МИТРОПОЛИТ МЕСОГИЈСКИ НИКОЛАЈ:  ПАНДЕМИЈА ГРИПА И СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

МИТРОПОЛИТ МЕСОГИЈСКИ НИКОЛАЈ: ПАНДЕМИЈА ГРИПА И СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

Драга моја браћо, наша Црква већ два миленијума преноси Благодат својих Светих Тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за „исцељење и оздрављење душе и тела“.

Цркву никада није проблемотизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда.

Да ли је могуће да Свето Причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету?

Да ли је могуће да Тело и Крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе?

Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света Чаше и истом светом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила.

Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог Божанског Причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго.

Свето Причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве.

Они који не вјерују у Васкрсење Господа, они који исмевају Његово рођење од Дјеве Марије, они који поричу мирис светих моштију, они који презиру светост и преподобност, они који мрмљају против наше Цркве, они који желе укинути и најмањи траг вере из наших душа, природно је да покушају да искористе ову прилику да нападну и вређају Свету Тајну Божанске Евхаристије.

Чињеница да су англиканци и католици из предострожности одлучили да прекину давање божанских дарова у оба вида (и хлеба и вина), не показује, како неки тврде, њихову разборитост, опрезност и слободу, већ та чињеница најбоље показује њихову огромну удаљеност од наше Свете Цркве, која је евхаристијска како у свом богословљу тако и у животу. То показује удаљеност других хришћанских „цркава“ од наше Цркве која живи, верује и проповеда ову Тајну Причешћа. Удаљеност других хришћанских група, које индиректно признају одсуство Божје Благодати и знакова Божијих из њихових ткз. светих тајни, као и губитак њиховог Црквеног идентитета. Живот без Свете Тајне Причешћа изгледа као озбиљна болест без лека.

Нажалост, велики проблем није вирус грипа – како то тврде „мас медији“ – нити глобални вирус панике – како тврде медицинске асоцијације – већ вирус омаловажавања и микроб маловерја.

А најбоља вакцина за све ово је наше често „са чистом савешћу“ и „неосуђено“ учешће у Божанским Светим Тајнама. Наш одговор на овај нечасни изазов наших дана јесу наши сопствени животи.

Добро је да наши проницљиви духовници, након расуђивања, код верника за које сматрају да не постоје духовне препреке, подстакну што чешће приступање Бесмртним Тајнама у овим тешким временима, а онима који немају благослов да тако често приступају животодавној Чаши, да када то чине, чине са „страхом Божијим, са пуно вере и искрене љубави.“

О аутору

Међу најзанимљивијим личностима савременог православља, али и у света духовности уопште, свакако је Митрополит Мeсогеје и Лaвриотике Г. Николај Хаџиниколау. У Атини је дипломирао физику, на Харварду магистрирао астрофизику, а на Институту за технологију у Бостону магистирирао механички инжењеринг, докторирао биомедицинску технологију на Харвардском медицинском факултету, магистар богословља постао на Грчком богословском факултету у Бостону, а степен доктора теологије стекао на  Богословском факултету у Солуну. У Америци је био запослен у НАСИ, као консултант за свемирску медицинску технологију, а истовремено радио у више болница где изналази нове методе за лечење коронарних болести. Потом оставља све и одлази на Свету Гору, где се после двогодишњег искушеничког стажа, замонашио у манастиру Симонопетри. За митрополита Мeсогеје и Лaвриотике изабран је 2004. Године.

Данас је члан Светог Синода Грчке Православне Цркве, порфесор медицине и теологије, директор Државног центра за биомедицинску етику, оснивач прве болнице под патронатом Цркве и пре свега први свештеник једне од најважнијих митрополија у срцу Грчке државе, у Aтинској регији. Приредио је и написао већи број књига и чланака у којима критикује комерцијализацију људског здравља и живота уопште, и опомиње савремену цивилизацију да технологија не може бити њен господар, и да се у древним правилима манастирског и монашког живота могу пронаћи многа једноставна решења за такозване капиталне проблеме данашњег човека.

Преузето са странице ГПЦ Agiorit

Поделите:
ОТАЦ МИОДРАГ СТАНОЈЕВИЋ: СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 2020.

ОТАЦ МИОДРАГ СТАНОЈЕВИЋ: СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 2020.

У организацији Црквене општине града на Бегеју, храма Светог архангела Михаила у великој сали Културног центра је и ове године одржана традиционална свечана Светосавска академија. Светосавску беседу је изговорио свештеник храма Светог Архангела Михаила у Зрењанину (Петровграду) у народу познате Руске Цркве,  отац Миодраг Станојевић.

отац Миодраг Станојевић (Фото: Јован Његовић)

У име Оца и Сина и Светог Духа!

Најмудрије српско дете је читавим својим бићем одговорило на призив Божији чудесним одазивањем у одређеном историјском тренутку. Данас, Васељеном одјекује и ори се химна Светом Сави, кроз све временске зоне, на свим континентима у хиљадама храмова, школа, образовних установа.

Још каo млад човек Свети Сава је препознао Христово присуство у себи, у свом животу, свету и постао знак другима.  Препознао је дакле дарове Божије љубави у себи и зато је могао да врши њихову размену са свима. Отворио је живот за Христа. Повлачење из света омогућило је Св. Сави са се духовно оснажи и оспособи за што свесрдније и потпуније служење народу и држави, изграђеној на хришћанским начелима. Схватио је да индивидуално спасавање не треба занемаривати али да је много важније и узвишеније спасење целог народа. На том Јеванђељском учењу засновао је своје духовне активности.

Писац житија краљева и архиепископа српских Данило Пећки а званично архиепископ Данило II, пише о непорочном животу Св. Симеона, Немање али и сина његовог архијереја Христова кир Саве првог архиепископа српског, просветитеља и основатеља отачаства свога, следеће. Кад је Свети Арсеније епископ сазнао за христоносно деловање Савино, да учи мудрости, проповеда покајање, уводи човекољубље, са неисказаном радошћу и истинитом жељом подвижника пође преосвећеном Сави у архиепископију у Жичи. При њиховом сусрету се обојица показују као живи преносници истинске светоотачке речи. А за такве Св. Апостол Павле каже: „Које води Дух Божији, они су синови Божији“.

Када је Сава примио блаженог Арсенија: „Напоји душевне бразде срца његовога да се он поучава у њима дан и ноћ“, приповеда Данило. Арсеније се угледао на живот свога учитеља Св. Саве а преосвећени Сава се веселио подвизима блаженог Арсенија и молио се Богу за њега: „Иди чедо са миром, наслађуј се бесконачног весеља у Господу… тежину сна отреси од себе…убистри ум свој на покајање…“ Овај благослов Св. Саве заснован на мислима које силазе одозго, развија жељу да се превазиђе све оно што је од овога света, трошно и пролазно. Благослов који вуче у, према оностраном и вечном. Такве мисли уводе у тајну спасења.

Кад је Свети Сава кренуо да обиђе света места, одабрао је за свог духовног наследника управо блаженог Арсенија. Кроз овај поетски благослов и поуку пројавила се она сила која води душу у сусрет Христу. Тридесет година је Арсеније био на челу српске Цркве након Св. Саве.

Савина личност је била свеукупна. Његова душа се кретала ка вечној истини, ка вечном добру и вечној лепоти. Сав је био у Христу, мислима, делима и осећањима. Највећа брига му је била она за Цркву Христову. Кроз душу и дело Св. Саве пројављују се и стваралачке силе Христове. Сам Господ му је дао речитост и мудрост. Попут Светих Апостола својом поуком је уводио у благодат. Истицао је подвиг и потребу непрестаног рада. Био је аскета, подвижник. Имао је кључ за визију новог човека – покајаног, обоженог, образованог, спремног за Царство Божије.

Свети Сава није имао неког Светог Саву, ако што ми имамо њега. Имао је Христа и Њему је следовао и тиме показао којим путем треба и ми да идемо. Не стидимо се свога хришћанског и народног имена, свога језика,свога предања. Само тако можемо имати и заслужити будућност. Неће Бог дозволити да пропадне оно што је Његово.

Српска култура и историја су пребогати херојима, научницима и светитељима али ни један није толико омиљен и утицајан попут Св. Саве. Даровао је свом народу духовни идентитет како би он као такав опстао током мученичке историје.

Резултат његовог мисионарског рада је стварност српске Цркве као аутокефалне, по речима Св.  Владике Николаја, охридског и жичког. Ово није било спроведено са намером да се подстиче било какав шовинизам. Сава је хтео да кроз национално организовану Цркву, учини свој народ достојним чланом Васељенске Христове фамилије. Он је сам био прожет духом васељенског хришћанства. Као такав се осећао каокод куће у свакој православној заједници сваке расе и језика, каже владика Св. Николај.

Захваљујући Св. Сави, Срби су постали и данас постају све ближи Христу. Његови идеали и напори су постали идеали Срба појединаца али и свих верујућих људи. Имао је смисла за организовање, вођење и учење других људи, личним примером. Поседовао је свест савременика о друштвено-политичким,  националним проблемима али и смелост да себе унесе у њихово решавање. Данас је име Светог Саве најприсутније у српском народу на свим меридијанима. Тако је вековима у назад. Уткан је у све поре живота нашег народа како свог времена тако и данас. Све је оплеменио и осветлио својим благодетним зрачењем.

У свом животу је применио речи Св. Апостола Павла из посланице Галатима: „Не живим ја, него живи Христос у мени“. Следимо његов пример, заблагодаримо равноапостолном просветитељу и учитељу нашем Сави. Молимо му се да нам помогне како се не бисмо изгубили у лавиринту погрешних стаза, жеља, одлука и искушења. Држимо се свог учитеља и његовог пута, који води у вечни живот.

Свети Саво ти помози, да живимо сви у слози!

Амин.

Поделите:
ТРАДИЦИОНАЛНА ЦЕНТРАЛНА СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

ТРАДИЦИОНАЛНА ЦЕНТРАЛНА СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

У организацији Црквене општине Зрењанин, храма Светог архангела Михаила у великој сали Културног центра уприличена је и ове године традиционална свечана Светосавска академија. У програму Свечане академије учествовали су и ове године прослављени хорови и певачка друштва из града на Бегеју као и деца рецитатори и певачи. Светосавску беседу је изговорио свештеник СПЦ Миодраг Станојевић.

…И зато, слушајући ово, сваки који хоће да се спасе треба да се подвизава, да иде уским и тесним путем. Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим ходимо. Дим је живот наш, пара, земља и прах; за мало се јавља и брзо нестаје. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро као награда…

(Св. Сава, Карејски типик)

У оквиру програма торжественим појањем отворио је скуп Певачко друштво „Жене мироносице“ – под диригентском палицом Зорице Кецић, извевши „Оче наш“, „Тропар Светом Сави“ и „Слава во вишњем Богу“.

Светосавску беседу казивао је јереј Миодраг Станојевић, свештеник при храму Светог архангела Михаила (Руска црква).

„Свети Сава није имао неког Светог Саву, као што ми имамо данас њега. Имао је Христа и Њему је стремио и тиме показао којим путем и ми треба да идемо. Не стидимо се свога хришћанског и народног имена, свог језика, свога предања. Само тако можемо заслужити будућност… У свом животу је Свети Сава применио речи Светог Апостола Павла из посланице Галатима: Не живим ја, него живи Христос у мени“. Следимо његов пример и заблагодаримо равноапостолном просветитељу и учитељи нашем Сави. Молимо му се да нам помогне како се не бисмо изгубили у лавиринту погрешних стаза, жеља, одлука и искушења. Држимо се свог учитеља и његовог пута који води у вечни живот! – богословио је јереј Станојевић у беседи.

Водитељка програма Мирјана Младеновић је најавила све учеснике програма а на самом почетку се обратила речима које је Свети Владика Николај у „Животу Светог Саве“: Веома давно живео је један млади принц. Био је необично мудар, богат и леп. Сва врата светске славе и уживања била су му отворена. Али, нешто у њему одвраћало га је од свих тих чари и привлачности света за којима су милиони осталих људи жудели. И једнога дана, тајно од својих родитеља, он завара траг дворској пратњи и побеже у једно пусто место где се настани као сиромашни странац. Једина жеља му је била да своју душу осветли Божјом истином и вољом и да само Њему служи.Много година касније, овај краљевић, вођен Божјом руком, врати се из пустиње у своју земљу као принц цркве и духовни вођ своје нације за сва времена.

Душан Радованчев ученик другог разреда Основне школе „ Жарко Зрењанин“ је потом рецитовао песму „ Молитва Светом Сави.

Водитељ програма Саша Младеновић је прочитао неколико пригодних одломака текстова  из „Карејског типика“ Светога Саве и делове списа Светог Владике Николаја „Живот Светога Саве“: У Савиној личности народ је осећао свога правог и истинског пријатеља и пастира. Он га је слушао и следио без поговора, јер је видео да он живи онако како проповеда. „Народ се хранио његовим речима као медом.“ Свет је волео његову скромност и искреност. Он је залазио у прост народ као међу своје, али са апостолским ауторитетом. Шта више, Бог га је, као свога изасланика обдарио даром чудотворства које он чињаше над болеснима, кроз молитву за њих. За Саву се заиста може рећи: „Појавио се велики светионик у српској земљи пуној таме, незнања и сметености“…

Дечији и мушки хор „Архангел Михаило“ – диригент Милица Досковић, отпевао је песме: „Расти, расти мој зелени боре“, традиционални напев, „Свако дијете треба знати“ и „Тропар рождевства Христова“ од В. Бељајева.

Дечији хор „Преподобни Рафаило Бантаски“ – диригент Јана Драшковић извео је композиције: „О, Српска млада“, „Песму пресветој Богородици“ и „Свети Сава“ – солисткиња Марија Алексић, клавирска пратња протођакон Предраг Ненин.

Мешовити хор „Преподобни Рафаило Банатски“ – диригент мр Сенка Милисављевић извео је композиције „Тебе“, „Дни моји“ – соло сопран Ана Алексић Шајрер, соло алт – Марија Алексић.

Као што то обичај налаже из године у годину, здружени хорови Петровграда су на одушевљење присутне браће и сестара, на крају програма, отпевали „Химну Светом Сави“.

(Фото: Милена Радловачки и Јован Његовић Дрндак)

Поделите:
СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: О ЗНАЧАЈУ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: О ЗНАЧАЈУ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ

По устаљеној пракси наше Цркве, треба свету воду узети са вером, трипут изговарајући уз први гутљај „у име Оца“ уз други: „и Сина“ и уз трећи „и Светога Духа“. На питање, колико пута треба пити свету воду у току поста, односно припреме за свето причешће нема јасног правила. Свакако би умесно било да се то чини за све време ове припреме, а нарочито три последња дана пред свето причешће, и то једном на дан.

Богојављенска вода дивна је потврда Православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши – и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи.

На сам дан Богојављења Црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.

У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.

Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.

Из „Духовних поука“ Св. Владике Николаја

Поделите:
ЈОВАН ЊЕГОВИЋ ДРНДАК: ПЕТРОВГРАД – ЗРЕЊАНИН ПОДРЖАО СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ У ЦРНОЈ ГОРИ

ЈОВАН ЊЕГОВИЋ ДРНДАК: ПЕТРОВГРАД – ЗРЕЊАНИН ПОДРЖАО СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ У ЦРНОЈ ГОРИ

Организатор овог протеста и литије је била Црквена општина Зрењанин. Окупњени грађани и верници позивали су на јединство српског Православног народа Црне Горе и Србије као и на Црквено јединство.

Право на веру и слободу вероисповести спада у основна људска права по конвенцији Уједињених нација.

У одбрану вере и Српске православне цркве у Црној гори устали су и грађани Зрењанина мирним протестом позивајући се на историјске изворе, на конвенцију о људским правима, али и на поруку Јеванђеља.

Скуп је окупио грађане Зрењанина и вернике из околних места у Банату како би упутио поруку подршке браћи и сестрама у Црној Гори због спорног закона о „слободи“ вероисповести који од Српске Православне Цркве жели да начини приватну својину, што је кршење сваког верског права и слободе вероисповести.

Скуп је кренуо са Трга Слободе код споменика Краља Петра Ослободиоца, да би се наставио Крсним ходом до Часног Крста испред Руске Цркве где је испред храма Св Архангела Михаила прочитана посланица.

“….Изашли сте јер сте схватили да иза појма слободе у спорном вјерском закону стоји нешто труло и неистинито. Убијањем слободе од стране моћних и владара, ви као црногорска браћа препознали сте Божју вољу да „сви буду једно“. И хвала Богу на томе. Ми, заједно са нашом браћом и сестрама поред мора, представљамо оно мало стадо које је свесно да човек не живи само на хлебу … и ослања се на свог Пастира који га је томе подучавао. Немамо други начин у борби за слободу против оруђа моћника овог света, осим вере у једног Бога и спаситеља. Нека вам буде благословљен предстојећи Божић “ – рекао је јереј Дејан Бојанић који се обратио скупу.

Текст и фотографије за Петровград.орг:  Јован Његовић Дрндак

Поделите:
МИЛОШ АНТОНОВИЋ: ШТА ПИШЕ У СИНТАГМИ ИЗ 1855. НА КОЈУ СЕ ПОЗИВА МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ ЦРНЕ ГОРЕ

МИЛОШ АНТОНОВИЋ: ШТА ПИШЕ У СИНТАГМИ ИЗ 1855. НА КОЈУ СЕ ПОЗИВА МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ ЦРНЕ ГОРЕ

У одговору који је „Министарство одбране“ Црне Горе упутило колегама из надлежног министарства у Србији, налази се податак да је „према Синтагми из 1855. Цетињска митрополија наведена као аутокефална“. Историчар Милош Антоновић износи тим поводом следеће чињенице. У Синтагми Велике Цркве или Васељенске патријаршије се не помиње Цетинска митрополија као аутокефална. Посебно је антисрпско лудило да СПЦ треба да докаже данас Монтенегру да су њени храмови на вековном тлу на којем је и настала.

Најпре, Синтагма о којој је реч јесте шестотомна збирка канона издата у Атини између 1852. и 1859. године. Њен пуни наслов је:

Σύνταγμα των θείων και ιερών κανόνων των τε αγίων και πανευφήμων Αποστόλων, και των ιερών και οικουμενικών και τοπικών Συνόδων, και των κατά μέρος αγίων Πατέρων, / εκδοθέν, συν πλείσταις άλλαις την εκκλησιαστικήν κατάστασιν διεπούσαις διατάξεσι, μετά των αρχαίων εξηγητών, και διαφόρων αναγνωσμάτων, υπό Γ. Α. Ράλλη και Μ. Ποτλή, εγκρίσει της Αγίας και Μεγάλης του Χριστού Εκκλησίας.

Пети том ове импозантне збирке садржи акта законска и управна акта православних цркава у XIX веку. На страници 529. заиста се налази помен Цетињске митрополије изведен на крајње занимљив начин. ( види оригинални текст доле)

На деветом месту списка православних цркава налази се „Аутокефална митрополија Црне Горе“, а одмах испод се наводи титула њеног поглавара: „Митрополит Скендеријски и приморски, Архиепископ Цетиња, Егзарх свештеног Пећког трона, владика Црне Горе и Брда (Βέρδης!), г. Петар Петровић“.

Међутим, митрополит Петар II Петровић Његош преселио се у свете још 1851. и није могуће да вредни и педантни сакупљачи канона то нису знали. Биће да је у питању нешто друго.

Шта је у питању, види се из коментара којим су издавачи снабдели помен „Аутокефалне црногорске митрополије“. У преводу:

„Ово (девето) место (у поретку православних цркава) заузима према руској Синтагми. У (Синтагми) Велике Цркве (тј. Васељенске патријаршије) се не помиње. Давно (πάλαι) потчињавала се (υπίκειτο) Пећкој архиепископији.“

Овим ствари постају јасније. Васељенска патријаршија није признавала поредак који се у XVIII и XIX веку стварао у југоисточној Европи. Да би избегли да потпадну под утицај Немачке, одн. Аустрије, зетски митрополити су одлазили на хиротонију у Русију, у широком луку заобилазећи Сремске Карловце. Тај поступак поновио је и Петар II, али за Велику Цркву у Цариграду ово је било без значаја – на папиру и у канонском поретку зетска митрополија је и даље под јурисдикцијом Пећи. Што је остала до данас.

На овај начин разоткрива се лаж којом монтенегрински манипулатори желе да обману српску (и светску) јавност. Овде се међутим добро говори, чита и пише грчки. Зато ће бити потребно да Малисорци, поред албанског, науче и овај језик, ако желе да по угледу на украјинске шизматике и они стекну признање Истанбула. Ипак се бојим да ће им и овај напор бити узалудан – Цариград никад није признавао „аутокефалност“ зетске митрополије, неће то чинити ни у будућности.

Пренесено са сајта Стање Ствари

Поделите: