СВЕТИ ЈУСТИН ПОПОВИЋ – О УЗРОКУ МАТЕРИЈАЛИЗМА И АТЕИЗМА У ЕВРОПИ

СВЕТИ ЈУСТИН ПОПОВИЋ – О УЗРОКУ МАТЕРИЈАЛИЗМА И АТЕИЗМА У ЕВРОПИ

Светитељ који је био и остао громада теолошке и еклисиошке мисли, кога су Грци звали „високоврхим храстом Православља“ и „савешћу Српске Православне Цркве“, током власти Савеза комуниста у Југославији, оставио нам је упутни спис, студију о узроцима страдања Срба у XX веку, из које вам доносимо један делић.

Јустин као млади теолог

(…) Нема у Европи политичког и социјалног питања, које на посредан или непосредан начин не би било у вези само римокатоличким питањем. По мишљењу Достојевског, у Европи је римокатоличко питање – најважније питање. Све негативне христоборске силе европског духа састале су се у догми о папској непогрешивости као у жижи, и добиле своју неизменљиву религиозну санкцију. У своме Дневнику Достојевски пише 1873. године: „Римска Црква, у оваквом виду у каквом је сада, постојати не може. Она је то сама громко објавила, када је изјавила да је њено царство од овога света и да њен Христос „не може опстати у свету без земаљског царства“. Идеју римске световне владавине римокатоличка Црква је подигла изнад правде и Бога. Са тим циљем је она прогласила и непогрешивост свога вођа, и то прогласила онда када је у Рим – већ куцала и улазила световна власт: подударност значајна и сведочи о „крају крајева“…

(…) Све мале и велике тајне европског духа састале су се и слиле у једну огромну и неизменљиву догму: догму о непогрешивости човека. Тиме су остварене главне тежње свеколиког европског хуманизма: и световног и религиозног. Човек је проглашен за човекобога. У самој ствари, догма о непогрешивости човека открила је главну тајну европског човека. Кроз њу, европски се човек јавно и искрено исповедио и земаљском и небеском свету, и казао шта је, шта хоће, чему стреми. Том догмом, он је одлучно и потпуно протерао из Европе Богочовека а зацарио човекобога. Тиме је заувек предодредио будућност Европе: она се неминовно мора кретати по начелима и смерницама непогрешивог човека – европског човекобога.

Јустин беседи припадницима Југослаовенске војске у отаџбини 1944.

(…) Догмом о својој непогрешивости, пише Достојевски, папа је уједно с тим прогласио и тезу: да без световне власти хришћанство не може опстати на земљи – то јест, у ствари, прогласио се владарем света, а римокатолицизму наметнуо, сасвим догматски, као прави циљ: свесветску монархију, којој је препоручио да тежи слави божјој и Христовој на земљи. Та идеја о свесветској монархији, једна је од највећих идеја света, идеја која је поникла од ђавола за време Христовог кушања у пустињи, та идеја не може и неће лако умрети. (Ф.М. Достојевски, Дневник писца, т. 11, стр. 191,192)

Када се човек, ма који човек, прогласи за непогрешивог, онда он даје себи права да може чинити све што му је по вољи. То је сасвим природно и логично. Јер, када сам непогрешив, онда све што урадим – најбоље је. Непогрешивом човеку све је допуштено, зато што је непогрешив. Ако му је потребно да за остварење извесних циљева санкционише грех, он ће то и учинити. На његовим путевима нема моралних препона и препрека. Његова „непогрешива“ савест дела самостално, аутаркично и независно од свију, свакога и свачега. Ако је „непогрешивом“ човеку потребно да, ма из којих разлога, уклони или прода и највећу вредност наше планете — Богочовека Христа, он ће то и учинити, ношен охолим човекобошким заносом.

Римски, крсташки дух и даље инспирише Запад

(…) Главне идеје и покрети у Западној Европи, посредно или непосредно, у битној су зависности од римокатоличке идеје. Она је у њима невидљиво присутна, као душа у телу, али је и силна као душа. Ма којим путевима ишла мисао европског човека, она свесно и несвесно изграђује све на човеку као на темељу, а избегава Богочовека и његово Еванђеље. Из свега провирује или чежња

за непогрешивошћу и аутаркичношћу човека, или самозвана непогрешивост и охола самодовољност. На срцу свега је печат римокатолицизма. Говорећи о римокатолицизму, Достојевски не говори само о римокатоличкој религији, већ о целој римокатоличкој идеји, о судби нација, које су се сложиле под том идејом у току хиљадугодишњице, које су њоме прожете скроз. …

НДХ као историјско оваплоћење папистичке идеје на Балкану

(…) Човек је најмање механичко биће међу земаљским бићима. Главне особине и основне функције његовог бића немају у себи ничег механичког. Само непознавање психофизичког устројства човечијег бића или свесно порицање слободе човековог духа, сврстава човека у механизме и хоће да га подвргне механичким законима развића и делатности. А када је реч о уједињењу људи, оно се ни на који начин не може извести механички. Људи су, пре свега, много више духовна него физичка бића, зато је проблем уједињења људи – духовни проблем. Док се не пронађу, и не усвоје, и не спроведу начела и силе које ће духовно ујединити људе, сваки покушај да се људи уједине на неки други начин, обично се остварују мачем и огњем. Идеја о уједињењу људи у свесветску империју ма којим путем – идеја је старог, паганског Рима. Насупрот њој стоји хришћанска идеја о духовном уједињењу људи као деце једног небеског Оца и браће међу собом, и то уједињење путем еванђелских средстава. Идеју старог Рима усвојио је римокатолицизам са извесним, не битним, изменама.

духовна деца Артемије и Атанасије са духовним оцем

То је за Достојевског јасно и несумњиво, јер као ретко ко он уме да чита најзагонетније јероглифе људске историје. Он пише: „Стари Рим је први дао идеју свеопштег уједињења људи, и први је мислио (чврсто веровао) да ће је практично остварити у облику светске монархије. Али је та формула пред хришћанством пала – само формула, а не и идеја. Јер та идеја је идеја европског човечанства, од ње се створила европска цивилизација, због ње Европа само и живи. Срушила се једино идеја светске римске монархије, а место ње дошао нови идеал светског уједињења у Христу. Тај се нови идеал разделио на источни, то јест идеал потпуног духовног уједињења људи; и на западно-европски, римокатолички, папски, потпуно супротан источноме. То западно римокатоличко оваплоћење идеје испунило се на свој начин, али је изгубило хришћанско духовно начело, јер се везало са староримским наследством.

Римско папство је објавило да се хришћанство и његова идеја без владања над свим земљама и народима, не може остварити; али не у духовном смислу, него државном – другим речима без остварења на земљи нове светске римске монархије, на челу које не би био римски император, већ папа. И зато је опет почео покушај са светском монархијом, потпуно у духу староримског света, само у другом облику. Док у источном идеалу имамо – прво, духовно уједињење човечанства у Христу, а тек после, због духовног уједињења свих у Христу, несумњиво има да проистекне и правилно државно и социјално јединство – дотле по римском тумачењу имамо, прво спајање држава чврстим јединством у облику светске монархије, па тек после духовно јединство под вођством папе, као владара овог света.“…. (Дневник писца, т. 11, стр. 183-185)

Владета Јеротић са духовником Јустином

(…) Када је у западној Европи непогрешивост човека у принципу догматски санкционисана, зашто да се њоме не користи сваки Европљанин? Главно је да је човек у начелу непогрешиво биће, и има права да све проблеме и све муке свога духа решава по своме нахођењу. То у толико пре, што је лик Богочовека Христа, то једино истински непогрешиво руководство за људско биће кроз чудесне тајне светова, унакажен римокатолицизмом. У томе је баш извор свих недаћа и заблуда европског човечанства. У замену за Христа, европски човек је понаизмишљао себи безброј теорија, идеја, хипотеза, илузија, утеха. Међу њима: материјализам, атеизам и социјализам. У праву је Достојевски када каже: „Римокатолицизам, који је већ одавно продао Христа за земаљско господство, који је тиме принудио људе да се окрену од њега, и, на тај начин био главни узрок материјализма и атеизма у Европи – тај римокатолицизам, природно, зачео је у Европи социјализам. Јер социјализму је задатак да реши судбину човечанства не са Христом, него мимо Бога и мимо Христа; он се дакле природно зачео у Европи као замене за хришћанско начело које је у њој пало: и напредовао упоредо са изопачавањем и нестанком хришћанства у римокатоличкој цркви.“ (Дневник писца, т. 11, стр. 384)

ава Јустин на одру

Преподобни Јустин Поповић – ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ (одломци из поглавља „Тајна Европе“), Манастир Ћелије, Београд, 1999.)

Поделите:
СВЕТИ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ: ЂАВО – ДЕМОНИ – ИСКУШЕЊА

СВЕТИ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ: ЂАВО – ДЕМОНИ – ИСКУШЕЊА

Ђаво има три пипка: За сиромашне комунизам, за верујуће екуменизам и за богате масонерију.

Ретко можеш видети уравнотеженог човека. Људи су постали као акумулатор. Већина људи су као наелектрисани. Они који се не исповедају пријемчиви су за демонске утицаје: привлачни су за демоне јер ђаво има власт над њима.

Анестезиолог

Када ђаво хоће да се бори против неког човека, прво шаље ђаволчића „анестезиолога“, како би човека прво учинио неосетљивим, па после долази он сам да га „обрађује“… Али прво долази … „анестезиолог“.

Постоји ли ђаво?

– Старче, неки кажу да ђаво не постоји.

– Да, и мени је неко рекао: „Треба да избациш из француског превода књиге Свети Арсеније Кападокијски све што се односи на ђавоимане, јер Европљани то не разумеју. Не верују у то.“

Они, видиш, све објашњавају кроз психологију. Да су оне ђавоимане из Јеванђеља одвели код психијатра, ставио би их на апарат за електрошокове!

Скидање прашине са душе

Бог пушта ђавола, како би се човек борио. Кад нас ђаво не би нападао, можда бисмо помислили да смо светитељи. Бог допушта ђаволу да нас напада својом злобом, јер се тим нападима, које он чини, одувава прашина и тако се чисти од прашине и прљавштине наша прашњава душа.

Корист од искушења

Искушења су од велике користи. Не зато што ђаво може икада да учини ишта добро, јер је зао, него добри Бог спречава да нам оним каменом, којим нас удара, разбије главу, и даје нам тај камен у руку, а у другу руку нам ставља бадеме, да их тучемо и једемо.

Поздрављање ђавола

Некада си могао да постанеш херој ако ниси поздрављао Хитлера и Мусолинија. Сада постајеш херој ако не поздрављаш ђавола.

Ђаво и патлиџан…

– Ђаво не може дуго да се крије, увек му извири неки рог из вреће. Али шта он ради! Каже:

– Шта? Ово?… Ово што вири? То није рог, то је патлиџан.

Ђаволове фотокопије

Ђаво прави фотокопије истине. Ставља лажни бисер међу праве.

Племенитост Христова и нискост ђаволова

Људи се лако навуку на зло. Иако у дубини душе препознају добро, ипак их је лакше повући на зло, јер онде владају закони „покварењака“ (тј. ђавола). Слатку низбрдицу човек лако налази, јер кушач нема други начин, него гура на слатку низбрдицу створења Божија. Христос поседује племенитост. Каже ти: „Ово је добро.“ „Ако хоће ко за мном ићи.“ (Мт. 16, 24) Не каже: „Силом мораш за мном.“ Ђаво је низак. Одавде, оданде, смућује човека како би га одвео онамо куда он хоће.

Ђаволови пипци

Ђаво има три пипка: За сиромашне комунизам, за верујуће екуменизам и за богате масонерију.

Ђаво само лаје

– Старче, зар се нисте уплашили кад вам се приказао ђаво?

– Знао сам да се „покварењак“ само дере, виче, да се надима, само да те уплаши. У ствари, он је просто један пас који само лаје.

Из књиге „Поуке божанствене љубави“

(Светосавље.орг и Стање Ствари)

Поделите:
ИВАН МИЛАДИНОВИЋ: ЕТИЧКЕ ЗАБЛУДЕ АТЕИСТА

ИВАН МИЛАДИНОВИЋ: ЕТИЧКЕ ЗАБЛУДЕ АТЕИСТА

„Ако Бог не постоји, онда је све дозвољено!“ говори велики Достојевски кроз уста једног од јунака из његових романа. И заиста, ако Бог не постоји па следствено не постоји етички, морални закон, шта би човека спречавало да ради шта год хоће? Шта би, у том случају, било мерило добра? Зашто би добро уосталом било добро?

Следујући дарвинизам да „само најјачи опстају у врстама“, свака философија која заступа насиље, пљачку, терор, дискриминацију, овде добија свој легитимитет јер „само најјачи у врстама опстају“, зар не?! Природна селекција! Али Бог постоји и етички морални закони су неопходни, јер је човек од рођења „табула раса“. Исто је као када бисмо рекли: „Мени не треба родитељ да бих био човек, добар човек“! Бог је Родитељ неопходан човеку, јер човек живи Њиме. Бог је и љубав и јесте у човеку, а човек је икона његова.

Још од времена хуманизма и ренесансе, када човек постаје мерило свих ствари, постоји тенденција да се све објасни „рационалним” путем, (говоримо о хришћанској Европи) да се одбаци метафизика, да се одбаци Бог, да се све у природи објасним људским разумом, материјалистички, да је све у природи последица случајности, односно да природа има своје законе којим све уређује, да је природа следујући овоме „бог“, што доводи до закључка, да је и човек сам по себи „бог”. Ако је човек мерило свих ствари и ако је сам по себи бог, онда су дарвинисти, односно, постдарвинисти у праву и све је дозвољено, сва етика и моралност падају у воду, не постоје, јер човек у свом егоманијаланом пиру, јер је егоиста по природи палога Адама, постаје бог, а таквом „богу”, по законима дарвиниста где само јаки опстају у врстама, није потребна етика и није потребна моралност, него је такав човек сам по себи моралност, све му је дозвољено, што доводи до анархије, безвлашћа и тираније.

Они који говоре да религија није потребна за моралност, видимо да ипак греше. Свака религија на свету има понешто од истина сачуваних од адамовских времена, у сећању њихових потомака и у свакој религији постоји морални закон понашања; од Асирије, Вавилона, Египта, Азије до данашњих дана, без којег човечанство не би опстало, али ни то није било довољно да се човечанство сачува и спаси од закона смрти, греха и деградације, па видимо да није довољна ни сама пука религиозност.

Религија долази од латинске речи relligere, што значи сабирати, сакупљати, односно, означава сабрање, заједницу и овде видимо да је религија ипак неопходна човеку. Ипак, наша Вера је и много више од религије; она је Црква, заједница, породица Бога и човека. Неко ће рећи да нема религије ван Цркве и да је свака религиозност без Сина Божијег непотребна, и у праву су, али овде видимо кроз целу историју човечанства људску потребу за религиозношћу и обожавањем и морално етичким правима и законима, али за спасење човека није довољна само пука религиозност.

Многе религиозне групације у прошлости су биле веома декадентне. На пример, Маје и Астеци који су знали да за дан принесу и на хиљаде људских жртава, нестали су са светске историјске сцене. За човека није довољан само пуки морални закон. Временом свака религија, или философија, која нема истину у себи –  деградира. Човек носи у себи клицу егоизма и склон је деградацији и само је Бог лично могао да спаси човека; само Бог који непосредно долази да се сусретне са човеком, понесе крст за њега и спасе га, жртвујући се за њега, оваплоћени Логос и Син Божији, Исус Христос.

Хришћанство, као једини прави, суштински, наследник старозаветног закона, даје комплетне одговоре на сва питања човека и апсолутно можемо рећи да је хришћанска етика, прима-етика људске цивилизације, јер је најсавршенији закон етике, моралности и понашања дат човеку од самог његовог Творца, Сина и Логоса Божијег који нам је Собом открио Себе и универзални закон љубави, то јест открива нам Бога као Љубав, заједницу, породицу.

Ако погледамо не тако давно у прошлост, носиоци безбожних режима, атеистичкe философије, у егоманијакалном стампеду су однели са собом на милионе живота, а показали су се и као врло деспотски, тиранистички режими, који су наводно стављали човека у први план, а у ствари су били параван за најбруталније иживљавање појединаца, где су ти појединци стављали себе као мерило свих ствари и на место божанства.

Неко ће рећи да су се и у хришћанским друштвима појављивали деспоти и тачно је, али ти људи су себе постављали као мерило вредности, а не Христа. У средњем веку инквизиција је стављала римског Епископа као мерило вредности, а не Христа, кријући се иза Христа, спроводећи „луциферијанску“ правду. Али све ово не умањује допринос хришћанске цивилизације људској свести и култури која траје и дан данас јер Европа, као и данас цели цивилизовани свет, јесте баштиник јудео-хришћанске цивилизације.

У хришћанству, Богочовек Христос је мерило свих ствари, Бог Љубави, праштања, заједнице, породице, Бог који силази са неба да би упознао своја створења са Собом, да би им дао савршени закон љубави, да би страдао за њих на крсту, несебично се жртвујући за своја створења и да би им да дао вечни живот и бесмртност. Ми смо наследници јудео-хришћанске цивилизације, европске, ромејске(5) и Светосавске, баштиници највећих вредности у историји универзума, самим тим и веома одговорнији, тј. носимо већу одговорност од других и даћемо већи одговор Богу и прецима за своје понашање и владање (не требамо напомињати да сав културни успон европске цивилизације долази са хришћанством.

Сви водећи европски универзитети су почели са радом у црквени школама, а o осталом културном доприносу да и не говоримо, он је немерљив. Све данашње универзалне законе у модерној Европи о људским правима донели су хришћански теолози, додуше протестантски, али то не умањује вредност свега реченог. Сваки правни систем у свету данас има хришћанске законе, наслеђене из законоправила ромејске државе и у сваком законику постоји Мојсијев законик.

И да резимирамо на крају: човек је личност, неко, а не нешто, особа, а личност указује да је човек биће заједнице, љубави, односа, па самим тим је немогуће да је створен од безличног ништавила или безличне материје, безличне природе или безличног коинцидента, већ сама та чињеница указује да је само Личност могла створити, изнедрити човека, а та Личност је Бог, Света Тројица, Бог Љубави и заједничарења: Отац, Син и Свети Дух.

Аутор је српски теолог и вероучитељ који објављује текстове на националним сајтовима

Поделите:
АПЕЛ У ОДБРАНУ НЕВИНИХ ЖРТАВА ПОГРОМА (РАЦИЈЕ) У НОВОМ САДУ 1942.

АПЕЛ У ОДБРАНУ НЕВИНИХ ЖРТАВА ПОГРОМА (РАЦИЈЕ) У НОВОМ САДУ 1942.

Док смо још увек под снажним утиском обележавања погрома у Бачкој 1942. године и вечног молитвеног сећања на све невине жртве, несавесни појединци и групе, као и поједини медији, нажалост, не мирују него настављају са својом унапред зацртаном агендом против нашег народа и грађана Србије уопште, у циљу растакања нашег духовног, друштвеног и националног идентитета, срамно злоупотребљавајући и мученичку смрт наведених жртава. По опробаним методама замене тезâ и одавно увежбаном аутошовинистичком реториком, невине жртве се, само на први поглед неприметно, злоупотребљавају и Погром грађана Новог Сада 1942. године се политизује и спушта на ниво дневно-страначког и идеолошког политикантства.

Изложба у Архиву Војводине: Мученици чурушки – отргнути од заборава

Доказ за ове наводе може се видети на порталу Autonomija.info, који је 22. јануара ове године објавио вест: Antifašistička akcija Novog Sada odala počast žrtvama Racije i pozvala na borbu protiv fašizma, додајући у поднаслову: Suočeni smo sa nacionalizmom i fašizmom koji prožima sve pore našeg društva. Речени Portal građanske Vojvodine је, иначе, 2011. године регистрован као медиј који издаје Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), док на самом сајту, између осталог, дословно пише: Sajt Autonomija je nastao iz potrebe da se otvori prostor za normalnost unutar sveopšte nenormalnosti koja vlada ovim prostorima već bezmalo 30 godina”. У импресуму се наводи да је заступник издавача Норберт Шинковић, који је уједно и председник Управног одбора NDNV-а, док је главни уредник портала Бранка Драговић Савић. Као први на листи чланова редакције наводи се Динко Грухоњић, а један од сталних сарадника је и Теофил Панчић. Остали чланови редакције и стални сарадници су, верујем, мање познати широј јавности.

Самозвани антифашисти и квазикомунисти у мраку мржње

Самозвани антифашисти и јунаци вести бомбастичног наслова на наведеном порталу су за ,,одавање почасти” жртвама Новосадске рације  изабрали вечерње сате 22. јануара 2021. године, као најпогоднији термин за свој политички перформанс. У самом тексту се не наводи тачно време скупа, али фотографија која га илуструје даје довољно информација и потврђује познату изреку да једна слика вреди више од хиљаду речи.

детаљ изложбе историчара Љиљане Дожић

Подсећања ради, истога дана, у подне, Град Нови Сад, Епархија бачка и Јеврејска општина у Новом Саду су, заједно са покрајинским властима, Војском Србије, потомцима жртава, Савезом јеврејских општина Србије, Матицом ромском, Колом српских сестара, амбасадама Израела и Мађарске и другим поштоваоцима невиних жртава, званично и на традиционалан начин, обележили 79-годишњицу Погрома (Рације) 1942. у Новом Саду. Логистичку подршку су пружили Полиција и Јавна комунална предузећа, а читав догађај су пратиле многе медијске куће и агенције, док је директан пренос реализовала РТВ Војводине, као јавни сервис грађана. У оквиру неговања и унапређења културе сећања, свој допринос су дали и Архив Војводине, Историјски архив Новог Сада и Културни центар Новог Сада. Једном речју, сва државна надлештва, установе културе, медији и цивилни сектор су заједно, на достојанствен начин, организовали и учествовали у обележавању годишњице овог трагичног догађаја. Стога је сасвим примерено поставити следећа питања:

Ко под окриљем мрака одаје почаст онима који су страдали као жртве мрачних умова и каква порука се тиме шаље?

Због чега се речени самозвани антифашисти гнушају да са осталим грађанима, по дану, не скривајући се иза мрака, одају почаст невиним жртвама?

У чијем интересу се злоупотребљава монструозно страдање невиних људи од нацистичке и фашистичке руке, а потомци и сународници страдалникâ проглашавају фашистима и националистима?

протојереј Симић, директор Архива Војводине Кузмановић и ауторка изложбе Дожић на отварању

Разуме се да свако има право на мишљење и политички став, али нико нема право да у то име искоришћава мученичко страдање наших суграђана и повређује најдубља осећања њихових потомака и сународника.

Организатори овог ноћног митинга и аутори политичких порука које су том приликом изречене пред спомеником Породица најбоље су показали колико им је стало до поштовања жртава и који су њихови стварни мотиви. Ниједан закон у нашој земљи не забрањује (и не треба да забрањује) јавно изношење политичких ставова, али кад организатори, под плаштом антифашистичке борбе, за промоцију својих идеја искористе Кеј жртава Рације и мученике бруталног покоља Новосађана у јануару 1942. године, а споменик Породица злоупотребе за сценографију свог политичког игроказа, обавезни смо као друштво да подигнемо свој глас у заштиту оних који су своју кончину нашли у хладним таласима залеђеног Дунава.

Жртве стравичног погрома снимљене од џелата

Медији који су својевремено на сав глас клеветали Епархију бачку за наводно политизовање обележавања Новосадске рације, сада или мудро ћуте или су се ставили у директну службу организаторима овог антицивилизацијског чина. Ово јавно понижавање свих Новосађана и поштовалаца невиних жртава остало је ,,испод радара” новинарâ-репортерâ и до сада га нико није осудио, а њихова дужност је била да то учине и тако подстакну јавност на исти човекољубиви поступак. На насловним странама и екранима таквих медија нисмо могли читати или гледати разне новинаре-репортере, публицисте, заштитнике људских права и слободе грађана, аналитичаре, социологе, јавне личности и тако даље, којима се, у другим случајевима, немилице засипа медијски простор и ,,образује” јавно мњење у Србији.

Са једне од званичних црквених, државних и покрајинских помена жртава

Све наведено довољно говори о селективности и непрофесионалности таквих медија и њихових назови-новинара, а сасвим сликовито показује и њихову ,,објективност” и ,,истинољубовост”. Уосталом, о каквој медијској и политичкој злоупотреби је реч, довољно говори и чињеница да се у једном од новинарских извештаја о овогодишњем обележавању Новосадске рације прокламује државност Војводине тако што се иста не назива Аутономном покрајином него се ставља у исти (државни) ниво са државама –  Израелом и Мађарском. Важно је напоменути и чињеницу да се, до сада, ниједно удружење новинарâ у Србији, као ни Савет за штампу, нису огласили поводом грубог нарушавања новинарске етике и Кодекса новинарâ у оба наведена случаја. Овај Апел биће прослеђен и њима у доброј вери да је њиховој пажњи сасвим случајно промакла предметна злоупотреба штампаних и електронских медија (нарочито у погледу заштите жртава) и у нади да ће бар неко од њих адекватно реаговати.

На крају крајева, било би поштено према свим грађанима Србије којима су и медији дужни да полажу рачуне, да заједно са организаторима овог срамног скупа објасне своје беспризорно понашање и јавно кажу зашто, свако на свој начин, скрнаве свето сећање и место страдања мученичких жртава и због чега им сметају они који се боре за неговање и унапређење културе сећања нашег народа?

Демонизација свега државотворног и националног не престаје

У Кодексу новинарâ Србије се, између осталог, наводи: ,,Обавеза је новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије…Економски и политички интереси издавача  не смеју да утичу на уређивачку политику на начин који би имао за последицу, нетачно, необјективно непотпуно и неблаговремено информисање јавности…Новинар је дужан да поштује и штити права и достојанство деце, жртава злочина, особа са хендикепом и других угрожених група… Прећуткивање чињеница које могу битно да утичу на став јавности о неком догађају једнако је њиховом намерном искривљивању или изношењу лажи…Новинар се не може присилити на изражавање мишљења противног његовој савести”.

Срби су чврсто уз своју националну Цркву и државу а против лажи

Овај скромни апел биће објављен на званичној интернет-страници Информативне службе Епархије бачке, у нади да неће остати усамљени вапај Цркве у одбрану мученичких жртава, етоса и историје нашег народа. Треба га схватити као вапај  и позив да сви заједно учинимо напор и сачувамо свету успомену на све невине жртве. Да учинимо подвиг праштања и заједничарења, насупрот мржњи и међусобним поделама. Да сачувамо достојанство свих жртава од сваког облика злоупотребе и манипулације, а у циљу изградње заједничке боље будућности. 

Искуство нас учи да ће, и поред свега наведеног, нажалост, бити и оних људи којима ништа није свето и који неће престати да скрнаве сећање на невине жртве и злоупотребљавају њихову (и нашу) трагедију. Наставиће са својим нечасним послом, али ће ипак остати забележено да је Српска Православна Црква подигла свој глас у заштиту невиних жртава и да је одувек била и остала чувар молитвеног и историјског сећања на оне који су свирепо убијени само због своје вере и свог имена.

У Новом Саду,

уочи Светог Саве 2021.

Нека је вечан спомен свим невиним жртвама!

Протојереј Владан Симић,

члан Одбора за обележавање Новосадске рације

Поделите:
ЖАРКО ВИДОВИЋ: ЗАВЕТ СВЕТОСАВСКЕ НАЦИЈЕ

ЖАРКО ВИДОВИЋ: ЗАВЕТ СВЕТОСАВСКЕ НАЦИЈЕ

Пишући „Национализам Светог Саве“ владика Николај Велимировић успоставља јасну и оштру разлику између империје, с једне стране, и праве народне државе, с друге: „Не иде народна држава докле може мач, него мач само до границе отаџбине… иначе… држава престаје бити отаџбином и постаје империјом… добија територијално, али губи морално… Покорити или бити покорен једнако је катастрофално за државу националну.“

Светосавска нација је отпор не само империји, него свим изразима и облицима империјалне идеје; уметничким, метафизичким, теолошким. Смисао „националне државе“ није да она буде оруђе империјалних (колонијалних, крсташких, „крижарских“) идеја нације или нека идеолошке или чак верске заједнице. Светосавска аутокефалија Српске Православне Цркве нема у себи ни трага неког „етнофилетизма“, јер је мисија Цркве да нацију, обичајно-језичку заједницу удружених племена (или општина – комуна!) оног времена, Црквом оплемени, смири и преобрази у заветну заједницу.

Шта је Светосавски Завет, то се најјасније увиђа из улоге коју је Српска Православна Црква имала после пада Смедерева и матичне земље Срба: Срби живе расути и подељени у три туђа царства (османилијском-турском, хабзбуршко-немачком и млетачко-италијанском). Ниједна од тих држава (то јест империја) није склона Србима (чак их назива само именом племена — Раци, Рашани, Црногорци, итд.) па, ипак, Српска Православна Црква тек тада, тек под туђом влашћу, успева да поражену српску нацију васкрсне и ојача као целину, то јест, да у једну нацију интегрише племена од Сент Андреје у Угарској, до Трста и Скадра на Јадрану, до Битоља и Самокова на југоистоку, до дунава и преко Дунава до Темшвара… једном речи: да духовна елита и језгро нације буде Црква, да она створи нацију као заветну заједницу. А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске сила сабрања, Логоса — који и јесте Сабрање, у Царству Небеском.

То Црква успева у пуној лојалности према туђим, несрпским државама (чак империјама). Може се чак рећи да деморализација и распад српске нације — у овим данима нарочито интензивно и забрињавајуће, опасно по сам опстанак нације — почињу од оног тренутка кад се идентитет нације тражи у држави (у вредности земаљског царства), кад старање (већ идеолошко) о нацији предузима држава, а самим тим и странке које се, природно, боре за добијање пуномоћи у вршењу власти. А власт може да доноси законе, али не може да одлучује о осећању идентитета, о Логосу. Зато светосавска нација, као заветна заједница, није држава или политичка категорија, него историјска. А ни историја нације, у Православљу и заветној мисли није оно што је она у метафизици, западној традицији. Поготову то није нација која је заветна заједница.

Нација и Заветна заједница

Исте године кад је Колумбо, верујући да је опловио Индију, открио нов, непознат континент, Америку (1492) — и доказао и он да је Земља округла — почиње за Запад, као цивилизацију, Нови век. Није међтим, његова новина, то јест Нови век у самом том открићу (и другим открићима), па ни у сасвим новој слици наше планете, него у томе што се у Европи (на Западу) јавља нови тип заједнице: нација, изразито европска, западна категорија заједнице. Она настаје и обликује се снагом и ауторитетом државе којој метафизика приписује божанску моћ (одричући ту моћ папи!) А закон — зна се то, нарочито јасно, из посланица Светог апостола Павла — није исто што и вера, па чак ни онда када је то закон Мојсијевих Божјих заповести. На Западу се нација, ипак, јавља као феномен закона и устава, а не као феномен Завета, вере.

Ми смо, међутим, под утицајем Просветитељства, таком негде од 18. века, почели да тај назив за европску западну категорију заједнице, назив „нација“, користимо и као назив за нашу заветну заједницу, мада је наша заједница (светосавска нација) настала далеко пре европске нације. Но, где смо, ту смо, па нам је прекасно да одбацимо термин нација, јер је дошло време да себи и свету, бранећи се, доказујемо да наш „национализам“ није исто што и њихов, јер они нас оптужују управо за оно што је њиховој нацији својствено, па се сад, под притиском Америке, одричу нације, као заједнице метафизички, „неспојиве са демократијом.“

Зато траже од нас да се и ми „демократизујемо“ на тај начин (западни, амерички) што би се одрекли своје нације, што значи заветне заједнице (и Православља). Па у чему је разлика између нације православне (заветне) и нације западне (метафизичке, идеолошке, етатистичке)?

Ако нација, европска категорија, настаје снагом и ауторитетом државе, онда је национализам исто што и етатизам, а држава неизбежно империјална, (без обзира на то да ли има и снаге за освајање и насиље). Јер нација се само у рату обавезно поистовећује са државом, тако да је она, у томе поистовећењу, и ратоборна. Култ нације је тако култ одбране својине, државе. Снага нације се мери снагом државе. А ако је нација светост — не по угледу на светост Цркве или заветне заједнице — онда света и сама држва, институција (људских) закона.

Наравно да то није исто што и нација (заветна заједница) која се поистовећује са Црквом, одвојеном од државе, и којој, по догматској дефиницији православне еклисиологије, одговара само хармонија са правном државом „Ромеја“, то јест, државом Римског права, државом која је оруђе права грађана. Хармонија двају различитих ентитета, а не истоветности. Јер Византија није била „свето царство“ (није света држава, него Црква); држава је била Римско царство (не империја) православних, званично: „Царство православних Римљана“, то јест, римских грађана (по Римском праву), док је империја Карла Великог и наследника била „Свето римско царство германске народности“, највиши, „божански“ облик државе, како истиче и Хегел.

Држављанин и христолика личност

У Новом веку није више света Црква, него држава. Хегел ће ту државу (поменуто) германско „свето царство“) дефинисати као „отеловљење божанства“. Нација је светиња, и „Бог је са њом“ (Gott mit uns, на пређицама опасача немачких војника).  …Нација је светиња само у својој истоветности са државом, као да је „причешћена“ државом, силом закона (крсташком силом још од времена Барбаросе и супарничке борбе за инвеституру, против папске империје). „Божанство“ је, дакле, у држави, а не у Цркви. Зато Хришћанство — однос човека према Христу — остаје на западу приватна ствар индивидуе (у њеној индивидуалности) најзад, као предмет „филозофије егзистенције“ јер метафизика и њена „теологија“ нема ни снаге, ни домета за то питање односа личности човека према личности Бога. Приватно можеш бити хришћанин, али је битно да јавно будеш држављанин и да је твој идентитет (и националност) у томе.

„Вера“ која човека укључује у државу јесте национализам као интимни етатизам, а Хегел га приказује као „обичајност“ (Sittlichkeit). А то је систем навика, „друге природе човекове“, и то несвесне, јер те навике су „објективни дух“, свест тога „духа“, а не самог (субјективног) човека и његових навика којима није ни потребна свест (оне делују аутоматски, „ирационално“!). Јер навике су сврсисходне (и државотворни) поступци који су сигурни управо зато и тек тада кад су несвесни, кад им није потребна (сумњива) контрола човекове свести. Као у техници. Зато је природно што је „филозофија објективног и апсолутног духа“ завршила остварењем индивудуе у свету технике, у постмодерној.

Очигледно је, дакле, да метафизика, а Хегел је њена последња реч, не решава питање личности и заједнице. То решава заветна мисао.

Индивидуалност и превазилажење битија

Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу.

Али, човекова срећа и спас није у тој створеној природи (индивидуалности) него у „излажењу“, благодатном излажењу из индивидуалности (и усамљености) овог бића у дух који је могућ само као благодат Бога Сведржитеља (а не само Творца). Та благодат је осећање заједнице са Богом и људима. То саосећање је вера: Богом дана вера. Природа вере је осећање (којим је душа човекова жива и свесна), а смисао вере је „трансценденција“, то јест, превазилажење, излажење из Богом створеног битија, како то приказује Луча Микрокозма.

Луча Владичина је дејство Божанске енергије (исихазма!), озареност и преображеност човекове индивидуе тајном Завета. И српска нација је, за владику Његоша, тајна Завета, па су зато отпадници „богомрски“ (ЛМ II, 196-200).

Ово су два основна става којих се одлучно, свесно и непоколебиво морамо држати, уколико желимо — нарочито данас — да разумемо и Зло које влада светом, и Завет који је спас од Зла.

Два става: о створеном битију индивидуалности човекове (слободног бића индивидуе) и о благодатној вери као превазилажењу тога битија. На те две истине упозорава људе и вернике Христос и у „Великом Инквизитору“ Достојевског. А сам Инквизитор гони Христа управо на тај начин што те две истине не одобрава и скрива од верника. А бранећи мисао заветне заједнице, Православље се ослања управо на те две истине када се супротставља метафизици (метафизичкој традицији западног обожавања државе), Инквизиторовој империјалној и крсташкој идеологији.

Есеј је изашао из пера великог српског мислиоца Жарка Видовића. Настао је у Београду, марта 2000 године а објављен је у публикацији ИСТОРИЈА И ВЕРА. Есеј носи назив ЗАВЕТ СВЕТОСАВСКЕ НАЦИЈЕ а приредила ју је издавачка кућа Митрополије Црногорско-приморске СПЦ Светигора. Објављен је на Цетињу 2008. године и од тада пренео га је један број водећих националних сајтова.

Од истор аутора: ЖАРКО ВИДОВИЋ – СВЕТИ САВА И ЊЕГОВ НАРОД

Поделите:
КАКО ЈЕ БЕСЕДИО АМФИЛОХИЈЕ КАО ЕПИСКОП БАНАТСКИ

КАКО ЈЕ БЕСЕДИО АМФИЛОХИЈЕ КАО ЕПИСКОП БАНАТСКИ

Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао је Амфилохија маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Верни народ Баната га је дочекао с поштовањем, фијакером, белим платном по којем је ходао и великом љубављу.

Стојећи пред Вама, Ваша светости, и поштовани оци и браћо Архијереји, као и пред свима изабраним, на свету службу Божју сабраним народом Божијим, свим бићем осјећам, да преко свих Вас и кроз Вас, као и кроз своју свијест и савјест, стојим пред лицем живога Христа Бога свуда присутнога, но по Његовој ријечи, на изузетан начин присутнога ондје гдје су два и три сабрани у свето Његово име.

А овдје данас нису сабрани у Његово свето име само „два-три“. Сабрана је Црква Божија, и то не само престонога града Београда, него и много шире од њега; уз то, не само из једног, него од више народа; овдје данас имамо и Срба и Грка и Руса и Румуна, посталих у Цркви једним јединственим народом Божијим.

Стојећи, дакле, у овом светом тренутку пред живоносним Ликом Христовим, огледаним у овом светом и неуништивом Огледалу, посведоченим и откривеним овим светим Сабрањем, хтио не хтио, мјерим себе и свој живот безмјерном мјером тога Лика. И схватам да сам Њиме и Његовим даровима оно што јесам, а да сам без Њега – прах и пепео. Њиме мјерећи себе и свијет око себе, истовремено постављам самом себи питање светог Апостола: „Ко те истиче? Шта имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш, као да ниси примио!“‘ (1 Кор. 4, 7).

Заиста, шта имам што нијесам добио?

Шта имам на себи и у себи, чиме бих се могао похвалити и што бих могао назвати мојим? Своје биће? Нијесам ли изведен из небића у биће тајанственом силом и дјејством вјечне Ријечи Божје, првобитним стваралачким актом, уткане у прадубину свијета и човјека? Није ли та чудотворна сила и дјејство стваралачке божанске Ријечи постала дјелотворна и животодајна, по ко зна који пут, и у сусрету мојих родитеља, и тако настао ја, угледавши свјетлост Божијег дана, још једна икона на тајанственом иконостасу ове чудесне васионе?

А да бих, наставши, опстао и узрастао, колико ли је за то требало сунца и материног млијека, хљеба и воде, родитељске и само Бог зна још чије љубави и жртве? Свака тварца, нарочито словесно људско биће, не само што је „изаткано у дубинама земаљским“, већ је саткано од цијелог неба и цијеле земље, носи у себи, преноси у себи све знане и незнане свјетове, видљиве и невидљиве, хранећи се и растући њима и урастајући у њих.

Радује ме, и благодаран сам Богу што ми је мајка Милева данас овдје. Управо што је изашла из болнице. Родила је петнаесторо дјеце а деветоро одхранила, у времену, у коме је, по пјеснику „душа на памук чупана“ а хљеб у братску крв умакан, у зло и отровно доба, у коме је „крв брацка огњиште потулила“ и „међу браћом крвљу прокопани“ шанци и јазови.

Хранила ме њена материнска љубав и бринула се о мени и у тој својој саможртвеној бризи, пронијела ме, још док сам био у њеној утроби, поред ћивота Светог Василија Острошког – Чудотворца.

Кад сад размишљам о том свом предрођенском сусрету са Светињом Острошком, не могу се отети увјерењу, да је управо његов свети квасац заједно са Квасцем Светог Крштења, била она сила која је сачувала моју душу, да не подивља и да се не усмрди на распућима овога свијета.

А мајка? Она је чак и оног дана и часа, када ме свештени Сабор Архијереја бирао на ово апостолско служење, налазећи се на операционом столу, још једном уткивала своје страдање у моје будуће служење.

А мој покојни отац Ћиро? Од њега сам примио, не само живот, него и темеље вјере, скупље и драгоцјеније од хиљаду живота. У она ратном распамећеношћу поремећена послијератна времена, када су се многа срца устрашила, престравила и заумила, он је био један од ријетких у мом родном крају који је остао до краја вјеран српској Лаври Немањића на ријеци Морачи, и себи. Признајем и исповиједам: Да није било њега и његове стамене вјере, ја не бих био данас овдје гдје јесам, нити бих стајао на овом мјесту на коме стојим. Кад мислим на њега и на његову стамену вјеру, увијек се сјетим разговора, нас, његових синова с њим, у предвечерје једног љетњег дана шездесетих година. Повела се ријеч о вјери: да ли је треба скривати, као што то, вај, многи раде у наше вријеме, или је треба јавно исповиједати и свједочити.

Отац је дуго слушао нашу препирку, па ће на крају рећи: „Слушајте, ђецо! Ето, имам вас седам синова. Ако затреба, спреман сам да за вас дам и посљедњу кап крви. Али, ако би ми неко рекао: ево ти, бирај – или се одреци Христа, или ћемо ти побити сву ђецу! одговорно бих му, без двоумљења: Ето ти ђеца. Господ дао, Господ узео. Нека је благословено име Господње! Али, ја се Христа одрећи нећу!“

Знам и осјећам, душа му се данас радује на небесима. Да је још овдје на земљи, ово би био, за њега, најсрећнији дан његовог живота.

Шта још да кажем и овоме да додам?

Колико је у мени уткано духовних и тјелесних предака мојих? Колико старања и знања, мојих учитеља, од Основне школе па кроз цио мој досадашњи живот! Колико сам искуства и мудрости, забадава, добио преко књига које сам читао; искуства мукотрпно стицаног од безбројних покољења, која су живјела прије мене, обдаривши ме њиме!

Макар чудно изгледало, али ћу и ово рећи: За дивни дар сматрам и оне ђетиње сузе, кад се онај неразумни наставник, не знајући шта чини, ругао пред тридесеторо дјеце на домаку Морачког Манастира, мојој вјери и газио по мојој дјетињој савјести. Кроз њих је моја душа почела да одстрадава вјеру, као што је одстрадава до данашњег дана, и душа многе дјеце мени сличне, гажена сљепилом неразумних учитеља. Опрости им, Оче, јер заиста не знају шта чине!

Сјећајући се оних који су оплодили и трудили се да мој живот испуне праним садржајима, не могу а да не поменем мога духовног оца, Старца Јустина Ћелијског. У моменту у коме сам се налазио, на жеравичном раскршћу живота, он ми је својом пламеном ријечју и живим примјером посвједочио живоносни Христов лик, открио ми га као срце живота и васионе и извориште сваке словесности. При том ми је указао и увео ме у тајну „узрастања у мјеру раста висине Христове“, и тајну живљења „са свима светима“, живљења, којим се обесмрћује и осаборњује људско биће. Открио ми је и Цркву као свеобухватну тајну живота и свијета, са њеним живим и непресушним Предањем, и скренуо ми пажњу на непоновљивост и сву важност светоотачке мисли и светоотачког духовног искуства. Отворен за бесконачност и вјечност, Отац Јустин је ишао испред свога времена и својих савременика, зато он припада младости и будућности.

Сусрет са љепотом швајцарских гора и са древним Римом и његовим катакомбама, убијељеним мученичком крвљу првих хришћана, био је за мене нови дар од Бога и ново проширење хоризонта.

А шта да кажем за сусрет са широком и крстоносном руском душом, остварен кроз њену књижевност и богословље, кроз Достојевског и њене новомученике?

Седмогодишњи, пак, боравак у православној Грчкој и Светој Гори, био је за мене и постао нова бања Витезда. Ту сам по први пут доживио хришћански Народ и његово ненадмашно литургијско заједништво, и по први пут схватио шта значе ријечи Апостола Павла – да у Цркви нема „Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака, него да су сви једно у Христу Исусу“. Тамо сам, преко руку овдје присутног митрополита кефалонијског Прокопија, примио најдивније дарове, које човјек може да добије на земљи: монашки постриг, ђаконски и презвитерски чин.

А Света Гора? Шта да кажем о том дивном огњишту светих врлина и чудесној радионици и ликоливници најсавршенијих бића, светих христоносних људи! Тој радости и вјечном прољећу душе моје, које ме и данас овдје обдарило празником Свих Светих на Светој Гори просијавших и присуством Старца Никанора Хиландарца, о. Василија Ставроникитског игумана, о. Алексеја, игумана Ксенофонтског, о. Фотија Григоријатског и других отаца!

Са својим светињама и светим људима, којима нијесам достојан одријешити ни ремење на обући њиховој, са њеном пустињом и скитовима, Великом Лавром и Хиландаром Светог Саве и Симеона, који су нас као народ уписали међу богољуде; са Старцем Пајсијем мојим – и само име његово је сладост за срце и душу – та и таква Света Гора, јединствена је на овој земљи. Гора преображења. Чуварка праве вјере и живљења, правог опредјељења човјековог.

Куд год да кренем кроз свој живот, све дар до дара, све добротвор до добротвора!

Нијесам ли и данас обдарен преко Вас Оци Архијереји Цркве Христове епископским чином апостолског служења? Није ли ме Господ обдарио и Вашим бројним присуством, браћо и сестре, присуством молитвеним бројних епископа Српске Цркве, бројних свештеника и монаха, монахиња и вјерника?

Сваки часни лик овдје присутан, за мене је радост и утјеха и укрепљење. И не само овдје присутни, него и свако људско лице с којим сам се сретао кроз живот, на правом мјесту и у право вријеме, уграђено је у мени, као радост и утјеха. И као сведрагоцјени Божји дар, кроз кога ми се открива Божја тајна, и у њој тајна нашег људског живота, пуног истинског смисла само онда када и уколико се догађа и одвија на мјесту и у оквирима безграничних простора вјечне и боговјечне Заједнице и светог саможртвеног заједништва.

И тако, обдарен словесним бићем и животом, сунцем и материним млијеком, цвијетом и дјетињим оком, вјером драгоцјенијом од живота и свим оним што јесам и што имам, а што је добро, ништа друго ми не преостаје до да понављам ријечи Апостола: „Шта имаш што нијеси примио, а ако си примио, што се хвалиш као да нијеси примио?“

И да благодарим Бога, у Светој Тројици благословљенога, за сва добра која ми је подарио, и за све Вас, за сва људска бића што ми је подарио за вјечну браћу и сабраћу. Када год сам, макар крајичком свога бића, доживио и предосјетио дубљу скривену истину живота, осјетио сам да је благодарност једини истински начин људског постојања, бесмртна благодарност за све и сва.

Благодарећи, дакле, Христу Богу на свим даровима, од данас сам призван да му благодарим још и зато што ме ево овако слабог и немоћног изабрао, да будем, као Епископ Цркве, свједок свете тајне Његовог живоносног присуства у бићу и у историји човјека и свијета.

Знам и свјестан сам да бити епископ, значи прије свега и изнад свега: надгледати и стражити над свим трептајима свог сопственог бића и своје душе. Они мудрији и свјеснији самих себе и свих амбиса у себи и око себе, цијелог свог живота се баве само тим послом. Ја сам се, ево, дрзнуо, да се прихватим стражења, не само над мојом него и над душама и срцима других људи. А по ријечима Хамлетовим Полонију: тешко је и претешко невјештоме на свирали свирати, а камоли на људској души…

Свети пак боговидац Симеон Богослов, овако дрске, као што сам ја, тј. све оне који се прихватају руковођења другима, прије него што су себе очистили и опитно се сусрели са истином живога Бога, назива – безумнима. Налазим само једно оправдање свога безумља и дрскости: Нијесам тражио ово служење, примам га избором Свештеног Сабора Цркве Српске.

Изабран сам за епископа града Вршца и благословене земље банатске. Увјерен сам да ми је Бог баш њу подарио, да би њеном ширином и ширином питоме банатске душе обогатио и проширио своју душу. Један од овдје присутних епископа, рече ми: „Добро је да ти који си са брда, доживиш и упознаш да је Бог и равницу створио!“

Знам да је од данас моја судбина везана за судбину банатског народа и да ће Бог на Страшном суду тражити крв његову из мојих руку. Као новоизабрани епископ мјесне Цркве банатске, и тога сам свјестан, да сам од данас суодговоран и за цијелу помјесну Светосавску цркву српску, и за цио њој духовно повјерени српски народ, ма гдје се налазио. Издао бих своје епископско звање и служење, ако радости мога народа не би биле и моје радости, и ако његова страдања не би била и моја страдања, Од оних давних до најновијих; од оних косовских, старих, до недавног језивог набијања на колац Ђорђија Мартиновића из Гњилана. Његова рана продубљује предубоку рану у овом храму, преко моштију присутног Косовског великомученика цара Лазара, истовјетну у души мога народа и мојој, са оном ђакона Авакума и Вукашина из Клепаца. Знам и то, да сам као епископ призван да зацјељујем ране, али и да мирим живе и мртве, да мирим гробове мртвих, јер неће бити мира мртвима док се у њима покајањем и праштањем не помире живи. А од мирења, васкрсавања и просвјетљавања, злом узнемирених, умртвљених и потамњелих душа, нема и не може бити свјетлијег звања и призвања на овој земљи.

Banatsko klasje
Банатско класје. Фото: Зоран Међо

Примајући одговорност за Цркву у Банату и саодговорност за Цркву и народ Српски, истовремено, и то знам, од данас постајем епископ једне свете, саборне и апостолске Цркве православне, васељенске, у свој својој пуноћи данас овдје сабране и присутне у тајни Литургије по цијелом свијету раширене и уткане у живот и судбину многобројних племена земаљских, и народа.

Моје призвање је од данас апостолско, што значи универзално призвање и одговорност. Као насљедник светих Апостола, дужан сам да испуњавам са радошћу заповијест Господњу: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам нам заповиједио“ (Мат. 28, 1920) Хришћанско и епископско служење по својој природи и размјерама увијек христолико: засновано на богочовечној саможртвеној љубави, оно је као и литургијски принос, приношење за све и сва и служење свима. Брига о човјеку мјереном вјечном мјером и смислом, а у Христу Богочовјеку су сви људи – Један Човјек, и то је главна брига сваког хришћанина, првенствено хришћанског епископа.

Будити у људима свијест и самосазнање да је у Христу Богочовјеку људско призвање вјечно и безмјерно, чувати и развијати у њима вјечни, богочовјечни лик човјеков, спречавати да он буде замрачен заљубљеношћу у пролазност, лажним идејама и лажним живљењем, спречавати да осакаћени лик човјеков постане мјера и отровна догма живота, распламсавати у човјеку неуништиву вјеру и наду – ето то је призвање православног епископа, то је од данас и моје свето радосно призвање и дужност.

Свјестан сам, ступајући на ову дужност, својих моћи и немоћи, својих граница. Но, крепост је моја и пјеније – Господ, и нада да ће ми Он бити на спасење, молитвама Пресвете Дјеве и свих Светих Пророка, Апостола и Мученика.

Уздајући се у Господа Спаса мога и у неуништиву снагу Свете Саборне Цркве Божје, као и у молитве свих вас овдје присутних, смјело изјављујем пред Вама и пред Анђелима и пред лицем Христа Бога, почетка и свршетка свега постојећег: Спремно је срце моје, Господе, спремно! А Тројичном Богу, Оцу, Сину и Духу Светом, дивном у дјелима руку Његових и Светима Његових, дивном и предивном и у овом данашњем светом Сабрању, нека је благодарност, слава и част, сада и увијек и у све Вјекове.

Амин!

Преузето са сајта Вршачкакула.рс

Поделите: