ОТАЦ ВЕСЕЛИН ВЛАШКИ: ПЛИВАЊЕ ЗА ЧАСНИ КРСТ НИЈЕ ТАКМИЧЕЊЕ ВЕЋ БЛАГОСЛОВ

ОТАЦ ВЕСЕЛИН ВЛАШКИ: ПЛИВАЊЕ ЗА ЧАСНИ КРСТ НИЈЕ ТАКМИЧЕЊЕ ВЕЋ БЛАГОСЛОВ

За Часни Крст ове године у Зрењанину пливало је преко 60 учесника. Ненад Живанов из Зрењанина понео jе поново Часни Крст као благослов. Ове године један од учесника је први допливао до Крста али га није узео, тако да се повела прича на друштвеним мрежама о томе ко је „победио“? И ове године пливању је претходило богослужење у Руској Цркви, освећење Богојављенске водице и литија.

 

 

Пливање за Часни Крст није такмичарског карактера. Тога дана сви који пливају су „победници“, јер поента је ући у воду. То није ни мало лако. Отпливати или одмах изаћи, исто је. Битно је погружење, да као што је Господ наш Исус Христос погружен, тако и они који уђу у воду буду погржени и благословени.

 

 

Код нас и у Зрењанину (Петровграду), ове године, пливаће се по једанаести пут. Сваке године, на тај дан, одредимо некога да буде кум дана и празника и кум увек припреми прикладан поклон за тај дан.

 

 

Плива се до Часног Крста који је у води и онај ко доплива до Њега, носи Га својој кући. До следећег пливања остаје у његовом дому на благослов и да краси његов дом.

 

 

Пливање није такмичарског карактера. Сви који пливај не морају допливати до Крста. Поента је ући у воду и самим уласком задобити благослов од Бога.

 

 

Сви пливачи су јунаци тога дана и победника нема, јер сви су победници. Нека је благослов Господњи на свима нама.

 

Амин.

Отац Веселин Влашки је старешина храма Светог Архангела Михаила у Зрењанину у народу познатије Руске Цркве. Петровград.орг бам преноси његово обраћање верницима по питању овог обичаја.

(Насловни фото: Град Зрењанин)

Поделите:
БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ: НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА

БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ: НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА

Рождество Христово – БОЖИЋ

Рождество Христово, у народу познатије као Божић, јесте непокретни хришћански празник који се увек слави 25. децембра, односно 7. јануара. Припада групи Господњих празника.

 

 

Божић је дан рођења Исуса Христа. Кад се наврши девет месеци од Благовести (дан када је архангел Гаврило јавио пресветој Деви да ће родити сина), баш онда је изашла заповест од цара Августа да се попише сав народ у римској царевини. Према заповести, требало је да сваки грађанин оде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф дође са Пресветом Девом у Витлајем, одакле и беху они. А пошто се у Витлајем слеже много народа ради пописа, Марија и Јосиф не нађоше место за преноћиште, па се склонише у једну овчарску пећину. “У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, роди Пресвета Дева Спаситеља светога, Господа Исуса Христа” (Епископ Николај, Житија светих, Београд, 1961. год. стр. 1031). Пресвета Марија повије дете у ланене пелене и положи га у јасле. Према предању, када се родио Исус на небу засјаше звезде што преплаши пастире. Велика звезда се јавила и над израелском земљом. То видеше и мудраци са истока. Три мудраца пођоше путем звезде да потраже цара који се родио и да му се поклоне. А то беху: Гаспар (Гашпар), Валтазар и Мелхиор. Стигавши у Јерусалим, мудраци рекоше цару кога то траже. Тада цар Ирод, плашећи се да му не отме царство, реши да новорођенче убије. Зато затражи од мудраца да када се буду вратили поново наврате код њега и кажу му где се дете налази. Али мудраци се вратише другим путем. Разјарени Ирод заповеди да се посеку сва деца до две године. Мали Исус би спашен јер су му се родитељи предосећајући опасност, склонили у Мисир (Египат).

 

 

Од Христовог рођења броје се године. У почетку Божић се није празновао истога дана. Тек у IV веку, за време цара Аркадија, уведено је да се Божић празнује одвојено од Богојављења . Ипак, не постоје поуздани, прецизни подаци када је тачно установљено да се слави овај значајан дан у историји хришћанства. Стара црква знала је само за Богојављење (као празник Исусовог крштења у реци Јордану). Датум Христовог рођења црква је тек касније покушала да установи. Хришћанска црква је тако покрила и засенчила највећи пагански празник, али заузврат морала је да прихвати низ паганских култова.

 

 

Православна црква слави дан Христовог рођења 7. јануара по старом, Јулијанском календару. Реформу овог календара извршио је папа Грегориј ХIII 1582. године. Нов Грегоријански календар су прихватиле махом католичке земље: Италија, Шпанија, Португалија, Пољска. Нешто касније то чине: Аустрија, Чешка, Угарска. Православна црква је задржала и даље рачунање по старом јулијанском календару.

На икони, Рождество Христово је приказано на следећи начин: пећина са јаслама. У средишту слике су Богородица и Јосиф са младим Христом. Гомила пастира им се клања, док сјајна звезда осветљава лик Исуса Христа. На висини види се како лете анђели. За јасла у којима се родио Исус привезана је мазга и једно јагње.
За Клисурце и Пољадијце Божић је сматран као највећи и најзначајнији хришћански празник. Влада уверење да се Божићни празници морају провести у весељу и потпуном задовољству. Да би се овај празник прославио на посебан начин, припреме за овај догађај почињале су сваке године знатно раније.
Дан уочи Божића зове се Бадњи дан. Тога дана врше се обилне припреме како би се Божић што лепше и угодније прославио.

 

 

Бадњи дан се код Срба слави 6. јануара. Према објашњењима која су дали лингвисти назив “бадњи” долази од старословенског глагола “бдети” који значи бити будан, а то опет је наводило да народ овог дана буде будан. Бадњим даном почињу божићни обредни обичаји, а они су у Клисури и Пољадији следећи: мешење обредних хлебова, чесница, обичај са полажеником, бадњак, божићна јелка (Кристкинд), божићна слама, бадња вечера и коледари.

а) Мешење обредних хлебова

Мешење и печење божићних колача, такозваних “закона”, јесте важна и од давнина устаљена радња. Домаћица је овакве колаче месила на Бадњи дан. Божићни колачи су мешени од чистог пшеничног брашна са квасцем. Од замешеног теста домаћица је прво парче теста одвојила за прављење колача званог у народу “здравље”. Обавезни украс на овим колачима су две рељефне траке теста, постављене у облику крста по средини колача, истом траком затварају се кружно ивице колача. Све ово подсећа на стари симбол свастику (на санскритском језику “свасти” значи здравље). У средиште колача убоде се босиљак, а босиљак је у народном веровању култна биљка која има заштитну и плодотворну снагу. На божићни колач су уписивали поскурњак, на коме је обавезно урезан облик крста као и слова ИС ХС НИ КА (то је скраћеница грчких речи које преведене значе: “Исус Христос Назарећанин победник”). И назив “поскурник” је грчког порекла и изведен је од грчке речи “просфора” што значи “обредни хлеб” (посвећени хлеб). Велики божићни колач се свечано и ритуално сече, најчешће за време ручка. Колач сече домаћин или домаћица. Hajпpe ножем начини крст над колачем, то јест прекрсти га. Сечење колача у облику крста представља у народном веровању симбол страдања али и живота у хришћанској религији. Комаде пресеченог колача служили су укућани, а оне који су били преливени вином дају се стоци и живини.

 

 

Поред божићног колача, у свим српским селима Клисуре и Пољадије, домаћице су месиле већи број фигуралних божићних хлебова који су прављени од истог теста као и божићни колач. По народном веровању, такви колачи су имали и једну одређену магијску снагу. Они су симболички представљали срећу и здравље за укућане, разне домаће животиње, квочке с пилићима, чобане па и неке пољопривредне алатке. Колач “шака” био је намењен, свакако, орачу. У пољадијским селима, као што је то на пример Соколовац, осим божићњег колача домаћице су месиле и колаче зване: виноград, њива, волови, “наћве”, а колач “глота” намењен је читавој породици. Обавезни су били колачи који су симболизовали астрална тела и то сунце и месец. По народном веровању таква небеска тела знатно утичу на временске прилике од којих највише зависе летина и усеви. У појединим клисурским селима, као што је то на пример Белобрешка, за божићне празнике месе се специјални колачи које народ зове “кијак” (то је нешто већи колач) у облику плетенице и мали колач звани “кика”. Исто у облику плетенице које се у овом крају називају и кике.

б) Чесница

У врсту обредних хлебова, са истом магијском снагом, а који се месе за божићне празнике, спада и “чесница” која се обавезно припреми првог дана Божића ујутру. Чеснице су мешене од пшеничног брашна са водом и масти али без квасца. Била је то једна врста погаче, печена на отвореном огњишту. Сиромашније клисурске породице месиле су чеснице од кукурузног брашна, такозвану “проју”. Назив “чесница” свакако потиче од речи “чест” што значи: део, срећа, пошто се “проја” дели на комаде и сваком укућану се даје по један део. У Клисури и Пољадији домаћице месе чесницу ујутру, на први дан Божића. За чесницу користе “неначету” воду (то је вода која се донесе у кућу пре изласка сунца, из бунара или са извора). Овој се води у клисурским селима придаје велика важност, пошто се сматра да има профилактичко дејство. Домаћин са неначетом водом улази у кућу поздрављајући домаћицу која му долази у сусрет речима: “Христос се роди!”. Добија следећи одговор: “Ваистину се роди”. Потом се заподене разговор следеће окамењене садржине: ”Шта нам доносиш?”. Одговор: “Доносим воду неначету. Нека породица буде жива и здрава!”

 

 

У чесницу се обавезно ставља метални новац. Некада је у имућним кућама то могао да буде и по који златник или сребрни новац. У пољадијским селима тај се новац мењао сваке треће године, док се у Клисури о томе и не води рачуна. Према народном веровању, и чесница има магијску моћ која делује на људе и животиње.То је врста магијске снаге новог живота.

Домаћин или домаћица је чесницу ритуално ломила на комаде. Избегавала се употреба сечива и уопште шиљастих предмета. Сам чин ломљења обавља се пре ручка и везује се за обичаје у мртвачком култу када се погача увек ломи а не сече. Комаде чеснице редом домаћин намењује укућанима, по старешинству, а потом и умрлим члановима породице.

 

 

У неким клисурским селима у ломљењу чеснице учествују сви чланови породице, кидајући сваки за себе по један комад. Најзанимљивији тренутак при ломљењу чеснице јесте свакако пронаћи комад у коме је скривен метални новчић. Онај који би нашао новац у свом комаду значило је, према народном веровању, да ће те године бити срећан.

У пољадијским селима постоји обичај да скидају тесто са новчића а потом, заједно са босиљком са божићњег колача, па су то чували и лечили обелела места деци на телу или су пак њима лечили стоку.

в) Полаженик

У пољадијским селима веома је распрострањен обичај са “полажајником”, а у клисурским местима о њему се зна једино у Старој Молдави и Љупкови. Полажајник јесте прва особа посетилац једне куће на божићни празник. Њега посебно дочекују тамо где тај обичај постоји. Према једном руском истраживачу (П. Богатиреву) порекло овог обичаја треба тражити на Балкану, односно међу Јужним Словенима. Од њих су овај обичај примили и Мађари. У народном веровању, долазак полажајника требало је да донесе у кућу срећу, па су га зато сви волели. Код Пољадијаца, на пример Соколовчана, полаженика ставе у средину собе па га онда посипају пшеницом и кукурузом, тиме испољавајући жељу да година буде родна. Пре одласка полажајник је добијао колачић који је за њега припремљен, такозвани полажајников колач са отвором у средини.

 

 

Иако Свиничани не знају за обичај полажајника, они ипак првој особи која дође у кућу на Божић, дају сито са кукурузом а она кукуруз баца у ватру и џарајући је говори: “Господ да даде здравља, да се плоде свиње, пилићи, говеда итд.”

г) Бадњак

У току божићних празника значајно место заузима бадњак и његово стављање на огњиште. Обичаји везани за бадњак имају веома старе корене који се могу наћи у неким најстаријим манифестацијама људске религиозне праксе која се заснива на анимистичком схватању света поштовањем одређених биљака и дрвећа. Оваква веровања су позната и старим европским народима: Келтима, Германима, па и Старим Словенима.

Бадњак је дрво које се пали уочи Божића, то јест на Бадње вече, када се по обичају цела ноћ проводи у неспавању. Тада се не спава, него бди. Поједини етнолози тврде да баш од тога и потиче ова реч (старословенски глагол “бдети”).
У већини села Клисуре и Пољадије на Бадњи дан ујутро, док сунце “напредује”, одлазио је по један домаћин из сваке куће по бадњак.

 

 

По неком нарочитом поступку одсецало се танко стабло дрвета (храста или цера). Бадњак је требало да буде од тврдог и “живог” дрвета. Неки етнолози сматрају да је храст дрво Бога громовника и у неким старим индоевропским религијама. Посебно поштовање су му указивали и Стари Словени.

Нарочито је познат обред при одсецању бадњака, који се обавља у клисурским селима (на пример Белобрешка). Пошто се стигне до одређеног места, одреди се дрво за бадњак, а пре него што ће бити одсечено, прелије се вином, домаћин се прекрсти и речима “Опрости ми, бадњаче!” подиже секиру и покушава да само једним замајцем одсече стабло бадњака. Пажљиво се прати да одсечено дрво пада на “исток”.

 

 

Бадњак је у кућу уносио домаћин. Доносиоца бадњака домаћица је дочекивала питањем: “Шта носиш?” а добијала одговор: “Доносим срећу и здравље у кућу”. На шта би му домаћица добацила: “Жив ми и здрав био!”
У Пољадији су бадњак мазали медом и поливали вином како би година била родна. Тек потом бадњак су стављали на ватру. Док бадњак гори у ватри, селом се проламају пуцњеви из ловачких пушака или “прангија”, све то као знак који најављује долазак највећег хришћанског празника. Некада је при свакој православној цркви постојала по једна “прангија”. А то је тучана ћупа која се набије барутом, добро заптије, а онда се фитиљем упали, тако да се чује један снажан прасак попут експлозије топа. У Свиници не секу бадњаке, као што то раде у другим клисурским местима, већ ките јелку бомбонама и колачима. Овако украшену јелку називају “крискин”.

Из свега приложеног може се закључити да је бадњак за Клисурце и Пољадијце сматран за свето дрво са којим се поступа као са неким живим бићем и од кога се очекивало да донесе породици срећу, изобиље и нарочито здравље.

д) Божићна јелка – Крискин

Појава зимзеленог дрвета, обично јеле, окићеног разним предметима, поготово то бивају слаткиши, јесте свакако појава новијег порекла. Клисурци и Пољадијци су овај обичај преузели од католика, нарочито немачких породица са којима су били у контакту дуже времена.

 

 

С правом се може установити да је обичај узимао снажан замах нарочито после другог светског рата. Томе је нарочито допринела и нова успостављена “социјалистичка” власт која је прихватањем новогодишње украшене јелке желела да истисне друге божићне обичаје који су имали добро очуван религиозни призвук.

е) Божићна слама

Обичај јесте да се на Бадње вече уноси слама у кућу и растура по собама и другим просторијама. Народ верује да се уношењем сламе у кућу, у ствари, тиме означава долазак Божића, пошто се Исус Христос родио на слами. Ипак, порекло овог обичаја јесте много старије, потиче из прехришћанског времена. По обичају, сламу у кућу уноси домаћин у џаку. Са домаћином по сламу одлазе и деца. Она би се поређала једно за другим у колони, по старешинству. При ношењу сламе домаћин је квоцао а деца су га пратила пијучући и тако имитирала гласове пилади.

 

 

Улазећи са сламом у собу, домаћин поздравља укућане речима: “Добро вече! Христос се роди!”, а домаћица одговара “Ваистину се роди! Жив и здрав био!” Понекад би га домаћица запитала: “Шта носиш?”, а он би одговорио: “Здравље, весеље и срећу у кућу!”

У пољадијским селима извесна количина сламе ставља се у сито које је домаћица претходно била припремила за ту сврху и у њега већ била ставила нешто пшенице, кукуруза, комада божићњег колача, јабуке, шљиве и нешто од металног новца. После растурања сламе, кућа се не сме више чистити све до трећег дана Божића. По народном веровању кућа се не чисти да се не би на тај начин почистила срећа и здравље из куће.

 

 

Слама се износила из куће тек трећег дана Божића и то ујутру пре изласка сунца. Та слама се односила у воћњаке да би воћка боље родила. У Соколовцу домаћица ту почишћену сламу даје најстаријем сину да је носи у виноград. Он то носи јашући на коњу покривеним ћилимом. Ношење сламе у виноград обично се обавља у групама.

Уношење и изношење сламе из куће представља посебан свечан обред. Овим обредом се желело обезбедити плодност, здравље и срећу укућанима. Обичан свет је божићној слами придавао профилатичка својства. Ипак, о улози и значењима сламе на Божић постоје различита мишљења. Чини нам се да је најприхватљивије оно које је изнео познати српски етнолог В. Чајкановић: (Божићна слама, Прилози из књижевности и језика, историје и фолклора, 3, Београд 1923., стр. 125-134). По њему, божићна слама има привлачну моћ и за Богове и за душе предака, а Бадњи дан је велики празник предака. Квоцање, просипање сламе и бадње вече значи позивање душа предака на гозбу божићну.

ђ) Бадња вечера

Право празновање Божића отпочињало је бадњом вечером која је испуњена низом магијских догађаја. На бадњиданској вечери се служи посно јело у свим селима Пољадије и Клисуре. По неком неписаном правилу, уочи вечере, сви чланови породице су били обавезни да се нађу на окупу. То је јасан доказ да је бадња вечера један чисто породични празник. Бадња вечера се по обичају служи на поду. У Свиници не постоји обичај да се вечера на поду. Тек у новије време, у свим селима како Клисуре, тако и Пољадије уобичава се да се вечера служи на столу. У пољадијским селима се за вечеру обично служи: парадајз супа или чорба, пасуљ пребранац, сува или печена риба на уљу, дулечница, ораси, мед и суве шљиве.

 

 

У Љупкови се бадња вечера служи на поду, на разасутом џаку. Читава свечаност носи обележје велике скромности како по ономе шта се служило за јело, тако и по условима у којима се изводи овај чин обреда. Пре вечере обавља се такозвано “причешћивање”. Тада се једу погачице од првих поклада, поливене вином. А читав обред јесте једна врста опонашања правог причешћа који ће сви укућани обавити већ следећег дана, на први дан Божића. Обављање причешћа и код куће јесте доказ једног старијег обичаја, познатог у стручној литератури под називом “универзално свештенство” (Васа Лупуловић, Борислав Крстић, Љупкова долина, Темишвар 1995. год. стр. 175). Према том обичају, извесни сакрални чинови обављани су и од мирјана (световних људи).

Међу јелима која се обавезно спремају и служе на бадњој вечери јесте и једна врста ситног пасуља који се у Клисури назива “окишица”. Употреба пасуља на бадњој вечери јесте позната од давнина. Етнолози тврде да је пасуљ био јело у култу мртвих, познат још код других индоевропских народа. Веома важну улогу у јеловнику бадње вечери имала је риба. Она је представљала инкарнацију душе предака, а по народном веровању, оне баш о бадњој вечери посећују укућане. Истовремено риба је и симбол плодности па према томе и симбол живота.

 

 

На бадњој вечери посебну улогу су имали и ораси. За орахе су везане многе магијске радње. Тако, на пример, у Соколовцу, након бадње вечере, укућани се најпре прекрсте а затим бацају орахе у углове собе. Другим речима, они су овим бацањем у ствари крстили собу орасима. По народном веровању то се чинило да би се чули лопови када буду долазили у крађу. Такође и народном веровању, дрво ораха и његов плод имају хтонички карактер. У пољадијским селима обавезно јело на бадњој вечери био је мед. Мед су јели сви укућани како би им била слатка цела година и да их добро служи здравље.

ж) Коледари

Постоји обичај у Клисури и Пољадији да падом мрака по селу “лутају” коледари, појединачно или у групама, које су биле организоване још уочи божићњег празника, пре неколико дана, или се то зна још од прошле године. Обичај коледарења у Клисури је старијег порекла. Етнолози тврде да овај обичај знају сви словенски народи, а нарочито је развијен међу Јужним Словенима. Као коледари у клисурским и пољадијским селима јављају се превасходно деца или омладинци. Превасходно иду у групама од по двоје, троје па и више дечака и девојчица. Приликом коледарења они рецитују и певају пригодне песме. Коринђаше су домаћини радо примали у кућу. Ретке су биле породице које су одбијале коледаре. Коледари у клисурском селу Свиници улазе у кућу, седну на под, домаћица им пружа сито са кукурузом. Они окруне кукуруз и бацају га кокошкама. Потом коледари џарају ватру и говоре: “Да се роде јаганци, телад, пилићи и свиње”, а домаћица им даје суве шљиве, јабуке, бомбоне и орахе.

 

 

Ево једне коледарске песме којаје забележена у селу Соколовцу:

 “Добро вечe, добри газдо, Ми идемо тамо-амо
Па смо дошли да вам попевамо:
Синоћ нам се Христос роди,
У јаслини, у сламици.
Дајте нам, дајтe нам!
Шта ће нам дa дaмо:
Кобасицу у торбицу,
Орахић у џепчић ”,

У Љупкови забележили смо варијанту на пређашњу песму коју коледари певају на Бадње вече. Сличан текст може се чути и у другим клисурским селима:

“Добро вече, добри газдо,
Ми смо дошли да јавимо:
Родио се Исус Христос у шталици, у јаслици.
Прелетела два анђела па донела два камена.
Два камена oд мермера,
Сазидаше свету цркву:
У тој цркви никог нема само Стева и Никола.
Свети Стева службу служи а Никола cвећe пали.
Ако ј’ колач, да чекамо,
Ако је жарач, да бежимо! ”

Како у Клисури, тако и у Пољадији, српски живаљ живи у заједници са румунским народом. То је учинило да се многи обичаји преламају, мешају, позајмљују. Утицај се осећа и у коледарским песмама, па се могу чути и овакви стихови, забележени у Љупкови:

 

 

“Ој колендре, колендрице,
Дај ми мало кобасице! ”

Свакако да је најраспрострањенија коледарска песма у Клисури она са стиховима које могу изговорити и деца предшколског узраста:

“Ја сам мали чича Пера,
Ујела ме жута кера;
Kaд претрчим преко мора,
Дај ми, газдо, неки ора!
Куј један, куј два,
То ћу све да примим ја!
Ако је колач да чекамо,
Ако је жарач да бегамо! ”

Упоредо са коледарима и коринђашима-певачима, у Клисури и Пољадији распрострањен је и обичај ношења “вертепа” или како се то у народу каже “црквице”. Обичај је познат и код других сународника. Изгледа да је за ове крајеве “вертеп” постао знатно распрострањен тек нешто касније, између два светска рата. У неким селима овај обичај је познат и под називом “бетлехем”, а то је назив који се може наћи код католика…

 

 

…У клисурским и пољадијским селима људи славе Рождество Христово (Божић) три дана и овај се празник сматра у народу највећим празником у години. Најважнији и најсвечанији је први дан Божића. За овај дан постоје неколико значајних народних обичаја као што су: доношење “неначете” воде са бунара или извора, мешење чеснице, одлазак у цркву, долажење положајника и обредни божићни ручак. Први домаћинов посао на Божић ујутру рано јесте одлазак на бунар или извор по “неначету” воду. У појединим клисурским местима ту воду називају и “здравље”. Од неначете воде потом је домаћица месила чесницу, а укућани се умивали таквом водом. Доношење воде о Божићу са извора или бунара, као и веровање у њену магијску моћ, има, свакако, корене у паганству, када су поред биља и камења били обожавани и извори, па и бунари. Отуда веровање да се око извора и бунара окупљају разна натприродна бића (духови и демони). Пре божићњег свечаног ручка, свака би домаћица замесила и испекла чесницу. Чесница је негде погача од пшеничног брашна, а у клисурским местима то је била понајчешће “проја” која се готови од кукурузног брашна. На први дан Божића већина укућана одлази у цркву да би присуствовали светој литургији и да би се причестили. У клисурским селима се обичава да на тај дан појединци поклањају паре за свету цркву и за срећу и здравље својих укућана, ради праштања грехова и за успомену оних који су умрли. Код куће остаје једино домаћица која ради око спреме ручка, а који је сада мрсан.

 

 

Ручак је најсвечанији тренутак првог дана Божића. За божићни ручак припремају се обично следећа јела: говеђа или пилећа супа, сос, кромпир, живинско или говеђе кувано месо, сарма и наравно, печење. Све се то свршава разноразним колачима и тортама. У пољадијским селима, првог дана Божића особа која прва дође у кућу сматра се да је то положеник. Тада га ставе у средину собе па га посипају пшеницом и кукурузом испољавајући на тај начин жељу да им година буде родна и плодна. Потом му дају колачиће који су били благовремено за њега спремљени. У Свиници, где не знају за обичај са “положајником” како је то у другим клисурским селима као што су Стара Молдава и Љупкова, ипак првој особи која дође у кућу на Божић, укућани дају сито са кукурузом који он баца у ватру и џарајући је говори: “Господ Бог да да здравља да се плоде свиње, пилићи, говеда”.

 

 

Други дан Божића нема посебних народних обичаја. Једино је значајно што се на тај дан омладина и младеж санка на саоницама са коњском запрегом а мушкарци јашу своје вранце. Другог дана Божића су удате кћери одлазиле у посету својим родитељима.

Трећег дана Божића домаћице почисте собе а сакупљену сламу дају домаћину (у Соколовцу то се даје најстаријем сину) да је носи у виноград како би те године, по народном веровању, виноград боље родио. Божићни празници се обележавају и заједничким весељима, културним приредбама и игранкама. Поготово то важи за нова времена.

 

Извор: Борислав Ђ. Крстић, Народни живот и обичаји Клисураца и Пољадиијаца, Темишвар, 2015.

Поделите:
СТАРА КРСНА СЛАВА И НОВИ ОБИЧАЈИ У СРБА

СТАРА КРСНА СЛАВА И НОВИ ОБИЧАЈИ У СРБА

На дан Светог Николе највише је свечара и оних који одлазе на Славу. Православни заштитник српског дома Слави се на одређен начин вековима. Сама етимологија речи Слава не долази од глагола славити у смислу певања и игре са музиком на световној гозби, већ од култног старословенског Слово, у значењу узношења молитве Богу.

 

 

Данас у времену повратка Православљу после комунистичког експеримента много је оних начина који немају баш никакве везе са некадашњом традицијом. Све је више домаћина који себи дозвољавају из не знања и владајућег егоизма планирање славе по сопственом нахођењу, тако да се читава Слава претвори ни у шта друго до у гозбу са музиком и пијанку,што је велики грех.

 

 

Жртва Свецу заштитнику и спомен прецима који су је славили је смисао славе, док је циљ духовна заштита дома и породице. Ако слава нема тај смисао у први план избија управо грех стомакоугађања. Обележавање славе у српској традицији и православљу има хришћански карактер. Ако нема тај смисао онда то није Слава. Домаћини заузети припремама које трају данима и који изискују озбиљну финансијску жртву, обично не стигну да оду ни у храм на Св. Литургију, не стигну ни да се Причесте, на породицу и себе узму благослов. У време пред Славу свештеник освећује водицу у домовима свечара, како кажу у Банату. На обреду освећења водице треба да присуствује читава породица са домаћином. Чита се молитва, те се Светац заштитник дома моли за здравље и благостање свих укућана.

 

 

Заблуде о слави и њеном обележавању су многобројне, треба их освестити да би се могле препознати и одбацити. Многи домаћини не знају ни где је у кући место славској икони, па је држе окачену као украсни детаљ, попут бројаница или крстића на себи. Икона се, без икакве сумње, држи окачена на источном зиду, јер по православном учењу са истока долази Спаситељ. Иако је Слава посна често се служи мрсно, некад и посно и мрсно, већ по жељи јер они који иначе не посте а не могу да се уздрже ни за ту прилику.

 

 

Што се званица тиче, на славу се заиста не позивају тек тако људи већ је то строго породично окупљање најуже родбине уз присуство кумова као духовних сродника и евентуално побратима и посестрима. Будући да је вечера за упокојене претке као на даћи седне се наздрави са домаћином, послужи и поздрави. Они који долазе из далека су једини који су остајали дуже код домаћина.

 

 

Ипак, наш народ, данас, нарочито претерује у једном, не слутећи да тако чини један од највећих грехова према Богу и Светитељу. Највећа грешка нашег народа је у непознавању значаја и сврхе слављења Славе. Они који не носе колач и жито у Цркву, а зову госте на Славу, не поштују Свеца свог дома већ праве гозбу намењену гостима за обично преједање, чашћавање и вођење разговора ради чистог дружења. Гости се смењују од јутра до мрака, домаћице проведу славу на ногама, служећи једне, а склањајући за другима.

 

 

У неким крајевима српства, као у Шумадији и домаћин или газда стоји, док год гори Славска свећа, јер ради се о култном догађају где кућа постаје храм, а у храму се не седи, осим ако домаћин није болестан или стар. Он готово ништа не проговара, само наздравља са присутнима. Све указује на култну радњу. Домаћин, данас, често припит, учествује у разговорима о политици, држави, систему, празноверицама. Екстремно долази до свађе или туче. Неке породице одлутале су у безверју толико далеко да Славе обележавају а не славе у кафанама и ресторанима, уз музику, свеопште весеље.

 

 

Домаћин који заиста себе сматра хришћанином требало би да обрати пажњу на оно што добронамерно саветује Црква Божија и ватрено се попут СВ. Николе супротстави греху а не да повлађује греховима. То је често веома тешко али у томе и јесте смисао праве вере.

 

Петровград.орг

Поделите:
ВАВЕДЕЊСКИ И РАФАИЛОВСКИ ДЕО БАНАТА И ХИЛАНДАР

ВАВЕДЕЊСКИ И РАФАИЛОВСКИ ДЕО БАНАТА И ХИЛАНДАР

Српска Православна Црква данас слави Ваведење Пресвете Богородице, један од највећих празника посвећених Богомајци. Тај празник, обележен црвеним словом у богослужбеном календару СПЦ као заповедни празник, слави се као успомена на дан када је Богородица, у пратњи својих родитеља Јоакима и Ане, први пут уведена у храм Божји.

 

 

Чином Ваведења Маријиног, каже јеванђелско предање, свети родитељи испунили су завет да ће пород, којег дуго нису имали, „предати Богу на службу“. „Напред су ишле девице, са запаљеним свећама, а за њима пресвета Дева, украшена царским благољепним хаљинама, како приличи кћери царевој и невести Божјој“, казује у „Прологу“ владика Николај Велимировић.

 

 

Слава манастира Хиландар

 

 

Ваведење је слава манастира Хиландар на Светој Гори, па ће братсво српске царске лавре прославити празник своје заштитнице и заштитнице читавог Атоса. Према предању, Богородица је једина жена која је ступила на тло Свете Горе на свом мисионарском путовању по повратку из Свете Земље.

 

 

На православним иконама посвећеним овом празнику слика се Богородица у пратњи девојака са упаљеним воштаницама, а једна од најлепших представа је славска икона манастира Хиландар. На славским иконама Ваведња слика се такође и сцена из јерусалимског храма, у којој трогодишњу Марију и њене родитеље прима првосвештеник Захарија, отац Јована Претече.

 

 

Слава најстаријег дела Зрењанина – Граднулице

 

 

До 18. века Граднулица је била самостално село, предграђе Бечкерека, каснијег Петровграда и Зрењанина. Основана је још у Средњем веку на обалама Бегеја и већину становништва, како и сам назив каже, су  чинили недвосмислено Срби.

 

 

Истраживачи верују да реч Граднулица долази од две речи, прва је градна од српске речи за утврђено место а друга реч је улица. Друга етимологија долази од српске речи „греда“, оцедито место изнад реке.  То значи да би реч Граднулица могла значити улица на греди, јер је Граднулица до 18. века била полуоток, окружена реком Бегеј.

 

 

Ваведенска Црква и манастир Дреновац

 

 

Ваведенска црква или Храм ваведења пресвете Богородице, подигнута  је у барокном стилу тек 1777. године. Кажемо тек јер је црквена порта и раније била култно место. Постоји предање о православноме манастиру који се налазио на месту данашње Ваведенске цркве по коме се и улица поред храма зове Манастирска. Име старог православног манастира је било Дреновац. Неки истраживачи сматрају да је првобитни манастир Дреновац у ствари премештен са локације код данашњег Стајићева (Ушће потока Петре) или Перлеза ( Култно место Водице), одакле је пренета Света трпеза, која је и данас у Ваведењској цркви у Граднулици. Овде се чува и копија чувене чудотворне бездинске Богородичине иконе, која је на богородичином престолу у броду Ваведењске цркве.

 

 

Заштитник града на Бегеју је Преподобни Рафаило Банатски, мисионар из манастира Хиландар, са Свете горе. Његов гроб налази се у капели поред Цркве, и место је ходочашћа многих православних верника. Ово место, где се налази Ваведенска Црква, било је, и даље јесте историјско средиште Граднулице. Поред Цркве је било прво граднуличко српско православно гробље у порти граднуличке цркве. Светом Рафаилу Банатском је над гробом поред Ваведењске цркве подигнута касније мала капела. Још старије предање памти да је „у доба силног српског цара Стефана (мисли се на деспота Стефана Лазаревића) ишла литија око овог храста на празник Духова и резао се колач“.

 

 

На месту Ваведенске Цркве је вероватно постојала православна црква и у средњем веку, за коју се поуздано зна да је постојала још у доба турске власти, јер је затечена по ослобођењу од Турака крајем 18. века. Вероватно се радило о средњовековном култном месту, о чему сведоче заштићени остаци бреста у порти Цркве, где је извирала „водица“, приписана Св. Рафаилу, након чије смрти је потекла и имала лековита својства, о чему сведоче вотивни дарови исцељених, који се чувају у поменутој капели. Брест је изгорео услед удара грома шездесетих година 20.века, али је његово стабло спасено и оно је касније конзервирано.

 

 

Ваведенска Црква у Орловату

 

 

Цркву Ваведења пресвете Богородице у Орловату селу надомак Зрењаннина пројектовао је Драгиша Брашован, један од највећих српских архитеката после Великог рата. Осликао ју је сам Урош Предић. Урош Предић је библијске ликове сликао по узору на ликове из свог окружења. У претходној Цркви, која је стајала на истом месту, док није подигнута нова 1927. године, свештеник је био Урошев отац Петар. Након његове смрти заменио га је старији син Светозар. Урош је у Цркви одрастао и стекао прве представе о себи и свету. Зато је и иконостас који је радио у Орловату ненадмашан по мајсторству и ненаметљивој лепоти. У лику Свете Петке насликао је своју мајку.

 

 

Из свега наведеног произилази јака култна веза овог дела Баната који је по свему судећи у једном тренутку био метох манастира Хиландара са овим великим центром српске православне духовности Светом Гором и манастиром Хиландар.

 

Петровград.орг

Поделите:
ВЛАДИКА БАНАТСКИ НИКАНОР: РУСКИ СВЕТИТЕЉИ БЛАГОСЛОВ ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

ВЛАДИКА БАНАТСКИ НИКАНОР: РУСКИ СВЕТИТЕЉИ БЛАГОСЛОВ ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

Драга браћо и сестре у целом нашем граду, епархији и Цркви српској осећа се велика радост духовна, јер су благословом Руског патријарха у посети, велики број Светих  моштију, нашој епархији и нашем граду. Свете мошти су делови светих тела оних Божијих угодника који су од 11 – 19 века својим молитвама помагали народу Божијем православном у великој Руској земљи али не само њој, него и у целом православљу.

 

 

Јер, сами су Светитељи знали приликом свога страдања, шта значи вера у Бога, шта значи проповедати Васкрслог Господа? За Васкрслог Господа су ови Свети Божији угодници и страдали, исповедајући веру у Њега и Његове Свете заповести. Бог је могао на различите начине да управља овим светом, јер је Он, Његов, Божији свет,  са нама људима у њему, јер смо и ми Божији људи. Родитељи знају да до одређене временске границе могу управљати својом децом, онако како сматрају да је најбоље и деци и њима. После долази време када деца узимају себи за право. Поред живих родитеља и савета родитеља, некако изналазе себи пут и начин. Сматарју да имају право одлучивати о својој будућности. Добри родитељи остављају деци на слободу да одлуче неби ли у случају неког погрешног корака обратили им се и тражили од њих помоћ. Многа деца то и учине али и даље им остаје слобода, хоће ли или неће да слушају своје родитеље.

 

 

Тако је Бог уредио и овај свет и дао нама људима слободу, мислећи да својом слободом треба да заслужимо Царство Божије и да слободно опредељујући се на исповедање Њега као Васкрслог Господа нашега заслужимо, оно што нам је обећано а то је Царство Божије и вечни живот. Тако су Свети Божији људи живећи овде на земљи слушали свог родитеља који их је учио. Иако ће бити искушења али то искушење деце није на пропаст, него на вечни живот. Они који су послушали Бога Васкрслога нису гледали на тешкоће и све до краја живота свога, дајући животе своје, управо за Бога и Царство Бижије, страдали су…

 

 

Не задобијамо ми својом заслугом Царство Божије и нисмо зато као хришћани то што јесмо. Али ипак, Бог очекује од нас, ако јесмо то што јесмо, да се потрудимо,  и кад већ нећемо Божију помоћ, да стекнемо себи највеће богатство овде на земљи а то је Царство Божије. Да ли то можемо својом снагом? Није се још нашао такав од првог човека до данас. Без Бога нема овде ни на земљи ни на небу присуства човека у оном Небеском Царству, које је Бог одредио свакоме од нас, само под условом да испуњавамо Његову Свету Вољу и Његове Свете Заповести. Много их је лакше испуњавати него не испуњавати.Зато нам је Бог и дао најлакши пут, да са Њим остваримо циљ и неба и земље. Послушати Бога, бити Свети Божији и Бог ће бити са нама и ми са њим. Ови Свети Божији мученици, њих осамнаест колико је Руска црква благословила да нас посете јесу свети молитвеници пред богом за цео православни свет а првенствено за руски православни народ, велику Руску цркву и државу али и за друге народе који тамо живе. Они који им се обраћају за помоћ, неће ускратити своју помоћ и неће ускратити да им буду помоћници у молитвама.

 

 

Зато и ми браћо и сестре српски народ радујемо се што су од пре пет дана а заправо већ сада шести дан, Свете мошти велике Руске земље и велике Руске цркве и руског народа међу нама у Србији да Свети Божији угодници помоле се Богу и за нас и за наш народ који и јесте у искушењу. И сами смо сведоци. Ако не би било помоћи у искушењу тешко да би одолели  искушењима као и до сада кроз историју, што нисмо могли одолевати сами без помоћи. Свесни смо били у прошлости и свесни смо сада жртава, које је наша земља и црква дала за свој живот у слободи. Молимо се данас Светитељима да помогну овоме граду, градоначелнику овога града и његовим сарадницима и свима онима који у овоме граду живе, долазе у њега, пролазе кроз њега и да Господ остави свој благослов и благодат преко ових Светих Божијих угодника нама. Треба да запамтимо и то да је и кроз овај град један пут прошао такав један број Светих Божијих угодника из Руске велике земље и цркве.

 

 

Браћо и сестре, од 11 – 19  века, ови Светитељи, који су испред нас и њихове Свете мошти, одолевали су својим молитвама пред Богом свим искушењима великог Руског царства и власти и оних антивласти, који су на жалост у одређеним епохама били буквално против свог народа. Никада Светитељске мошти, то јест Светитељи, чије су Свете мошти сачуване и очуване а само Бог зна колико је њих у Русији, нису биле тако нејаке, да не могу да савладају моћног непријатеља. Ове Свете мошти ће овде боравити до суботе и онда ће кренути за Кикинду да обиђу целу банатску епархију. Из Кикинде ће прећи у Нови кнежевац а отуда ће у повратку посетити Нови бечеј и Борчу тако да ће 25. овог месеца бити свечана Света Литургија на испраћају. Како је била потреба за овим Светим моштима и како је српски народ осетио потребу и прилазио им на територији жичке епархије а ево сада и на територији наше епархије, Ми смо молили писменим путем Његову Светост патријарха Руског Кирила да благослови, да мошти Свете остану и више од 15 дана, јер има велике потребе од српског народа .

 

 

Дакле наша Црква и народ су ове Свете мошти дочекали као жедна земља воду. Сигурно, доласком њиховим међу нас, дошла је и освеженост благодат Божија и верујемо да хоћемо а требало би да хоћемо, сви да узмемо од њих благослов Божији и задобијемо благодат Божију, која баш тамо где је немоћ попуњава немоћи наше…

 

 

Петровград.орг (Фото: Александар С. Блануша)

Поделите:
ПАРАСТОС СЛАВКУ ЖУПАНСКОМ И БЕСМРТНИМ САРАДНИЦИМА

ПАРАСТОС СЛАВКУ ЖУПАНСКОМ И БЕСМРТНИМ САРАДНИЦИМА

Након Свете Литургије у најстаријем храму Успења Пресвете Богородице у Зрењанину служен је парастос др Славку Жупанском, др Андрији Васићу, др Емилу Гаврили, Живку Ж. Терзину, Михаилу Веиновићу, Петру Субићу, Драгутину Мојићу и осталим јунацима, који су кренули у велико дело уједињења пре тачно сто година. Парастос је служио протонамесник Српске Православне Цркве отац Слободан Честић.

 

 

Православни хришћанин својом природном смрћу не престаје бити члан Цркве. Он тада кроз смрт само прелази из једног њеног дела у други. Одлази из земаљске Цркве (воинствујуће) у небеску (торжествујућу). А и земаљска и небеска Црква јесте једна и јединствена Црква Христова, Тело Његово, стуб и тврђава Истине.

 

 

Отуда, као што је Црква о својим чедима бринула у току овоземаљског њиховог живота, дајући им, као нежна мајка, пуноћу благодати и благослова својих кроз свете Тајне и Молитвословља, тако их она не напушта и не заборавља ни у часу смрти, као ни после ње.

 

 

За Цркву, као и за самога Господа, „нема мртвих“, јер је Бог наш „Бог живих а не мртвих“.У предсмртним часовима Црква се стара да молитвама, исповешћу и причешћем што боље припреми децу своју за излазак пред лице Божије и прелазак у живот вечни, а после смрти не прекида везу љубави према њима, него је наставља кроз посмртне молитве: опела, парастоса и помена.

 

 

Дакле, шта је Парастос? То је један од заупокојених чинова Цркве Православне, који се у одређене дане и времена служи за упокојење душа наших уснулих сродника. Парастос је реч грчког порекла и значи: дати подршку (некоме), стати уз некога, заузимати се и посредовати за некога, јер се у овој служби Црква молитвама заузима и посредује пред Богом за своје умрле а у Богу живе чланове.

 

(Фото: А.Блануша)

 

Петровград.орг

Поделите: