ИВАН ИЉИН: БОЖАНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

ИВАН ИЉИН: БОЖАНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Иван Иљин и Жозеф де Местр, та два философа конзервативне мисли о држави и хришћанству, сваки у своме времену, писали су своја најбоља дела у емиграцији, бежећи од Револуција које трају. Француз у Санкт Петебургу, Рус на Западу. Данас, као да се више нема где побећи од духа Револуције, што је метастазирао у глобализму модерног света. Па ипак, оба човека нам указују на пут светлости, на врата спаса…

И заиста, ова де Местрова мисао о руском духу, као да сажима у себи праву природу, снагу и утицај дела Ивана Александровича Иљина на оковану, опљачкану, понижену и оклеветану Русију, затворену у шупљу тврђаву модерног доба. Само што, место експлозије, видимо и осећамо мистично и страсно зрачење његове Беле идеје. Живео је, патио, својим животом сведочио и предвидео велики повратак те белине у Русију. И дочекао. Човек је жив док му дело живи. Ово је за Русију само почетак…

„Не постоји човек који жели тако страсно као Рус. Када бисмо могли ту руску жељу ставити у затвор, под тврђаву, та тврђава би експлодирала.”

Жозеф де Местр     

Као што свака политика-идеологија има своју религију, тако и сваки велики владалац-државник има свога философа који га надахњује, усмерава и осмишљава. Иљин драму савременог света види као духовни рат, чији религиозни карактер одређује све остале аспекте живота. Философски погледи Ивана Иљина, његове пророчке речи, добијају своју потврду у данашњем свету и посебно у животу пробуђене Русије. Иван Александрович Иљин је философ-лекар, сигурни духовни кормилар данашње Русије која лагано излази из столетне смуте и ослобађа се заблуда модерног доба. Али спасење је још далеко. Улог је велики. Живот Русије и руског света је на прекретници. Све је страховито убрзано. Приближавамо се тачки завршетка једног доба и још неизвесног почетка новог. Силе су на своме врхунцу. Све је доведено до усијања. Сувише смрти је иза нас. Свет је постао гробље наших илузија. Магла хаоса прекрила је хоризонт. Само ретки виде оно што се рађа. Повратак је Великог Времена. [1]

„Ми Руси смо видели сатану“

Више него икад, постало је јасно да живимо у великој лажи. Лагани смо све време, систематски, о прогресу, егалитаризму, демократији, ауторитаризму, људским правима, сопственој историји… Никада јасније него данас можемо видети дуго скривани савез хуманих, комуноидних, либералних идеја, са безочним интересима светске олигархије, да се створи један свет људских сенки, ликвидан, слузав и трулежан, у коме ће се кретати капитал и крокодили у људском облику, без својих природних непријатеља. Ни живот, ни смрт. Вечно труљење у тами. Само једна реч, Мочвара, слика је тог света. Слика света владајућег поретка Модерне. Комунизам је брутално чистио терен за наступајући либерализам. За лакши проток капитала. Бољшевичка револуција је само фаза глобализације. Револуцијама, плебејски дух материјализма, пуштен је из боце и цивилизација новца завладала је светом. Европски човек, његова култура и аутентична Европа традиције и хијерархије стоје на путу, мета су и разлог свих Револуција и њихових поклича егалитаризма. Разлика између либералног капитализма и комунизма је разлика између куге и колере. Горка истина је пред нама и човек не зна шта би са њом. Међутим, парадоксално, спас је надохват руке. Борба светова је у нашим срцима.

Иван Иљин, један је од ретких, мислилаца и учесника тих судбоносних догађаја, у чијем друштву и у чијем делу можемо сагледати битне моменте, узроке, разлоге и последице Руске револуције, а да не останемо ускраћени за оно „… а шта сад, после свега”? Његова мисао о божанској снази Русије је толико неупитна, јака и онтолошки заснована да се доживљава као неминовност, као гравитација, као нови излазак Сунца. Кроз њега смирено говори древна и вечна Русија севера…

Рођен 1883. године у Москви у племићкој породици високог царског чиновника од древног рода Рјурика и мајке, Немице, фон Штадион, која је удајом прешла у православље, Иљин је добио најбоље класично образовање и докторирао је на Правном факултету Московског универзитета. Хегелове идеје о држави, праву, нацији, монархији и хришћанству (на којима је и докторирао – „Философија Хегела као наука о конкретности Бога и човека”), постале су философска основа Иљиновог органског погледа на свет. Руски свет, његова судбина, био је за Иљина дах и смисао целокупног његовог дела. Руска Револуција дала му је разлог, оштрину и снагу да постане философ и идеолог руског национализма и његове Беле идеје. У својим философским погледима он је изванредно спајао највише вредности европске традиције са руским духовним искуством. Ишчезавањем аристократског принципа из савременог живота и хришћанство је задобило све више и доминантније женскасто-плебејске манифестације, све већег повлачења и бекства од живота у неделотворне облике испољавања. Трагедија свеопште секуларизације је права трагедија хришћанства. Ретко имамо прилику да осетимо вирилно, целовито, дејствујуће испољавање борбеног хришћанства, као што је то животом и делом сведочио Иван Александрович Иљин. Можда још само у делима Константина Леонтјева и Николаја Берђајева. Снажне личности дају снагу вери и њен прави ранг. О чему год да пише, Иљин је прожет и надахнут осећањем божанског, које је арбитар свега, у приватној и јавној сфери живота.

Традиционална Русија је тонула пред његовим очима у вртлогу грађанског рата. И сам је, за кратко, имао илузију о Прелазној влади и фебруарској револуцији. Права истина о трагедији Русије је тиха издаја њене елите. Велики део те елите је био носилац либералних, масонских и антимонархијских идеја, које су пале на испиту историје у тим судбоносним данима. Цар и круна остали су сами. Светост Русије је оскрнављена. Русија је постала плен тамних сила и осветничких инстинката мржње… „И ето, тачно схватити револуцију значи схватити је не само као казну зле воље, већ и као заблуду добре воље. Зато ће руски народ моћи да избави из раља револуције само онај ко се врати првобитним изворима праведности и обнови ту стару традицију руске душе и руске историје” (Иљин, „У потрази за праведношћу”). Згађен дешавањима и осветничким терором после бољшевичког Октобра, бива неколико пута хапшен и привођен, да би 1922. године, у тзв. „философским бродовима” био депортован заувек из Русије (заједно са Н. Берђајевим, Н. Лоским, С. Франком, С. Булгаковим и другима). Отишли су, и у ватри патње и вере свој бол претопили у вољу за победом и слободом Русије… „Патриотизам може да живи и живеће само у оној души за коју на земљи постоји нешто свето, која је живим искуством (можда сасвим ,ирационалним’) доживела објективно и безусловно достојанство тог светог и препознала га у светињама свог народа” („Стицање отаџбине”)… Остављали су отаџбину поседнуту злим силама. Нова држава суштински није имала никакве везе са правим интересима руског народа. У стварности, најмање је била за народ и за интересе радничке класе у чије име је револуција изведена. Била је страна и радикално отуђена од народа којим је управљала. Сви сведоци тог времена се слажу да су бољшевичка револуција и стварање СССР били јеврејски етнички покрет, са сопственом, Русији страном, агендом уништења традиционалне Русије и њеног пљачкања и уситњавања… Сећајући се живо тих година терора у демонима поседнутој Русији, Иљин пише: „Сатански људи се познају по својим очима, осмеху, гласу, речима и делима. Ми Руси смо их видели уживо; ми знамо ко су и одакле долазе…”

Новостворена држава СССР, суштински, ништа заједничко са руском нацијом није имала. Чак ни име… „Тако су, захваљујући комунистичкој једнакости, Руси губили све, а нису добијали ништа…” Распаљена демонима обећане праведности, та држава је разградила божанску структуру, која је Русију изградила и одржала… „Интернационализам пориче отаџбину, националну културу, сам национализам, духовни акт самобитно-националне структуре. Интернационалист, будући у духовном погледу нико, жели одмах да постане ,свечовек’, а то му не полази за руком јер је свечовечанство духовно стање које може бити доступно једино духовно и национално самопотврђеном човеку. Оно што се открива бездуховном интернационалисти, није ,сведочанство’ већ елементарна животна низина која не нуди културни успон и процват већ општу деградацију и опште стапање… Човек се рађа у крилу своје породице и свог народа, он је – њихово чедо, они му дају примарно устројство његовог тела, душе и духа; њихово збацивање са себе није у његовој власти, он може једино да не култивише у себи духовну висину свог породичног и националног принципа и да јој претпостави елементарну, животну низину” („О националном васпитању”). Иљин је емигрирао у Немачку и тамо се активно бавио борбом против револуције, пишући чланке и држећи предавања. Припадао је десном крилу беле емиграције. Убрзо је ступио у везу са командантом Беле армије, легендарним бароном Петром Николајевичем Врангелом и ставио се у његову службу… У једном писму Врангелу, он каже: „У армији коју водите, најдрагоценије ми је њено надахнуће, које се већ претворило у вољни карактер. То надахнуће је у својој основи религиозно, тај карактер је у својој изградњи витешки. Историја човечанства добила је нови витешки ред. Русија се срушила зато што таквог реда у њој није било. Без таквог реда Русија се неће препородити. Пад бољшевика и крај револуције не смеју значити крај тог реда, него ојачање истог. Идеја тог реда мора бити освешћена, изговорена, раскривена у свој њеној државно-патриотској снази.”

Код Иљина, почиње да се обликује интегрални поглед на борбу за Русију. Од – до тада идеолошки некохерентне – Беле армије он ствара целовиту идеологију руског патриотизма. „Стапајући свој живот са животом своје отаџбине, ја доживљавам дух свога народа као безусловно добро и безусловну снагу, као некакво божанско ткиво на земљи и, у исто време, поистовећујем себе с том живом силом добра, осећам да сам ношен њом, да сам снажан њеном снагом, да сам правичан њеном правдом и правичношћу, да побеђујем њеним победама, да постајем живи сасуд или живи орган своје отаџбине и да у њој имам своје духовно гнездо…” („Пут духовне обнове”)

Цела Европа је у том периоду тражила одговоре на изазов бољшевизма и модерне, у разним видовима и комбинацијама националних вредности, религије и нове социјалне политике, познате под оним што је касније названо „конзервативна револуција”. Дискредитована касније у току Другог светског рата, са погрешном расном политиком немачког нацизма (антисемитизам и нарочито антисловенство), „конзервативна револуција” Европе остала је духовно-политички трезор идеја, неиживљена појава, могућност која ће, ојачана искуством пораза, пронаћи свој пут у скорој будућности. Или Европе више неће бити. Посматрано из данашње перспективе, све говори да је током рата закулисним радом окултних снага и изазвана таква расна политика Немачке да би Европа била лишена пажње вредних идеја у духу „конзервативне револуције” за дужи период и да би се стекла „морална” снага победника за дисциплиновање и „кривицу” аутентичне Европе.

Живот државе није могућ без вере. То је онда само одложена смрт нације

Иљин је у фашизму међуратног периода видео реакцију Европе на претећи бољшевизам и одговор национално-патриотских осећања „без којих ниједан народ не може да осигура своје постојање ни да створи своју културу”. Видео је покрет који ће стати на пут интернационализму и сваковрсном растакању државног ткива. Поред многих позитивних страна, фашизам, тј. национал-социјализам је направио и низ компромитујућих грешака као што су изразито непријатељство према хришћанству, култ и арбитрарност партије и тенденције ка цезаризму његових челних људи. Због својих ставова према текућој немачкој политици која није дозвољавала Иљинов аутономни антикомунизам, не желећи да буде инструментализован, напушта Немачку и одлази у Швајцарску, где наставља свој философско-религиозни рат са обезбоженим модерним светом буржоазије и бољшевизма. Све до своје смрти, 1954. године.

Борећи се против демона модерне

Са особеношћу руског света, Иљин је поставио идеолошке темеље нове руске државе и њене националне политике у духу конзервативне револуције. Знао је и предвидео колапс совјетске државе. Са стрпљивошћу лекара и очинском љубављу, он проницљиво и танано, никад не губећи велику слику из вида, говори о свим важним стварима политике и државе, као и о духовним и душевним питањима свакодневног живота. Иљин је и изванредан психолог. Знајући да је револуција уништила у срцима људи чврстину религиозног убеђења, он зналачки иде путевима осећања, душе и нагона, тражећи у срцима искру вере кроз љубав према узвишеном. За њега је важан појам очигледности, јер „наше време ни у чему толико не оскудева колико у духовној очигледности… Траг који води духовној обнови и препороду треба наћи… на једини начин који је дат човеку: удубљивањем у себе… Не у свој лични, чисто субјективни живот… већ у свој надлични, предметносадржајни, духовни посед…” Целовит човек, по Иљину, увек тежи најбољем, јер га неки тајанствени глас зове ка савршенству. „Човек је и позван да на земљи буде управо дух… Човек не може да ствара културу ако не доживљава себе као оног који зна шта треба да оствари у свом културном делању. ,Стваралац’ без вишег начела, без идеала коме служи, не ствара већ даје слободу својој вољи, ,игра се’, ,забавља’, или просто прави скандале… (као Пикасо и други модернисти). Нове генерације које долазе после нас морају да схвате да пијетет према Богу не унижава човека већ први пут довршава његово биће и уздиже га.” („О осећању одговорности”)

Религиозно питање је код Иљина централно и због њега се води рат… Тајна Револуције је, поред свих материјалних уништења, пљачки и глади, да духовно заведе човека и стави га пред религиозни испит. Тај сурови испит је пред сваком руском душом постављен на директан начин. Ко си ти? У шта верујеш? Да ли волиш то у шта верујеш? Да ли си томе лојалан? И нема бежања од одговора. Наћи ће те где год да се кријеш. Кушачи ће питати да ли си за Бога или против Њега. И нико у Русији није избегао испит. Од Цара до последњег војника. У свету је у току религијска селекција и далеко од тога да је завршена. Победио је онај ко је изгубио све да би у себи сачувао Бога. Тако је Иљин говорио војницима Руске добровољачке армије у Берлину, 1923. године.

У свом чувеном и најважнијем делу „О супротстављању злу силом”, Иљин полемише са религиозно-моралистичким ставовима Лава Николајевича Толстоја. Његово бекство у несупротстављање злу силом из моралних разлога по Иљину има корене у рационализму и у моралној самоизолацији, која није повезана са заједницом. Подвојен и плашљив у себи није кадар ни за какав херојски занос… „Сентиментални моралиста не види и не разуме да је право нужан и свети атрибут човечјег духа и да ограђивање духовног процвата човечанства на земљи није могуће изван присиле друштвене организације. Овде његово лично духовно искуство ћути, а душа која сажаљева запада у ,пророчанско’ негодовање. Као резултат овога, његово учење представља облик правног, државног и патриотског нихилизма.” Иљин за оне који у држави имају ауторитет и моћ, која долази од Бога, каже да носе и тежину одговорности пред лицем Бога и да делом припадају другом свету, тј. свету смрти. Они стоје као чувари благостања осталих и спремни су да, у случају опасности, у одбрани изгубе и живот… „Ако грчки појам аристос – најбољи, треба разумети у његовом изворном значењу, онда природно можемо питати: после искуства Руске револуције, ко се усуђује порицати аристократску природу суверености?” Борба до смрти је садржана у самом принципу сувереног ауторитета. Истински, суверени ауторитет је жива драма у којој одлука вође и деловање одбране, одлучују судбину целог народа. То је драма воље, племства, живота и смрти.

Са Иљином у срцу, руска држава је неуништива. Као да ужижује све духовне снаге Русије, ка Цару, ка врлини, ка држави. То је снага човека који у себи носи целокупно европско искуство. У божанском, он види снагу, лепоту и близину смрти. Иљинова мисао опстаје и у овом нашем времену, као актуелна, јер је глас и оваплоћење божанске традиције. Традиције која је створила особени руски свет аријевске културе. Надахњује нову елиту да се врати примарним функцијама и преузетим одговорностима и ствара структуре божанског постојања, борећи се против демонски заводљиве празнине модерне.

Иљин је дуго писао своје дело о монархији. Није га завршио. Говорио је да свака нација има свој јединствени, органски пут самоодржања. Када је Русија у питању Иљин је монархиста, јер је то у природи руског човека, али зна да је то данас деликатно питање повратка. До сазревања услова дуг је пут, а до тада Русију може да води само национална, патриотска и ауторитативна, васпитна и препородитељска – диктатура. Иљин је васпитач, пре свих руске елите којој намењује преузимање одговорности за повратак Русије својим светим задацима отеловљења божанског поретка на земљи. Једноставно и очигледно, он нас учи да је сваки национализам у тесној повезаности са религијом. И питање монархије је религиозно питање. Само монархија даје прави амбијент православљу. Живот државе није могућ без вере. То је онда само одложена смрт нације. Руски национализам, божански надахнут, тек чека своје пуно остварење. Духовни опричници љубави чуваће срце отаџбине.

Иљин је велики мислилац примењеног хришћанства. Витализам и воља за победом дају вери крилатост и креативну животну снагу преображаја свега у узвишено и одговорно пред Богом. Патња и бол га не паралишу већ оплемењују за тектонску промену човека, за скок ка божанском. А божанско за Иљина је друго име за Русију, о којој сања, пише и коју лечи смелим саветима о повратку изгубљене светости. Сувише дуго православље живи у унутрашњем, затвореном и приватном кругу, који не прожима јавну сферу живота. Иљин даје конкретну визију тог пожељног преображаја. Иљин је борбени хришћанин. Његово хришћанство је државотворно, страхотно и племенито. То је хришћанство Руса који је сатани погледао у очи.

Као философ државе и права, Иљин је белом идејом формулисао принципе који обезбеђују будућност Русије. Његове поставке о државном устројству, дају легитимну и ефикасну животну снагу руском национализму, да одговори на све сатанске изазове модерне. Вођен божанским начелима у јавном и приватном животу, руски човек треба само да сачува свој духовни универзум. Тајна лежи у срцу сваког човека, да себе схвати као део заједнице, нације – проширене породице. Нација се ствара кроз историју и кује се у патњи и вољи за опстанком, у јединствену заједничку судбину. Божанска и органска, нација је једини могући отпор протоку новца-демона, те ликвидне супстанце што у животу одржава метаструктуре капитал-комунистичке глобалне мочваре.

Сва несрећа савременог света је што се те свете везе сваког појединца кидају од осећања везаности за нацију. Поседнути демонима модерне, људи замењују своју божанску слободу за слободу својих телесних жеља, не схватајући да пропадају у живо блато без повратка. Човек нације тежи ка сопственој висини, а модерни човек пада у амбис својих краткорочних задовољстава. Мочвара постаје судбина Атлантиса, која живим блатом капитализма прождире цивилизације и нагриза обале континента. Сувише дуго Свети Ђорђе није јахао Европом.

Иљин није „реакционар”, рестауратор онога што је било. Он нема пориве реванша за октобарски пораз. Обраћа се као Рус Русима. Са сигурношћу и ведрином светаца што нас погледом вечности гледају са зидова наших храмова, као пророк, говори о Отаџбини будућности, где заједно бораве љубав и моћ, лепота и бол, песма и мач. И шире гледано, његова бела идеја је песма беле расе, оличене у Русима. Песма нас Аријеваца, чију заставу носе Руси. Бела идеја је наша воља за победом. Наша бруталност у одбрани своје лепоте. Она је сами дух наше победе. Русија је одувек имала своју белу идеју и њене носиоце. Белој идеји се приносе жртве. Она се брани суровошћу, чији легитимитет почива у божанском.

Обрачун са мочваром Левијатана биће жесток. И нико неће бити поштеђен питања: „На чијој си страни? Уз Бога или против Њега?” Симболички гледано, спајајући у себи руско-германску крв, старих родова Европе, Иљин, кроз спас и опстанак Русије, говори и о опстанку аутентичне Европе. И нема илузија. Са демонима либерализма у себи, нема пута ка златном добу. Путеви крви нису путеви новца. Семе беле идеје одавно је посејано. Та идеја осветљава све до последњег. Према њој се све успоставља… наш идеал! Иљин се подухватио да опише наш пут ка идеалу. Испуњен и Богом надахнут живот човека је пут ка том идеалу.

Бела идеја говори колико су наши митови живи. Колико управљају нама. Бела идеја је наша животна снага.Бела идеја је наше колективно сећање на срећу и златни период, који, нагонски вођени, хоћемо да поново изградимо. По сваку цену. Бела идеја је идеја обожења Русије, чије порекло зрачи северним сјајем. И овај велики философ Севера као да нас подсећа на глас што нам долази из дубине времена: „Мач је наш крст.”

На гробљу Донског манастира у Москви, затворио се један круг. Тамо су, 2005. године, пренесени посмртни остаци Ивана Александровича Иљина. Дуго је био одсутан, а као да никада није ни одлазио. Лутајући дух беле идеје вратио се Русији, своме Храму. Вратио се један од моћних чувара руског Светог круга.

 [1] Асоцијација на наслов романа Ле ретоур дес гранд темпс Жана Парвулескоа.

 Е-нација.ком  и Нови Стандард

Од истог аутора: О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ

Поделите:
СВЕТИ ЈУСТИН ПОПОВИЋ – О УЗРОКУ МАТЕРИЈАЛИЗМА И АТЕИЗМА У ЕВРОПИ

СВЕТИ ЈУСТИН ПОПОВИЋ – О УЗРОКУ МАТЕРИЈАЛИЗМА И АТЕИЗМА У ЕВРОПИ

Светитељ који је био и остао громада теолошке и еклисиошке мисли, кога су Грци звали „високоврхим храстом Православља“ и „савешћу Српске Православне Цркве“, током власти Савеза комуниста у Југославији, оставио нам је упутни спис, студију о узроцима страдања Срба у XX веку, из које вам доносимо један делић.

Јустин као млади теолог

(…) Нема у Европи политичког и социјалног питања, које на посредан или непосредан начин не би било у вези само римокатоличким питањем. По мишљењу Достојевског, у Европи је римокатоличко питање – најважније питање. Све негативне христоборске силе европског духа састале су се у догми о папској непогрешивости као у жижи, и добиле своју неизменљиву религиозну санкцију. У своме Дневнику Достојевски пише 1873. године: „Римска Црква, у оваквом виду у каквом је сада, постојати не може. Она је то сама громко објавила, када је изјавила да је њено царство од овога света и да њен Христос „не може опстати у свету без земаљског царства“. Идеју римске световне владавине римокатоличка Црква је подигла изнад правде и Бога. Са тим циљем је она прогласила и непогрешивост свога вођа, и то прогласила онда када је у Рим – већ куцала и улазила световна власт: подударност значајна и сведочи о „крају крајева“…

(…) Све мале и велике тајне европског духа састале су се и слиле у једну огромну и неизменљиву догму: догму о непогрешивости човека. Тиме су остварене главне тежње свеколиког европског хуманизма: и световног и религиозног. Човек је проглашен за човекобога. У самој ствари, догма о непогрешивости човека открила је главну тајну европског човека. Кроз њу, европски се човек јавно и искрено исповедио и земаљском и небеском свету, и казао шта је, шта хоће, чему стреми. Том догмом, он је одлучно и потпуно протерао из Европе Богочовека а зацарио човекобога. Тиме је заувек предодредио будућност Европе: она се неминовно мора кретати по начелима и смерницама непогрешивог човека – европског човекобога.

Јустин беседи припадницима Југослаовенске војске у отаџбини 1944.

(…) Догмом о својој непогрешивости, пише Достојевски, папа је уједно с тим прогласио и тезу: да без световне власти хришћанство не може опстати на земљи – то јест, у ствари, прогласио се владарем света, а римокатолицизму наметнуо, сасвим догматски, као прави циљ: свесветску монархију, којој је препоручио да тежи слави божјој и Христовој на земљи. Та идеја о свесветској монархији, једна је од највећих идеја света, идеја која је поникла од ђавола за време Христовог кушања у пустињи, та идеја не може и неће лако умрети. (Ф.М. Достојевски, Дневник писца, т. 11, стр. 191,192)

Када се човек, ма који човек, прогласи за непогрешивог, онда он даје себи права да може чинити све што му је по вољи. То је сасвим природно и логично. Јер, када сам непогрешив, онда све што урадим – најбоље је. Непогрешивом човеку све је допуштено, зато што је непогрешив. Ако му је потребно да за остварење извесних циљева санкционише грех, он ће то и учинити. На његовим путевима нема моралних препона и препрека. Његова „непогрешива“ савест дела самостално, аутаркично и независно од свију, свакога и свачега. Ако је „непогрешивом“ човеку потребно да, ма из којих разлога, уклони или прода и највећу вредност наше планете — Богочовека Христа, он ће то и учинити, ношен охолим човекобошким заносом.

Римски, крсташки дух и даље инспирише Запад

(…) Главне идеје и покрети у Западној Европи, посредно или непосредно, у битној су зависности од римокатоличке идеје. Она је у њима невидљиво присутна, као душа у телу, али је и силна као душа. Ма којим путевима ишла мисао европског човека, она свесно и несвесно изграђује све на човеку као на темељу, а избегава Богочовека и његово Еванђеље. Из свега провирује или чежња

за непогрешивошћу и аутаркичношћу човека, или самозвана непогрешивост и охола самодовољност. На срцу свега је печат римокатолицизма. Говорећи о римокатолицизму, Достојевски не говори само о римокатоличкој религији, већ о целој римокатоличкој идеји, о судби нација, које су се сложиле под том идејом у току хиљадугодишњице, које су њоме прожете скроз. …

НДХ као историјско оваплоћење папистичке идеје на Балкану

(…) Човек је најмање механичко биће међу земаљским бићима. Главне особине и основне функције његовог бића немају у себи ничег механичког. Само непознавање психофизичког устројства човечијег бића или свесно порицање слободе човековог духа, сврстава човека у механизме и хоће да га подвргне механичким законима развића и делатности. А када је реч о уједињењу људи, оно се ни на који начин не може извести механички. Људи су, пре свега, много више духовна него физичка бића, зато је проблем уједињења људи – духовни проблем. Док се не пронађу, и не усвоје, и не спроведу начела и силе које ће духовно ујединити људе, сваки покушај да се људи уједине на неки други начин, обично се остварују мачем и огњем. Идеја о уједињењу људи у свесветску империју ма којим путем – идеја је старог, паганског Рима. Насупрот њој стоји хришћанска идеја о духовном уједињењу људи као деце једног небеског Оца и браће међу собом, и то уједињење путем еванђелских средстава. Идеју старог Рима усвојио је римокатолицизам са извесним, не битним, изменама.

духовна деца Артемије и Атанасије са духовним оцем

То је за Достојевског јасно и несумњиво, јер као ретко ко он уме да чита најзагонетније јероглифе људске историје. Он пише: „Стари Рим је први дао идеју свеопштег уједињења људи, и први је мислио (чврсто веровао) да ће је практично остварити у облику светске монархије. Али је та формула пред хришћанством пала – само формула, а не и идеја. Јер та идеја је идеја европског човечанства, од ње се створила европска цивилизација, због ње Европа само и живи. Срушила се једино идеја светске римске монархије, а место ње дошао нови идеал светског уједињења у Христу. Тај се нови идеал разделио на источни, то јест идеал потпуног духовног уједињења људи; и на западно-европски, римокатолички, папски, потпуно супротан источноме. То западно римокатоличко оваплоћење идеје испунило се на свој начин, али је изгубило хришћанско духовно начело, јер се везало са староримским наследством.

Римско папство је објавило да се хришћанство и његова идеја без владања над свим земљама и народима, не може остварити; али не у духовном смислу, него државном – другим речима без остварења на земљи нове светске римске монархије, на челу које не би био римски император, већ папа. И зато је опет почео покушај са светском монархијом, потпуно у духу староримског света, само у другом облику. Док у источном идеалу имамо – прво, духовно уједињење човечанства у Христу, а тек после, због духовног уједињења свих у Христу, несумњиво има да проистекне и правилно државно и социјално јединство – дотле по римском тумачењу имамо, прво спајање држава чврстим јединством у облику светске монархије, па тек после духовно јединство под вођством папе, као владара овог света.“…. (Дневник писца, т. 11, стр. 183-185)

Владета Јеротић са духовником Јустином

(…) Када је у западној Европи непогрешивост човека у принципу догматски санкционисана, зашто да се њоме не користи сваки Европљанин? Главно је да је човек у начелу непогрешиво биће, и има права да све проблеме и све муке свога духа решава по своме нахођењу. То у толико пре, што је лик Богочовека Христа, то једино истински непогрешиво руководство за људско биће кроз чудесне тајне светова, унакажен римокатолицизмом. У томе је баш извор свих недаћа и заблуда европског човечанства. У замену за Христа, европски човек је понаизмишљао себи безброј теорија, идеја, хипотеза, илузија, утеха. Међу њима: материјализам, атеизам и социјализам. У праву је Достојевски када каже: „Римокатолицизам, који је већ одавно продао Христа за земаљско господство, који је тиме принудио људе да се окрену од њега, и, на тај начин био главни узрок материјализма и атеизма у Европи – тај римокатолицизам, природно, зачео је у Европи социјализам. Јер социјализму је задатак да реши судбину човечанства не са Христом, него мимо Бога и мимо Христа; он се дакле природно зачео у Европи као замене за хришћанско начело које је у њој пало: и напредовао упоредо са изопачавањем и нестанком хришћанства у римокатоличкој цркви.“ (Дневник писца, т. 11, стр. 384)

ава Јустин на одру

Преподобни Јустин Поповић – ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ (одломци из поглавља „Тајна Европе“), Манастир Ћелије, Београд, 1999.)

Поделите:
СВЕТИ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ: ЂАВО – ДЕМОНИ – ИСКУШЕЊА

СВЕТИ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ: ЂАВО – ДЕМОНИ – ИСКУШЕЊА

Ђаво има три пипка: За сиромашне комунизам, за верујуће екуменизам и за богате масонерију.

Ретко можеш видети уравнотеженог човека. Људи су постали као акумулатор. Већина људи су као наелектрисани. Они који се не исповедају пријемчиви су за демонске утицаје: привлачни су за демоне јер ђаво има власт над њима.

Анестезиолог

Када ђаво хоће да се бори против неког човека, прво шаље ђаволчића „анестезиолога“, како би човека прво учинио неосетљивим, па после долази он сам да га „обрађује“… Али прво долази … „анестезиолог“.

Постоји ли ђаво?

– Старче, неки кажу да ђаво не постоји.

– Да, и мени је неко рекао: „Треба да избациш из француског превода књиге Свети Арсеније Кападокијски све што се односи на ђавоимане, јер Европљани то не разумеју. Не верују у то.“

Они, видиш, све објашњавају кроз психологију. Да су оне ђавоимане из Јеванђеља одвели код психијатра, ставио би их на апарат за електрошокове!

Скидање прашине са душе

Бог пушта ђавола, како би се човек борио. Кад нас ђаво не би нападао, можда бисмо помислили да смо светитељи. Бог допушта ђаволу да нас напада својом злобом, јер се тим нападима, које он чини, одувава прашина и тако се чисти од прашине и прљавштине наша прашњава душа.

Корист од искушења

Искушења су од велике користи. Не зато што ђаво може икада да учини ишта добро, јер је зао, него добри Бог спречава да нам оним каменом, којим нас удара, разбије главу, и даје нам тај камен у руку, а у другу руку нам ставља бадеме, да их тучемо и једемо.

Поздрављање ђавола

Некада си могао да постанеш херој ако ниси поздрављао Хитлера и Мусолинија. Сада постајеш херој ако не поздрављаш ђавола.

Ђаво и патлиџан…

– Ђаво не може дуго да се крије, увек му извири неки рог из вреће. Али шта он ради! Каже:

– Шта? Ово?… Ово што вири? То није рог, то је патлиџан.

Ђаволове фотокопије

Ђаво прави фотокопије истине. Ставља лажни бисер међу праве.

Племенитост Христова и нискост ђаволова

Људи се лако навуку на зло. Иако у дубини душе препознају добро, ипак их је лакше повући на зло, јер онде владају закони „покварењака“ (тј. ђавола). Слатку низбрдицу човек лако налази, јер кушач нема други начин, него гура на слатку низбрдицу створења Божија. Христос поседује племенитост. Каже ти: „Ово је добро.“ „Ако хоће ко за мном ићи.“ (Мт. 16, 24) Не каже: „Силом мораш за мном.“ Ђаво је низак. Одавде, оданде, смућује човека како би га одвео онамо куда он хоће.

Ђаволови пипци

Ђаво има три пипка: За сиромашне комунизам, за верујуће екуменизам и за богате масонерију.

Ђаво само лаје

– Старче, зар се нисте уплашили кад вам се приказао ђаво?

– Знао сам да се „покварењак“ само дере, виче, да се надима, само да те уплаши. У ствари, он је просто један пас који само лаје.

Из књиге „Поуке божанствене љубави“

(Светосавље.орг и Стање Ствари)

Поделите:
ИВАН МИЛАДИНОВИЋ: ЕТИЧКЕ ЗАБЛУДЕ АТЕИСТА

ИВАН МИЛАДИНОВИЋ: ЕТИЧКЕ ЗАБЛУДЕ АТЕИСТА

„Ако Бог не постоји, онда је све дозвољено!“ говори велики Достојевски кроз уста једног од јунака из његових романа. И заиста, ако Бог не постоји па следствено не постоји етички, морални закон, шта би човека спречавало да ради шта год хоће? Шта би, у том случају, било мерило добра? Зашто би добро уосталом било добро?

Следујући дарвинизам да „само најјачи опстају у врстама“, свака философија која заступа насиље, пљачку, терор, дискриминацију, овде добија свој легитимитет јер „само најјачи у врстама опстају“, зар не?! Природна селекција! Али Бог постоји и етички морални закони су неопходни, јер је човек од рођења „табула раса“. Исто је као када бисмо рекли: „Мени не треба родитељ да бих био човек, добар човек“! Бог је Родитељ неопходан човеку, јер човек живи Њиме. Бог је и љубав и јесте у човеку, а човек је икона његова.

Још од времена хуманизма и ренесансе, када човек постаје мерило свих ствари, постоји тенденција да се све објасни „рационалним” путем, (говоримо о хришћанској Европи) да се одбаци метафизика, да се одбаци Бог, да се све у природи објасним људским разумом, материјалистички, да је све у природи последица случајности, односно да природа има своје законе којим све уређује, да је природа следујући овоме „бог“, што доводи до закључка, да је и човек сам по себи „бог”. Ако је човек мерило свих ствари и ако је сам по себи бог, онда су дарвинисти, односно, постдарвинисти у праву и све је дозвољено, сва етика и моралност падају у воду, не постоје, јер човек у свом егоманијаланом пиру, јер је егоиста по природи палога Адама, постаје бог, а таквом „богу”, по законима дарвиниста где само јаки опстају у врстама, није потребна етика и није потребна моралност, него је такав човек сам по себи моралност, све му је дозвољено, што доводи до анархије, безвлашћа и тираније.

Они који говоре да религија није потребна за моралност, видимо да ипак греше. Свака религија на свету има понешто од истина сачуваних од адамовских времена, у сећању њихових потомака и у свакој религији постоји морални закон понашања; од Асирије, Вавилона, Египта, Азије до данашњих дана, без којег човечанство не би опстало, али ни то није било довољно да се човечанство сачува и спаси од закона смрти, греха и деградације, па видимо да није довољна ни сама пука религиозност.

Религија долази од латинске речи relligere, што значи сабирати, сакупљати, односно, означава сабрање, заједницу и овде видимо да је религија ипак неопходна човеку. Ипак, наша Вера је и много више од религије; она је Црква, заједница, породица Бога и човека. Неко ће рећи да нема религије ван Цркве и да је свака религиозност без Сина Божијег непотребна, и у праву су, али овде видимо кроз целу историју човечанства људску потребу за религиозношћу и обожавањем и морално етичким правима и законима, али за спасење човека није довољна само пука религиозност.

Многе религиозне групације у прошлости су биле веома декадентне. На пример, Маје и Астеци који су знали да за дан принесу и на хиљаде људских жртава, нестали су са светске историјске сцене. За човека није довољан само пуки морални закон. Временом свака религија, или философија, која нема истину у себи –  деградира. Човек носи у себи клицу егоизма и склон је деградацији и само је Бог лично могао да спаси човека; само Бог који непосредно долази да се сусретне са човеком, понесе крст за њега и спасе га, жртвујући се за њега, оваплоћени Логос и Син Божији, Исус Христос.

Хришћанство, као једини прави, суштински, наследник старозаветног закона, даје комплетне одговоре на сва питања човека и апсолутно можемо рећи да је хришћанска етика, прима-етика људске цивилизације, јер је најсавршенији закон етике, моралности и понашања дат човеку од самог његовог Творца, Сина и Логоса Божијег који нам је Собом открио Себе и универзални закон љубави, то јест открива нам Бога као Љубав, заједницу, породицу.

Ако погледамо не тако давно у прошлост, носиоци безбожних режима, атеистичкe философије, у егоманијакалном стампеду су однели са собом на милионе живота, а показали су се и као врло деспотски, тиранистички режими, који су наводно стављали човека у први план, а у ствари су били параван за најбруталније иживљавање појединаца, где су ти појединци стављали себе као мерило свих ствари и на место божанства.

Неко ће рећи да су се и у хришћанским друштвима појављивали деспоти и тачно је, али ти људи су себе постављали као мерило вредности, а не Христа. У средњем веку инквизиција је стављала римског Епископа као мерило вредности, а не Христа, кријући се иза Христа, спроводећи „луциферијанску“ правду. Али све ово не умањује допринос хришћанске цивилизације људској свести и култури која траје и дан данас јер Европа, као и данас цели цивилизовани свет, јесте баштиник јудео-хришћанске цивилизације.

У хришћанству, Богочовек Христос је мерило свих ствари, Бог Љубави, праштања, заједнице, породице, Бог који силази са неба да би упознао своја створења са Собом, да би им дао савршени закон љубави, да би страдао за њих на крсту, несебично се жртвујући за своја створења и да би им да дао вечни живот и бесмртност. Ми смо наследници јудео-хришћанске цивилизације, европске, ромејске(5) и Светосавске, баштиници највећих вредности у историји универзума, самим тим и веома одговорнији, тј. носимо већу одговорност од других и даћемо већи одговор Богу и прецима за своје понашање и владање (не требамо напомињати да сав културни успон европске цивилизације долази са хришћанством.

Сви водећи европски универзитети су почели са радом у црквени школама, а o осталом културном доприносу да и не говоримо, он је немерљив. Све данашње универзалне законе у модерној Европи о људским правима донели су хришћански теолози, додуше протестантски, али то не умањује вредност свега реченог. Сваки правни систем у свету данас има хришћанске законе, наслеђене из законоправила ромејске државе и у сваком законику постоји Мојсијев законик.

И да резимирамо на крају: човек је личност, неко, а не нешто, особа, а личност указује да је човек биће заједнице, љубави, односа, па самим тим је немогуће да је створен од безличног ништавила или безличне материје, безличне природе или безличног коинцидента, већ сама та чињеница указује да је само Личност могла створити, изнедрити човека, а та Личност је Бог, Света Тројица, Бог Љубави и заједничарења: Отац, Син и Свети Дух.

Аутор је српски теолог и вероучитељ који објављује текстове на националним сајтовима

Поделите:
АПЕЛ У ОДБРАНУ НЕВИНИХ ЖРТАВА ПОГРОМА (РАЦИЈЕ) У НОВОМ САДУ 1942.

АПЕЛ У ОДБРАНУ НЕВИНИХ ЖРТАВА ПОГРОМА (РАЦИЈЕ) У НОВОМ САДУ 1942.

Док смо још увек под снажним утиском обележавања погрома у Бачкој 1942. године и вечног молитвеног сећања на све невине жртве, несавесни појединци и групе, као и поједини медији, нажалост, не мирују него настављају са својом унапред зацртаном агендом против нашег народа и грађана Србије уопште, у циљу растакања нашег духовног, друштвеног и националног идентитета, срамно злоупотребљавајући и мученичку смрт наведених жртава. По опробаним методама замене тезâ и одавно увежбаном аутошовинистичком реториком, невине жртве се, само на први поглед неприметно, злоупотребљавају и Погром грађана Новог Сада 1942. године се политизује и спушта на ниво дневно-страначког и идеолошког политикантства.

Изложба у Архиву Војводине: Мученици чурушки – отргнути од заборава

Доказ за ове наводе може се видети на порталу Autonomija.info, који је 22. јануара ове године објавио вест: Antifašistička akcija Novog Sada odala počast žrtvama Racije i pozvala na borbu protiv fašizma, додајући у поднаслову: Suočeni smo sa nacionalizmom i fašizmom koji prožima sve pore našeg društva. Речени Portal građanske Vojvodine је, иначе, 2011. године регистрован као медиј који издаје Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), док на самом сајту, између осталог, дословно пише: Sajt Autonomija je nastao iz potrebe da se otvori prostor za normalnost unutar sveopšte nenormalnosti koja vlada ovim prostorima već bezmalo 30 godina”. У импресуму се наводи да је заступник издавача Норберт Шинковић, који је уједно и председник Управног одбора NDNV-а, док је главни уредник портала Бранка Драговић Савић. Као први на листи чланова редакције наводи се Динко Грухоњић, а један од сталних сарадника је и Теофил Панчић. Остали чланови редакције и стални сарадници су, верујем, мање познати широј јавности.

Самозвани антифашисти и квазикомунисти у мраку мржње

Самозвани антифашисти и јунаци вести бомбастичног наслова на наведеном порталу су за ,,одавање почасти” жртвама Новосадске рације  изабрали вечерње сате 22. јануара 2021. године, као најпогоднији термин за свој политички перформанс. У самом тексту се не наводи тачно време скупа, али фотографија која га илуструје даје довољно информација и потврђује познату изреку да једна слика вреди више од хиљаду речи.

детаљ изложбе историчара Љиљане Дожић

Подсећања ради, истога дана, у подне, Град Нови Сад, Епархија бачка и Јеврејска општина у Новом Саду су, заједно са покрајинским властима, Војском Србије, потомцима жртава, Савезом јеврејских општина Србије, Матицом ромском, Колом српских сестара, амбасадама Израела и Мађарске и другим поштоваоцима невиних жртава, званично и на традиционалан начин, обележили 79-годишњицу Погрома (Рације) 1942. у Новом Саду. Логистичку подршку су пружили Полиција и Јавна комунална предузећа, а читав догађај су пратиле многе медијске куће и агенције, док је директан пренос реализовала РТВ Војводине, као јавни сервис грађана. У оквиру неговања и унапређења културе сећања, свој допринос су дали и Архив Војводине, Историјски архив Новог Сада и Културни центар Новог Сада. Једном речју, сва државна надлештва, установе културе, медији и цивилни сектор су заједно, на достојанствен начин, организовали и учествовали у обележавању годишњице овог трагичног догађаја. Стога је сасвим примерено поставити следећа питања:

Ко под окриљем мрака одаје почаст онима који су страдали као жртве мрачних умова и каква порука се тиме шаље?

Због чега се речени самозвани антифашисти гнушају да са осталим грађанима, по дану, не скривајући се иза мрака, одају почаст невиним жртвама?

У чијем интересу се злоупотребљава монструозно страдање невиних људи од нацистичке и фашистичке руке, а потомци и сународници страдалникâ проглашавају фашистима и националистима?

протојереј Симић, директор Архива Војводине Кузмановић и ауторка изложбе Дожић на отварању

Разуме се да свако има право на мишљење и политички став, али нико нема право да у то име искоришћава мученичко страдање наших суграђана и повређује најдубља осећања њихових потомака и сународника.

Организатори овог ноћног митинга и аутори политичких порука које су том приликом изречене пред спомеником Породица најбоље су показали колико им је стало до поштовања жртава и који су њихови стварни мотиви. Ниједан закон у нашој земљи не забрањује (и не треба да забрањује) јавно изношење политичких ставова, али кад организатори, под плаштом антифашистичке борбе, за промоцију својих идеја искористе Кеј жртава Рације и мученике бруталног покоља Новосађана у јануару 1942. године, а споменик Породица злоупотребе за сценографију свог политичког игроказа, обавезни смо као друштво да подигнемо свој глас у заштиту оних који су своју кончину нашли у хладним таласима залеђеног Дунава.

Жртве стравичног погрома снимљене од џелата

Медији који су својевремено на сав глас клеветали Епархију бачку за наводно политизовање обележавања Новосадске рације, сада или мудро ћуте или су се ставили у директну службу организаторима овог антицивилизацијског чина. Ово јавно понижавање свих Новосађана и поштовалаца невиних жртава остало је ,,испод радара” новинарâ-репортерâ и до сада га нико није осудио, а њихова дужност је била да то учине и тако подстакну јавност на исти човекољубиви поступак. На насловним странама и екранима таквих медија нисмо могли читати или гледати разне новинаре-репортере, публицисте, заштитнике људских права и слободе грађана, аналитичаре, социологе, јавне личности и тако даље, којима се, у другим случајевима, немилице засипа медијски простор и ,,образује” јавно мњење у Србији.

Са једне од званичних црквених, државних и покрајинских помена жртава

Све наведено довољно говори о селективности и непрофесионалности таквих медија и њихових назови-новинара, а сасвим сликовито показује и њихову ,,објективност” и ,,истинољубовост”. Уосталом, о каквој медијској и политичкој злоупотреби је реч, довољно говори и чињеница да се у једном од новинарских извештаја о овогодишњем обележавању Новосадске рације прокламује државност Војводине тако што се иста не назива Аутономном покрајином него се ставља у исти (државни) ниво са државама –  Израелом и Мађарском. Важно је напоменути и чињеницу да се, до сада, ниједно удружење новинарâ у Србији, као ни Савет за штампу, нису огласили поводом грубог нарушавања новинарске етике и Кодекса новинарâ у оба наведена случаја. Овај Апел биће прослеђен и њима у доброј вери да је њиховој пажњи сасвим случајно промакла предметна злоупотреба штампаних и електронских медија (нарочито у погледу заштите жртава) и у нади да ће бар неко од њих адекватно реаговати.

На крају крајева, било би поштено према свим грађанима Србије којима су и медији дужни да полажу рачуне, да заједно са организаторима овог срамног скупа објасне своје беспризорно понашање и јавно кажу зашто, свако на свој начин, скрнаве свето сећање и место страдања мученичких жртава и због чега им сметају они који се боре за неговање и унапређење културе сећања нашег народа?

Демонизација свега државотворног и националног не престаје

У Кодексу новинарâ Србије се, између осталог, наводи: ,,Обавеза је новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије…Економски и политички интереси издавача  не смеју да утичу на уређивачку политику на начин који би имао за последицу, нетачно, необјективно непотпуно и неблаговремено информисање јавности…Новинар је дужан да поштује и штити права и достојанство деце, жртава злочина, особа са хендикепом и других угрожених група… Прећуткивање чињеница које могу битно да утичу на став јавности о неком догађају једнако је њиховом намерном искривљивању или изношењу лажи…Новинар се не може присилити на изражавање мишљења противног његовој савести”.

Срби су чврсто уз своју националну Цркву и државу а против лажи

Овај скромни апел биће објављен на званичној интернет-страници Информативне службе Епархије бачке, у нади да неће остати усамљени вапај Цркве у одбрану мученичких жртава, етоса и историје нашег народа. Треба га схватити као вапај  и позив да сви заједно учинимо напор и сачувамо свету успомену на све невине жртве. Да учинимо подвиг праштања и заједничарења, насупрот мржњи и међусобним поделама. Да сачувамо достојанство свих жртава од сваког облика злоупотребе и манипулације, а у циљу изградње заједничке боље будућности. 

Искуство нас учи да ће, и поред свега наведеног, нажалост, бити и оних људи којима ништа није свето и који неће престати да скрнаве сећање на невине жртве и злоупотребљавају њихову (и нашу) трагедију. Наставиће са својим нечасним послом, али ће ипак остати забележено да је Српска Православна Црква подигла свој глас у заштиту невиних жртава и да је одувек била и остала чувар молитвеног и историјског сећања на оне који су свирепо убијени само због своје вере и свог имена.

У Новом Саду,

уочи Светог Саве 2021.

Нека је вечан спомен свим невиним жртвама!

Протојереј Владан Симић,

члан Одбора за обележавање Новосадске рације

Поделите:
ЖАРКО ВИДОВИЋ: ЗАВЕТ СВЕТОСАВСКЕ НАЦИЈЕ

ЖАРКО ВИДОВИЋ: ЗАВЕТ СВЕТОСАВСКЕ НАЦИЈЕ

Пишући „Национализам Светог Саве“ владика Николај Велимировић успоставља јасну и оштру разлику између империје, с једне стране, и праве народне државе, с друге: „Не иде народна држава докле може мач, него мач само до границе отаџбине… иначе… држава престаје бити отаџбином и постаје империјом… добија територијално, али губи морално… Покорити или бити покорен једнако је катастрофално за државу националну.“

Светосавска нација је отпор не само империји, него свим изразима и облицима империјалне идеје; уметничким, метафизичким, теолошким. Смисао „националне државе“ није да она буде оруђе империјалних (колонијалних, крсташких, „крижарских“) идеја нације или нека идеолошке или чак верске заједнице. Светосавска аутокефалија Српске Православне Цркве нема у себи ни трага неког „етнофилетизма“, јер је мисија Цркве да нацију, обичајно-језичку заједницу удружених племена (или општина – комуна!) оног времена, Црквом оплемени, смири и преобрази у заветну заједницу.

Шта је Светосавски Завет, то се најјасније увиђа из улоге коју је Српска Православна Црква имала после пада Смедерева и матичне земље Срба: Срби живе расути и подељени у три туђа царства (османилијском-турском, хабзбуршко-немачком и млетачко-италијанском). Ниједна од тих држава (то јест империја) није склона Србима (чак их назива само именом племена — Раци, Рашани, Црногорци, итд.) па, ипак, Српска Православна Црква тек тада, тек под туђом влашћу, успева да поражену српску нацију васкрсне и ојача као целину, то јест, да у једну нацију интегрише племена од Сент Андреје у Угарској, до Трста и Скадра на Јадрану, до Битоља и Самокова на југоистоку, до дунава и преко Дунава до Темшвара… једном речи: да духовна елита и језгро нације буде Црква, да она створи нацију као заветну заједницу. А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске сила сабрања, Логоса — који и јесте Сабрање, у Царству Небеском.

То Црква успева у пуној лојалности према туђим, несрпским државама (чак империјама). Може се чак рећи да деморализација и распад српске нације — у овим данима нарочито интензивно и забрињавајуће, опасно по сам опстанак нације — почињу од оног тренутка кад се идентитет нације тражи у држави (у вредности земаљског царства), кад старање (већ идеолошко) о нацији предузима држава, а самим тим и странке које се, природно, боре за добијање пуномоћи у вршењу власти. А власт може да доноси законе, али не може да одлучује о осећању идентитета, о Логосу. Зато светосавска нација, као заветна заједница, није држава или политичка категорија, него историјска. А ни историја нације, у Православљу и заветној мисли није оно што је она у метафизици, западној традицији. Поготову то није нација која је заветна заједница.

Нација и Заветна заједница

Исте године кад је Колумбо, верујући да је опловио Индију, открио нов, непознат континент, Америку (1492) — и доказао и он да је Земља округла — почиње за Запад, као цивилизацију, Нови век. Није међтим, његова новина, то јест Нови век у самом том открићу (и другим открићима), па ни у сасвим новој слици наше планете, него у томе што се у Европи (на Западу) јавља нови тип заједнице: нација, изразито европска, западна категорија заједнице. Она настаје и обликује се снагом и ауторитетом државе којој метафизика приписује божанску моћ (одричући ту моћ папи!) А закон — зна се то, нарочито јасно, из посланица Светог апостола Павла — није исто што и вера, па чак ни онда када је то закон Мојсијевих Божјих заповести. На Западу се нација, ипак, јавља као феномен закона и устава, а не као феномен Завета, вере.

Ми смо, међутим, под утицајем Просветитељства, таком негде од 18. века, почели да тај назив за европску западну категорију заједнице, назив „нација“, користимо и као назив за нашу заветну заједницу, мада је наша заједница (светосавска нација) настала далеко пре европске нације. Но, где смо, ту смо, па нам је прекасно да одбацимо термин нација, јер је дошло време да себи и свету, бранећи се, доказујемо да наш „национализам“ није исто што и њихов, јер они нас оптужују управо за оно што је њиховој нацији својствено, па се сад, под притиском Америке, одричу нације, као заједнице метафизички, „неспојиве са демократијом.“

Зато траже од нас да се и ми „демократизујемо“ на тај начин (западни, амерички) што би се одрекли своје нације, што значи заветне заједнице (и Православља). Па у чему је разлика између нације православне (заветне) и нације западне (метафизичке, идеолошке, етатистичке)?

Ако нација, европска категорија, настаје снагом и ауторитетом државе, онда је национализам исто што и етатизам, а држава неизбежно империјална, (без обзира на то да ли има и снаге за освајање и насиље). Јер нација се само у рату обавезно поистовећује са државом, тако да је она, у томе поистовећењу, и ратоборна. Култ нације је тако култ одбране својине, државе. Снага нације се мери снагом државе. А ако је нација светост — не по угледу на светост Цркве или заветне заједнице — онда света и сама држва, институција (људских) закона.

Наравно да то није исто што и нација (заветна заједница) која се поистовећује са Црквом, одвојеном од државе, и којој, по догматској дефиницији православне еклисиологије, одговара само хармонија са правном државом „Ромеја“, то јест, државом Римског права, државом која је оруђе права грађана. Хармонија двају различитих ентитета, а не истоветности. Јер Византија није била „свето царство“ (није света држава, него Црква); држава је била Римско царство (не империја) православних, званично: „Царство православних Римљана“, то јест, римских грађана (по Римском праву), док је империја Карла Великог и наследника била „Свето римско царство германске народности“, највиши, „божански“ облик државе, како истиче и Хегел.

Држављанин и христолика личност

У Новом веку није више света Црква, него држава. Хегел ће ту државу (поменуто) германско „свето царство“) дефинисати као „отеловљење божанства“. Нација је светиња, и „Бог је са њом“ (Gott mit uns, на пређицама опасача немачких војника).  …Нација је светиња само у својој истоветности са државом, као да је „причешћена“ државом, силом закона (крсташком силом још од времена Барбаросе и супарничке борбе за инвеституру, против папске империје). „Божанство“ је, дакле, у држави, а не у Цркви. Зато Хришћанство — однос човека према Христу — остаје на западу приватна ствар индивидуе (у њеној индивидуалности) најзад, као предмет „филозофије егзистенције“ јер метафизика и њена „теологија“ нема ни снаге, ни домета за то питање односа личности човека према личности Бога. Приватно можеш бити хришћанин, али је битно да јавно будеш држављанин и да је твој идентитет (и националност) у томе.

„Вера“ која човека укључује у државу јесте национализам као интимни етатизам, а Хегел га приказује као „обичајност“ (Sittlichkeit). А то је систем навика, „друге природе човекове“, и то несвесне, јер те навике су „објективни дух“, свест тога „духа“, а не самог (субјективног) човека и његових навика којима није ни потребна свест (оне делују аутоматски, „ирационално“!). Јер навике су сврсисходне (и државотворни) поступци који су сигурни управо зато и тек тада кад су несвесни, кад им није потребна (сумњива) контрола човекове свести. Као у техници. Зато је природно што је „филозофија објективног и апсолутног духа“ завршила остварењем индивудуе у свету технике, у постмодерној.

Очигледно је, дакле, да метафизика, а Хегел је њена последња реч, не решава питање личности и заједнице. То решава заветна мисао.

Индивидуалност и превазилажење битија

Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу.

Али, човекова срећа и спас није у тој створеној природи (индивидуалности) него у „излажењу“, благодатном излажењу из индивидуалности (и усамљености) овог бића у дух који је могућ само као благодат Бога Сведржитеља (а не само Творца). Та благодат је осећање заједнице са Богом и људима. То саосећање је вера: Богом дана вера. Природа вере је осећање (којим је душа човекова жива и свесна), а смисао вере је „трансценденција“, то јест, превазилажење, излажење из Богом створеног битија, како то приказује Луча Микрокозма.

Луча Владичина је дејство Божанске енергије (исихазма!), озареност и преображеност човекове индивидуе тајном Завета. И српска нација је, за владику Његоша, тајна Завета, па су зато отпадници „богомрски“ (ЛМ II, 196-200).

Ово су два основна става којих се одлучно, свесно и непоколебиво морамо држати, уколико желимо — нарочито данас — да разумемо и Зло које влада светом, и Завет који је спас од Зла.

Два става: о створеном битију индивидуалности човекове (слободног бића индивидуе) и о благодатној вери као превазилажењу тога битија. На те две истине упозорава људе и вернике Христос и у „Великом Инквизитору“ Достојевског. А сам Инквизитор гони Христа управо на тај начин што те две истине не одобрава и скрива од верника. А бранећи мисао заветне заједнице, Православље се ослања управо на те две истине када се супротставља метафизици (метафизичкој традицији западног обожавања државе), Инквизиторовој империјалној и крсташкој идеологији.

Есеј је изашао из пера великог српског мислиоца Жарка Видовића. Настао је у Београду, марта 2000 године а објављен је у публикацији ИСТОРИЈА И ВЕРА. Есеј носи назив ЗАВЕТ СВЕТОСАВСКЕ НАЦИЈЕ а приредила ју је издавачка кућа Митрополије Црногорско-приморске СПЦ Светигора. Објављен је на Цетињу 2008. године и од тада пренео га је један број водећих националних сајтова.

Од истор аутора: ЖАРКО ВИДОВИЋ – СВЕТИ САВА И ЊЕГОВ НАРОД

Поделите: