ВЛАДИКА БАНАТСКИ НИКАНОР: РУСКИ СВЕТИТЕЉИ БЛАГОСЛОВ ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

ВЛАДИКА БАНАТСКИ НИКАНОР: РУСКИ СВЕТИТЕЉИ БЛАГОСЛОВ ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

Драга браћо и сестре у целом нашем граду, епархији и Цркви српској осећа се велика радост духовна, јер су благословом Руског патријарха у посети, велики број Светих  моштију, нашој епархији и нашем граду. Свете мошти су делови светих тела оних Божијих угодника који су од 11 – 19 века својим молитвама помагали народу Божијем православном у великој Руској земљи али не само њој, него и у целом православљу.

 

 

Јер, сами су Светитељи знали приликом свога страдања, шта значи вера у Бога, шта значи проповедати Васкрслог Господа? За Васкрслог Господа су ови Свети Божији угодници и страдали, исповедајући веру у Њега и Његове Свете заповести. Бог је могао на различите начине да управља овим светом, јер је Он, Његов, Божији свет,  са нама људима у њему, јер смо и ми Божији људи. Родитељи знају да до одређене временске границе могу управљати својом децом, онако како сматрају да је најбоље и деци и њима. После долази време када деца узимају себи за право. Поред живих родитеља и савета родитеља, некако изналазе себи пут и начин. Сматарју да имају право одлучивати о својој будућности. Добри родитељи остављају деци на слободу да одлуче неби ли у случају неког погрешног корака обратили им се и тражили од њих помоћ. Многа деца то и учине али и даље им остаје слобода, хоће ли или неће да слушају своје родитеље.

 

 

Тако је Бог уредио и овај свет и дао нама људима слободу, мислећи да својом слободом треба да заслужимо Царство Божије и да слободно опредељујући се на исповедање Њега као Васкрслог Господа нашега заслужимо, оно што нам је обећано а то је Царство Божије и вечни живот. Тако су Свети Божији људи живећи овде на земљи слушали свог родитеља који их је учио. Иако ће бити искушења али то искушење деце није на пропаст, него на вечни живот. Они који су послушали Бога Васкрслога нису гледали на тешкоће и све до краја живота свога, дајући животе своје, управо за Бога и Царство Бижије, страдали су…

 

 

Не задобијамо ми својом заслугом Царство Божије и нисмо зато као хришћани то што јесмо. Али ипак, Бог очекује од нас, ако јесмо то што јесмо, да се потрудимо,  и кад већ нећемо Божију помоћ, да стекнемо себи највеће богатство овде на земљи а то је Царство Божије. Да ли то можемо својом снагом? Није се још нашао такав од првог човека до данас. Без Бога нема овде ни на земљи ни на небу присуства човека у оном Небеском Царству, које је Бог одредио свакоме од нас, само под условом да испуњавамо Његову Свету Вољу и Његове Свете Заповести. Много их је лакше испуњавати него не испуњавати.Зато нам је Бог и дао најлакши пут, да са Њим остваримо циљ и неба и земље. Послушати Бога, бити Свети Божији и Бог ће бити са нама и ми са њим. Ови Свети Божији мученици, њих осамнаест колико је Руска црква благословила да нас посете јесу свети молитвеници пред богом за цео православни свет а првенствено за руски православни народ, велику Руску цркву и државу али и за друге народе који тамо живе. Они који им се обраћају за помоћ, неће ускратити своју помоћ и неће ускратити да им буду помоћници у молитвама.

 

 

Зато и ми браћо и сестре српски народ радујемо се што су од пре пет дана а заправо већ сада шести дан, Свете мошти велике Руске земље и велике Руске цркве и руског народа међу нама у Србији да Свети Божији угодници помоле се Богу и за нас и за наш народ који и јесте у искушењу. И сами смо сведоци. Ако не би било помоћи у искушењу тешко да би одолели  искушењима као и до сада кроз историју, што нисмо могли одолевати сами без помоћи. Свесни смо били у прошлости и свесни смо сада жртава, које је наша земља и црква дала за свој живот у слободи. Молимо се данас Светитељима да помогну овоме граду, градоначелнику овога града и његовим сарадницима и свима онима који у овоме граду живе, долазе у њега, пролазе кроз њега и да Господ остави свој благослов и благодат преко ових Светих Божијих угодника нама. Треба да запамтимо и то да је и кроз овај град један пут прошао такав један број Светих Божијих угодника из Руске велике земље и цркве.

 

 

Браћо и сестре, од 11 – 19  века, ови Светитељи, који су испред нас и њихове Свете мошти, одолевали су својим молитвама пред Богом свим искушењима великог Руског царства и власти и оних антивласти, који су на жалост у одређеним епохама били буквално против свог народа. Никада Светитељске мошти, то јест Светитељи, чије су Свете мошти сачуване и очуване а само Бог зна колико је њих у Русији, нису биле тако нејаке, да не могу да савладају моћног непријатеља. Ове Свете мошти ће овде боравити до суботе и онда ће кренути за Кикинду да обиђу целу банатску епархију. Из Кикинде ће прећи у Нови кнежевац а отуда ће у повратку посетити Нови бечеј и Борчу тако да ће 25. овог месеца бити свечана Света Литургија на испраћају. Како је била потреба за овим Светим моштима и како је српски народ осетио потребу и прилазио им на територији жичке епархије а ево сада и на територији наше епархије, Ми смо молили писменим путем Његову Светост патријарха Руског Кирила да благослови, да мошти Свете остану и више од 15 дана, јер има велике потребе од српског народа .

 

 

Дакле наша Црква и народ су ове Свете мошти дочекали као жедна земља воду. Сигурно, доласком њиховим међу нас, дошла је и освеженост благодат Божија и верујемо да хоћемо а требало би да хоћемо, сви да узмемо од њих благослов Божији и задобијемо благодат Божију, која баш тамо где је немоћ попуњава немоћи наше…

 

 

Петровград.орг (Фото: Александар С. Блануша)

Поделите:
ПАРАСТОС СЛАВКУ ЖУПАНСКОМ И БЕСМРТНИМ САРАДНИЦИМА

ПАРАСТОС СЛАВКУ ЖУПАНСКОМ И БЕСМРТНИМ САРАДНИЦИМА

Након Свете Литургије у најстаријем храму Успења Пресвете Богородице у Зрењанину служен је парастос др Славку Жупанском, др Андрији Васићу, др Емилу Гаврили, Живку Ж. Терзину, Михаилу Веиновићу, Петру Субићу, Драгутину Мојићу и осталим јунацима, који су кренули у велико дело уједињења пре тачно сто година. Парастос је служио протонамесник Српске Православне Цркве отац Слободан Честић.

 

 

Православни хришћанин својом природном смрћу не престаје бити члан Цркве. Он тада кроз смрт само прелази из једног њеног дела у други. Одлази из земаљске Цркве (воинствујуће) у небеску (торжествујућу). А и земаљска и небеска Црква јесте једна и јединствена Црква Христова, Тело Његово, стуб и тврђава Истине.

 

 

Отуда, као што је Црква о својим чедима бринула у току овоземаљског њиховог живота, дајући им, као нежна мајка, пуноћу благодати и благослова својих кроз свете Тајне и Молитвословља, тако их она не напушта и не заборавља ни у часу смрти, као ни после ње.

 

 

За Цркву, као и за самога Господа, „нема мртвих“, јер је Бог наш „Бог живих а не мртвих“.У предсмртним часовима Црква се стара да молитвама, исповешћу и причешћем што боље припреми децу своју за излазак пред лице Божије и прелазак у живот вечни, а после смрти не прекида везу љубави према њима, него је наставља кроз посмртне молитве: опела, парастоса и помена.

 

 

Дакле, шта је Парастос? То је један од заупокојених чинова Цркве Православне, који се у одређене дане и времена служи за упокојење душа наших уснулих сродника. Парастос је реч грчког порекла и значи: дати подршку (некоме), стати уз некога, заузимати се и посредовати за некога, јер се у овој служби Црква молитвама заузима и посредује пред Богом за своје умрле а у Богу живе чланове.

 

(Фото: А.Блануша)

 

Петровград.орг

Поделите:
СВЕТИ ЈОСИФ ТЕМИШВАРСКИ – БАНАТСКИ СВЕТИТЕЉ

СВЕТИ ЈОСИФ ТЕМИШВАРСКИ – БАНАТСКИ СВЕТИТЕЉ

Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Јосиф је био смирен монах, велики молитвеник, игуман манастира Кутлумуш на Св. Гори и еписком Темишварски и још за живота се показао бранитељ Православне вере и чудотварац. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови.

 

Дубровник, српска трговачко-поморска република у Средњем веку.

 

Овај нови светитељ српског порекла родио се у Дубровнику 1568. године, од родитеља Јована и Екатерине, по презимену Фуско. На крштењу је добио име Јаков. Врло рано, после завршетка школе, отишао је у Свету Гору и тамо се замонашио у манастиру Пантократору, добивши име Јосиф. Затим је живео и подвизавао се у манастиру Ватопеду, па Хиландару Лаври, Ксиропотаму и најзад Кутлумушу, где је Свети Јосиф постао и игуман.

 

Манастир Кутлумуш на Светој Гори.

 

Јосиф је био смирен монах, велики молитвеник, и још за живота се показао чудотварац. Ове и друге његове особине запазио је српски Пећки патријарх Гаврило I (1648-55. године) и изабрао Јосифа за митрополита Темишварског (1650. године) јер је Банат и Темишвар, у ово време турске владавине, био под јурисдикцијом Пећке Патријаршије.

 

Владичански двор и храм СПЦ у Темишвару.

 

Као митрополит, Свети Јосиф је развио широку пастирску делатност: путовао је по епархији, рукополагао свештенике, проповедао и поучавао. Код турских власти, чији је језик знао, заузимао се за своју паству и за хришћански народ. Ради школовања црквених клирика, основао је и свештеничку школу.

 

 

Дошавши до дубоке старости, Свети Јосиф се сам повукао у манастир Партош у Банату. Но побожни народ је и овде посећивао свог пастира, долазећи му за благослов, савете и молитвену помоћ. Провевши у овом манастиру око три године, Свети Јосиф се ту и упокојио у својој 88. години живота, на дан Успења Пресвете Богородице 15. септембра 1656. године. Сахрањен је под олтаром цркве коју је сам подигао. Његове свете мошти налазе се данас у Катедралном храму у Темишвару.

 

Манастир Партош у рунунском делу Баната је постојао већ 1571. године, судећи по запису у старом манастирском Јеванђељу.

 

Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови. У једној књизи са светитељским службама на грчком, ђакон Дамаскин описао је више чуда Светог Јосифа. Ова књига се чува у манастиру Партoшу у Румунији. Синод Румунске Цркве унео је Светог Јосифа Новoг у свој календар, а 1965. године то је исто учинила и Српска Црква.

 

 

Има историјских предања која говоре, да је Свети Јосиф био као епископ Темишварски, један од великих бранитеља Православља у своје доба а против покушаја унијаћења које је спровођено од стране Римокатоличке цркве у Ердељу и Банату. Има и предања која говоре да је овај праведник ради ревновања у вери и страдао од самог патријарха СПЦ. Бог и верни народ су га учинили светиоником праве Христове вере. Свети Јосифе, моли Бога за нас грешне.

 

Пертровград.орг & http://www.spc.rs/sr/sveti_josif_temishvarski

Поделите:
ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

Владета Јеротић упокојио се у Господу 4. септембра 2018. године. Владета Јеротић је признати српски лекар неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, академик. Двадесет година је био шеф Психотерапеутског одељења болнице “Драгиша Мишовић”у Београду, неко време професор на Богословском факултету.

 

 

О отуђењу савременог човека

 

“Угроженост самог материјалног и психичког опстанка принуђава људе да побегну од самоће, која је могла за њих да представља и нешто позитивно, и то: или конформизам лажног уклапања у колектив, или је бекство од себе и самоће изведено у ону врсту делимичне или потпуне усамљености у Човек може бити принудно усамљен, али догоди се и да себе самог изолује. Разлози су многоструки: ускраћена права, увреде, сујете, разочарења.“

Јеротић цитира Јунгове речи…:

“Ако сте усамљени, то је због тога што сте сами себе изоловали, ако сте довољно скромни нећете никада остати усамљени. Покушајте да сиђете и научите скромност и нећете никада више бити сами.“

 

 

О потреби за љубави и сигурношћу

 

“Оно што човек стварно воли у себи и код другога је његов идеални Его чије је порекло дубоко, са коренима и у прошлости човечанства“. Највиши циљ развоја сваке особе треба да буде “…не само узимање и задовољавање физичке напетости већ и радосно давање и предавање себе другоме.”

 

О искушавању

 

“Све је увек присутно унутра у човеку. У дубинама његовог непрегледног, несвесног живота. Цела прошлост, индивидуална и колективна. Стално сам искушаван, стављан на вагу и мерен, и себе самог стално мерим да видим, јесам ли што отежао животним искуством, јесам ли бар мало складнији, хармоничнији, мудирији, животно зрелији? Па, као што најчешче нисам у стању да проценим спољашње историјске догађаје застајем збуњен, уплашен и потиштен и пред унутрашњим догађајима, без спосбности да нешто од протеклих потреса научим.“

 

 

О историји

 

“Покушавам да узалуд продрем у мистерију смисла историје. Све у њој изгледа збркано, нелогично, случајно. Али, ако човек хоће да буде довољно искрен и поштен према себи, онда му његов живот, па и живот његове породице, када доспе у средње године, изгледа логичан, смислен и управо такав какав је био. А то је најважније и то је порука Јеванђеља“.

 

О браку

 

“Брак је доживотни изазов партнерима! Потребно је паралелно самопоправљање. [У вези односа посла и партнерског суживота] Потребно је да остане бар мало љубави, поштовања и интересовања за партнера. Партнер познаје нашу Сенку, Персону, Аниму, Анимуса, она не може и неће да нам се диви.”

 

“Свака индивудуалност је везана за бол. Човек је постао индивидуалист онда када је успео да се загледа дубоко у себе и каже: постојим, дакле патим! Радост је део љубав. Задовољство тражи дубоку вечност. У животу срећемо углавном три врсте људи: они који суде, они који мере и оне који опраштају. Треба се чувати да не упаднемо у прве две групе.”

 

 

О вери

 

“Духовност није као жвакаћа гума која остаје годинама у устима, већ је најлепша посластица која се мора прогутати да би изнутра деловала. ”

 

“Врата вере су ми одшкринута. Иза њих већ назирем божански лик Христа и Његов благи дах. За то је било довољно само искрено проживљавање своје немоћи. Немоћ мора бити потпуна да би избављење било такво. Иза свега стоји једна истина: ја сам не могу ништа, апсолутно ништа! Шта ја могу? Да завршим два факултета, да будем сматран за паметног, да разумем своју ароганцију…да будем ироничан, скептик, похотљивац, да желим добро да поједем, да сам Доријан Греј, да знам нешто да кажем о Јасперсу. Све то, ето, ја могу. Поред тога, човек XX века може и немогуће: да пробије звучни зид, да оде на Месец, да продужи људски живот, да уништи Земљу.”

 

 

Зрела личност

 

“Нема граница човековог сазревања у току његовог живота. Способност да се воли неко други, а не само себе. Способност контролисања нагона и импулса. Подношења непријатности, бола и патње. Поседовање зреле, а не инфантилне свести. Умерена агресивност без реакције беса или мржње. Способност да се буде независан. Све ово су важни критеријуми у савременој психологији.“

 

Владета Јеротић је беседио у области религије, психијатрије и философије. Његов неисцрпан таленат, вредноћа и радозналост су фасцинирале савременике. Држао је посећене трибине и гостовао у гледаним емисијама на телевизијама. Остала је упамћена његова реченица:

 

„Ако нема вере, наде и љубави а одавно нема, тражење смисла је у задовољењу нагона и површних сензација.“

 

Петровград.орг

Поделите:
ДАН ПРЕПОДОБНОГ РАФАИЛА У НАЈСТАРИЈЕМ ДЕЛУ ГРАДА ГРАДНУЛИЦИ

ДАН ПРЕПОДОБНОГ РАФАИЛА У НАЈСТАРИЈЕМ ДЕЛУ ГРАДА ГРАДНУЛИЦИ

Свештенство ваведенског храма и петровградских парохија служио је на празник преподобног Рафаила Банатског, у среду 29. августа Свету службу Божију у храму Ваведења Пресвете Богородице и молебан пред параклисом, са моштима Предобног Рафаила Банатског и Хиландарског у најстаријем градском насељу  Градннулица, делу Зрењанина (Петровграда).

 

 

После Литургије, након светог причешћа ломљен је славски колач у славу и част преподобног Рафаила Банатског, уз Пресвету Богоородицу, небеског покровитеља овог дела Баната и самог града на Бегеју, као и певачког друштва „Преподобни Рафаило Банатски“.

 

 

Празничном сабрању је присуствовала и игуманија манастира Петковица на Фрушкој Гори мати Антонина, која је на трпези љубави, организованој у част светитеља одржала запажену беседу о изазвовима који се постављају пред људе у савременом свету и духовним лековима.

 

 

У вечерњим сатима у порти храма Ваведења Пресвете Богородице на Граднулици одржан је и целовечерњи концерт певачког друштва „Преподобни Рафаило банатски“, мешовитог и дечијег хора, који су такоође били свечари на овај свети дан.

 

 

Петровград.орг (Фото: Хаџи Зоран Дујин, храм Ваведења Пресвете Богородице)

Поделите:
СЛАВА НАЈСТАРИЈЕГ ХРАМА УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

СЛАВА НАЈСТАРИЈЕГ ХРАМА УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

Наjстариjа градска Православна Црква у Петровграду (Зрењанину), подигнута далеке 1746. године, посвећена jе Пресветој Богородици и дану када се Она према Црквеном предању, узнела на небо и предала своj дух у руке Спаситеља. У њој је у јутарњим часовима служена света Литургија на којој је учествовао велики број свештеника и верника Српске Православне Цркве.

 

 

Празник Успења Пресвете Богородице се, између два светска рата увремену док се овај град звао Велики Бечкерек и Петровград традиционално обележавао као градска слава и на Литургиjи и литиjом која је ишла улицама града.

 

 

Комунистичке власти су строго забраниле овакво празновање одмах после Другог светског рата и верници дуго година нису могли на достојан начин да заблагодаре заштитници града.

 

 

Град Зрењанин, данас, управо на свом грбу има иконописан лик иконе Успења Пресвете Богородице који има за циљ да штити у сваком погледу и од сваког зла.

 

 

Кумови овогодишње славе храма су били верници и супружници Милосав и Соња Трајкоски.

 

 

Нема лепшег начина да се прослави древни празник  од молитве и литиjе, крстоношења. То је управо оно што је данас био централни догађај у древном храму и његовој порти.

 

 

Град Зрењанин свечано обележава и овог 28. августа и славу града и храмовну славу, празник Успења Пресвете Богородице –  у народу познату Велику Госпоjину.

 

 

Ово је шеста година од обнављања ове лепе традициjе, централним градским улицама проћи ће свечана литиjа и бити пронета икона Успења Пресвете Богородице коjа се, само на данашњи дан, из Градске куће преноси у настариjи градски храм и потом проноси централним улицама.

 

Петровград.орг

Поделите: