ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

Владета Јеротић упокојио се у Господу 4. септембра 2018. године. Владета Јеротић је признати српски лекар неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, академик. Двадесет година је био шеф Психотерапеутског одељења болнице “Драгиша Мишовић”у Београду, неко време професор на Богословском факултету.

 

 

О отуђењу савременог човека

 

“Угроженост самог материјалног и психичког опстанка принуђава људе да побегну од самоће, која је могла за њих да представља и нешто позитивно, и то: или конформизам лажног уклапања у колектив, или је бекство од себе и самоће изведено у ону врсту делимичне или потпуне усамљености у Човек може бити принудно усамљен, али догоди се и да себе самог изолује. Разлози су многоструки: ускраћена права, увреде, сујете, разочарења.“

Јеротић цитира Јунгове речи…:

“Ако сте усамљени, то је због тога што сте сами себе изоловали, ако сте довољно скромни нећете никада остати усамљени. Покушајте да сиђете и научите скромност и нећете никада више бити сами.“

 

 

О потреби за љубави и сигурношћу

 

“Оно што човек стварно воли у себи и код другога је његов идеални Его чије је порекло дубоко, са коренима и у прошлости човечанства“. Највиши циљ развоја сваке особе треба да буде “…не само узимање и задовољавање физичке напетости већ и радосно давање и предавање себе другоме.”

 

О искушавању

 

“Све је увек присутно унутра у човеку. У дубинама његовог непрегледног, несвесног живота. Цела прошлост, индивидуална и колективна. Стално сам искушаван, стављан на вагу и мерен, и себе самог стално мерим да видим, јесам ли што отежао животним искуством, јесам ли бар мало складнији, хармоничнији, мудирији, животно зрелији? Па, као што најчешче нисам у стању да проценим спољашње историјске догађаје застајем збуњен, уплашен и потиштен и пред унутрашњим догађајима, без спосбности да нешто од протеклих потреса научим.“

 

 

О историји

 

“Покушавам да узалуд продрем у мистерију смисла историје. Све у њој изгледа збркано, нелогично, случајно. Али, ако човек хоће да буде довољно искрен и поштен према себи, онда му његов живот, па и живот његове породице, када доспе у средње године, изгледа логичан, смислен и управо такав какав је био. А то је најважније и то је порука Јеванђеља“.

 

О браку

 

“Брак је доживотни изазов партнерима! Потребно је паралелно самопоправљање. [У вези односа посла и партнерског суживота] Потребно је да остане бар мало љубави, поштовања и интересовања за партнера. Партнер познаје нашу Сенку, Персону, Аниму, Анимуса, она не може и неће да нам се диви.”

 

“Свака индивудуалност је везана за бол. Човек је постао индивидуалист онда када је успео да се загледа дубоко у себе и каже: постојим, дакле патим! Радост је део љубав. Задовољство тражи дубоку вечност. У животу срећемо углавном три врсте људи: они који суде, они који мере и оне који опраштају. Треба се чувати да не упаднемо у прве две групе.”

 

 

О вери

 

“Духовност није као жвакаћа гума која остаје годинама у устима, већ је најлепша посластица која се мора прогутати да би изнутра деловала. ”

 

“Врата вере су ми одшкринута. Иза њих већ назирем божански лик Христа и Његов благи дах. За то је било довољно само искрено проживљавање своје немоћи. Немоћ мора бити потпуна да би избављење било такво. Иза свега стоји једна истина: ја сам не могу ништа, апсолутно ништа! Шта ја могу? Да завршим два факултета, да будем сматран за паметног, да разумем своју ароганцију…да будем ироничан, скептик, похотљивац, да желим добро да поједем, да сам Доријан Греј, да знам нешто да кажем о Јасперсу. Све то, ето, ја могу. Поред тога, човек XX века може и немогуће: да пробије звучни зид, да оде на Месец, да продужи људски живот, да уништи Земљу.”

 

 

Зрела личност

 

“Нема граница човековог сазревања у току његовог живота. Способност да се воли неко други, а не само себе. Способност контролисања нагона и импулса. Подношења непријатности, бола и патње. Поседовање зреле, а не инфантилне свести. Умерена агресивност без реакције беса или мржње. Способност да се буде независан. Све ово су важни критеријуми у савременој психологији.“

 

Владета Јеротић је беседио у области религије, психијатрије и философије. Његов неисцрпан таленат, вредноћа и радозналост су фасцинирале савременике. Држао је посећене трибине и гостовао у гледаним емисијама на телевизијама. Остала је упамћена његова реченица:

 

„Ако нема вере, наде и љубави а одавно нема, тражење смисла је у задовољењу нагона и површних сензација.“

 

Петровград.орг

Поделите:
ДАН ПРЕПОДОБНОГ РАФАИЛА У НАЈСТАРИЈЕМ ДЕЛУ ГРАДА ГРАДНУЛИЦИ

ДАН ПРЕПОДОБНОГ РАФАИЛА У НАЈСТАРИЈЕМ ДЕЛУ ГРАДА ГРАДНУЛИЦИ

Свештенство ваведенског храма и петровградских парохија служио је на празник преподобног Рафаила Банатског, у среду 29. августа Свету службу Божију у храму Ваведења Пресвете Богородице и молебан пред параклисом, са моштима Предобног Рафаила Банатског и Хиландарског у најстаријем градском насељу  Градннулица, делу Зрењанина (Петровграда).

 

 

После Литургије, након светог причешћа ломљен је славски колач у славу и част преподобног Рафаила Банатског, уз Пресвету Богоородицу, небеског покровитеља овог дела Баната и самог града на Бегеју, као и певачког друштва „Преподобни Рафаило Банатски“.

 

 

Празничном сабрању је присуствовала и игуманија манастира Петковица на Фрушкој Гори мати Антонина, која је на трпези љубави, организованој у част светитеља одржала запажену беседу о изазвовима који се постављају пред људе у савременом свету и духовним лековима.

 

 

У вечерњим сатима у порти храма Ваведења Пресвете Богородице на Граднулици одржан је и целовечерњи концерт певачког друштва „Преподобни Рафаило банатски“, мешовитог и дечијег хора, који су такоође били свечари на овај свети дан.

 

 

Петровград.орг (Фото: Хаџи Зоран Дујин, храм Ваведења Пресвете Богородице)

Поделите:
СЛАВА НАЈСТАРИЈЕГ ХРАМА УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

СЛАВА НАЈСТАРИЈЕГ ХРАМА УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

Наjстариjа градска Православна Црква у Петровграду (Зрењанину), подигнута далеке 1746. године, посвећена jе Пресветој Богородици и дану када се Она према Црквеном предању, узнела на небо и предала своj дух у руке Спаситеља. У њој је у јутарњим часовима служена света Литургија на којој је учествовао велики број свештеника и верника Српске Православне Цркве.

 

 

Празник Успења Пресвете Богородице се, између два светска рата увремену док се овај град звао Велики Бечкерек и Петровград традиционално обележавао као градска слава и на Литургиjи и литиjом која је ишла улицама града.

 

 

Комунистичке власти су строго забраниле овакво празновање одмах после Другог светског рата и верници дуго година нису могли на достојан начин да заблагодаре заштитници града.

 

 

Град Зрењанин, данас, управо на свом грбу има иконописан лик иконе Успења Пресвете Богородице који има за циљ да штити у сваком погледу и од сваког зла.

 

 

Кумови овогодишње славе храма су били верници и супружници Милосав и Соња Трајкоски.

 

 

Нема лепшег начина да се прослави древни празник  од молитве и литиjе, крстоношења. То је управо оно што је данас био централни догађај у древном храму и његовој порти.

 

 

Град Зрењанин свечано обележава и овог 28. августа и славу града и храмовну славу, празник Успења Пресвете Богородице –  у народу познату Велику Госпоjину.

 

 

Ово је шеста година од обнављања ове лепе традициjе, централним градским улицама проћи ће свечана литиjа и бити пронета икона Успења Пресвете Богородице коjа се, само на данашњи дан, из Градске куће преноси у настариjи градски храм и потом проноси централним улицама.

 

Петровград.орг

Поделите:
СВЕТИ СИН СВЕТОГА ОЦА – СТЕФАН ВИСОКИ

СВЕТИ СИН СВЕТОГА ОЦА – СТЕФАН ВИСОКИ

Српска Православна Црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа грегоријанском или 19. јула по јулијанском календару, заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом у монаштву великосхимницом Јефросинијом. Десппот Стефан је био између осталих титула и велики жупан Торонталске жупаније у Угарској, чије је седиште био тaдашњи Бечкерек.

 

Београд је постао престоница Србије у његово доба, споменик на Калемегдану.

 

Деспот Стефан Лазаревић је био свети син и наследник светог оца српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године, и кнегиње Милице пореклом из Вуканове лозе Немањића. Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса. На почетку своје владавине, 1393. Године. Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски Деспот је постао 1402. године. Титула деспота је у хијерархији Источног римског царства била прва после царске титуле.

 

У манастиру Копорин се на данашњи дан износе на целивање мошти Св.Стефана Лазаревића.

 

Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац.

 

Детаљ са минијатуре која приказује битку код Никопоља и начин борбе у Средњем веку.

 

Имао знатне поседе у Угарској. Године 1411. добио Сребреницу у Босни, а 1421. наследио Зету после смрти свог сестрића Балше Трећег Балшића. Једно време је држао и крај Знепоље који се данас простире на територији Бугарске.

 

Делови Угарске које је деспот Стефан лазаревић добио на управљање.

 

Издао је 1412. Рударски законик којим је регулисао рударску производњу у Деспотовини. У времену 1407-1418. године градио своју задужбину Манасију у Ресави. Манасија и Београд били су главна културна средишта Балкана тог времена у којима су деловали интелектуалци као Константин Философ, Бугарин и Григорије Цамблак,Грк. Помагао румунске манастире Тисмену и Водицу. Сам је био књижевник. Његова дела су Натпис на стубу косовском и песничка посланица Слово љубве.

 

Манастир Манасија центар духовности брањен снажним кулама.

 

Историјска је недоумица да ли је Свети деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или Копорину. Оба манастира су његове задужбине. Манасија је његова највећа и најпознатија задужбина. Српска Православна Црква је званично тврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара, и то је сензационалистички представљено у делу јавности као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан.

 

Манастир Копорин у Смедеревској Јасеници, чува мошти Светога.

 

На основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије нема их. Ово је потврдило првобитно мишљење да су аутентичне мошти Светог Стефана Лазаревића оне које се чувају у манастиру Копорин.

 

Петровград.орг

 

Поделите:
ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ – ДАН ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ – ДАН ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ

У данашњи дан слави се спомен чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице!

 

Разгледница са Свете Горе.

 

Ова света и чудотворна икона Пресвете Богородице, звана „Тројеручица“, припадала је најпре светом Јовану Дамаскину. Када безбожни иконоборни цар Лав III Исавријанац (717- 741 г.) оклевета овог светог Јована, који беше ревносни заштитник светих икона, пред дамаским халифом (кнезом) за тобожњу издају државе и владара дамаског, халиф казни светог Јована јавним отсецањем његове десне руке.

 

Стари бакрорез, приказ Царске лавре Хиландара.

 

Увече, када се стишао гнев халифов, Јован измоли од њега своју отсечену руку, и добивши је, дође са њом пред ову икону Пресвете Богомајке. Ставивши руку на њено место уз раме, светитељ припаде са сузама и усрдном молитвом Пречистој Владичици, просећи од Ње исцељење своје руке. Дуго се тако молећи пред Иконом, Јован пред њом и заспа. У сну му се јави Богомајка и исцели му руку као што је и била пре отсецања, једино што је видан био ожиљак на кожи, ради посведочења чуда. Из благодарности за исцељење, свети Дамаскин начини од сребра једну руку (тачније речено шаку) и приложи је свечесној Икони Богородице, која од тога и би названа „Тројеручица“. Иако је затим била откривена невиност светог Дамаскина, он ипак напусти халифов двор и Дамаск и отиде у велику лавру светог Саве Освећеног (која се налази између Јерусалима и Мртвог Мора), где се ускоро и замонаши, имајући свагда са собом и ову чудотворну Икону Пречисте Богоматере.

 

Хиландар данас, сваки камен сведок векова.

 

Пречиста Икона „Тројеручице“ остала је у лаври светог Саве Освећеног све до 13 века, када би дата светом Сави првом архиепископу Српском, заједно са чудотворном Иконом „Млекопитатељнице“. Свету „Тројеручицу“ донео је св. Сава Српски у Србију, а затим је она, због немира и бурних времена, чудесно отишла сама из Србије и на једном магарету, без ичије помоћи, стигла у Свету Гору, пред свету обитељ Хиландарску. Монаси хиландарски са радошћу су је дочекали и свечано унели у манастирски саборни храм Светог Ваведења.

 

Хиландар некад, стара фотографија.

 

Касније, када је једном настао спор око избора игумана у Хиландару, света Икона Тројеручица сама је дошла на чудесан начин у игумански престо, и мада су је оци враћали у олтар, то се чудо три пута понављало, док није најзад она ту и остављена и тиме света Тројеручица постала и до данас остала игуманија Хиландарска. Зато у српској лаври Хиландарској ни до данас нема игумана, него само проигумани (тј. заменици). Еклисиарх и сва братија увек узимају благослов за службу и остале манастирске послове од свете Иконе Тројеручице, правећи метаније пред њом, пошто она стално стоји у игуманском престолу (код десне певнице).

 

Посета Краља Петра Ослободиоца Хиландару.

 

Митрополит Свете Горе Леонтије, боравећи у Русији 1686 године, саопштио је о овој светој Икони и ово: један живописац из Хиландарске обитељи, желећи да иконопише једну икону Пресвете Богородице, обележио је главне црте иконе на дрвету, па је онда накратко изишао из своје келије. Када се вратио, угледао је на оном нацрту иконе нацртану још једну трећу руку. Помисливши да је то урадио неко од братије, он узе и избриса ту трећу руку. Но преко ноћи та Трећа рука се опет појави, а он је опет избриса. Када се то понови и по трећи пут, он чу јасно глас Пресвете Богоматере, који му говораше: „Не усуђуј се да трећу руку избришеш; то је Моја воља!“ Повинујући се овом гласу, иконописац изради икону Богородице Тројеручице, и од тада се ова чудотворна Икона тако изображава свуда у Православним Црквама, то јест са три руке. Такву једну икону добио је на дар из Свете Горе руски патријарх Никон у 17. веку, а недавно је братија манастира Хиландара послала једну потпуно верну копију Тројеручице у манастир Светог Саве Освећеног у Палестину.

 

Иконописна школа.

 

Молитвама Пресвете Владичице наше Богородице нека Господ помилује и спасе нас. Амин.

 

Преузето из:(„Житија Светих за јул месец“)

Поделите:
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ЛИТИЈА ЦАРУ НИКОЛАЈУ У БЕОГРАДУ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ЛИТИЈА ЦАРУ НИКОЛАЈУ У БЕОГРАДУ

На дан када се навршава стогодишњица мученичке смрти Цара Николаја II, његове породице и његове пратње, Његова Светост Патријарх српски Иринеј служиo je Свету архијерејску Литургију у Руској Цркви на Ташмајдану у Светотројичком Храм. Након Литургије градом је прошла Литија од Руске Цркве до споменика Цару Николају II  у улици Краља Милана. У Литији су учествовали верници и сви људе добре воље жељни да одају пошту великој духовној и историјској личности руског и српског народа.

 

 

Литију се кретала од Храма Свете Тројице на Ташмајдану до споменика цару Николају и предводио ју је патријарх српски Иринеј са свештенством Српске и Руске православне цркве, а у свечаној поворци, поред великог броја Београђана, учествовали су и министар за иновације и технолошки развој Ненад Поповић, народни посланици, градски одборници и бројна удружења која негују традицију пријатељства српског и руског народа.

 

 

Председник Скупштине града Београда Никола Никодијевић и заменик градоначелника Горан Весић учествовали су такоође данас у Литији поводом сто година од убиства цара Николаја Другог Романова и његове породице.

 

 

Након Литије и молебана који је служен испред споменика Цару Николају,  градоначелник Београда др Зоран Радојичић организовао је свечани пријем у згради Скупштине града Београда.

 

 

У ректорату Београдског универзитета приличено је, данас предвање о личности Цара Николаја и о његовим духовним и свим осталим везама са Србијом и српским народом архимандрита Михајла Биковића, настојатељ Манастира Јовања , проф. др Зорана Мирковића са Правног факултета и др Бориса Милосављевића, политиколога и историчара.

 

 

Петровград.орг (Фото: Беоинфо)

Поделите: