СВЕТИ СИН СВЕТОГА ОЦА – СТЕФАН ВИСОКИ

СВЕТИ СИН СВЕТОГА ОЦА – СТЕФАН ВИСОКИ

Српска Православна Црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа грегоријанском или 19. јула по јулијанском календару, заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом у монаштву великосхимницом Јефросинијом. Десппот Стефан је био између осталих титула и велики жупан Торонталске жупаније у Угарској, чије је седиште био тaдашњи Бечкерек.

 

Београд је постао престоница Србије у његово доба, споменик на Калемегдану.

 

Деспот Стефан Лазаревић је био свети син и наследник светог оца српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године, и кнегиње Милице пореклом из Вуканове лозе Немањића. Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса. На почетку своје владавине, 1393. Године. Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски Деспот је постао 1402. године. Титула деспота је у хијерархији Источног римског царства била прва после царске титуле.

 

У манастиру Копорин се на данашњи дан износе на целивање мошти Св.Стефана Лазаревића.

 

Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац.

 

Детаљ са минијатуре која приказује битку код Никопоља и начин борбе у Средњем веку.

 

Имао знатне поседе у Угарској. Године 1411. добио Сребреницу у Босни, а 1421. наследио Зету после смрти свог сестрића Балше Трећег Балшића. Једно време је држао и крај Знепоље који се данас простире на територији Бугарске.

 

Делови Угарске које је деспот Стефан лазаревић добио на управљање.

 

Издао је 1412. Рударски законик којим је регулисао рударску производњу у Деспотовини. У времену 1407-1418. године градио своју задужбину Манасију у Ресави. Манасија и Београд били су главна културна средишта Балкана тог времена у којима су деловали интелектуалци као Константин Философ, Бугарин и Григорије Цамблак,Грк. Помагао румунске манастире Тисмену и Водицу. Сам је био књижевник. Његова дела су Натпис на стубу косовском и песничка посланица Слово љубве.

 

Манастир Манасија центар духовности брањен снажним кулама.

 

Историјска је недоумица да ли је Свети деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или Копорину. Оба манастира су његове задужбине. Манасија је његова највећа и најпознатија задужбина. Српска Православна Црква је званично тврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара, и то је сензационалистички представљено у делу јавности као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан.

 

Манастир Копорин у Смедеревској Јасеници, чува мошти Светога.

 

На основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије нема их. Ово је потврдило првобитно мишљење да су аутентичне мошти Светог Стефана Лазаревића оне које се чувају у манастиру Копорин.

 

Петровград.орг

 

Поделите:
ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ – ДАН ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ – ДАН ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ

У данашњи дан слави се спомен чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице!

 

Разгледница са Свете Горе.

 

Ова света и чудотворна икона Пресвете Богородице, звана „Тројеручица“, припадала је најпре светом Јовану Дамаскину. Када безбожни иконоборни цар Лав III Исавријанац (717- 741 г.) оклевета овог светог Јована, који беше ревносни заштитник светих икона, пред дамаским халифом (кнезом) за тобожњу издају државе и владара дамаског, халиф казни светог Јована јавним отсецањем његове десне руке.

 

Стари бакрорез, приказ Царске лавре Хиландара.

 

Увече, када се стишао гнев халифов, Јован измоли од њега своју отсечену руку, и добивши је, дође са њом пред ову икону Пресвете Богомајке. Ставивши руку на њено место уз раме, светитељ припаде са сузама и усрдном молитвом Пречистој Владичици, просећи од Ње исцељење своје руке. Дуго се тако молећи пред Иконом, Јован пред њом и заспа. У сну му се јави Богомајка и исцели му руку као што је и била пре отсецања, једино што је видан био ожиљак на кожи, ради посведочења чуда. Из благодарности за исцељење, свети Дамаскин начини од сребра једну руку (тачније речено шаку) и приложи је свечесној Икони Богородице, која од тога и би названа „Тројеручица“. Иако је затим била откривена невиност светог Дамаскина, он ипак напусти халифов двор и Дамаск и отиде у велику лавру светог Саве Освећеног (која се налази између Јерусалима и Мртвог Мора), где се ускоро и замонаши, имајући свагда са собом и ову чудотворну Икону Пречисте Богоматере.

 

Хиландар данас, сваки камен сведок векова.

 

Пречиста Икона „Тројеручице“ остала је у лаври светог Саве Освећеног све до 13 века, када би дата светом Сави првом архиепископу Српском, заједно са чудотворном Иконом „Млекопитатељнице“. Свету „Тројеручицу“ донео је св. Сава Српски у Србију, а затим је она, због немира и бурних времена, чудесно отишла сама из Србије и на једном магарету, без ичије помоћи, стигла у Свету Гору, пред свету обитељ Хиландарску. Монаси хиландарски са радошћу су је дочекали и свечано унели у манастирски саборни храм Светог Ваведења.

 

Хиландар некад, стара фотографија.

 

Касније, када је једном настао спор око избора игумана у Хиландару, света Икона Тројеручица сама је дошла на чудесан начин у игумански престо, и мада су је оци враћали у олтар, то се чудо три пута понављало, док није најзад она ту и остављена и тиме света Тројеручица постала и до данас остала игуманија Хиландарска. Зато у српској лаври Хиландарској ни до данас нема игумана, него само проигумани (тј. заменици). Еклисиарх и сва братија увек узимају благослов за службу и остале манастирске послове од свете Иконе Тројеручице, правећи метаније пред њом, пошто она стално стоји у игуманском престолу (код десне певнице).

 

Посета Краља Петра Ослободиоца Хиландару.

 

Митрополит Свете Горе Леонтије, боравећи у Русији 1686 године, саопштио је о овој светој Икони и ово: један живописац из Хиландарске обитељи, желећи да иконопише једну икону Пресвете Богородице, обележио је главне црте иконе на дрвету, па је онда накратко изишао из своје келије. Када се вратио, угледао је на оном нацрту иконе нацртану још једну трећу руку. Помисливши да је то урадио неко од братије, он узе и избриса ту трећу руку. Но преко ноћи та Трећа рука се опет појави, а он је опет избриса. Када се то понови и по трећи пут, он чу јасно глас Пресвете Богоматере, који му говораше: „Не усуђуј се да трећу руку избришеш; то је Моја воља!“ Повинујући се овом гласу, иконописац изради икону Богородице Тројеручице, и од тада се ова чудотворна Икона тако изображава свуда у Православним Црквама, то јест са три руке. Такву једну икону добио је на дар из Свете Горе руски патријарх Никон у 17. веку, а недавно је братија манастира Хиландара послала једну потпуно верну копију Тројеручице у манастир Светог Саве Освећеног у Палестину.

 

Иконописна школа.

 

Молитвама Пресвете Владичице наше Богородице нека Господ помилује и спасе нас. Амин.

 

Преузето из:(„Житија Светих за јул месец“)

Поделите:
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ЛИТИЈА ЦАРУ НИКОЛАЈУ У БЕОГРАДУ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ЛИТИЈА ЦАРУ НИКОЛАЈУ У БЕОГРАДУ

На дан када се навршава стогодишњица мученичке смрти Цара Николаја II, његове породице и његове пратње, Његова Светост Патријарх српски Иринеј служиo je Свету архијерејску Литургију у Руској Цркви на Ташмајдану у Светотројичком Храм. Након Литургије градом је прошла Литија од Руске Цркве до споменика Цару Николају II  у улици Краља Милана. У Литији су учествовали верници и сви људе добре воље жељни да одају пошту великој духовној и историјској личности руског и српског народа.

 

 

Литију се кретала од Храма Свете Тројице на Ташмајдану до споменика цару Николају и предводио ју је патријарх српски Иринеј са свештенством Српске и Руске православне цркве, а у свечаној поворци, поред великог броја Београђана, учествовали су и министар за иновације и технолошки развој Ненад Поповић, народни посланици, градски одборници и бројна удружења која негују традицију пријатељства српског и руског народа.

 

 

Председник Скупштине града Београда Никола Никодијевић и заменик градоначелника Горан Весић учествовали су такоође данас у Литији поводом сто година од убиства цара Николаја Другог Романова и његове породице.

 

 

Након Литије и молебана који је служен испред споменика Цару Николају,  градоначелник Београда др Зоран Радојичић организовао је свечани пријем у згради Скупштине града Београда.

 

 

У ректорату Београдског универзитета приличено је, данас предвање о личности Цара Николаја и о његовим духовним и свим осталим везама са Србијом и српским народом архимандрита Михајла Биковића, настојатељ Манастира Јовања , проф. др Зорана Мирковића са Правног факултета и др Бориса Милосављевића, политиколога и историчара.

 

 

Петровград.орг (Фото: Беоинфо)

Поделите:
НЕКАД БОГОХРАНИМИ ГРАД И МЕТОХ ХИЛАНДАРА ПОСЕТИО ПАТРИЈАРХ СРПСКИ

НЕКАД БОГОХРАНИМИ ГРАД И МЕТОХ ХИЛАНДАРА ПОСЕТИО ПАТРИЈАРХ СРПСКИ

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј  освештао први, нови храм Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у граду на Бегеју, након два века. Била је то и прва посета садашњег Патријарха српског некад богохранимом епископском граду Бечкереку (Петровграду, Зрењанину). Патријарх Српске Православне Цркве који је први према забележеним изворима посетио град далеке 1626. године био је Пајсије I Јањевац.

 

 

Патријарх Иринеј је до храма стигао фијакером, што је поштовање које се у грађанском периоду указивало посебно значајним личностима у банатским местима, а у њему су још били владика Никанор и ктиторка храма, као и градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић.

 

 

Храм је нововековни пример древне српске институције задужбинарства, која је некада била раширена у српском народу. Почивши архитекта Војислав Девић имао је жељу да сазида храм посвећен, његовој крсној слави, али га је болест омела да испуни жељу. Његову жељу, уз благослов Светог Николаја, остварила је његова мајка Видосава Девић која је иако времешна дочекала завршетак изградње и чин освећења храма.

 

 

На Свете бесребренике Козму и Дамјана, у присуству великог броја верника, у порти новог храма уприличен је дочек Патријарха српског г. Иринија. Речи добродошлице упитио је стрешина новог храма свештеник Радивој Нађалин који је током службе произведен у чин протојереја.

 

 

Његовој Светости Патријарху саслуживали су овом великом духовном догађају Епископи банатски Никанор, врањски Пахомије, нишки Арсеније и мохачки Исихије.

 

 

За велики труд и жртву коју су принели Богу Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је ктиторе храма Видосаву Девић орденом Свете царице Милице – Преподобне Евгеније, а постхумно и Војислава Девића орденом Светог краља Милутина. Орденом Светог Теодора Вршачког, највећим одликовањем Епархије банатске,одликовани су Ђорђе и Иванка Бенгин, као и Љубомир Шувачки.

 

 

Епископ банатски Никанор захвалио је Патријарху српском Иринеју на благослову, труду и љубави и молитвама које је заједно са епископима и свештенством Епархије банатске принео Господу а посебно градоначелнику Зрењанина г. Чедомиру Јањићу и његовим сарадницима на свесрдном труду и помоћи око изградње светог храма. После освећења храма патријарх је посетио градску кућу.

 

 

Храм је осликао један од најбољих фрескописаца на нашим просторима, академски сликар Гојко Ристановић. Цркву је пројектовала Светлана Момчиловић, а саградили су је неимари СЗР Братислав Урошевић из места Братмиловце код Лесковца.

 

 

Петровград.орг (Фото: Александар Блануша)

Поделите:
ОТАЦ ДУШАН ПОПОВИЋ – ГРЕХ ЈЕ ДА ЗАБОРАВИМО НАШЕ ЈУНАКЕ

ОТАЦ ДУШАН ПОПОВИЋ – ГРЕХ ЈЕ ДА ЗАБОРАВИМО НАШЕ ЈУНАКЕ

Одлучили смо се да на Видовдан обележимо 100 година од завршетка Првог светског рата. Наша гостопримница је мала, ми у новембру не можемо тако нешто да приредимо, па смо одабрали 28. јун јер је на Видовдан, у Сарајеву све и почело, тај догађај је био повод за рат. Уједно, то је и духовни и национални празник сомбол свих наших битки и страдања од Косовског боја до дана данашњег.

 

Детаљи са овогодишњег Видовдана у порти Цркве и костурнице Св.Пророка Јеремије у Врбовцу.

 

Програм ћемо припремити у складу са нашим могућностима. Нисам чуо да у широј јавности постоји таква иницијатива, да је среће, то би било на националном нивоу, од округлих столова, научних трибина, расправа… Ипак је у том рату једна трећина нашег становништва нестала, али ја код нас не видим намеру да се то некако посебно обележи. Чини ми се да у другим земљама другачије раде. Ја лично не могу да „преспавам“ ту стогодишњицу.

 

 

Мислим да би то било грех, поготово за нас, који смо на овом месту и мене као старешине Цркве (Светог пророка Јеремије у Врбовцу), који се трудио последњих 13 година да народ сазна шта се овде десило 1915. И каква је ово светиња, а јесте велика светиња српског народа, толико је моштију српских мученика овде, двадесетогодишњака који су изгинули.

 

 

Кад читате војне извештаје, нема детаља о судбинама, само се наводи колико их је избачено из строја, односно колико је нестало, рањено, изгинуло…У два дана битке која се овде водила, њих 1350 (војника 11. Пука Шумадијске дивизије првог позива) је „избачено из строја“. Оно што је сакупљено од њихових остатака, похрањено је овде у крипти. Због тога је касније и Црква баш ту подигнута.

 

 

Од како сам дошао, све сам корисио да сазнам што више о свему томе, да друге упознам са тим, да отргнем од заборава те догађаје из 1915. Јер је заборав највећи непријатељ српског народа.

 

 

Кад смо (приликом обнове спомен-костурнице) дошли до унутрашње стране, очекивали смо опеку или неки други сличан материјал који се може лако пробити. Наишли смо на бетон ширине 40 центиметара, а у доњој зони,нашли су темељну греду 140 центиметара широку. Било је (у њој) девет шипки грифованог гвожђа од 22 милиметра.

 

 

Па сад ви видите шта то у ствари значи – у оно време, кад се све радило ашовом и лопатом, да неко тако украси ово…То показује стање духа овог народа који је (некад) поштовао муку и страдање. То је период од свега 80 година, али је данас много тога другачије. Ми морамо учинити све да се то исправи, да млади долазе на оваква места да се напоје духовним вредностима свог народа. Мени је задовољство што ми је Бог дао да могу да будем овде  и учиним да се за ову светињу сазна.

 

 

Тим пре што је ово једна од свега четири такве Цркве са спомен-костурницама које неслуже само као обележја и меморијали, већ се у њима свакодневно одвија богослужбени и парохијски живот. Преостале три су у западној Србији.

 

Отац Душан Поповић, са супругом, чтечевима, верницима и њиховим породицама у порти храма.

 

Преузето из: Недељног регионалног листа „Наше Новине“ Смедерево

Поделите:
МОШТИ ТУМАНСКИХ СВЕТИТЕЉА У РУСКОЈ ЦРКВИ У ПЕТРОВГРАДУ

МОШТИ ТУМАНСКИХ СВЕТИТЕЉА У РУСКОЈ ЦРКВИ У ПЕТРОВГРАДУ

У недељу, 03. јуна 2018. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа банатског Господина Никанора, делови Светих моштију Преподобних Отаца и Чудотвораца туманских Зосима Синајита и новопросијавшег Јакова Новог, боравили су у Зрењанину (Петровграду) у храму Светог архистратига Михаила у народу познатој Руској Цркви.

 

 

Након свечаног дочека Светих моштију из Српског Православног манастира Тумане  у Епархији браничевској, служена је Света Литургија. Служили су са сабратом туманске обитељи јерођаконом Павлом домаћини, свештеници Светоархангелских парохија, протојереј Петар Илић, јереј Миодраг Станојевић, јереј Веселин Влашки, Старешина храма, и јереј Дејан Бојанић.

 

 

Читавог дана, све до акатиста мноштво поклоника градских парохија се тискало око Светиње. Међу поклоницима је био и велики број деце. Сабрат Српског Православног манастира Тумане из суседне нам Епархије браничевске јерођакон Павле је беседио о новим чудима Светитеља, чије је Свете мошти донео верницима Петровграда и околних места на поклоњење и целивање.

 

 

„Сагледавајући чудесну светлост горе таворске, причасници живота вечнога постасте и сведоци пута бесмртности, учитељи покајања и правоживља, међу Преподобнимâ засијавши, Оци наши Зосиме Пустињожитељу и Јакове Богомудри, не престајте заступати, пред Престолом Творца, оне који вас молитвено славе.“ (тропар Преподобним Оцима туманским, глас 8.)

 

 

Радујте се преподобни оци наши Зосиме и Јакове, туманске обитељи похвало!

 

 

По свршетку Свете  Литургије, верници су читавог дана могли да притичу молитвено моштима Светитеља и да се помоле Богу за здравље а у вечерњим сатима служен је акатист Светитељима, у препуној Руској Цркви.

 

 

Јереји су миросали све вернике који су целивали кивот са Светим моштима, и преклонили колена у молитви за здравље, своје и својих ближњих. За све присутне поклонике су биле припремљене честице одеће, миро и водица  испред храма.

 

 

Старешина храма јереј Веселин Влашки, се захвалио Његовом Преосвештенству Епископу банатском Господину Никанору који је благословио ово похођење, игуману Тумана Димитрију, брату јерођакону Павлу, браћи свештеницима који су литургисали и служили акатист, као и свима присутнима, који су дошли да се поклоне Светим моштима и нагласио да се на Петровград овим излила обилна благодат.

 

 

Петровград.орг

Поделите: