ИКОНА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ – ИГУМАНИЈА ХИЛАНДАРА

ИКОНА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ – ИГУМАНИЈА ХИЛАНДАРА

Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја!

Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију.

До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе.

Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века.

Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај.

Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће.

Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.

Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот…

Преузето са званичног сајта Српске Православне Цркве

Поделите:
ДР ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЦАР МУЧЕНИК НИКОЛАЈ – ЧОВЕК СА ОЧИМА ПУНИМ ХРИСТА

ДР ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЦАР МУЧЕНИК НИКОЛАЈ – ЧОВЕК СА ОЧИМА ПУНИМ ХРИСТА

Цар Николај је, по захтеву свог оца Александра Трећег, васпитаван строго и одговорно. Деца су била привикавана да спавају на обичним, војничким креветима са тврдим јастуцима, ујутру су се умивала хладном водом, за доручак су јела обичну кашу…

Николај Романов као дечак (Фото: Russia Beyond )

Николај je одрастао са озбиљним верским васпитањем. Волео je дуготрајне црквене службе и никад му нису тешко падале. Посебно су га одушевљавала богослужења током Страсне Седмице. Пуковник Владимир Оленгрен, који je детињство провео заједно са будућим императором Николајем Другим, сећао се:

„На Велики Петак је било изношење Плаштанице, коме смо ми обавезно присуствовали. Чин изношења – свечан и тужан – одушевљавао je Никија. Он би no цео дан био тужан и невесео и стално би питао маму како су зли првосвештеници могли да убију доброг Спаситеља. Његове окице су се пуниле сузама и он би често говорио, стежући песнице: „Ех, да сам ja био тамо тада, показао бих ja њима!“ И ноћу, оставши сами у спаваћој соби, ми смо утроје дуго разрађивали планове спашавања Христа. Ники je посебно мрзео Пилата, који je могао да Га спасе, a није то учинио“.

Одрастање будућег цара мученика

За време васкршње службе, мали Николаје је нестрпљиво питао своју учитељицу, Александру Оленгрен, да ли је Христос васкрсао, и говорио:

„Не желим да буде мртав. Хоћу да je жив…“ И међу њима би се, по сећању Владимира Оленгрена, Александриног сина, водио овакав разговор:„А види сад! Баћушка узме и отвори поклопац сандука и запева: ‘Христос Воскресе’ и тад и васкрсне Бог…“ „И расточатсја врази Јего“, савесно je понављао Ники неразумљиве, али добро научене речи. „И расточатсја врази Јего“, потврђивала je мајка. „Хоћу да баћушка сада каже ‘Христос Воскресе’… Шта мислите, je л` Њему добро тамо, у гробу? Хоћу да баћушка сада каже…“, јогунасто je настављао Ники и пућио усне. „Е, па, то не може. Баћушка те неће послушати.“ „A ако Тата то каже? Он je Велики Кнез. “ „Ни Великог Кнеза неће послушати.“ Ники би се замислио и направивши дугачку паузу, стидљиво би упитао: „A Деду, хоће ли њега послушати?“  

(Био је то цар Александар Други, нап.В.Д.)

Николај (сасвим лево) и породица у којој је одрастао

Код куће je мали Ники волео да се игра „цркве“; ево како се тога присећа Владимир Оленгрен:

„У Никију je било нечег духовног – личио je негде на ученика духовне академије. Волео je да пали и поставља свеће пред иконама и пажљиво je пратио како горе: тада je излазио иза завесе, гасио остатак догореле свеће; да не би димило, превртао je у отвор сталка – чинио je то ревносно и достојанствено, попут црквеног службеника, и крајичком блиставог ока гледао je невидљивог оца. Његова животна жеља била je да се обуче златну одору ђакона и да стоји поред свештеника на средини цркве, те да у току миропомазања држи сасуд са миром./…/Памћење му je било јако добро, и ставивши на себе столњак уместо ризе, говорио je напамет многе молитве из јектенија и, напрегнувши глас да звучи као ђаконски, гудео би: ‘И за благочестивог Самодршца, Великог Цара нашег… И за супругу његову…’ A ja сам морао, обавезно погађајући тон, да завршавам: Господи помилуј…’.“

Николај II Романов на фронту

Волео је старе храмове и иконе, а нарочито икону Богомајке која грли Христа.Царева душа била је испуњена благодаћу Господњом, која је блистала и из његових очију.             

О њима је говорила жена британског амбасадора Бјукенена:

„У спољашњости Николаја Другог постојало je истинско благородство и шарм, који су се, више него у живахном и веселом карактеру, очитавали у његовим озбиљним, плавим очима“.

Ађутант Мордвинов је забележио:

„Ko je имао среће као ja да види Цареве очи, најчешће замишљено тужне, дубоке, чак и у моментима када je све око њега било неусиљено весело, тај ће разумети да те очи нису одражавале душу обичног, површног човека. Осим дубине, постојало je у њима још нешто, што je натерало његову мајку када je први пут видела портрет Серова, да се ту, на изложби, расплаче…“

Са члановима своје мученичке породице

A ево како спољашњост цара описује дворкиња Јулија Ден:

„По изгледу je Његово Величанство јако подсећао на краља Џорџа Петог. Али имао je очи које се на заборављају Очи његовог брата, иако лепе, биле су лишене тог непоновљивог израза који je био својствен Императору.“

На платну руских уметника

Чак и они који нису волели цара Николаја, попут челника Думе Головина, морали су то да признају, иако наопако (да су цареве очи „варале“):

„За две године, колико нисам видео Николаја, он je приметно остарио. Појавиле су му се боре. Приметио сам да Цар мало пажње обраћа на своје руке: кожа му je била испуцала, храпава, нокти прљави и несређени. Од целе спољашње појаве Цара пријатан утисак остављале су само очи, њихов мио израз. Te очи су ме обмањивале. Говориле су да њихов власник има добру и меку душу, да je истинољубив и непосредан човек“.

Представа абдикација Цара која се у истину није догодила

Рањени официр Степанов је описао цареву посету војној болници:

„Цар je свакоме пружио руку. Свако од нас je рапортирао свој пук, чин и презиме. Мени je пришао на крају. Рапортирао сам, гледајући га одушевљено у очи. У њима се видела некаква туга. Поред све одушевљености коју сам тада осећао, јавила се у дубини душе и нека нејасна жалост. Гледајући у цара, појављивала ми се жеља да заборавим на себе, да живим само за њега. Да не будем. Да будем у њему. Само он… He знам како да опишем расположење које нас je ухватило након одласка цара! Ронио сам вреле сузе радоснице. Ko није искусио таква осећања, тај никада тако нешто неће разумети.“              

А онда је Русија остала без цара, и свет је почео да тоне у мрак потоњих времена.

Шта нам говоре очи Јакова Јуровског који је извршио наређење Лењина и партије?

Мучеништво цара и његових било је великомучеништво. Али, ко ће као Бог? Цареве свете очи, које данас гледају Русе и Србе и плачу над нама, пуне су Христа и Његове благодати, а Новомученици Руски су Богом прослављени у вечности, и чекају нас тамо где нема болести, туге ни уздисања, но живот бесконачни.

Цар плаче, и моли се за наше покајање. И док год плаче, има наде!

Икона Страстотерпца Цара Николаја звана Надимска

Тропарь, глас 1.:

Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем нашем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.

Спаси Господи људи Твоја и благослови достојаније Твоје, побједи благоверним Царем нашем на сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја Крестом Твојим житељство.

Спаси Господе, људе Своје и благослови наслеђе Своје, победу благоверним Царевима нашим дарујући над непријатељима и Крстом Својим чувајући народ Свој.

(Тропар Часном Крсту, какав је био до безбожничке измене када је помен Цара и царске породице избачен из свих богослужбених књига. По речима св. Јована Шангајског, овај тропар увек треба овако читати).

Свети Царски Мученици, молите Бога за нас! 

Слава Теби, Христе Боже, надо наша, слава Теби!

http://(http://rtvsantos.com/video/cudo-proplakala-ikona-cara-mucenika-nikolaja-romanova-u-lazarevu/; http://borbazaveru.info/content/view/7211/1/)     

Извор: Борба за веру

Поделите:
СВЕТИ НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ – КОСОВО И ВИДОВДАН

СВЕТИ НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ – КОСОВО И ВИДОВДАН

Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има Српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла, по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај је већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње налевокруг.

пад Цариграда

Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т.ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота, без Васкрсења, може некога надахнути и оснажити.

Рушевине престоног Крушевца

Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењена крстастим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, с песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског Мученика да се моли Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе.

Печат кнеза Лазара Хребељановића

Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молетствије за спасење од смрти. Напротив – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружани народ као један хришћански Мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило десетинама поколења уистину као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у двадестовековној историји хришћанског света.

Крстоносна војска Лазарева

Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ!

Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српског народа. Дало нам галерију витезова вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.

Косовски бој, класичан приказ

Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар, погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чак ни тело Лазрево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев.

Косовски бој, модернистичко уметничко виђење

Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да ју као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице Светог Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика.

Према турским обичајима смрт султана је био пораз у рату

Косово је највећа гробница хришћанских Мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога Свеца, тако цео Српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави Свете Мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или Свету Петку и Недељу, или Свете Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побјеђене, него победиоце, нити мртве но живе.

Косово је највећа гробница хришћанства

Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода.

Мошти Светог Лазара у Раваници

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или, ако дођоше, бише у табору великог господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом коп’о док му је кољена!“

Споменик на Газиместану

А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; Чистилиште савести свих поколења до краја времена.

Идентитетски темељ Срба

Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну:

„Све је свето и честито било

„И миломе Богу приступачно!“

Земаљско је за малена царство

Извор: Из књиге Косово и Видовдан,  део текста Косово, Технички пораз но морална победа кроз драговољну смрт за крст часни: Мисионар, 1939. бр. 6. стр. 1:10

Поделите:
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОФИЈЕ – ПОРУКЕ ТРОЈИЧИНДАНСКОГ САБОРА У ПОДГОРИЦИ

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОФИЈЕ – ПОРУКЕ ТРОЈИЧИНДАНСКОГ САБОРА У ПОДГОРИЦИ

Митрополит црногорско-приморски СПЦ Амфилохије испред верног народа Црне Горе изјавио је да би усвајање закона којим би имовина Цркве постала државна био наставак злочина извршеног рушењем капеле на Ловћену после Другог светског рата. Позвао је власти у Црној Гори на разуман дијалог о спорном предлогу закона којим би СПЦ било отето 650 светиња и предато секти ЦПЦ.

Говорећи о поруци коју је послао на Тројичинданском сабору испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, где је позвао црногорске власти да доносе законе какве је писао Свети Петар Цетињски и „да не стварају раздоре и мржњу“, митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је рекао да се нада да ће црногорске власти поруку разумети.

„То није само моја порука и порука епископског савета, већ и порука читавог народа, свештенства и монаштва“, нагласио је Амфилохије. „Уколико не прихвате поруку, сами себи поткопавају темеље, одричу се закона Светог Петра Цетињског, одричу се оснивача црногорског законодавства и темеља на којима је Црна Гора заснована — Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког, Петра Другог Ловћенског, па све до краља Николе Петровића“, поручио је Амфилохије.

Према његовим речима, ако власти у Подгорици заиста хоће истинску будућност Црне Горе, не могу је градити на другим темељима, осим на оним на којим је саграђена и грађена кроз векове, нарочито до 1918. и после те године, све до данашњег дана.

Режим у Подгорици који је својим чињењем изазвао кризу оптужује вернике грађане дела свог друштва да је скуп био политичког карактера. Очевидци који су били на сабору су једногласни у оцени да сабор није био ни у каквој вези са политиком.

„То су Црква Божја и народ који је изнад свега веран Светом Петру Цетињском и Светом Василију Острошком“, навео је Амфилохије.

Према миттрополитовим речима, власти не могу да подређују својој политици „биће Црне Горе и њену свеукупну историју“, поготово не могу да подређују њену духовност. Како је нагласио, нада се да ова Црна Гора не жели да раздваја биће, већ да се враћа и да обнавља предање, које је угрожено, нарочито после Другог светског рата рушењем цркве на Ловћену.

 Митрополит црногорско-приморски тврди да Митрополија има документ из 1919. године у којем стоји шта тачно припада држави Црној Гори, што ће представити и међународној јавности. У једној нормалној комуникацији ово би био сасвим довољан аргумент тзв. Венецијанској комисији којој се власт у Подгорици већ обратила. Преко својих лобиста у њој она рачуна на потврду свог политичког стремљења јер СПЦ ни изблиза у свету нема ону снагу какву рецимо има римокатоличка црква и којој овакво безаконо отимање имовине не би олако прошло.

„Од свих Цркава, само једна капела у болници „Данило Први“ уписана је као државна имовина, а све остало је припадало Цркви и 1868. и 1878. године и за време краља Николе, наводи се шта је државно, шта је владарске куће, а шта је црквено“, указује Амфилохије.

Поручио је још да Митрополија црногорско-приморска тражи да се црквена имовина која је одузета после Другог светског рата врати, што је и урађено 2000. године, али та одлука је укинута. Био је то очигледно први чин и ту је исказана јасна намера да се у догледно време учини и следећи корак и по старом комунистичком методу борбе против „великосрпске хегемоније“, преотме имовина СПЦ у Црној Гори. Претходно је да подсетимо подигнут споменик Јосипу Брозу у Подгорици, рушитељу Цркве у историји Црне Горе.

По у напред опробаном рецепту позивања на „историјске аргументе“ искривљене тако да  одговарају режиму у Подгорици, тврде да је краљ Александар Карађорђевић укинуо митрополију Црне Горе, Брда и Приморја . Историјске чињенице говоре да је он само потврдио одлуку Цркве некадашње Пећке патријаршије на сабору који је предводио митрополит црногорски Митрофан Бан.

„Целокупно свештенство и монаштво је тада пришло и објединило се. То јединство траје до данас. Надам се да ће то власт схватити, да је то против бића Црне Горе и њене душе и против европских закона“, закључио је Амфилохије.

Јединство је оно што власт у Црној Гори заправо жели да уништи и поткопа. Актуелна политичка квази елита у Подгорици остварила је своје сепаратистичке, политичке намере а сада удара на Цркву која је само биће народа Црне Горе, биће које је јединствено са српским народом ма где он живео. Српски народ у Црној Гори има снаге да се избори са уништитељима његовог бића и у томе има подршку целокупног српског народа.

Петровград.орг и РТС (Фото: Јован Д. Радовић)

Опширан извештај са сабора погледајте на:

https://mitropolija.com/2019/06/15/310918/?fbclid=IwAR3Je_IB66Nf8Cj_KflaP1GVsRrHMQocbuXo6v1cGQ9jfG1VKgkVTk3iS-0

Поделите:
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – ПРВИ СРБИН СВЕТИТЕЉ МУЧЕНИК ЈОВАН ВЛАДИМИР

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – ПРВИ СРБИН СВЕТИТЕЉ МУЧЕНИК ЈОВАН ВЛАДИМИР

Српска Православна Црква прославља Светог Јована Владимира, првог свеца у роду српском и небеског заштитника града Бара.

Овај свети и славни Цар и дивни мученик, Јован Владимир, израсте од благочестивог и царског корена, зацари се у граду Алби и владаше свом Илиријом и Далмацијом. Беше му дед Хвалимир, који роди три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету, Драгимир Требиње и Хлевну, а Мирослав Подгорје. Па пошто сконча Хвалимир, а Мирослав оста безчадан, то и држава овога паде у власт Петриславу. Петрислав имаше за наследника сина, овога блаженог Владимира. А Владимир од јуности би испуњен даровањима духовним – би кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све узвишено. У свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима“ својим, због чега љубљен би од свију.

Свети Краљ Владимир и Преподобна Косара

У то време ополчи се ратом Самуил краљ Болгарски са многом војском на државу овога блаженог. А он штедећи крв човечју уклони се са својима у планине, и ту беше држан Самуилом у опсади немало времена, на месту званом Косогор. Беху ту змије једовите, те голему муку наношаху војсци. Свети Владимир се помоли Богу и престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају. А Самуил не могући силом ухватити Владимира, умисли преваром, па га позва на веру. Будући незлобив Владимир прими веру од вероломника и даде му се у руке, а он га посла у свој престолни град на заточење, и поплени и попали све илирске стране: Дубровник, Котор, Босну и Рашку. Па се с пленом поврати дома.

Српска Краљевина Дукља и престони Скадар

А имаше овај Самуил кћер по имену Косара; она пак имаше велико милосрђе ка нишчим и сужним, и често обхођаше тамнице и блажаше сужне. Па видевши Владимира, расцвела младошћу, благообразна и благоразумна, заљуби га срцем. Он пак пребиваше у посту и молитви. Али једне ноћи јави се њему ангел Господњи, и предсказа му скоро ослобођење од сужанства а мало потом и мученичку смрт. У том Косара запроси у оца свога, да би јој он дао овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој; изведе дакле Владимира из тамнице, и даде му Косару за жену, и сву му државу поврати, и испрати га с чашћу и с многим даровима. И Владимир приспе дому своме, са супругом својом, и би дочекан од својих с радошћу. Па усаветова жену своју да држе девство, пошто су девственици, рече, слични ангелима. Она се повинова, те живљаху у целомудрености и у свакој добродетељи.

Јерменин Самуило и његово Бугарско царство

У то време самодржац грчки Василије порфирородни изиђе са многом војском на цара болгарског, па пошто порази Василије воинство болгарско, дође чак до Охрида. А Самуил умре од печали. После њега прими владу син његов Радомир, но после једне године овај би убијен од Владислава, двојуродног брата свога по матери, а по наговору цара Василија.

И тако цар Василије покоривши себи Болгарију пође с војском на државе српске, а свети Владимир сабра своје војинство и опре му се крепко, те се император празан поврати дому своме.

Границе Српског поморја и Дукље по Ђорђу Јанковићу

Изађе једном свети Владимир у дубраву близу града, са три бољара, и виде орла унутра у шуми како кружи, а на плећи му сјајан крст блисташе, кога орао положи на земљу и поста невидљив. Они сиђоше с коња и поклонише се Христу, на Крсту распетом, а свети Владимир нареди да се на том месту црква построји, и даде прилог мног, и положи у цркву онај часни крст, те ту хођаше и по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Још разуме, да се приближи време да прими венац мученички, за ким он и сам жуђаше.

Непознате северне границе Србије у Југословенској визури

А Владислав братоубица, имајући завист против светога и будући наговорен од императора да обманом убије светога, позва к себи Владимира као тобож да беседе о народним пословима. Владимир посумња и не оде. Но лстец му посла епископа заклевши се светим јеванђељем и часним крстом. А Косара не хте пустити мужа свога, но она најпре оде да беседи с братом својим. Као други Јуда он је обману целовањем и слатким речима, те она поверова убици. Врати се Косара у престоницу и посла мужа ка убици не могући познати ножа медом помазана. Кад Владислав виде Владимира где му долази, устреми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити. Не устраши се Владимир но рече: хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му говорећи: узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури к поменутој цркви где је видео орла с крстом појећи: зарадовах се кад ми рекоше: хајдмо у дом Господњи! Кад стиже цркви коњ стаде, светитељ одјаха па рече: у руке твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и устраши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за небеско, хиљаду и петнаесте године, месеца маја 22.

Богородица Острос код Скадра Пречиста Крајинска

А Косара, супруга његова, погребе тело блаженог у реченој цркви, с архијерејима и свим клиром и синклитом са сваким благољепијем. И због искрене љубави, коју имаше према светоме супругу свом, затвори се ту при цркви и проживе неисходно и богоугодно све дане свога живота у посту и молитви.

А Владислав убица надаше се одржати у миру и покоју царство болгарско, и још к овом присајединити и српско, те дође с војском под Драч и опседе га с тврдим поуздањем. Но једном кад он сам под својим шатором вечераше, а то изненадно угледа Владимира устремљена (с мачем) да му главу одруби. А он преплашен повика стражаре у помоћ, и Храм Светога Јована Владимира у Београдуу присуству ових би поражен невидљивом руком, и изверже своју грешну душу, слично Ироду Агрипи. Тако сконча крвопија хиљаду и седамнаесте године. А војска му устрашена побеже натраг. И тако грабећи туђе лиши се и свога, а још уз то и живота привременог и вечног.

Мошти Св, Јована Владимира у Елбасану, Албанија

Свети Владимир испусти тада миро од светих моштију и исцели многе страдалнике од различних недуга, и до сада твори чудеса неизбројна, и укроћава свирепо агарјанско неистовство. Нека би његовим светим молитвама преблаги Бог призрео на људе своје и на достојање своје, и учинио конац мучењима, и избавио нас од љутих и зверских агарјана. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једнобитна и неразделна, у бесконачне векове. Амин.

Преузето: “Читанка о Светоме Краљу Јовану Владимиру“ (приредио Свети Владика Николај Жички и Охридски); Митрополија Црногорско-приморска и Скадарски Викаријат

Поделите:
ЗАБОРАВЉЕНИ ПРВИ УСТАНАК СРБА ЈЕ БИО У БАНАТУ

ЗАБОРАВЉЕНИ ПРВИ УСТАНАК СРБА ЈЕ БИО У БАНАТУ

Српска Православна Црква слави Светог Теодора Вршачког, владику банатског и предводника банатских устаника против турске окупације 1594. године. Теодор Несторовић, касније Свети Теодор Вршачки, исте године када су спаљене мошти светог Саве на Врачару, подиже један од три највећа устанка у српској историји и највећи устанак Срба против Турака пре 1804. године. Мученички је пострадао за Христа, након што га је у Вршцу заробио  темишварски паша.

Ослобођена места у Банату у устанку 1594.

У знак сећања на устанике и њиховог вођу, испред храма Светог Архангела Михаила у Зрењанину (Петровграду, Бечкереку) подигнут је Часни Крст, барјак са ликом Светог Саве – реплика барјака којег су носили банатски устаници – и спомен-табла с натписом, који је сачинио свештеник СПЦ Бошко Р. Маринков:

Краљевић Марко и Муса Кесеџија

 “На овом грумену Свете равнице банатске лета Господњег и србског 1594. би рукама правдољубивим подигнут барјак светосавски у инат пашама, султанима, везирима, беговима и ђаволу и још данас се виори над главама потомака Светог Теодора по духу и свих оних који су себе утврдили у Небеску Србију и у кости нас непобедивих, који смо из светих дланова барјак прузели и живимо слободе ради. А Господ нас препознаје и очекује слободне пред овим крсним знамењем“.

Св. Теодор Вршачки, данас

Зид, на који је постављена плоча с овим натписом, симболише последњи остатак тврђаве која се у 16. веку налазила на месту данашњег храма Светог Архангела Михаила и у којој су скончали многи од банатских јунака након слома устанка, подигнутог али чини се помало заборављеног.

Вршац и стари Срби у Банату

Преломан догађај је био устанак банатских Срба против турске власти те исте 1594. године. Током устанка и за време борби лик српског светитеља се виорио на заставама. Банатски устанак се одиграо током пролећа и лета 1594. године, у раној фази Дугог турског рата између Хабзбуршке монархије и Османлијског царства, и премда је донекле остао у меморији српског народа никада се према њему нисмо односили као према устанцима које смо назвали Првим и Другим. Велика грешка.

Кула Деспота Ђурђа Бранковића у Вршцу

Због моћи застава са ликом Св. Саве је велики везир Коџа Синан-паша наредио да се из Дамаска донесе зелени барјак пророка Мухамеда како би се супротставила српској застави, али и да се мошти Светог Немањића донесу у Београд из манастира Милешеве како би биле јавно спаљене.

Спаљивање моштију Св. Саве

Постоји још једна занимљива ствар у вези са овим устанком, а то је чињењица да се њиме открива огромно српско присуство на територији данашњег Баната, Срема и Бачке али и Барање, Славоније. То је занимљиво зато што нас деценијама уче да су Срби на просторе северно од Саве и Дунава дошли тек с Великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века.

Петровград.орг

Поделите: