РАЗУМЕТИ АУТИЗАМ ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ ЛЕКАРА

РАЗУМЕТИ АУТИЗАМ ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ ЛЕКАРА

Подружница лекара  Зрењанин је у оквиру континуиране медицинске едукације организовала посећено предавање др мед сци Милице Пејовић Милованчевић , спец. дечије психијатрије, доцента медицинског факултета Универзитета у Београду, начелницу Клинике за децу и омладину Института за ментално здравље у Београду, на тему „ Разумети аутизам из перспективе лекара“. Модератор предавања је била др Тијана Антин Павловић, спец. дечије психијатрије.

 

 

Према многобројним дефиницијама аутистични спектар поремећаја (АСД) је скуп неуроразвојних поремећаја које карактеришу оштећене социјалне интеракције, комуникацијски дефицити и репетитивна понашања, неуобичајена или ограничена интересовања. Деца са АСД не успевају да “прочитају” људе, игноришу их и често упорно избегавају контакт очима. Типично, не траже утеху и не деле интересовања других. Не успевају да развију комуникацију било говором, гестовима или изразима лица. Карактеристично је да мала деца не користе поглед или показивање прстом да усмере пажњу својих родитеља.

Коментаришући појаву све већег броја деце са овим поремећајем др Милица Пејовић Милованчевић је истакла да се пораст аутизма може објаснити проширењем дијагностичких критеријума, као и развојем савремених средстава која доприносе да стручњаци имају јаснија упутства да поставе дијагнозу. M-CHAT-R/F (Modified Checklist for Autism in Toddlers, Revised with Follow-up) је специјално дизајниран упитник и користи се код нас у Институту за ментално здравље у Београду, за идентификацију одојчади у ризику за АСД, нагласила је доценткиња.

“ Деца са поремећајима аутистичног спектра са једне стране у малим срединама немају никакве или врло лимитиране услуге, а са друге у великим градовима су преплављени различитом понудом у којој значајан број нема своје утемељење у науци и доказима о ефективности. Зато су нам потребне смернице за дијагностику, третман и стратегије образовања односно пружања додатне подршке и помоћи “ рекла је Милица Пејовић Милованчевић.

 

Узроци аутизма

 

 

О узроцима аутизма свакодневно се трага. Немамо ниједан јасни узрок. За мање од 10 одсто деце са аутизмом можемо да кажемо да су узрок неке генетске болести везане за један хромозом или слично.Наука трага и за могућношћу истинског пораста појаве тог поремећаја услед срединских фактора као што су аерозагађење, примена пестицида у технологији производње хране. Све старији постајемо родитељи, а и лекови се данас много више користе, објаснила је доценткиња.

У диференцијалној дијагнози треба разумети разлику између говорно – језичких поремећаја или менталне ретардације и спектра аутистичних поремећаја. Али, прецизно придржавање важећих дијагностичких критеријумима као и тимска процена детета, дечјег психијатра, психолога, логопеда, олигофренолога, доприноси постављању тачне дијагнозе, каже Милованчевићева.

Стручњаци су, кад су у питању хроничне болести мале деце врло опрезни и та прецизност доводи до оклевања постављања правовремене дијагнозе и пружања правовремених интервенција. Деци треба омогућити, независно од дијагнозе, стимулацију развоја, похађање вршњачке групе, ране интервенције, а да само именовање дијагнозе у тим првим годинама није пресудно. За сада не постоји превенција, рекла је доценткиња.

 

О раним симптомима

 

 

Једна од теорија каже, да су симптоми аутизма присутни готово од рођења, али нису видљиви, јер се од бебе у тим најранијим данима не очекује много, осим да добро једе и спава. Међутим, у другој години увелико очекујемо проговарање, успостављање социјалних релација, реаговање на позив, могућност да нам покаже шта жели. Код ове деце то изостаје и симптоми постају видљиви.

Родитеље треба да забрине ако дете не прави контакт очима (док га нпр. храните), не одговара осмехом на ваш осмех, не одазива се на позив или на познате звуке, не прати погледом објекте у покрету, не отпоздравља махањем или не користи друге гестове за комуникацију. Треба да их забрине и ако не гледа у правцу у којем показујете прстом, не производи звуке којима би привукло вашу пажњу, не иницира или не реагује на мажење, затим ако не пружа ручице да би га понели, не игра се с другим људима или дели заједничке интересе, каже доценткиња.

 

Вакцина као узрочник

 

 

„Наука је рекла своје. Давање превише медијског простора антивакциналном лобију по мени је сувишно. Бројни су примери да и када се вакцина не примењује, учесталост аутизма расте. Рецимо, у једном периоду у Јапану се није давала ММР, а преваленца аутизма је расла. О штетности евентуалног добијања морбила код деце малог узраста не треба говорити, јер оне су фаталне или с дуготрајним компликацијама. Да није било вакцина, питање је да ли би човечанство преживело, већ би нас сатрле болести као што су куга, велике богиње и слично.“- категорична је др Пејовић Милованчевић.

 

Закључци са предавања

 

 

Обзиром на све већу учесталост овог поремећаја  на скупу је апеловано на бољу организацију развојних саветовалишта, где би педијатри били укључени у најранију дијагностику као и опстанак служби за дечију и адолесцентну неуропсихијатрију која је у Зрењанину, на жалост укинута, као и редовну едукацију лекара, дефектолога, психолога, социјалних радника, родитеља који учествују у лечењу аутизма.

 

Приредила: Мирјана Младеновић (Фото: Јован Његовић Дрндак)

Поделите:
ТЕСТИРАЈ СЕ НА ХИВ ЈЕР ЈЕ ВАЖНО ДА ЗНАШ

ТЕСТИРАЈ СЕ НА ХИВ ЈЕР ЈЕ ВАЖНО ДА ЗНАШ

Завод за јавно здравље Зрењанин ће у склопу обележавања 1. Децембра, Светског дана борбре против ХИВ/АИДС-а , радити продужено – од 7 – 20 часова, како би омогућио што већем броју наших суграђана да се тестирају на ХИВ, Хепатитис Б и хепатитис Ц. Завод је позвао све заинтересоване да дођу и обаве бесплатно, поверљиво и добровољно саветовање и тестирање.

 

 

Поводом обележавања Светског АИДС дана, 1. децембра, под слоганом „Тестирај се на ХИВ, јер важно је да знаш“ у 25 градова широм Србије, биће организоване превентивне активности. Како је саопштено из зрењанинског завода и Института „Батут“, ове године организовано је целодневно тестирање на ХИВ у заводима за јавно здравље у Београду, Суботици, Зрењанину и Лесковцу, као и у Заводу за заштиту здравља студената у Београду.

 

 

У  званичном допису за новинаре уочи Светског дана борбе против АИДС, истакнуто је да за оболеле поред здраствених постоје и многобројни социјални проблеми, попут дискриминације, осуде, етикетирања и осуђивања.

Како се каже у јавном допису, у свету тренутно живи 37 милиона људи са ХИВ/АИДС-ом. У Србији једна од три међу 3.000 особе са ХИВ вирусом не зна да је инфицирана. Од почетка епидемије 1985. до новембра ове године у Србији је регистровано 3.585 инфицираних, а тај број се повећава из недеље у недељу. Највећи број нових случајева, као и оних који живе са ХИВ-ом налази се у Београду.

 

 

“ У Средњобанатском округу је потврђено, да је укупно, 25 особа инфицирано овим вирусом. Преминуло је, до сада, 10 особа, тако да се званично води 15 особа које у нашем округу живе са ХИВ-ом.“, навео је у свом допису мр сци. мед.  др Здравко Ждрале, в.д. директора Завода за јавно здравље Зрењанин.

 

припремио: Саша Младеновић

Поделите:
СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ – МОЛИ БОГА ЗА НАС

СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ – МОЛИ БОГА ЗА НАС

Онколошко одељење Опште болнице „Ђорђе Јоановић“ прославља већ деценију своју Славу, Светог Нектарија Егинског, што је и Слава истоимене капелице. И ове године на позив свештенства Светоархангелског храма (Руске Цркве) чијој парохији ова капела припада, одазвао се велики број здравствених радника, садашњих и бивших, пацијената и суграђана.

 

 

Литургију је у Капели посвећеној овом светом благоугоднику служио прота Бранко Попов, некадашњи старешина Цркве Светог Архангела Михаила (Руска Црква). Саслуживали су свештеници отац Петар Илић, отац  Иван Мучалов, отац Александар Нишевић, отац Дејан Бојанић и ђакон Предраг Ненин.

 

 

Славски колач је пререзан у дворишту испред Капеле и појани су тропари Светом Нектарију Егинском на чудесно лепом и сунчаном времену за ово доба године. Богонадахнуту беседу је одржао отац Иван Мучалов:

 

 

„Да ли су блажени тајкуни, прељубочинци, и они који иду широким путем или су блажени они који иду уским путем, који се одричу онога што је од овога света, што је пролазно и трулежно, који се непрестано кају за своје грехе, који се труде да победе себе, своје слабости, своје страсти, који се труде да љубе ближње и да имају љубав за свакога, као што Бог има и који нам пружа много и више од онога што смо заслужили. Такав пут је изабрао Свети Нектарије Егински, који је доказао да можемо у сваком времену да будемо светило свету, свећа која светли у мраку и обасјава оне што су у тами. Својим подвигом, својом жртвом, ми испуњавамо себе Божанским силама, испуњавамо се Богом и ми смо у Истини у Богу. Господ каже – „Ја сам пут, истина и живот. Ко следи мојим путем, пребива у истини и наслеђује вечни живот“.-беседио је отац Иван.“

 

 

Кума је ове године била Радмила Латинкић, главна сестра онколошког одељења ОБ „Ђорђе Јоановић“, која је дочекала госте делећи колач и кољиво.

 

 

Кумство Славе за следећу годину је примио Владимир Ћурчић, медицински техничар у ОБ „Ђорђе Јоановић“.

 

 

У Капели Светог Нектарија Егинског, у кругу зрењанинске Болнице, налазе се бројне вредне реликвије, као што су рецимо честице моштију Светог Нектарија Егинског које помажу и данас вернима који им притичу у невољи.

 

 

Аутори: Саша Младеновић & Хаџи Зоран Дујин

Поделите:
ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ И МЕСЕЦ ПРАВИЛНЕ ИСХРАНЕ

ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ И МЕСЕЦ ПРАВИЛНЕ ИСХРАНЕ

Октобар је месец који је у календару здравља посвећен промоцији здраве исхране. Организација за храну и пољопривреду (ФАО) сваке године обележава Светски дан хране и Октобар – месец правилне исхране. Доделом награда малишанима вртића и ученицима основних школа Средњебанатског округа, који су током октобра учествовали на ликовно – литерарном конкурсу Завода за јавно здравље Зрењанин, на тему „Храни се правилно и буду здрав“ у присуству просвалвљеног српског одбојкаша Вање  Грбића,  успешно је завршена кампања „Октобар-месец правилне исхране“.

 

 

Завод за јавно здравље Зрењанин сваке године обележава Светскои дан хране као значајни датума у Календару јавног здравља и води кампању Октобар – месец правилне исхране. И ове године је поводом Светског дана хране расписан конкурс за избор најбољих ликовних и литерарних радова за децу предшколских установа и ученике основих школа на тему „Храни се правилно и буди здрав”. У Заводу за јавно здравље је организована додела награда за најбоље литерарне и ликовне радове.

 

 

Пригодне награде на ликовном конкурсу су добили малишани вртића „Пава Сударски“ из Новог Бечеја, Клаудија Купецки, Атила Зеди, Дуња Толмач, Антонија Татић и Вања Радишић, деца ОШ „Јоаван Цвијић“ из Зрењанина, Ена Ђуричек, Лазар Ристић и Невена Голубовић и ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Фаркаждина, Милица Милошев, Слободанка Божовић и Вања Стефанов.

 

 

На литерарном конкурсу су награде однела деца из ОШ „Јован Цвијић“ Михајло Ковачевић, Дуња Дроца, Петар Ћирић, ОШ „Јован Јовановић Змај“, Јован Попов и „др Александар Сабовљев“ из Ечке, Милица Мишић. Било је наравно и ове године специјалних награда за децу и њихове васпитаче, учитеље уз незаобилазне сокиће и здраве грицкалице.

 

 

У Заводу за јавно здравље Зрењанин данас су презентовани награђени радови пристигли за конкурс на тему „Храни се правилно и буди здрав“ који је расписао Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“ у оквиру кампање – Октобар месец правилне исхране 2017. Циљ овог конкурса је да се подстакне здравствено васпитни рад у предшколским установама и основним школама на тему правилне исхране. Свима који су учествовали на конкурсу се захваљујем, рекао је директор мр сци мед др Здравко Ждрале.

 

 

„Најважније је формирање правилног става у вези са исхраном а то су следећи принципи – разноврсност, равномерност и умереност. Кад говоримо о разноврсности, требало би, да ту буду заступљене све намернице, из свих шест група намерница, житарице, воће и поврће, млеко и млечни производи, месо и масти. Посебно треба избегавати тзв. скривене масти које се налазе у пекарским производима, брзој храни. Исхрана мора бити распоређена у пет оброка дневно. Важно је да у уносу количине хране будемо умерени а физичка активност је ништа мање битна.“ – рекла је Данијела Нинић, специјалиста социјалне медицине, Завода за јавно здравље Зрењанин.

 

 

Циљ ових акција је да децу научимо да је правилна и здрава исхрана изузетно важна од најранијег детинства. Важно да знају када и колико да једу. Многе анкете указују на то да деца не крећу, што има низ негативних последица. Такође, не смемо их препустити брзој храни, јер то може узроковати разне озбиљне здравствене тегобе а поготово не интернет игрицама, рекао је прослављени спортски ас, Вања Грбић.

 

 

Овај конкурс није наградног карактера, већ се кроз избор и промоцију најбољих дечијих радова подстиче здравствено васпитни рад који прати израду радова.

 

 

Најбољи радови биће изабрани и промовисани на окружном нивоу. Најбољи радови на националном нивоу биће постављени на сајту Института за јавно здравље Србије.

 

Првонаграђени рад Милице Милошев из Фаркаждина (Фото:Лука Кипић)

 

Аутор: Саша Младеновић

Поделите:
СВЕТСКИ  ДАН  БОРБЕ ПРОТИВ  МОЖДАНОГ  УДАРА

СВЕТСКИ ДАН БОРБЕ ПРОТИВ МОЖДАНОГ УДАРА

Сваког 29. октобра, обележава се Светски дан борбе против можданог удара. Овим текстом желимо још једном да скренемо пажњу на распрострањеност ове болести, нагласимо значај превенције и раног откривања као и о могућности правовременог лечења.

 

 

 

Акутни мождани удар је фокални или глобални поремећај мождане функције који нагло настаје, траје дуже од 60 мин, а последица је поремећеја мождане циркулације или стања у којима проток крви није довољан да задовољи потребе мозга за кисеоником и хранљивим материјама. Постоје два типа можданог удара, исхемијски, када долази до запушење крвног суда, а који се јавља у 75 до 80% случајева и хеморалгијски, када долази до пуцања крвног суда, који је заступљен у 20 до 25% случајева.

Према подацима Светске здравствене организације, акутни мождани удар, код нас познатији као шлог, је трећи узрок смрти у развијеним земљама, одмах иза кардиоваскуларних и малигних болести. Гледајући на популацију целог света, акутни мождани удар (АМУ) заузима друго место по учесталости. Проценат смртности износи 25-30%. То је болест са највећим степеном инвалидитета, само половина оболелих се враћа некој врсти запослења, а 20-30% болесника није способно за самостално функционисање и самозбрињавање, те је зависно од туђе неге и помоћи.

 

 

 

Постоје фактори ризика који су урођени, то су пол (мушкарци чешће оболевају), старост (ризик од ове болести се дуплира у свакој новој декади после 55. године), наследни фактор, раса (припадници црне расе имају двоструко већи ризик обољевабња). Они фактори на које донекле можемо утицати су хипертензија, шећерна болест, пушење, алкохолизам, повишене масноће у крви, физичка неактивност, гојазност, стрес.

Начелник Одељења неурологије Опште болнице Зрењанин, Др Драган Дерикрава, истиче да је битно обратити пажњу на ране знака настанка можданог удара, а то су одузетост лица, руке, ноге или целе половине тела, поремећај говора и разумевања, нагло замагљење или губитак вида на једном оку или у половини видног поља, вртоглавица, губитак равнотеже и кординације, главобоља повремено праћена мучнином и повраћањем.

 

Начелник Одељења неурологије Опште болнице Зрењанин, Др Драган Дерикрава са пацијентима.

 

У циљу раног откривања, како ризико фактора, тако и насталог АМУ, потребноп је обавити одређене дијагностичке процедуре, како би се што раније приступило превенцији  и лечењу оболелог: ЦТ мозга или магнетна резонанца, Доплер крвних судова врата, преглед кардиолога, лабораторијска анализа.

 Др Дерикрава је скренуо пажњу да упркос честом мишљењу да за настали акутни мождани удар (шлог) нема лека, чињеница је да такво мишљење није тачно. Данас се ова болест лечи у специјализованим интензивним јединицама за мождани удар, где се пацијентима пружа комплетна дијагностика, лечење и нега оболелог пацијента по највишим светским стандардима  за лечење можданог удара. Таква Јединица постоји у нашој болници од 2010. године.

 

 

Јако је битно истаћи потребу што ранијег доласка пацијента у болницу, већ по јављању првих симптома болести (најидеалније у прва 3,5 сата од настанка тегоба), када постоје могућности правовремене дијагностике и примене терапије у циљу поновне реканализације запушеног крвног суда (тромболитичка терапија).

Анализе рађене у свету показују  да је смртност пацијената  лечених у јединицама за мождани удар за 18% мања, а смањен је и степен инвалидитета у односу на лечене у општим болницама.

 Будући да је мождани удар тешка болест, све се више чини на унапређењу лечења и рехабилитацији оболелог, јављају се нове методе  које ће у перспективи допринети још бољим резултатима лечења и опоравка.

 Овим смо још једном хтели да укажемо на изразит значај превенције настанка АИМУ, са посебним акцентом на факторе ризика на које можемо да утичемо.

 

Аутор: Маја Сладојевић –  Односи са јавношћу ОБ „Ђорђе Јоановић“

Поделите:
СВЕТОМИР БОЈАНИН: КАД ДЕЦИ ДАЈЕМО, ТРЕБА СЕ ЧУВАТИ ЧЕТИРИ СТВАРИ

СВЕТОМИР БОЈАНИН: КАД ДЕЦИ ДАЈЕМО, ТРЕБА СЕ ЧУВАТИ ЧЕТИРИ СТВАРИ

Светомир Бојанин је дугогодишњи професор на Дефектолошком факултету, наш најпознатији дечији психијатар, говорио је на тему родитељства и правилног васпитања деце у савременом свету. Овај интервју је више пута до сада преношен на друштвеним мрежама и веома је поучан за разумевање породичних односа, родитељских вештина, правилног васпитања.

 

 

 

На Аранђеловдан 2016. године, имао сам част да разговарам са професором Бојанином о узорима, идентитету, другарству, учењу, љубави и другим питањима које одрастање поставља деци, као и њиховим родитељима.

Професоре, како вас је понашање ваших родитеља према вама дефинисало као родитеља?

Док сам дошао до улоге родитеља прошло је 36 година. Био сам сав пометен од свих тих психијатријских теорија које су бесмислене углавном, па сам се једва извукао од свих тих “Фројдова и Јунгова” и требало ми је време, а све је то утицало на мој однос са дететом. Имао сам неки страх да морам стално да учим и радим и да друго ништа не знам… И ја сам штошта учио, али нисам примењивао, живео сам како су моји живели, живео сам по имитацији мог оца и мајке.

Треба се чувати четири ствари: Деци не треба давати ништа превише, нити ништа пребрзо, ништа што она не воле и што не разумеју.

Кад год ме позову да држим предавање и да поучавам неког како се понашати са децом или решавати психијатријске проблеме, увек сам у страху од две велике опасности. Од једне неистине да је живот већ прошао и да када нешто не иде треба погледати књиге староставне да видимо како би то решили. Мало ми је у тим књигама “староставним” о “староистинама”, али и о осталим истинама.

Друга опасност је да се поведем за тим да је ново самим тим што је ново и вредно. Нико не истражује оно што је једино могуће, тј. истину о животу. Истина о животу је оно што смо и причали “Упознај самога себе”. Повремено севну истине о животу, знамо и сретнемо их, али их не користимо. Узмимо на пример Коменског. Он је био значајан владика у Хуситској држави у 17. веку. Хабзбурговци раселе Чехе по Европи. У Холандији су, рецимо, имали велику колонију. И тај владика чешки обилази колонију и види да се деца губе, да се народ губи у свом идентитету у својим основним културолошким обрасцима. И тада покушава да направи тзв. пансофију (свемудрост) којој ће да учи децу чешку, да се деца држе људског у том свом цивилизацијском напредовању. Та књига је написана 1628. године за учитеље Чехе, да спасавају идентитет чешког народа који је у расејању. А онда је то испало толико сјајно да се 1638. преводи на латински и то постане велика дидактика која се и данас студира. Ту имате наравно оптерећење времена, али он је дао неколико фантастичних ствари. Рекао је да деци не треба давати ништа превише, нити ништа пребрзо, да би научили. Ништа што она не воле и што не разумеју. И када неко не зна та правила онда он пада на испиту учитељском, на педагогији… И кад тај педагог данас дође у школу нико га више не пита шта је са тим, немој превише, немој превише, види шта деца воле и види да ли то могу њихове године. То више нико не захтева па сам чак и чуо пре неки дан како неки професор из средње школе каже како је одзвонило Коменском. Не да није одзвонило, него се Коменски још није ни родио! Није то што је ново одмах и добро, него је добро оно што је добро. Истина је то што је истина, било Сократова истина, било истина Коменског.

Упознај самога себе. Та Сократова тврдња и данас је последња истина коју знамо о човеку. Упознати себе, дакле, па онда ући у улогу тате или маме.

У данашње време у понуди је на хиљаде праваца родитељства, од којих онима који тек ступају на тај пут, може само да буде лоше. Како да будемо сигурни да поступамо исправно, наравно прво као родитељи, а онда и у осталим сферама живота?

 

 

Једног дана, једном човеку, не знамо како и зашто, дошло је да узме у руке длето и чекић, и у камен уреже: “Упознај самог себе”. Упознај самог себе – ја сам доживео као некакакв усклик. И сад има тај разговор са сином, његовим сином. Он није узео прут, па да тог адолесцента учи реду. И није му рекао: “Ја сам твој тата и ја знам како треба живети, мене треба да слушаш”. И није се бавио ауторитетом нити ауторитарношћу, него је једноставно причао са њим о животу. Онда су наишли на тему да причају какви све људи постоје. Има свакојаких људи, али има и добрих људи. Ти добри људи, по чему су они добри? По чему је поштен човек поштен? Па поштен човек је по томе поштен зато што враћа дугове. Оно што дугује он врати на време. Према томе, закључак би био да човек носи у себи врлину која му је дата, могућност врлине, и ако се понаша тако да се његова врлина поклапа са оним што он ради, он је задовољан и срећан. Ако се не поклапа врлина са оним што он ради, ту почиње зло, конфликти, несрећа.

Та Сократова тврдња и данас је последња истина коју знамо о човеку.

И сада имате причу – људи који свако у својој руци држи по камен, блудница коју треба каменовати и Христос, и чекају да се задовољи правда. Он каже да први баци ко је без греха. И они спуштају камење, разишли се, и он остаје са оном женом. А она каже: “Шта сад да радим”. А Он каже: “Иди и не греши више.”

Родитељ се детету увек нуди!

Ни грмљавине, ни смрти, ни партијске казне, ништа од зла које ми сваки дан видимо у нашим надмудривањима и пословима. Шта се ту догађа, шта је то с тим: иди без греха. Он нама говори у ствари да ми треба да смо стално на осматрачници. Да ли ово што ја вама говорим иде из моје неке сујете, да се покажем паметним, или из тога да се нађемо некако у договору о животу о оном што причамо. Да ли ми разговарамо са другима да би нешто чули што не знамо или нисмо знали, да ли ми идемо у дијалог из равнотеже и да ту равнотежу подигнемо на виши ниво, или идемо да му докажемо да сам ја у праву.

И остало је то да упознамо себе, да спознамо шта осећамо, шта смо, и ако из те позиције будемо маме и тате онда је све у реду.

На камповима које правимо, ми избегавамо сувишну причу и бирамо такве активности да деца једноставно што више материје сама “покупе” из понашања одраслих. Шта можете да нам кажете о васпитању примером?

То што ви радите са вашим камповима то је јако лепо. Јако лепо и због тога што сада имате једну другу врсту проблема. Ми знамо да дете није проходало из радне навике, није проговорило из радне навике, него од себе јер се трудило, отимало. Сећам се себе када сам гледао своју децу они су увек радила оно што не могу и таман савладају то нешто, а онда крећу опет нешто што не могу. Дакле дете има потребу да буде као ми, оно има потребу да говори као ми, њега подиже имитација нас одраслих ако нас воли.

Е сад и тај тата и та мама морају знати да када су са дететом они се увек детету нуде и да није само време забаве и ваљања по тепиху то кад ми васпитавамо децу, него васпитавамо децу и када седимо испред телевизора и онда када ви као тата поправите чесму, а оно мало од две године уз вас, па му кажете додај ми онај шраф или чекић, па му кажете “Одличан си”. Или маме… знам једну малу Милену, она стане поред мајке док ова пере судове, и као и она пере, више смета и нешто брља. И мајци кажу “склони је да ти не смета”, а ова каже “Нека је. Нек’ се учи”. Треба их пустити да се уче. Дакле имитација на нижем узрасту је основно педагошко и васпитно средство. Мама каже детету иди спреми играчке, оно неће, а кад она каже детету за брлог од играчака “Идем ја да покупим велике играчке, а ти мале”, дете одмах креће да јој помогне.

Наш је циљ не да буде ред, него да дете зна за ред.

А ми смо лукави па кажемо хајде да се играмо, да игром дођемо дао циља и да тако подижемо нашу децу. То је идентификација, па уместо да мама каже “Иди направи ред”, треба да каже “Хајде заједно ћемо да направимо ред.”

Деци до десете године не треба рећи иди среди него хајдемо да средимо, не да учи, већ хајдемо да учимо.

Кад нешто није добро у школи онда хајде да видимо шта то није добро и допустити детету да води у тражењу грешке. Марија Монтесори то феноменално је казала још пре 100 година (а ми за то као да никад чули нисмо). Или дете има писмени, па добије јединицу, значи идемо у класификовање. Не класификовање, не ордење ни унапређивање, већ живот и откривање тајне. Кад дете открије да се ту и ту забунило, и да није добило због тога ни шамар ни јединицу, него су поправили он и учитељица или родитељ заједно то, па ће сутра друго, па треће. И кад иде из тога “хајдемо заједно” да научимо, да урадимо, да направимо, то је онај позив који прати симбиозу родитеља и детета, а онда се та симбиоза постепено разграђује па постајемо ја, Пера, Стева, Мира и свако има неку своју индивидуалност. Тако се и та симбиоза разграђује, али се здраво и постепено разграђује, не пуца, а ми се здраво развијамо.

Оно што су ваши скупови, то ми се од прве свиђа зато што деца гледају како тате раде. И како раде у кући, али то сада да тате не раде у кући, а да само маме раде у кући, то је један мит. Ако су добри другови, тата и мама, то се неће догодити.

Делује да данас у школи нема другарства као некад, и да се то некако тенденциозно намеће такмичарским менталитетом.

 

 

Другарство и пријатељство је постало смешно међу децом, не добија се за то ни оцена ни награда, него спрдња, ”Ено онај помаже оној будали, биће исти ко он”. Значи основни проблем, да би тате и маме били добри пријатељи и добри другови, је да се другарство и пријатељство негују у школи. Ми идемо на сексуално васпитање и правимо од тога један скандал. Нико то сексуално васпитање не одбацује и не негира, али шта је сексуално васпитање за девојчице или дечаке? Па то да дечаци играју фудбал, а девојчице балет. То је разлика, а то је исто и зашто се девојчице до неких година не би дружиле са дечацима и биле другови са њима, и причали о другарству и сви били пожртвовани једно за друго. Да заједно решавају неке проблеме, а после кад они сами испуне капацитете и ћелије другарством, онда ће доћи и та полна зрелост око једанаесте дванаесте године. И онда полако и постепено идемо у сексуално васпитање. И ту се пријатељи и другови сексуално васпитавају, а не непријатељи и противници и ко ће кога од првог или нултог дана. У томе је велики проблем. Још је Јунг говорио да је врло опасно у невреме било шта учити децу. Не можете дете у 5 години да учите да држи пиштољ или учити сексуалности – као у овом филму који сам гледао недавно о једном школском излету на Млаву, где су учили децу како се љуби у уста, и то децу са 7 година, то је первезно и одвратно.

Први задатак оца је да маму учини сигурном у љубав која је један од стубова тога малог живота.

Да ли се разликује улога мајке и оца у животима деце?

То све зависи од личности мајке и оца. Имате и мушке мајке, имате и нежне тате. Све у свему, онај класични принцип је да естетика иде из мајке, а етика, храброст, снага, иде од тате. Е сад пошто смо ми у цивилизацији када нема толико разлике између ловца и куварице, тај ниво идентификације је можда сад ту мање важан, али у својој суштини дете има потребу да буде привржено, до треће четврте године иде уз вас. Ту је мама та која је важнија, оно је из њених руку израсло и оно се враћа у њене руке. То нема никакве везе са сексуалношћу и са полом то су глупости, већ је оно изашло из тела мајке. То тело је било дететов загрљај и онда је глас мајке био ту, а онда полако улази неко други. То је отац и његов први задатак је да маму учини сигурном у ту љубав која је један од стубова тога малог живота. То је задатак родитеља јер сви ми и мушки и женски имамо потребу да будемо у сигурном, и свако дете има потребу да је вољено и да буде неко неком.

Али једног дана вршњаци постану утицајнији него родитељи?

 

 

Да, вршњачка група је касније важнија за дете него родитељ.

До треће године је важнија породица. Идентитети су веома важна ствар. Један Мирко и Милена, он пет година, она нешто млађа, дошли су код нас да спавају, да би се њихов тата одморио јер ноћу требају путовати на море. Увече их моја супруга води да спавају, а мали Мирко иде са њом па јој каже “Али ми нисмо ваши, ми смо мамини и татини”. Детету је битно да се идентификује са породицом. Све иде из породице – осмеси, погледи, физиономија и остало што иде уз то.

Свако дете има потребу да је вољено и да буде неко неком.

Али после треће године дете се интересује за ванпородичну средину, другове… и учи се дружењу и игри са другарима. У парку бака изведе малог од четири године и он се увек потуче са децом, али једва чека да поново изађе, јер он воли децу. Он би их загрлио кад се ономе другом не грли и треба времена док се не науче како се то воли, како се то дружи.

Са четири године дете се идентификује са средином око себе и ту оно бира. Ја мислим да је врло битно да дете зна шта је лепо, а шта ружно, у петој, шестој години да зна да је мушко или женско, и да се воле јер су другови, нису муж и жена (оно како се деца играју муж и жена мачка печена) него другови. Из тога се ми полако идентификујемо са себи сродним па ћемо и са татом и са мамом. Ако су мама и тата сродни, важно је да деца буду са мамом и татом да се не би сродили са дадиљом, цртаћима, у моје време каубојима и индијанцима ако тата није био довољно јуначки тип…важно је да дете зна шта је ружно, а шта је лепо, шта је добро, шта није добро, шта је пријатно, шта је непријатно пец пец, шта се може јести и волети, а шта се може волети на други начин. И када смо дефинисали шта је добро, а шта лоше, у шестој седмој година се јавља логичко мишљење и све се ставља на своје место. То се дешава мимо нас, и у џунгли, и у школи и на факултету… Што смо ми пре испратили ту идентификацију и диференцијацију емоција и детета на дете, и човека на човека, то ћемо бити зрелији у својим понашањима и сексуалним и социјалним и свим осталим.

Увек је битно имати мушки идентификациони узор, да може дете уз њега да се усплете.

Какво је било ваше детињство и однос са вашим оцем?

 

 

Мој отац је био трговац. Младост је провео у аустроугарској војсци, па се после бавио политиком. Деловао је некако хладно, али кад сам болестан знао је да буде врло топао. Када смо ишли на море или негде ја сам волео ићи свугда поред њега, и то му није сметало, него је и причао о томе. Имао сам неку дистанцу, али сам му се издалека дивио. Он је увек био нешто важан за околину. Имали смо неку нежност која није била свакодневна него кад треба. Са друге стране имао сам једног рођака којем је мати умрла на порођају, он је просто обожавао тату.

Можемо да приметимо да очеви више одсуствују због посла од куће. Како тај недостатак делује на дечаке и девојчице?

Увек делује као недостатак, али очекује се да увек постоји неки ујак, стриц, неки деда који је чврст и увек је битно да имамо тај мушки идентификациони узор. Да може дете уз њега да се усплете. Може и уз комшију ако је неки добар сусед са нама. Ми смо имали у породици једног чика Ацу, који је био јак и крупан, диван један човек, и кад дође чика Аца сва деца су уз њега, он је био ауторитет. Треба имати тај ауторитет, јер ми смо заједно и у свечаним приликама и у пиџами и у највећој приватности. Заједно смо и у нашим нерасположењима, па и ми смо људи, нисмо ми никакви васпитачи. А тај наш пријатељ коме се ми сви дивимо, њему се природно и деца диве. И то дође увек како треба. Тако да је важно је да се породице друже, да постоје тате које ће повести петоро-шесторо деце у природу и маме које се играју са пет-шест девојчица, да постоје идентификациони узори који привлаче дете. И наравно да их нећемо гурати ни у једном ни у другом смеру, али их нећемо ни ометати.

Хвала вам пуно.

Ма хвала вама.

Много ми је жао што нисмо овако причали пре него што сам постао родитељ, сигурно бих био много бољи.

А немојте то. Немојте бити најбољи! Немојте бити вуковци и немојте бити најбољи, већ будите то што јесте. Ви имате квалитете. Дозволите да не будете апсолутно праведни. И немојте бити најбољи родитељ, будите човек нормалан.

 

Разговор водио за портал Први пут с оцем, Мирко Митровић

Поделите: