НЕБОЈША ДУГАЛИЋ  – РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ И ВАПАЈ ЗА СМИСЛОМ

НЕБОЈША ДУГАЛИЋ – РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ И ВАПАЈ ЗА СМИСЛОМ

Водећих српских глумац, професор глуме и редитељ Небојша Дугалић одржао је запажено предавање са темом „Трагање за смислом“ у парохијском дому Цркве Светог Димитрија у Сечњу и извео део монодрамеРечи о Свечовеку Светог Владике Николаја Велимировића. Ово духовно сабрање је, на Мали Ускрс, приредила Светосавска Црквена заједница у Сечњу и њен парох Иван Мучалов, уз благослов Епископа банатског Г. Никанора.

 

 

Вапај за Богом или за смислом, како се овај процес у души човека још назива, неизбежан је али нимало лак посао који човек пред собом има. Време је овакво какво јесте а људи су прилично сведени на своје страхове, бриге око елементарног опстанка… Убрзана свакодневица често  нам не дозвољава да застанемо и дубље се загледамо у себе. Дакле, појам смисла није лако одредив, али потреба да се осећамо смислено је присутна у сваком човеку. Људи раде и труде се, али чему све то, ако смо сви ми смртни?

 

 

„Да Христос није Васкрсао, залуд вера наша, каже Писмо. Христос је Васкрсао и ми сада смо постали наследници његовог Васкрсења, наследници по учешћу, по могућности да у том Васкрсењу учествујемо. Може неко ко је неверујући да нам постави питање – како знате да је Христос Васкрсао? Мислим да је на то питање могућ само један једини одговор – Ако је свако од нас искусио чудо личног Васкрсења, изласка из греха и ако је осетио да је Васкрснуо изнутра, одвратио од пролазног и загледао у лице Божије, лице Христово, шта ће већи доказ да је Христос Васкрсао. Да Он није Васкрсао, не би ни душе наше Васкрсавале у њему, не би смо могли да се одвратимо од греха, не би смо имали силу победну, да се одупремо свим изазовима садашњице и свеколиког нашег живота. Само је сила Христовог Васкрсења оно што нам даје моћ.“

 

 

Човек се осећа смислено, када осећа своје постојање у заједници. Када узраста у размени са људима, у потреби да пружа и прима. То живо дељење у заједници је непредвидиво, често и драматично. Али, ми се осећамо живим док нас тај однос осмишљава. Рецимо, у односу са децом сваке мајке или рецимо између двоје заљубљених, препознајемо да, када је љубав тај садржај размене, онда ништа није тешко и има се тај осећај који грли цео свет.

 

 

„Ако би смо покушали да мислимо о ономе што је супротно смислу човековог постојања онда би смо то могли да назначимо као грех. Грех по себи, није само неко морално огрешење. Када човек греши, он није направио само нешто због чега треба да се стиди и каје, осећа грижу савести. Грех није само некакво човеково неваљалство, некакво огрешење о норму. Сваки човеков грех је промашај вечног смисла његовог постојања, промашај човековог вечног призива, да стоји пред лицем Божијим. Када је Адам отпао од Бога, шта му је Бог рекао? Рекао му је најпре, да не једе од дрвета познања добра и зла. Није му забранио да познаје добро и зло. Пре него што је Адам познао добро и зло, цело његово постојање је било засновано на стајању пред лицем Божијим и на љубавном одношењу према Богу. Његово постојање је било утемељено на основу љубави према вечном Оцу. Оног тренутка, када је Адам изабрао пут познања добра и зла, он је заправо изабрао, да се вечно растрже и бира између добра и зла. Свако од нас данас има тешку, озбиљну и страшну борбу између добра и зла и зна како се она завршава – губитништвом, ако нема Христа, победника да нас заштити.“

 

 

Хришћански парадокс љубљења непрјатеља, односно имања љубави за оног који је није достојан љубави, је предмет како Јеванђеља тако и писања класичне руске књижевности Достојевског, Чехова али и других светских књижевника и научника. Где је ту логика, из перспективе овога света, запитао се Дугалић?

 

 

„Шта каже Апостол у Писму, свако од нас треба да узрасте у висину раста Христовог. Шта је Христос урадио? Он се за нас грешнике попео на Крст. Не за оне који су заслужили, да се неко за њих жртвује, него управо за оне који нису ништа заслужили. Зашто? Зато, што је таква природа бесконачне љубави Бога. Она није условљена тиме какви смо ми, него нас позива, да у њој ми Васкрснемо и оживимо. Да та љубав Његова постане и наша љубав. Да буде темељ нашег постојања, као оно стање које је Адам живео пре свога пада. …Човек се стално пита како да ја данас са свим овим оптерећењима будем као Светитељи ? То је замка коју ђаво поставља човеку . Дакле, замка је, да је пут и циљ, Христос, нешто недостижно.“

 

 

Кад је Христос дошао да нас спасе, није питао ко је достојан спасења? Свака личност може да буде носилац спасења и достојна љубави. То видимо на примерима бројних покајника, који су постали Светитељи. Сви људи су сродни по две основе – сви смо Боголики и сви смо смртни. Последица наше смртности јесте страх за себе и кад та природа добије „унутрашњи замах“, човек постаје одраз свега пропадљивог и ужасног. Јер, зашто би човек убијао, отимао и слично ако не из страха и непрепознавања… Ако не схватимо да је брат наш – живот наш и то што је он пао не значи да у нама не лежи страшнији потенцијал пада, који се још није развио – истакао је Небојша Дугалић.

 

 

„Ако човек крене од оног, овде и сада. Шта је оно што могу сада да урадим најнезнатније? Али, хајде да пробам, да принесем некакав дар љубави. Хајде да пробам, да учиним било шта, што би Христу било мило. Тиме Литургију чиним живом и присутном. Јер је то заједничко дело и то непрестано доношење Царства Божијег на земљу, оно на шта је сваки човек позван. И свештеници и народ, значи сваки човек је позван од Бога, да буде свештеник творевине, свеукупног космоса. Како? Тако, што ће човек бити онај који пројављује љубав Христову на земљи. Тако ми људи свештенујемо у историји…То је пут који је постепен у који се креће од малог и једноставног. Ми људи често налазимо изговоре, да је време тешко, да нам је превише напорно. У ствари, то је само изговор, да се уопште ни не потрудимо. У ствари, ми желимо, да живимо егоистично, по своме. То по своме, значи, да човек живи по стихијама овога света. Стихија значи, живот који се завршава смрћу, негде у времену и који нема своје вечно призвање…“

 

 

Не можемо људе мењати, али ако видимо да је неко у паду, можемо да схватимо да и у нама има греха и да би требало да се помолимо и заплачемо за њега, како је говорио један мудри старац из манастира Подмаине. Да бисмо били одраз Божје љубави, морамо постати сасуд у који се Бог може настанити, да очистимо простор у души и да се трудимо да волимо као Бог. Свети оци и подвижници нам остављају сведочанства шта нас све очекује на том путу. Они су цео живот приложили Христу и Он је кроз њих просијао.

 

 

„Испричаћу вам једну познату анегдоту. Једном је Блаженопочивши Патријарх Павле поучио богослове који су долазили на службу у патријаршију. Он је тамо свако јутро у цик зоре, служио Свету Архијерејску Литургију. Он је, устајао јако рано и саветовао је и све богослове да устају јако рано. Наравно после извесног времена њима је то постало тешко. Почели су то да доживљавају као муку. Питали су га – Ваша Светости докле ће мо ми овако морати да устајемо? А он им је одговорио – па док не заволите! Пазите какав одговор. Ми осећамо као морање и муку нешто што би требало да чинимо са радошћу, што волимо. То што нисмо способни да волимо да идемо ка свом вечном Оцу, то је симптом нашег стварног духовног стања. То што нам је тешко, да тежимо ка вечности“.

 

 

Величанство човека, указује Дугалић, јесте у томе што му је дато да буде свештеник свеколике твари. На том путу веома је важно искуство креативности и стваралаштва у најширем смислу. Најважније, градити однос са ближњим. Тад смо ствараоци, без обзира на то чиме се бавимо, закључио је велики српски уметник.

 

 

У оквиру сабрања, Небојша Дугалић бриљантно је казивао део монодраме „Речи о Свечовеку“, речи великог Владике Николаја Жичког, Охридског и Српског о Богу, човеку и свеколикој Божијој творевини.

 

Петрвград.орг

Поделите:
ОСВЕЋЕЊЕ ЗВОНА И ФРЕСКОПИСА ЦРКВЕ У СЕЧЊУ

ОСВЕЋЕЊЕ ЗВОНА И ФРЕСКОПИСА ЦРКВЕ У СЕЧЊУ

У општинском банатском месту Сечњу 17. фебруара 2017. године, Његово Преосвештенство Епископ банатски господин Никанор служио је свету архијерејску Литургију у Цркви Светог Великомученика Димитрија, која је дочекала своје освећење, како фрескописа тако и звона након више деценија изградње. Саслуживало је на Литургији велико мноштво свештеника банатских парохија и ђакона.

 

 

Велики број мештана Сечња, верника Житишта, Зрењанина, Београда и Новог Сада дошао је, да поздрави надлежног епископа Никанора и учествује у овој великој радости. Торжествености Свете Литургије, допринео је својим појањем и хор Свети Серафим Саровски.

 

 

Трпезу љубави припремио је и са љубављу Владику угостио, надлежни јереј Иван Мучалов који је одржао запажену беседу:

 

 

„…Када жртвујемо себе због других ми осећамо невероватну радост, та радост није од овога света, дакле, није пролазна, није тренутна. То је радост од Духа Светога, то је радост од Бога. Са таквом радошћу су Преподобни које данас прослављамо ишли и одрицали су се од себе. Ето могли смо и ми данас да се окупимо на ручку земаљском али не би смо осетили благослов Божији, не би смо га прво ни добили а потом ни осетили, док не дамо ову жртву, окупљени сви као Тело Христово, којима је глава сам Христос. Ми осећамо њу у свој овој пуноћи, поготово када је ту са нама наш архијереј, осећамо присуство самога Христа и када говоримо – Христос међу нама, јесте и биће!“

 

 

Многобројни верни народ се окупио у цркви на светој архијерејској Литургији и освећењу фрескописа и звона, а потом је владика банатски г. Никанор поделио захвалнице и одликовања једном броју људи ктитора заслужних за завршетак ове банатске светиње.

 

 

„Овај храм, звона и фрескопис и сви присутни данас, освећени су данас управо чином Божанске благодати која силази на све оно што се освештава и што се приноси у храму или изван храма. Тако да данас освећењем овога светога храма, ових светих ликова на фрескама и звонима, освећено је место ово и народ Божији, који у њему живи. Нека зато благослов Божији сиђе на вас у ове дане почетка светога и часнога великога поста и буде сваком од вас награда за ваше присуство и вашу жртвену љубав…Чујмо причу. Када је један богатији човек посудио једноме човеку педесет динара а другоме пет стотина динара, дошло је време да му врате дуг. Дође први дужник, код тог човека и каже да нема да плати а потом дође и други и каже, да ни он нема да плати дуг. Један нема педесет а други петсто. Богати човек који им је позајмио био је благочестив и каже им – опроштен вам је дуг обојици. Питају, сада Апостоли и народ који је чуо причу – шта мислите ко ће више, од ових дужника, волети тога, свога доброга, газду? Каже се у причи, онај коме је вишу суму опростио. Онај дакле који више даје он је више вољен а Бог нам даје драга браћои сестре највише.“

 

 

Надлежни јереј Иван Мучалов, са верним народом своје парохије, организовао је пригодну трпезу љубави за цењене челнике општине Сечањ, донаторе, госте и присутне вернике. За трпезом је владика Никанор позвао, свештенство и народу на духовно сабрање око овог прелепог храма који је подигнут у стилу наших најлепших храмова средњега века, јер шта је храм без живе Цркве и људи окупљених око свога благочастивога јереја.

 

 

Аутор: Саша Младеновић

 

Поделите:
СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА ВЛАДИКЕ НИКАНОРА У ПЕТРОВГРАДУ

СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА ВЛАДИКЕ НИКАНОРА У ПЕТРОВГРАДУ

Хуманитарна организација „Светосавље“ и Град Зрењанин организовали су успешно у Барокној сали Градске куће традиционални, 18. по реду Светосавски бал. Кумови овогодишњег бала су били истакнути привредници из Баната и Српског Итебеја, породица Мркшић а кумство за следећу годину преузела је, позната породица Ковачевић. Ове године је одржао помен и пресекао Славски Колач владика банатски господин Никанор, који је одржао надахнуту беседу, коју вам ексклузивно преноси Петровград.орг.

 

 

Обраћамо се Вама браћо, кумови, свештеници, поштована и драга хришћанска господо и госпође!

Честитамо Вам славу Светог Саву, свеопшту славу нашега народа, нашу српску славу и славу васцелог, хришћанскога света. Славу, коју прослављају они који знају овога нашега дивнога светитеља из календара Цркве Божије и обраћају му се са молитвама за помоћ.

Многи властодршци, владари земаља, људи који управљају државом, траже решења за своје подухвате и планове. За оно, што им се чини да у њиховом програму могу остварити а обећали су људима. Догађа им се често, да на том путу застану. Пре појаве нашега Светога Саве, династија његовог оца и деде свакако је била у завидном положају, успешна, међутим увек су светски моћници, овај простор, на коме се ми налазимо сматрали истоком од запада и западом од истока. То је често пута било предност али у исто време и кобно. Можемо рећи да је то тако и данас.

 

 

Родитељи Немања и Ана су имали два сина али у њима нису могли препознати решење, да ће земља Србија са њима добити ону снагу, коју су за њу желели. Шта су желели, родитељи? Желели су, да земља Србија не буде више западу исток а истоку запад. Шта је било у глави владара српског Немање када се одлучивао, да тражи од Бога помоћ за решавање овог питања? Међу пријатељима у свету помоћ није могао добити. Одлучио је, да та Србија, којом он влада, буде изнад истока и изнад запада, једино је то решење било у његовој глави. Молио се Богу да му Бог подари молитвеника, јер није га могао наћи ни у једној земљи, међу пријатељима Србије. Бог га је услишио и тај молитвеник је било његово најмлађе, тек рођено дијете. Појавом на земљи Растка, будућег Св. Саве, земља Србија постаје центар, изнад центра . Постаје центар љубави, где ће Свети Сава, својом мудрошћу, све око себе, државе, народе, не делећи их ни по чему, придобијати и тако, уздизати Србију изнад истока и запада.

 

 

Испунила се жеља његовог оца Немање, касније Св. Симеона и мајке Ане, касније монахиње Анастасије. Какву су желели да Србија буде, таква је и постала. Шта то значи браћо и сестре? Значи да је Немања, Св. Симеон, живећи на овим просторима био велики државник и велики молитвеник, који је своје молитве увек Богу усмеравао. Знао је, да ако Бог буде са њим, све проблеме ће, лакше решавати, него без Бога. Србија од Светога Саве до данашњега дана је често пута била у успону и често пута била у паду. Када су властодршци после Светога Симеона на овамо чували свети аманет, да Србију чврсто држе изнад истока и запада, били су близу Богу и Свети Сава им је помагао и супротно када су га заборављали, одвајали се од Њега и мислили да нема никог ко им је раван и бољи од њих, тек онда је искушење велико на Србију наилазило и  морали су се борити за опстанак народа и државе. Искушења су тада била неминовна.

 

 

Браћо и сестре, има сваки народ па и српски у својој историји личности разних профила, држванике, војнике, уметнике, песнике, спортисте али, не смије се заборавити да држава и народ има и своје духовнике, који нас повезују са Богом и Бога са нама и људима и државом нашом. Њихов циљ је да нашу земљу и народ, само мало, уздигну од земље и кад се сви ми подигнемо мало изнад земље, онда смо слични са временом Светог Саве, када је он Србију уздигао изнад истока и запада. Тада имамо гаранцију, да наш народ и земља Србија пропасти неће. Трудимо се да то чинимо.

 

 

Честитамо кумовима овога традиционалног сабрања, ове славе, члановима „Светосавља“ и посебно нашем градоначелнику, који се труди са својим сарадницима, да уздигне овај град Петровград и шире овај део Баната. Честитамо свим грађанима ову славу са жељом да Свети Сава  донесе обиље благослова. Честитамо и на избору новога кума који ће бити молитвеник пред Светим Савом и Богом у овој години и за ово место, са жељом да се у њему мире политиком завађена браћа, баш као некада, када је Свети Сава помирио браћу, Стефана и Вукана.

Амин.

 

Фото: Александар Блануша

 

Поделите:
СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 2018.

СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 2018.

Лета Господњег 2018. одржана је традиционална Светосавска академија у Културном центру Зрењанина, са благословом Његовог Преосвештенства Владике банатског Господина Никанора који је ове године био на њој и лично присутан. Организација Српске Православне Црквене општине Зрењанина (Петровграда), храма Ваведења Пресвете Богородице и Културног центра, окупила је пре свега око свога владике наше свештенство, ученике зрењанинских школа, просветне раднике и многобројне вернике из парохија.

 

 

У програму је учествовао хор Певачког друштва „Жене Мироносице“ са хоровођом Зорицом Кецић, који је отворио скуп тропаром Светом Сави.

 

Тропар Светом Сави глас 3.

Пута који води у живот наставник и првопрестолник и учитељ био си, јер, ћим си дошао, Светитељу Саво, просветио си одмах своју отаџбину и препородивши је Духом Светим , засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равна апостолима и светитељима и молимо: Умоли Христа Бога да нам дарује велику милост.

 

 

Учествовали су и мешовити и дечији хорови Певачког друштва “Преподобни Рафаило Банатски“ под вођством Сенке Милисављевић, те Основна школа „др Јован Цвијић“.

 

 

Хор деце ОШ „др Јован Цвијић“ је наступио под диригентском палицом Милорада Каурина уз музичку пратњу ђакона Предрага Ненина. Драмске текстове и одломке о светитељу су рецитовала деца: Миомира Младеновић, Нина Чалија, Јелена Радманаовић. За сценографију је била задужена Милица Нађалин а технничка подршка су били Владимир Стојшин и Маја Петканић.

 

 

Дечији хор „Преподобни Рафаило Банатски“ је наступио под вођством ђакона Предрага Ненина. На гитари и флаути су пратиле хор Софија Бањанин и Даница Стаменковић.

 

 

Светосавску беседу је надахнуто је изговорила професорица историје у ЕТШ „Јован Трајковић“ Драгана Јовановић.

 

 

„Изузетно велику мисионарску активност развио је Сава као архирхиепископ, са јасним циљем, да приведе Богу христијанизован народ, одан Православљу односно савршен народ. Од стварања савршеног народа, па до христијанизованог народа, само је један корак. После прихватања Православља српски народ је постао савршен народ, изабран народ, други или Нови Израиљ. Први српски законодавац, номоканоном или законоправилом, подарио је српском народу свеобухватни правни кодекс, следећи учење Светих Отаца о сагласју световне и духовне власти. Држава се схвата, као творевина од Бога дата а владарска круна долази са самог Неба. Тек међусобно повезане и обједињене могле су да опстану и српска Црква и српска држава. Када га је затекла смрт у бугарској престоници Трнову, краљ Владислав је, свечано, пренео мошти свог стрица у Милешеву, где његов гроб постаје место ходочашћа. На устанак српског живља у Банату, Синан паша је одговорио спаљивањем Моштију Светог Саве, на Врачару, чиме је несвесно, дао могућност великом чудотворцу, да учини још једно громовско чудо, јер од тог тренутка Св. Сава је, Светим Духом  својим, постао свуда присутан за сваку српску душу.“

 

 

Духовна академија Светосавска је завршена и ове године заједничким наступом свих хорова који су на њој учествовали ове године са величанственом химном Светоме Сави. Салом Културног центра се заорило:

 

 

Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!

 

 

Аутор: Саша Младеновић

Поделите:
ЈУБИЛАРНО ДЕСЕТО ПЛИВАЊЕ ЗА ЧАСНИ КРСТ – НЕНАД ЖИВАНОВ ПРВИ ДОПЛИВАО

ЈУБИЛАРНО ДЕСЕТО ПЛИВАЊЕ ЗА ЧАСНИ КРСТ – НЕНАД ЖИВАНОВ ПРВИ ДОПЛИВАО

У техничкој организацији  Културног центра уз подршку Града и са благословом Црквене општине, посебно свештенства храма Архангела Михаила (Руске Цркве) тачно у подне на Језеру код Културног центра у Зрењанину, одржано је десето, традиционално, Пливање за Часни Крст. Први до Часног Крста, допливао је наш суграђанин Ненад Живанов.

 

 

У храму Светог Архангела Михаила (Руска Црква) одржано је богослужење, Св. Литургија, већ по традицији, на којој се окупио један број верника  у преподневним часовима. Потом се на платоу испред Цркве окупио верни народ и свештенство формирајући Литију, Крсни ход. На челу су ишли свештеници и чтечеви са барјацима и иконама а за њима хор „Жене Мироносице“ и верни народ, певајући тропаре празника.

 

 

Око језера се већ окупио велики број народа, највише младих. На лицу места су већ били челници града на челу са градоначелником Чедомиром Јањићем. Био је то величанствен призор.

 

 

Свештеници су упутили Богојављенске молитве над језером и закрстили воду. Хор жене Мироносице је потом узнео и химну, молитву „Боже правде“, заједно са присутним народом.

 

 

Врхунац догађаја је био излазак на језеро учесника, пливача, храбрих момака који су упркос кишици која је провејавала и температури која је била близу нуле, стали на талпу језера. У једном тренутку сви су се бацили у мутну и хладну воду језера.

 

 

Први до часног крста, допливао је Ненад Живанов из Зрењанина. Стазу дугу 33 метара препливало је 46 учесника а међу њима и једна дама. Овога пута момци нису били џентлмени и пустили даму да прва доплива до Крста.

 

 

Осим наших храбрих суграђана било је и учесника из Новог Сада, Ветерника, Бачког Јарка, Мола, Фаркаждина, Томашевца, Елемира Кикинде, Новог Милошева, Клека и Жабља.

 

 

Покровитељи манифестације су били: НИС Нафтагас промет – Зрењанин, Болница Свети Јован из Зрењанина, Електордистрибуција Зрењанин и Пекара „Код Јефте“.

 

 

Ненаду Живанову прелазни Крст уручила је Тијана  Сич,  учесница и носилац прошлогодишњег Крста а даровни кум је био господин Драган Божјак.

 

 

Занимљивост са овогодишњег пливања је моменат, када је пливач Александар Анђелковић из Новог Сада, изласком из воде запросио своју девојку. Она је наравно прихватила веренички прстен од овог храброг момка.

 

Аутори: Саша Младеновић и Анкица Достанић (Фото: Саша Миња и Јован Његовић Дрндак)

 

Поделите:
ОТАЦ БРАНКО ПОПОВ – ОБНОВИТЕЉ ОБИЧАЈА ПЛИВАЊА  ЗА ЧАСНИ КРСТ

ОТАЦ БРАНКО ПОПОВ – ОБНОВИТЕЉ ОБИЧАЈА ПЛИВАЊА ЗА ЧАСНИ КРСТ

Петровград.орг вам преноси прошлогодишњи интервју са оцем Бранком Поповим, некад протојерејем храма Св.Архангела Михаила или Руске Цркве у граду на Бегеју. Часна старина, православни Србин из Баната, живи сада као пензионер у Новом Кнежевцу и најзаслужнији је човек за обнављање обичаја пливања за Часни Крст у нашем граду. Верни народ га се сећа и данас по изузетно енергичном раду на мисији Цркве. Ове године по јубиларни 10. пут се пријавио до сада највећи број младих људи, како је све почело?

 

 

Oче Бранко, поводом великог празника Богојављења, желели би да поучите верни народ вашег Петровграда како сте дошли на идеју да далеке 2009. године обновите овај леп обичај међу Србима у Банату?

У опште узев , наш народ је пребогат лепим догађајима који сами по себи говоре о духовној и световној димензији нашег народа . Безброј је тих обичаја и догађања . На жалост, многи од њих су у једном неразумном времену били скрајнути, гурнути у запећак па чак и отворено забрањени, што је био и случај пливања за Часни Крст на дан Св . Богојављења . Обнављање ове дивне традиције у Петровграду крајем прве деценије овог века , наметнуло се само по себи јер како рече Господ наш : Где су двоје или троје сабрани у моје Име онде сам и ја са њима “.  Чули смо да се за Часни крст плива у Београду и у још неким градовима у Србији па рекосмо: Зашто се не би и у Петровграду на дан Богојављења плаивало за Часни крст . Градско језеро код  Културног центра је као Богом дано за овако нешто . Речено – учињено . Тако смо, ето,  2009 године обновили ову дивну традицију .

Многи лаици се питају како се сви ти момци а од скоро и девојке не разболе на минусу?

“ Све могу у Христу Исусу који ми снагу и моћ даје  “ Записано је у Св . Писму . Па тако и ови момци и девојке примивши благослов од својих свештеника чине оно што је многима неизводљиво . Ово није обично , свакодневно пливање и купање које се ради лети , из задовољства . Ово пливање  је спомен на улазак Господа нашег Исуса Христа  у реку Јордан  га је Св . Јован крстио.

 

 

Ко су били први учесници пливања, који су се вама јавили да су спремни за овај подвиг и по чему их се сећате?

Са ове временске дистанце није  лако сетити се имена учесника који су 2009 године пливали за Часни крст . Мада су имена свих њих уписана у Летопису Светоархангелског храма . Али су ми  у сећању остали њихова жеља , воља и храброст да сви они буду учесници у овој дивној традицији наше Свете цркве и нашег народа , која је те 2009 године поново оживела  . Такође је била видљива  жеља свих њих да се уткају у ово Богу угодно дело , не да победе , већ да учествују у пливању за Часни крст .

Ко вам је од верника и истакнутих појединаца помагао у организацији и какав је био однос градских власти према овом догађају, тада?

Ја сам имао ту срећу да су у Руску цркву долазили истински верници који су буквално испуњавали реч Господњу: “ Да не зна левица твоја шта чини десница твој “ . Свака идеја за тих десет година мога службовања у Руској цркви спроведена је у дело захваљујући добрим људима . Свакако , да су на првом месту чланови Управног одбора . Ја заиста не желим никога посебно да истичем . Али , када је у питању пливање за Часни крст , највећу помоћ имао сам од „Југоремедије“ и њеног директора г. Здравка Деурића . Градска власт нам је такође и несебично помагала , од првог пливања за Часни крст увк је неко био присутан и помагао нам око организовања ове манифестације.

 

 

На догађају и ове девете године по реду учествује хор жене Мироносице, ви сте оснивач овог хора, који често виђамо на градским манифестацијама?

“ Поју Богу мојем дондеже јесам “ –  Певаћу Богу моме док ме има . Тако и Певачко друштво Жене Мироносице које је залагањем  г- ђе Зорице Кецић основано крајем августа 2002 . године , основано је да би певало на Св . Литургијама . Али, нормално је да црквени хорови, па самим тим и хор Жене Мироносице певају и у другим приликама као што је  пливање на Богојављење.

Часни прото, учествовали сте и у обнови пливања за Часни Крст у северном Банату из кога потичете на реци Тиси?

Када сам 2012 године отишао у пензију Његово Преосвештенство Епископ банатски Никанор ми је поверио, да док се не попуни , опслужујем упражњену парохију у Санаду. Те 2013 године по други пут је на реци Тиси у Санаду одржано пливање за Часни крст. Свакако да сам и ја учествовао у организовању овог Светог чина . Али је главни промотер био и остао Г . Душан Јанчић, појац у Санаду.

 

 

Који је дубљи верски смисао погружавања верних Словена и Срба на овај дан у воду?

Када је Господ и Спаситељ наш Исус Христос навршио 30 година од Свог телесног рођења, дошао је на реку Јордан Св. Јовану да га овај крсти  . При Крштењу Господа у води Јордана,  Бог Отац  изрекао је своје сведочанство о Сину који се Крстио у води  а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом . А Св. Јован је посведочио рекавши за Христа : “ Ово је Јагње Божије које узе грехе света “ и кад он погрузи и Крсти Господа у Јордану, овим се показа мисија Христова у свету и пут нашег спасења . Да се свако од нас Крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога . У спомен овог светог  чина Свете тајне Крштења у традицији Православних народа уведен је обичај да се на дан када се Бог јавио у сва три Лице улази у воду и плива за Часни Крст .

Обзиром да сте пореклом стари Банаћанин и да често употребљавате за наш град назив Петровград, да ли мислите да ће се у будућности вратити Богомблагословено име нашег града?

Па неки су то већ учинили , не само у Петровграду, већ у већини Војвођански сала и градова. Мада ту има доста нејасноће и неадекватног назива тих места и градова те би требало, као што наш народ каже : “бобу рећи боб а попу рећи поп”. Тако да Нови Сад буде Нови Сад , Србобран – Србобран , Петровград – Петровград . Тако је у целом свету , па нека тако буде једном и код нас јер , “ред  држи свет “.

 

 

Разговор са уваженим и поштованим протојерејем СПЦ водио Саша Младеновић,  о Богојављењу 2016 године.

Поделите: