне. Да се нису бориле за своју неутралност, да се и данас, иако под снажним притисцима, не боре, такав статус им нико не би признавао и поштовао. Дана 23. новембра 2016. године, премијер Србије Александар Вучић састао са Генералним сектретаром НАТО Јенсом Столтенбергом, са којим се договорио да ће Србија, ако једног дана постане чланица НАТО пакта, остати војно нетутрална. Вучић је напоменуо да је војна неутралност интерес свих грађана Србије, због чега је неопходно да она остане непромењена у случају да наша држава постане чланица ове алијансе. Грађани Србије не смеју да буду стављени пред избор Русија или НАТО, већ наша држава мора да остане војно неутрална и њену неутралност не сме да једног дана угрози евентуална одлука да постанемо чланица НАТО. Последње што бисмо желели је да Русија погрешно протумачи наш улазак у НАТО, због чега је важно да се нагласи наша неутралност – изјавио је премијер Вучић. Столтенберг је подржао ову Вучићеву иницијативу и нагласио да је интерес НАТО да међу својим чланицама има и једну војно неутралну државу. У случају било каквог сукоба највише можемо да рачунамо на војно неутралну чланицу, јер би она могла да буде изненађење за све који је доживљавају као војно неутралну – сматра Столтенберг.[62]

У спољној политици Србије било би потребно:[63]

Градити уравнотежене економске, политичке и војне односе са свим важним међународним чиниоцима; унапредити сарадњу са свим земљама које то желе на основама суверене равноправности, независности и узајамности интереса. Са посебном пажњом развијати свестране односе са оним земљама и организацијама које подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије. Односи са Русијом, Кином, Индијом и другим традиционално пријатељским земљама, без обзира на реторику па и одређени реални напредак, и даље су дозирани и селективни, у суштини, другоразредни. Те земље, не само што не постављају политичке услове за сарадњу, већ дају значајне олакшице и подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије. У српском је интересу да се према тим земљама постави отвореније и далеко активније, и да на тај начин обезбеђује далеко бржи економски развој земље.

Политику активне неутралности коју је утврдила Народна скупштина подићи на ниво једног од основних принципа Устава. Имајући у виду економске, енергетске и тржишне потенцијале чланица Покрета несврстаних земаља, њихово учешће у Групи 20 за решавање светске кризе, а посебно принципијелну подршку огромне већине Покрета суверенитету и територијалном интегритету Србије, размотрити иницијативе да се Србија врати у пуноправно чланство Покрета.

Односима са ЕУ треба прићи са више достојанства, а то значи као обостраном, а не једностраном интересу Србије, поготову не као привилегији или награди за лепо понашање. Чланство у ЕУ је легитимни циљ, али не једини, нити по сваку цену. За Србију је прави циљ достизање европских стандарда у продуктивности, технологији, заштити природне околине и другим областима. То је суштина. Да ли ће и када постати пуноправна чланица ЕУ не сме бити опсесија. Идеализовање ЕУ, везивање судбине земље и нације за ЕУ је кратковида политика. Јавна лицитирања годинама и датумима за поједине етапе приближавања ЕУ су неозбиљна и штетна за Србију јер не воде рачуна о достојанству, већ иду на руку уцењивању и понижавању нације и државе.

У односима са суседима одбацити тезу “асиметричне одговорности“ за грађанске ратове, ослободити се дефанзиве и комплекса а праксу једностраних концесија заменити стриктном применом принципареципроцитета. Утврдити јасну стратегију ангажовања државе у заштити људских права Срба у свим бившим југословенским републикама у складу са европским стандардима.

(До)садашњи односи Србије са САД и са НАТО нису засновани на принципима равноправности и уважавања виталних интереса Србије, већ на понижавању, наметању и грубом мешању у унутрашње послове Србије. (До)садашњи српско-амерички односи, посебно војни, су префорсирани и неприродни. Односе са САД и НАТО нужно је поставити на основепоштовања суверене равноправности, независности и узајамности интереса водећи рачуна да ни један вид сарадње не буде у сукобу са виталним националним и државним интересима Србије и концептом уравнотежене спољне политике.

Сходно изложеном, војну сарадњу са НАТО-ом и САД треба замрзнути до даљега. Војна сарадња треба да дође као круна пријатељства и међусобног поверења што у односима са САД и НАТО није случај због њихове подршке илегалној независности тзв. Републике Косово, односно, због јасног притиска да се изврши ревизија Дејтонског споразума и укине Република Српска.

Дакле, укратко, прескачући аргументацију и нијансе, верујемо да је НАТО бомбардовање Србије, с обзиром на познате разлоге, употребљена средства и коначни исход, било суштински непромишљен и неодговоран, правно и морално неоправдан, те политчки вишеструко штетан и контрапродуктиван чин. Начин на који је читава ствар вођена, арогантним ултиматумима, непропорционалном употребом силе, колективним кажњавањем (управо све оно што је била главна замерка претходним акцијама српских снага на Косову), бомбардовањем водоводних и електро-постројења и психичким терорисањем читавог становништва, као и иритантна мешавина разумевања и “немоћи“ пред албанском “осветом“ и етничким чишћењем неалбанског живља у месецима после доласка НАТО трупа, не остављају много простора за другачија тумачења. Наглашавање како је бомбардовање било селективно и вођено бригом за избегавање великих цивилних жртава, ма колико у основи истинито, представља врхунац цинизма и лицемерја. Западни војни кругови су се хвалисали овом селективношћу (и тражили разумевање у случајевима када се неки пилот грешком – или по команди – мало “занесе“), а политички и медијски актери су то, паралелно с крупним плановима албанских избеглица, узимали као крунски доказ хуманости и праведности читаве акције. Ствар је, међутим, управо обрнута.

НАТО, преко КФОР-а, већ осамнаест година држи под окупацијом Косово и Метохију а још увек није извршио мандат УН гарантовања безбедног окружења за све грађане. Не само да није извршио обавезу разоружавања терористичких група и појединаца предвиђену резолуцијом СБ 1244, већ својим оружјем и војном техником наоружава и опрема оружане снаге илегалне сепаратистичке квази државе игноришући званичне ставове Србије. КФОР, односно НАТО, ни после осамнаест година није извршио обавезу стварања услова за слободно и безбедно враћање око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца. НАТО није спречио терористички погром против Срба 17. – 19. марта 2004. године што је имало за последицу велики број изгубљених живота и рањених Срба, настављање етничког чишћења и уништавање још 15 српских цркава и манастира. То је доказ да је НАТО наставио исту политику и исте циљеве са којима је кренуо у оружану агресију 1999. године – одузимање Косова и Метохије од Србије. Притом, ни НАТО-у ни САД-у не смета да такву политику цинично представљају као да је “у интересу Србије“. Србију нико војно не угрожава да би у чланству НАТО-а тражила гаранције за своју безбедност. Србија од тог чланства нема шта да добије осим нових дугова за замену оружја војне технике по стандардима НАТО.

Аргумент да су све друге земље у окружењу већ чланице НАТО, или на путу да то постану не може бити критеријум за Србију. Србија има дугу традицију ванблоковског и неутралног статуса, што већина других земаља у окружењу нема и што је од свих, једино Србија била жртва НАТО агресије. Друге земље у суседству, нека мање нека више, помагале су ту агресију па не треба искључити да је и то допринело како њиховом чланству у НАТО-у, тако и у ЕУ – по скраћеној процедури.

Аргумент да су у НАТО-у најбогатије земље те би и Србија кроз чланство и сама могла постати богата, нити је моралан, нити политички одговоран. Њиме се сугерише да извн НАТО-а нема богатих земаља, да без “кишобрана“ НАТО-а нема инвестиција и запошљавања, што није тачно ни на примеру Европе, а поготову, света. А затим, да је боље живети као најамник него као слободан, што је напад на здраву памет. Политичари који говоре о европском путу и “бољем животу“ а раде на привођењу Србије у НАТО злоупотребљавају беду и сиромаштво у Србији које су сами произвели јаловом политиком.

Суочена са спремношћу већег броја западних земаља и чланица НАТО да признају независност Косова и Метохије, Србија је одлучила да јој, бар за сада, чланство у било ком војном савезу није потребно и прогласила неутралност према тој врсти организација. Бар до референдума о уласку у НАТО. И све то лепо срочила у члан 6 скупштинске Резолуције о Косову и Метохији.

Истовремено, оне који се питају како би НАТО реаговао на веће набавке наоружања у Москви, треба упутити на акције наших суседа – Мађари, Бугари, Румуни, сви они сада ремонтују своје борбене авионе и хеликоптере, иначе произведене у СССР. Најважније је то да је ова врста трговине, у међународним односима, увек била лакши начин да се изграде добри односи, но што су то, на пример, војне базе. Политика војних база никада није изгубила на важности. То доказује више од 700 америчких војних база расутих по свету, а “Бондстил“ на Косову и Метохији је највећа војна база на свету.

Будућност односа са ЕУ зависи како од тока и исхода дуготрајне системске кризе, тако и од спремности ЕУ да поштује резолуцију СБ УН 1244 и Устав Србије, према којима је Косово и Метохија интегрални део Републике Србије. Настављање досадашњих бесконачних и једностраних уступака могло би да буде кобно – да Србија испоручи све што се од ње тражи а да не добије ништа! Осим, ако се као добитак не рачуна милостиња у виду повремених донација!

Превазилажење војно-политичке организације НАТО, као и евентуалних будућих блокова и/или алијанси, као и њихове политике, зависиће од брзине процеса мењања постојећих неравноправних и успостављања нових демократских и равноправних односа између народа и држава у савременом свету. Тачније, неће се свет изменити распуштањем блокова, већ ће блокови нестати мењањем света.

Да ли је, дакле, Србији место у НАТО-у? Просудите сами.

[46] Церовина Јелена, “Србија између НАТО неутралности и атлантских интеграција“, Политика, 13.12.2010. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/srbija-izmedju-neutralnosti-i-atlantskih-integracija.html   /25/02/2017/

[47] Басара Михајло, “Нови НАТО и нова Србија: шта са неутралношћу“? Нова Србија, нови НАТО – визија будућности за 21. век (New Serbia, New NATO: Future Vision for the 21st Century), Зборник текстова, Београд, 2011, стр. 163.

[48] Вучинић Зоран, “Србија и питање чланства у НАТО-у“, Политика, 12. мај 2010, Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/srbija-i-pitanje-clanstva-u-nato.html    /25/02/2017/

[49] Балабан Милован, “Цена НАТО улазнице за Србију“, Политика, 20.12.2009. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/cena-nato-ulaznice-za-srbiju.html    /25/02/2017/

[50] Бисенић Драган, “У сусрет новом стратешком концепту Северноатлантске алијансе“, Данас, 22.02.2010. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/u-susret-novom-strateskom-konceptu-severnoatlantske-alijanse.html   /25/02/2017/

[51] Жан-Пјер Шевенман, “Војна неутралност Србије сасвим прихватљива“, Политика, 30.10.2009. Интернет: http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/vojna-neutralnost-srbije-sasvim-prihvatljiva.html    /25/02/2017/

(Ж-П. Шевенман је бивши министар одбране и министар унутрашњих послова Француске и један од кључних француских политичара задњих тридесет година).

[52] Ibidem.

[53] Андерс Фог Расмусен, “Србија не мора у НАТО да би била чланица ЕУ“, Вечерње новости, 17.10.2009. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/srbija-ne-mora-u-nato-da-bi-usla-u-eu.html  /25/02/2017/

[54] Овај идиоматски израз бисмо могли превести нашим: “Споља гладац, изнутра јадац“.

[55] Тед Гален Карпентер, “НАТО у 60-тој излишна алијанса“, 8.9.2009. Наслов оригинала: Ted Gallen Carpenter, NATO at 60 – A Hollow Alliance, Policy Analysis, br. 635, 30. Cato Institute, Washington D.C., mart 2009. Овај текст преведен је с дозволом Кејто института. Превод: Александар Новаковић.

[56] Ibidem.

[57] Јенс Столтенберг, “Будућност Западног Балкана је ЕУ и НАТО“. Из интервјуа агенцији Бета. Интернет: http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Stoltenberg-Buducnost-Zapadnog-Balkana-u-clanstvu-u-EU-i-NATO/412750    /25/02/2017/

[58] Радивојша Бранислав, “НАТО: аргументи за и против“, Политика, 13.02.2010. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/nato-argumenti-za-i-protiv.html   /25/02/2017/

[59] Тако је Вили Вимер у свом писму од 2. маја 2000. канцелару Герхарду Шредеру оценио концепт који су амерички представници изложили савезницима на конференцији у Братислави одржаној априла 2000. (У то време Вили Вимер је био члан Бундестага, члан Спољно-политичког одбора Будестага, портпарол ЦДУ за питања одбране и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Вимер је данс посланик и члан Спољно-политичког одбора Бундестага).

[60] Јовановић Живадин, “Агресивна“ Србија и “мирољубиви“ НАТО, чланак од 12.12.2013. Интернет: http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/agresivna-srbija-i-miroljubivi-nato.html   /25/02/2017/

[61] Динић Милан, Петнаест година од НАТО агресије – заборављене чињенице које нам ионако “сметају“, чланак у часопису Сведок, 24. март 2014. Интернет: http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/petnaest-godina-od-nato-agresije-zaboravljene-cinjenice-koje-nam-ionako-smetaju.html   /25/02/2017/

[62] www.njuz.net/vucic-dogovorio-da-srbija-u-slucaju-ulaska-u-nato23.11.2016  /25/02/2017/

[63] Јовановић Живадин, “Рат глобалних циљева“, 02.06.2009. Излагање на Конференцији поводом 10 година од почетка агресије НАТО одржаној 23. и 24. марта 2009. у Центру Сава у Београду, као председника Београдског форума за свет равноправних.

Приредио за Вас: Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара