ОТАЦ МИОДРАГ СТАНОЈЕВИЋ: СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 2020.

ОТАЦ МИОДРАГ СТАНОЈЕВИЋ: СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 2020.

У организацији Црквене општине града на Бегеју, храма Светог архангела Михаила у великој сали Културног центра је и ове године одржана традиционална свечана Светосавска академија. Светосавску беседу је изговорио свештеник храма Светог Архангела Михаила у Зрењанину (Петровграду) у народу познате Руске Цркве,  отац Миодраг Станојевић.

отац Миодраг Станојевић (Фото: Јован Његовић)

У име Оца и Сина и Светог Духа!

Најмудрије српско дете је читавим својим бићем одговорило на призив Божији чудесним одазивањем у одређеном историјском тренутку. Данас, Васељеном одјекује и ори се химна Светом Сави, кроз све временске зоне, на свим континентима у хиљадама храмова, школа, образовних установа.

Још каo млад човек Свети Сава је препознао Христово присуство у себи, у свом животу, свету и постао знак другима.  Препознао је дакле дарове Божије љубави у себи и зато је могао да врши њихову размену са свима. Отворио је живот за Христа. Повлачење из света омогућило је Св. Сави са се духовно оснажи и оспособи за што свесрдније и потпуније служење народу и држави, изграђеној на хришћанским начелима. Схватио је да индивидуално спасавање не треба занемаривати али да је много важније и узвишеније спасење целог народа. На том Јеванђељском учењу засновао је своје духовне активности.

Писац житија краљева и архиепископа српских Данило Пећки а званично архиепископ Данило II, пише о непорочном животу Св. Симеона, Немање али и сина његовог архијереја Христова кир Саве првог архиепископа српског, просветитеља и основатеља отачаства свога, следеће. Кад је Свети Арсеније епископ сазнао за христоносно деловање Савино, да учи мудрости, проповеда покајање, уводи човекољубље, са неисказаном радошћу и истинитом жељом подвижника пође преосвећеном Сави у архиепископију у Жичи. При њиховом сусрету се обојица показују као живи преносници истинске светоотачке речи. А за такве Св. Апостол Павле каже: „Које води Дух Божији, они су синови Божији“.

Када је Сава примио блаженог Арсенија: „Напоји душевне бразде срца његовога да се он поучава у њима дан и ноћ“, приповеда Данило. Арсеније се угледао на живот свога учитеља Св. Саве а преосвећени Сава се веселио подвизима блаженог Арсенија и молио се Богу за њега: „Иди чедо са миром, наслађуј се бесконачног весеља у Господу… тежину сна отреси од себе…убистри ум свој на покајање…“ Овај благослов Св. Саве заснован на мислима које силазе одозго, развија жељу да се превазиђе све оно што је од овога света, трошно и пролазно. Благослов који вуче у, према оностраном и вечном. Такве мисли уводе у тајну спасења.

Кад је Свети Сава кренуо да обиђе света места, одабрао је за свог духовног наследника управо блаженог Арсенија. Кроз овај поетски благослов и поуку пројавила се она сила која води душу у сусрет Христу. Тридесет година је Арсеније био на челу српске Цркве након Св. Саве.

Савина личност је била свеукупна. Његова душа се кретала ка вечној истини, ка вечном добру и вечној лепоти. Сав је био у Христу, мислима, делима и осећањима. Највећа брига му је била она за Цркву Христову. Кроз душу и дело Св. Саве пројављују се и стваралачке силе Христове. Сам Господ му је дао речитост и мудрост. Попут Светих Апостола својом поуком је уводио у благодат. Истицао је подвиг и потребу непрестаног рада. Био је аскета, подвижник. Имао је кључ за визију новог човека – покајаног, обоженог, образованог, спремног за Царство Божије.

Свети Сава није имао неког Светог Саву, ако што ми имамо њега. Имао је Христа и Њему је следовао и тиме показао којим путем треба и ми да идемо. Не стидимо се свога хришћанског и народног имена, свога језика,свога предања. Само тако можемо имати и заслужити будућност. Неће Бог дозволити да пропадне оно што је Његово.

Српска култура и историја су пребогати херојима, научницима и светитељима али ни један није толико омиљен и утицајан попут Св. Саве. Даровао је свом народу духовни идентитет како би он као такав опстао током мученичке историје.

Резултат његовог мисионарског рада је стварност српске Цркве као аутокефалне, по речима Св.  Владике Николаја, охридског и жичког. Ово није било спроведено са намером да се подстиче било какав шовинизам. Сава је хтео да кроз национално организовану Цркву, учини свој народ достојним чланом Васељенске Христове фамилије. Он је сам био прожет духом васељенског хришћанства. Као такав се осећао каокод куће у свакој православној заједници сваке расе и језика, каже владика Св. Николај.

Захваљујући Св. Сави, Срби су постали и данас постају све ближи Христу. Његови идеали и напори су постали идеали Срба појединаца али и свих верујућих људи. Имао је смисла за организовање, вођење и учење других људи, личним примером. Поседовао је свест савременика о друштвено-политичким,  националним проблемима али и смелост да себе унесе у њихово решавање. Данас је име Светог Саве најприсутније у српском народу на свим меридијанима. Тако је вековима у назад. Уткан је у све поре живота нашег народа како свог времена тако и данас. Све је оплеменио и осветлио својим благодетним зрачењем.

У свом животу је применио речи Св. Апостола Павла из посланице Галатима: „Не живим ја, него живи Христос у мени“. Следимо његов пример, заблагодаримо равноапостолном просветитељу и учитељу нашем Сави. Молимо му се да нам помогне како се не бисмо изгубили у лавиринту погрешних стаза, жеља, одлука и искушења. Држимо се свог учитеља и његовог пута, који води у вечни живот.

Свети Саво ти помози, да живимо сви у слози!

Амин.

Поделите:
ТРАДИЦИОНАЛНА ЦЕНТРАЛНА СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

ТРАДИЦИОНАЛНА ЦЕНТРАЛНА СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

У организацији Црквене општине Зрењанин, храма Светог архангела Михаила у великој сали Културног центра уприличена је и ове године традиционална свечана Светосавска академија. У програму Свечане академије учествовали су и ове године прослављени хорови и певачка друштва из града на Бегеју као и деца рецитатори и певачи. Светосавску беседу је изговорио свештеник СПЦ Миодраг Станојевић.

…И зато, слушајући ово, сваки који хоће да се спасе треба да се подвизава, да иде уским и тесним путем. Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим ходимо. Дим је живот наш, пара, земља и прах; за мало се јавља и брзо нестаје. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро као награда…

(Св. Сава, Карејски типик)

У оквиру програма торжественим појањем отворио је скуп Певачко друштво „Жене мироносице“ – под диригентском палицом Зорице Кецић, извевши „Оче наш“, „Тропар Светом Сави“ и „Слава во вишњем Богу“.

Светосавску беседу казивао је јереј Миодраг Станојевић, свештеник при храму Светог архангела Михаила (Руска црква).

„Свети Сава није имао неког Светог Саву, као што ми имамо данас њега. Имао је Христа и Њему је стремио и тиме показао којим путем и ми треба да идемо. Не стидимо се свога хришћанског и народног имена, свог језика, свога предања. Само тако можемо заслужити будућност… У свом животу је Свети Сава применио речи Светог Апостола Павла из посланице Галатима: Не живим ја, него живи Христос у мени“. Следимо његов пример и заблагодаримо равноапостолном просветитељу и учитељи нашем Сави. Молимо му се да нам помогне како се не бисмо изгубили у лавиринту погрешних стаза, жеља, одлука и искушења. Држимо се свог учитеља и његовог пута који води у вечни живот! – богословио је јереј Станојевић у беседи.

Водитељка програма Мирјана Младеновић је најавила све учеснике програма а на самом почетку се обратила речима које је Свети Владика Николај у „Животу Светог Саве“: Веома давно живео је један млади принц. Био је необично мудар, богат и леп. Сва врата светске славе и уживања била су му отворена. Али, нешто у њему одвраћало га је од свих тих чари и привлачности света за којима су милиони осталих људи жудели. И једнога дана, тајно од својих родитеља, он завара траг дворској пратњи и побеже у једно пусто место где се настани као сиромашни странац. Једина жеља му је била да своју душу осветли Божјом истином и вољом и да само Њему служи.Много година касније, овај краљевић, вођен Божјом руком, врати се из пустиње у своју земљу као принц цркве и духовни вођ своје нације за сва времена.

Душан Радованчев ученик другог разреда Основне школе „ Жарко Зрењанин“ је потом рецитовао песму „ Молитва Светом Сави.

Водитељ програма Саша Младеновић је прочитао неколико пригодних одломака текстова  из „Карејског типика“ Светога Саве и делове списа Светог Владике Николаја „Живот Светога Саве“: У Савиној личности народ је осећао свога правог и истинског пријатеља и пастира. Он га је слушао и следио без поговора, јер је видео да он живи онако како проповеда. „Народ се хранио његовим речима као медом.“ Свет је волео његову скромност и искреност. Он је залазио у прост народ као међу своје, али са апостолским ауторитетом. Шта више, Бог га је, као свога изасланика обдарио даром чудотворства које он чињаше над болеснима, кроз молитву за њих. За Саву се заиста може рећи: „Појавио се велики светионик у српској земљи пуној таме, незнања и сметености“…

Дечији и мушки хор „Архангел Михаило“ – диригент Милица Досковић, отпевао је песме: „Расти, расти мој зелени боре“, традиционални напев, „Свако дијете треба знати“ и „Тропар рождевства Христова“ од В. Бељајева.

Дечији хор „Преподобни Рафаило Бантаски“ – диригент Јана Драшковић извео је композиције: „О, Српска млада“, „Песму пресветој Богородици“ и „Свети Сава“ – солисткиња Марија Алексић, клавирска пратња протођакон Предраг Ненин.

Мешовити хор „Преподобни Рафаило Банатски“ – диригент мр Сенка Милисављевић извео је композиције „Тебе“, „Дни моји“ – соло сопран Ана Алексић Шајрер, соло алт – Марија Алексић.

Као што то обичај налаже из године у годину, здружени хорови Петровграда су на одушевљење присутне браће и сестара, на крају програма, отпевали „Химну Светом Сави“.

(Фото: Милена Радловачки и Јован Његовић Дрндак)

Поделите:
СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: О ЗНАЧАЈУ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: О ЗНАЧАЈУ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ

По устаљеној пракси наше Цркве, треба свету воду узети са вером, трипут изговарајући уз први гутљај „у име Оца“ уз други: „и Сина“ и уз трећи „и Светога Духа“. На питање, колико пута треба пити свету воду у току поста, односно припреме за свето причешће нема јасног правила. Свакако би умесно било да се то чини за све време ове припреме, а нарочито три последња дана пред свето причешће, и то једном на дан.

Богојављенска вода дивна је потврда Православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши – и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи.

На сам дан Богојављења Црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.

У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.

Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.

Из „Духовних поука“ Св. Владике Николаја

Поделите:
ЈОВАН ЊЕГОВИЋ ДРНДАК: ПЕТРОВГРАД – ЗРЕЊАНИН ПОДРЖАО СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ У ЦРНОЈ ГОРИ

ЈОВАН ЊЕГОВИЋ ДРНДАК: ПЕТРОВГРАД – ЗРЕЊАНИН ПОДРЖАО СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ У ЦРНОЈ ГОРИ

Организатор овог протеста и литије је била Црквена општина Зрењанин. Окупњени грађани и верници позивали су на јединство српског Православног народа Црне Горе и Србије као и на Црквено јединство.

Право на веру и слободу вероисповести спада у основна људска права по конвенцији Уједињених нација.

У одбрану вере и Српске православне цркве у Црној гори устали су и грађани Зрењанина мирним протестом позивајући се на историјске изворе, на конвенцију о људским правима, али и на поруку Јеванђеља.

Скуп је окупио грађане Зрењанина и вернике из околних места у Банату како би упутио поруку подршке браћи и сестрама у Црној Гори због спорног закона о „слободи“ вероисповести који од Српске Православне Цркве жели да начини приватну својину, што је кршење сваког верског права и слободе вероисповести.

Скуп је кренуо са Трга Слободе код споменика Краља Петра Ослободиоца, да би се наставио Крсним ходом до Часног Крста испред Руске Цркве где је испред храма Св Архангела Михаила прочитана посланица.

“….Изашли сте јер сте схватили да иза појма слободе у спорном вјерском закону стоји нешто труло и неистинито. Убијањем слободе од стране моћних и владара, ви као црногорска браћа препознали сте Божју вољу да „сви буду једно“. И хвала Богу на томе. Ми, заједно са нашом браћом и сестрама поред мора, представљамо оно мало стадо које је свесно да човек не живи само на хлебу … и ослања се на свог Пастира који га је томе подучавао. Немамо други начин у борби за слободу против оруђа моћника овог света, осим вере у једног Бога и спаситеља. Нека вам буде благословљен предстојећи Божић “ – рекао је јереј Дејан Бојанић који се обратио скупу.

Текст и фотографије за Петровград.орг:  Јован Његовић Дрндак

Поделите:
МИЛОШ АНТОНОВИЋ: ШТА ПИШЕ У СИНТАГМИ ИЗ 1855. НА КОЈУ СЕ ПОЗИВА МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ ЦРНЕ ГОРЕ

МИЛОШ АНТОНОВИЋ: ШТА ПИШЕ У СИНТАГМИ ИЗ 1855. НА КОЈУ СЕ ПОЗИВА МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ ЦРНЕ ГОРЕ

У одговору који је „Министарство одбране“ Црне Горе упутило колегама из надлежног министарства у Србији, налази се податак да је „према Синтагми из 1855. Цетињска митрополија наведена као аутокефална“. Историчар Милош Антоновић износи тим поводом следеће чињенице. У Синтагми Велике Цркве или Васељенске патријаршије се не помиње Цетинска митрополија као аутокефална. Посебно је антисрпско лудило да СПЦ треба да докаже данас Монтенегру да су њени храмови на вековном тлу на којем је и настала.

Најпре, Синтагма о којој је реч јесте шестотомна збирка канона издата у Атини између 1852. и 1859. године. Њен пуни наслов је:

Σύνταγμα των θείων και ιερών κανόνων των τε αγίων και πανευφήμων Αποστόλων, και των ιερών και οικουμενικών και τοπικών Συνόδων, και των κατά μέρος αγίων Πατέρων, / εκδοθέν, συν πλείσταις άλλαις την εκκλησιαστικήν κατάστασιν διεπούσαις διατάξεσι, μετά των αρχαίων εξηγητών, και διαφόρων αναγνωσμάτων, υπό Γ. Α. Ράλλη και Μ. Ποτλή, εγκρίσει της Αγίας και Μεγάλης του Χριστού Εκκλησίας.

Пети том ове импозантне збирке садржи акта законска и управна акта православних цркава у XIX веку. На страници 529. заиста се налази помен Цетињске митрополије изведен на крајње занимљив начин. ( види оригинални текст доле)

На деветом месту списка православних цркава налази се „Аутокефална митрополија Црне Горе“, а одмах испод се наводи титула њеног поглавара: „Митрополит Скендеријски и приморски, Архиепископ Цетиња, Егзарх свештеног Пећког трона, владика Црне Горе и Брда (Βέρδης!), г. Петар Петровић“.

Међутим, митрополит Петар II Петровић Његош преселио се у свете још 1851. и није могуће да вредни и педантни сакупљачи канона то нису знали. Биће да је у питању нешто друго.

Шта је у питању, види се из коментара којим су издавачи снабдели помен „Аутокефалне црногорске митрополије“. У преводу:

„Ово (девето) место (у поретку православних цркава) заузима према руској Синтагми. У (Синтагми) Велике Цркве (тј. Васељенске патријаршије) се не помиње. Давно (πάλαι) потчињавала се (υπίκειτο) Пећкој архиепископији.“

Овим ствари постају јасније. Васељенска патријаршија није признавала поредак који се у XVIII и XIX веку стварао у југоисточној Европи. Да би избегли да потпадну под утицај Немачке, одн. Аустрије, зетски митрополити су одлазили на хиротонију у Русију, у широком луку заобилазећи Сремске Карловце. Тај поступак поновио је и Петар II, али за Велику Цркву у Цариграду ово је било без значаја – на папиру и у канонском поретку зетска митрополија је и даље под јурисдикцијом Пећи. Што је остала до данас.

На овај начин разоткрива се лаж којом монтенегрински манипулатори желе да обману српску (и светску) јавност. Овде се међутим добро говори, чита и пише грчки. Зато ће бити потребно да Малисорци, поред албанског, науче и овај језик, ако желе да по угледу на украјинске шизматике и они стекну признање Истанбула. Ипак се бојим да ће им и овај напор бити узалудан – Цариград никад није признавао „аутокефалност“ зетске митрополије, неће то чинити ни у будућности.

Пренесено са сајта Стање Ствари

Поделите:
СВЕТИ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ – ШТА ЗНАЧИ КОСОВСКИ ЗАВЕТ

СВЕТИ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ – ШТА ЗНАЧИ КОСОВСКИ ЗАВЕТ

Време у којем ћемо се родити и прилике у којима ћемо живети не зависе од нас. Но, ако схватимо да ми, људи треба да будемо сарадници или помоћници Божији, како у делу свог живота и спасења, тако и у делу живота и спасења ближњих, онда ће свако време, па и оно најтеже, постати могуће за спасење. Христос нас, уосталом, упућује: „Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ Само у тој светлости можемо сагледати, и ми и други, циљ којем треба ићи и пут којим се тај циљ може достићи. За нас хришћане се све то слива у једно — у богочовечанску личност Христову: Христос је наша светлост, наш циљ и наш пут.

***

Будућност српског народа — не само на Косову и Метохији него и свуда где се налази — зависиће од тога да ли се он одрећи свега онога што је свето и честито, човечно и еванђељско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на Истини. А Истина, за нас хришћане, не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно прави Син човечји.

Конкретно, буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији; одбаци ли Христа, нестаће га из Књиге живих на небу и на земљи.

Из интервјуа „Православљу“, 15. децембар 1990.

Приволети се Царству Небеском

Зли људи су говорили за Сина Божијег да не зна шта говори, да је ђаво у њему итд. Шта онда можемо очекивати ми људи грешни да се говори о нама? Приволети се Царству небеском шта би могло друго значити него усвојити еванђељски циљ живота и његово остварење еванђељским путем и средствима? Како би то могло да значи позивање на освету, распиривање мржње, нетрпељивости, нечовечности? Приписивано ми је да сам поред других, разбијач јединства Југославије ради остварења велике Србије. А ја и данас кажем: кад би оснивање наше независне државе и њено одржавање и напредак били могући само злочином, ја бих пре пристао да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби заједно са мном, него што бих пристао на нељудско и нечовечно. Ето, то за мене значи Косовски завет опредељења за Царство небеско.

Из интервјуа за „Политику“ 1. и 2. новембар 1991.

У дубини народне душе је права љубав према другом човеку

У првом светском рату, за време пробоја Солунског фронта, био је рањен један прост човек, сељак, кога упуте у болницу. Предају му једног бугарског заробљеника да га спроведе до Команде у Солуну. Од дугог хода, и глади, Бугарин онемоћа, а муче га и мисли хоће ли остати жив и видети своје. Српски војник, мада рањен, сиђе с коња и помогне Бугарину да се попне у седло, узме вођице и тако пође даље. Кад је видео зачуђеност српског генерала, војник рече: „Ја сам рањеник, а он заробљеник, ту више нема непријатељства; обојица смо без оружја и само смо људи. Он је занемогао и морам да му помогнем.“

То је оно што нас је као народ одржало, не само биолошки. У дубини народне душе није само витештво или отменост, већ нешто друго: права љубав према човеку.

Из интервјуа „Победи“ 10. јануар 1992.

Јединство српског народа

То јединство почива на Еванђелској науци. Примивши хришћанство из Цариграда, односно од свете браће Ћирила и Методија и њихових ученика, и наш народ је дошао до свог писма, тако да је и он могао да остави трага о себи и о своме животу. Народ који нема писма још је у праисторији, јер о њему пишу само други. Оплеменивши хришћанством своје природне способности, дошао је у могућност да се покаже и у градитељству, сликарству, књижевности и да општој ризници напретка и културе човечанства даде свој допринос. Но више и важније од тога је то што је наш народ, оплеменивиши Еванђељем своју душу, био и остао народ Божји, онако како је кроз векове учен од својих мајки још у колевци, као што је Јевросима мајка учила свога сина Марка Краљевића: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубти главу, него своју огрешити душу.“

А на Косову је исто речено: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.“ Није Свети Кнез Лазар био против живота на земљи, против царства земаљског, јер људи нису само душе, него и тела. Али ако већ треба да се једно губи, боље је изгубти царство земаљско, него оно Небеско. Боље је изгубити живот, него изгубти душу. То је оно што је дубоко усађено у нашем народу, што је остало и до дана данашњег.

Из „Американског Србобрана“ 1993.

Преузето са сајта Стање Ствари

Поделите: