ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ: У СУСРЕТ ВАСКРШЊЕМ ПОСТУ

ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ: У СУСРЕТ ВАСКРШЊЕМ ПОСТУ

Драга браћо и сестре,

Живимо у времену у којем је покајање друштвено депласирано, а савремени човек, човек овога друштва и савременога света се не каје, чак шта више, он сматра да и нема зашто да се каје. Можда једина врста покајања која је призната у овом и оваквом друштву јесте нека врста политичког кајања, или самокритике, али такво кајање нема везе са истинским покајањем. С друге стране, гледано психолошки, у наше време покајање се често посматра као неки знак слабости карактера или неке неурозе, неуравнотежености, знак лабилности дотичне личности. Покајање је у том случају схваћено као неко, мање – више, презриво стање инфериорности, неки комплекс од кога се треба што пре ослободити и психолошки и друштвено. Међутим, за нас хришћане, треба да је јасно да схватање једног времена у овом случају нашег, није мерило чак и за само то време, а поготово не за човека који се протеже изнад свог времена, јер боголико људско биће иако живи у одређеном времену, надилази то време и залази у богочовечанску реалност живота вечнога кроз живот у Цркви. Христова заповест о покајању јесте у том смислу само подсећање нас на оно што је нормална функција нашег људског бића и истинског живота, а то је спасоносно служење Богу. Заповести Божије и имају првенствено тај смисао, да нас потсете и позову на живљење и делање онога што је за нас најнормалније, што је заиста здраво, исправно, спасоносно, функционално, живоносно.

 

 

Зашто је покајање заповест? Јеванђелска порука о покајању гласи: Покајте се јер се приближи Царство Небеско, како каже Св. Јован Крститељ, док прве речи Христове после крштења гласе: Покајте се и верујте Јеванђеље. Заповешћу или поруком о покајању почиње Нови завет и она је једна од основних хришћанских новозаветних порука. Свети Марко Пустињак каже: Господ наш Исус Христос, Божија сила и Божија премудрост, промишљајући о спасењу, поставио је закон слободе и један је за све одредио одговарајући циљ говорећи: покајте се! Из тога можемо разумети да се разноврсност његових заповести своди на веру и љубав према Њему, па из свог грешног стања човек треба да крене у покајање, да га прихвати као благовест – радосну поруку и позив Христов. Нема тог греха ни пада из којег не можемо да се извучемо и ослободимо, ако вером доживљавамо истину Божанског Откривења у Христу: да нас Бог жели, да нас Он несебично воли и позива у своју љубав и живот вечни. Божија је воља и наше постојање, и наш живот са Њим, и наше вечно радовање у Царству Његове Љубави. Божија је воља такође и наше покајање и удостојење радосног живота са Њим, воља је Његова и наша светост, а грех је несветост, безакоње, нечистота, болест, смрт и пропаст наша. Зато је позив на покајање позив на живот у светињи и правди Истине, позив на здравље и радост у Духу Светоме, позив на благодат и славу вечну. Покајање је први и основни урођени морални закон Божији у човеку, савест као глас Божији у нама, а љубав јесте прва и основна покајничка сила и моћ, препородитељска и градитељска снага којом можемо да се дигнемо из лажи и самообмане, и да пођемо пред Оца нашег небеског, станемо пред његово лице и кажемо му: Оче, сагреших небу и теби, и нисам достојан ни да се назовем сином твојим, прими ме натраг себи, макар као једнога од последњих најамника твојих.

 

 

Света тајна исповести и покајања представља покајничко признање кривице ради опроштаја грехова и обухвата четири елемента: 1. свест о сопственим прегрешењима, 2. искрено покајање, 3. потпуну исповест греха, и 4. чврсто обећање Богу и себи да се грех више не понови. Свети апостол Јаков у својој посланици каже: Исповедајте пак једни другима сагрешења, и молите се Богу једни за друге да оздравите, док Климент Римски промишља: Боље је човеку да се исповеда него да терети срце своје. Већина наших болести представљају плод наших душевних конфликата, и то оних које свест уопште и не препознаје као конфликте, а када их препозна, снаге човековог ја и његове воље сувише су слабе да ове конфликте успешно реше. Већина наших конфликата, унутрашњих и спољашњих, почива на дуготрајном, штетном и често до смрти погубном деловању непречишћених људских страсти: гнева, мржње, зависти и љубоморе, страха, бриге, жалости и обесхрабрености сваке врсте. Хришћани су вековима све ове страсти које харају не само људском душом него и телом, проузрокујући разне болести, тачно називали њиховим правим именом: гресима, који првенствено значе болест и страдање наше. Свети Јован Лествичник у својој чувеној Лествици каже: Непамћење зла право је покајање. Доживљај унутрашње радости, великог олакшања, као и наша искрена одлука да више не грешимо, били би поуздани знаци да нам је кривица од Бога стварно опроштена. Овакав спасоносни опроштај не можемо добити без нашег искреног кајања, праћеног исто тако искреном патњом и учествовањем, макар и посредно, у страдањима нашег Спаситеља, у Његовој патњи због наших грехова, а не својих, што чини битну разлику у поимању наших најчешће заслужених патњи.

 

 

По речима оца Александра Шмемана „покајање је снажно откривање нашег запуштеног, заборављеног и запрљаног унутарњег човека, док је смирење признавање другога, уважавање другога и способност да храбро признамо сопствену несавршеност, да се покајемо и самим тим кренемо путем исправљања сопственог живота. Покајање никако није формално набрајање наших недостатака, грешака и преступа, већ се оно рађа из нашег личног сазнања да смо се отуђили од Бога, да смо издали, разрушили и изгубили своју духовну лепоту – оно што је најдрагоценије, најчистије и најлепше у нашем животу, али да ипак имамо могућност да поново будемо са Богом.“

 

 

Дани часног Васкршњег поста, који нам предстоје, посебно су благословени и назначени за преиспитивање свих наших размишљања, жеља и поступака, и усмерени ка благочестивом животу, доброчинствима, молитви, покајању, исповести и коначно причешћу часним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, које нам се на Светој Литургији нуди и даје као највећи дар живота вечнога и залог Царства Небескога, које већ сада и овде осећамо, доживљавамо и освајамо трудом и подвигом, а све то у светлости и лепоти сверадосног празника Васкрсења Христовог, који нам као звезда водиља, сваке године бива највреднији циљ коме хрлимо и који у узвишеној срећи очекујемо.

 

 

Имајући све ово на уму, помолимо се искрено и топло, да нам преблаги и свемилостиви Господ да снаге, смирења, трпељивости и љубави на путу поста, да бисмо достојно и радосно дочекали и прославили највећи празник Васкрсења Христовог, као круну свог нашег уложеног труда и подвига. Амин – Боже дај!

 

 

Протојереј др Нинослав Качарић

Поделите:
КО ЈЕ БИО СВЕТИ ТРИФУН И КАКО СУ СЕ ЊЕГОВЕ МОШТИ НАШЛЕ У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА

КО ЈЕ БИО СВЕТИ ТРИФУН И КАКО СУ СЕ ЊЕГОВЕ МОШТИ НАШЛЕ У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА

У првој половини 3. вијека родио се син часним родитељима, побожним и скромним, у Кампсади, варошици надомак велике и славне Никеје. Била је то римска покрајина Фригија, у оквирима Мале Азије. Назваше га Трифун (на грчком Трифон).

 

 

Дјечак је врло рано показивао знаке врлинског карактера, био је питом, благ и врло склон учењу. Тражио је само оно фино и мирисно духом што човјека уздиже и одваја од пропадљивости. Као дијете почео је читати и учити тумачење Светог Писма; за њега је ту био смисао. Како записује предање био је вољен, милован и пажен. Умиљато дијете и свакоме драго…

 

Наговјештај светачког живота

 

Неко дијете у селу ујела је змија отровница. Дјечак је већ губио свијест јер је отров брзо кроз крв паралисао тијело. Ту се неким промислом задесио и младић Трифун (није могао имати више од 14 година) и прогурао се кроз мноштво народа који је већ кукао и оплакивао дјечака што је онемоћавао. Трифун приђе мајци која је са јауцима држала дјечака док му је главица падала са њених руку које је подизаше. Прекрсти се Трифун, клекну на земљу испред народа и призва молитвом Светог Духа! „…Душе Истине, ризницо добара и Животодавче, дођи и усели се у ово невино дијете!“, прозбори Трифун са живом вјером да га Отац Васељене слуша.

 

 

Дијете отвори очи и заплаке се, а сузе као ораси склизнуше низ лице! Мајка се нијемо прекрсти. За њом и народ кроз мук пронесе знак крста; сви падоше на кољена. Би чудо! Од тада се Трифун огласи као Богу доступан – дијете чије молитве налазе уточиште у сили.

 

Исцjелитељ бесомучних

 

Но царевина је велика, а њени крајеви пуни невоља. Но гле, у срцу царства, а на самом царевом двору, разбоље се кћер цара Гордијана, коју је отац из велике љубави назвао својим именом – Гордијана. Одједном оболи душом. Природно лијепа и врло образована била је узрасла за удају. Већ су јој на двору бирали прикладног младожењу.

Но дјевојка се одједном разбоље и обузе је нека сила тјескобна и гњевна, истовремена и тужна и јаросна, разуларена и очајна. Дјевојка је била већ умом помјерила; викала је, као пас лајала, бацала се у воду и ватру. Цар и царица завапише! „Има ли љекара и мудраца који ово лијече! И круну за лијек дајем!“ Сви љекари са двора и из царства су долазили на двор, но нико није могао умирити дјевојку што се у звијер претворила. Везали су је конопима. Но једном, у часу тјелесног посустајања, несрећна Гордијана кроз зуба прошкргута: „Само ме Трифун може побиједити!“

 

 

Пренијеше дворјани ту чудну поруку цару, а несрећни отац разгласи по царству да се тражи Трифун који лијечи! Дође глас и до Никеје и брзо се прочу по околини да цар тражи Трифуна. Народ Кампсаде одмах рече: „То је наш Трифун!“ Тако губернатор Фригије позва Трифуна и нареди му да пође у Рим, на двор. Трифун је прихватио наредбу и кренуо на пут.

Тада се путовало на коњској запреги и путовање је трајало и по мјесец дана. Једнога дана чувари везане дјевојке чуше како Гордијана са страхом говори: „Иде Трифун, биће за три дана овдје!“. Убрзо дјевојка заспа, а потом се и пробуди потпуно оздрављена и несвјесна зашто су је везали.

И заиста, трећи дан на двор ступи стража која је пратила Трифуна. Цар га је сачекао на улазу, у чуди невјерујући да је тај младић лијек за његове муке. Гордијана је била већ здрава, јер је демон напустио њено тијело, у страху узмичући пред Трифуновом вјером. Но цар би и даље сумњичав и замоли младића, ако већ јесте заиста тако моћан да зле силе прогони, да му и покажи тог демона што му кћер намучи. „Својом силом покажи га!“, замоли цар.

 

 

Трифун затражи седам дана од цара. Шест дана је постио, а седми дође на двор и пред Гордијаном и дворјанима нареди демону у име Господње да се покаже. Тада се указа бијесни црни пас, сав гњевом и мукама растрзан, запјењених вилица.

Цар се престраши, а народ се разбјежа. Трифун знаком крста уклони демонску силу и нечист прогна. Након тог чина велики дио дворјана се крстио и прихватио Христа за пут. Цар Гордијан Трифуна је испратио и поклонио му велике дарове и богату награду. Трифун се врати у своју Кампсаду и све подијели сиротим и потребитим.

 

Мученик за веру

 

Цара Гордијана наслиједио је цар Деције, велики мрзитељ и прогонитељ хришћана. Трифун као знан да је пола двора покрстио био је први на мети. Лигионари га заробише, ставише на муке. Батинали су га, палили огњем, сјекли тијело, тражећи да се одрекне Христа. Но младић вјером неузмицаше. Тада га посјекоше; одрубивши му мачем главу. Било је то у зиму 250. године.

 

 

По усјековању, Трифун се кроз сан јавио народу Кампсаде и зажелио да у родном мјесту буде сахрањен. Тако народ и учини, измолили су његово свето тијело и сахранила га у родном мјесту. На гроб су стално болесни долазили и молили се за оздрављење. Тако је остало све док римски цареви не прихватише Хришћанство за вјеру царевине.

 

Пренос моштију и српски Котор

 

Трифунове мошти онда пренесоше у Константинопољ и саградивши Цркву у његову славу. Ту ће оне остати све до почетка 9. вијека када их у непознатим околностиома откупише млетачки морепловци и понесоше у Венецију. У то вријеме сви градови Средоземља су преносили свете мошти из Цариграда и посвећивали им свој град на славу и заштиту.

 

 

Но брод са моштима Светог Трифуна задесила је морска олуја и приморала га да скрене у Бококоторски залив. То је Которанима био знак да је Светац одабрао њихов град за своје почивалиште. То је био 13. јануара 809. године. Касније ће которски племић Андрија Сараценис саградити катедралу Светог Трифуна у Котору, која је освећеан 1166 године.

У њој и данас почивају мошти свеца, а глава Светог Трифуна је окована у злато и сребро. Народ је назива Силна глава…

 

Преузето са: http://slobodnahercegovina.com/putevima-svetog-trifuna

Поделите:
ПРОТОЈЕРЕЈ ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ: СВЕТОСАВСКА  БЕСЕДА

ПРОТОЈЕРЕЈ ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ: СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА

У име Оца и Сина и Светога Духа!

„Пута који води у живот Наставник и Првопрестолник и Учитељ био јеси Светитељу Саво! Јер, дошавши најпре просветио си Отачаство твоје и препородивши Духом Светим освећена чеда твоја засадио си их као маслине у мисаоном Рају, и зато си постао сапрестолан Апостолима и Светитељима…“

 

 

Познати средњевековни песник-химнограф Теодосије Хиландарац спевао је ову карактеристику лика и дела Светог Саве преузевши је од свог претходника Доментијана, непосредног ученика Савиног, који је опет исте речи и опис Савине личности и делатности скоро дословце могао чути од Јерусалимског патријарха Атанасија другог, називајући Светог Саву „апостолом и истинским делатељем у винограду Господњем, пророком, надахнутим учитељем и просветитељем света“. По речима српских средњевековних писаца „Он свагда Христом сијаше као сунце, украшаван божанственим врлинама…Вођен свагда Духом Светим, беше диван небу и земљи, чудесан Анђелима небеским и људима земаљским, ходећи без порока и творећи правду свима. Зато се слави од небеских и земаљских бића…“ Овом „најлепштем српском детету“ како га је назвао Свети владика Николај Велимировић, Српски народ је приписивао све што је добро и честито било у народном животу и поднебљу свих српских крајева. Трагични догађај спаљивања моштију Светог Саве на Врачару показао је како су и Турци гледали на његову улогу и утицај у Српском поробљеном али и духовно непокореном народу, тако да је, по речима Матије Бећковића, „врачарско ватриште постало српско духовно огњиште, спојивши загробно мучеништво Савино на врачарском попришту са мучеништвом Српског народа.“ Ово светосавско непобедиво мучеништво „Царства ради небескога“ пројавило се и у Косовском боју кроз свесно жртвовање Светог кнеза Лазара и косовских јунака, руковођено Савиним духом жртве за вечно и непролазно.

 

 

Личност Светог Саве остала је у народној свести дубоко уписана најпре по његовим личним, људским и монашким подвизима-у Светој Гори и Студеници, силазећи искрено у све дубине људског бића и живота, у тајне људског срца и душе… Савин сусрет са Живим Богом и благодатно, исихастичко духовно искуство, пружило му је сву ширину и дубину у пастирском и архијерејском раду. Путујући апостолски по своме народу и просветитељски га учећи и преображавајући, Свети Сава је кренуо најпре од манастира-свенародних училишта и истинских жаришта наше црквено-народне просвете, културе и лепоте. Српске цркве и школе функционисале су кроз векове онако како их је основао и организовао Свети Сава, попут Српске цркве и Српске државе, у плодној и делотворној симфонији. Његово организовање и уређење Српске цркве са литургијским, манастирско-парохијским и породичним животом, са црквено-народним саборима и скупштинама, остали су сјајан модел и принцип кроз векове. Његов рад на народној писмености и књижевности, на састављању првих нашим језиком писаних песничких, књижевних, правних и дипломатских текстова, на изградњи величанствених по архитектури и уметности цркава, манастира и других споменика духовне и материјалне културе који надмашују културу многих суседних народа, све то нам је кроз векове добро знано. Његов значај и величина се не ограничавају само на наш народ већ се протежу и на друге Словене и многе наше суседе, тако да оваквим својим опредељењем Српски архиепископ Сава, истовремено велики духовник и дипломата, никада није испољио нетолеранцију према другима, него се, по речима Светог владике Николаја, „у њему Исток и Запад сјединише кроз хармонију која задивљује.“

 

 

Када погледамо на уметнички недостижан и речима неописив лик Светог Саве на фресци у Милешеви, из његових небеско плавих очију можемо ишчитати и осетити његову најдубљу тајну и поруку, записану у Савином Хиландарском типику: „Ништа није веће од љубави, јер она је савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовнога човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење, и милостивост, и човекољубље, ради којег је и сам Бог постао човек!“

 

 

Нека нам Господ и данас отвори ум и срце, да бисмо попут нашег дивног светитеља Саве познали наше призвање, призвање на светост, призвање да постанемо угодници и молитвеници Богу, коме нека је слава и хвала у све векове векова!

Амин!

 

 

Протојереј др Нинослав Качарић је парох при храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењнину при којој је капела преподобног Рафаила Банатског

Поделите:
НЕНАД ШКУНДРИЋ: ПЛИВАЊЕ ЗА ЧАСНИ КРСТ ЈЕ НАШ СРБСКИ ПОНОС

НЕНАД ШКУНДРИЋ: ПЛИВАЊЕ ЗА ЧАСНИ КРСТ ЈЕ НАШ СРБСКИ ПОНОС

Дана 19. јануара 2019. године одржано је 11. традиционално, Богојављенско пливање за Часни Крст на градском језеру у Зрењанину (Петровграду). Од 69 пријављених, пливао је 61 учесник. Од тога две даме, једна вишегодишња учесница и победница из 2017. године Тијана Сич.  Имали смо, међу пливачима, симболично и једног руског држављанина из Санкт Петерсбурга (Петрограда).

 

 

Дана  13. 12. 2018. дванаест учесника је поднело предлог Организационом одбору пливања за Часни крст у Зрењанину, да пливање од ове, 2019. године нема такмичарски карактер. Да не буде „трка“ за Часни Крст, већ  оно што би требало да буде у духу празника тога дана, годишње Крштење – пливање за благослов. Исус Христос је тог дана ушао у реку  Јордан да се Крсти, а не да се такмичи са неким.

Пошто Организациони одбор није усвојио наш предлог и пошто нисмо позвани на разговор у вези истог а било је више од месец дана времена, ми смо направили договор да  тога дана пливамо из другог реда. Дакле, нећемо се утркивати и на тај начин, на делу, ћемо показати оно у шта верујемо и за шта се залажемо.

 

 

Тог дана договорили смо се да прво на јутарњу Свету Литургију у Цркву Св. Архангела Михаила ( Руска Црква). Присутни су били:  Иван Радосављевић, Борис Кнежевић, Марио Барлаков, Радован Лолић, Марко Рајачић и Славен Станић и моја маленкост. Осим нас и још једног момка који је пливао, никога другог од пливача за Часни Крст није било на  Светој Литургији, што је за жаљење. Управо, циљ Свете Литургије и боравка на њој пливача је, да се напуне Духом и узму благослов од Бога, као духовну припрему за улазак у хладну воду. Иако смо желели да останемо до краја исте и узмемо освештану Богојављенску воду, нисмо имали времена како не би закаснили да се пријавимо за пливање у Културни центар. Ова два догађаја као да нису повезана а требало би да буду.

 

 

Након што смо стигли у Културни центар, пријавили се и узели бадемантиле, отишли смо у свлачионицу како би се пресвукли и припремали за пливање. Свако је имао свој “ритуал” телесне припреме – неко је радио склекове, неко вежбе истезања како би угрејали крвоток. Било је ту и куваног вина, чаја, пецива, итд… Ми смо се сликали са србском заставом са скупљена три прста како би показали за шта се залажемо.

 

 

Приликом  изласка на талпу, договор је био да станемо у други, иако смо скоро сви прозвани по списку међу онима који требају да стану у први ред. Тим гестом желели смо да пустимо оне који су желели да се „тркају“ за Часни Крст, да пливају први а ми да, након што они дођу до Крста, ускочимо и Часно отпливамо до краја. Онако како доликује Богојављењу, како Православна вера налаже. Без обзира што је наш предлог одбијен, желимо да нагласимо, да је пливање било добро организовано, на високом нивоу. Једино што замерамо је музика. Пре и након пливања, поготово након пливања је ишла непримерена техно музика за тај дан, за тај празник. То је једина замерка коју упућујемо организаторима уз жељу да у будуће емитују са разгласа  србске патриотске и црквене, изворне песме.

 

 

Након конференције за медије и коктела, у разговору са организатором из Културног центра, Средом Пајићем, добили смо незваничне информације, да ће наш предлог да пливање не буде такмичарског карактера, бити усвојен од наредне године. Али не само то, већ да ће од наредне године након јутарње Свете Литургије, на којој би требали да буду присутни сви пливачи, кренути Литија кроз град до градског језера, где ће пливачи одложити своје бадемантиле и пливати. Надамо се да ће те идеје од наредне године бити заиста и спроведене у дело.

 

 

Након што смо се чули са браћом у Клеку и чули да их је мало пријављено, а наш мото је “ брат за брата“ одлучили смо да идемо у Клек на пливање за Часни крст. Пливање се одржало на преводници  уставе Клек у 14 часова. То је канал Бегеј, текућа вода и услови су сасвим другачији него у Зрењанину. Пливали су Иван Радосављевић и моја маленкост из Зрењанина, као и један момак из Новог Милошева крај Кикинде. Тако да нас је на крају од првобитно седам пријављених, пливало више.

 

 

Услови су били тешки, јер након што допливате до Часног крста који се спушта низ зид преводнице до воде, немате где да изађете, као на градском језеру у Зрењанину, већ се морате вратити да би сте изашли. Дубина није била значајна и можете то прећи ходајући. Од локалних момака смо добили савет да то не чинимо како се не би повредили на неку од риболовачких удица, варалица или се упетљали у пецарошки најлон (силк). Тако смо сви препливали канал још 30 метара. Апелујемо на тамошње организаторе да нађу неку подеснију локацију за пливање где је мало већа дубина и где је мање брза вода јер је преводница чини изузетно брзом и опасном.

 

 

Дружење смо наставили у клубу „Платан“. Клечани су се показали као изузетно добри домаћини. Били смо лепо угошћени, певали смо патриотске и изворне црквене песме, како приличи овом дану. Поздравио нас је градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић и помоћник градоначелника Драган Ћапин.

 

 

На крају, желимо да кажемо да верујемо да ће од наредне године Богојављенско пливање за Часни крст у Зрењанину и Србији коначно постати духовног а не такмичарског карактера. Верујемо да ће можда многи професионални пливачи одустати од учешћа, јер неће имати такмичарски мотив. Када пливање буде духовног карактера, када буде схваћено  као један вид поновног Крштења сваке године, тада ће се видети ко је „вера а ко невера“. Можда ће бити мање учесника али ће бити они који са Вером приступају том чину. Одабрани од Бога.  Тим чином не желимо да дискриминишемо пливаче, нити било кога другог. Напротив, сви су добродошли да се пријаве и пливају. Само без такмичења и трке.

 

Аутор је члан патриотске организације Србска понос  (Фото: Србска понос и Град Зрењанин)

Поделите:
ОТАЦ ВЕСЕЛИН ВЛАШКИ: ПЛИВАЊЕ ЗА ЧАСНИ КРСТ НИЈЕ ТАКМИЧЕЊЕ ВЕЋ БЛАГОСЛОВ

ОТАЦ ВЕСЕЛИН ВЛАШКИ: ПЛИВАЊЕ ЗА ЧАСНИ КРСТ НИЈЕ ТАКМИЧЕЊЕ ВЕЋ БЛАГОСЛОВ

За Часни Крст ове године у Зрењанину пливало је преко 60 учесника. Ненад Живанов из Зрењанина понео jе поново Часни Крст као благослов. Ове године један од учесника је први допливао до Крста али га није узео, тако да се повела прича на друштвеним мрежама о томе ко је „победио“? И ове године пливању је претходило богослужење у Руској Цркви, освећење Богојављенске водице и литија.

 

 

Пливање за Часни Крст није такмичарског карактера. Тога дана сви који пливају су „победници“, јер поента је ући у воду. То није ни мало лако. Отпливати или одмах изаћи, исто је. Битно је погружење, да као што је Господ наш Исус Христос погружен, тако и они који уђу у воду буду погржени и благословени.

 

 

Код нас и у Зрењанину (Петровграду), ове године, пливаће се по једанаести пут. Сваке године, на тај дан, одредимо некога да буде кум дана и празника и кум увек припреми прикладан поклон за тај дан.

 

 

Плива се до Часног Крста који је у води и онај ко доплива до Њега, носи Га својој кући. До следећег пливања остаје у његовом дому на благослов и да краси његов дом.

 

 

Пливање није такмичарског карактера. Сви који пливај не морају допливати до Крста. Поента је ући у воду и самим уласком задобити благослов од Бога.

 

 

Сви пливачи су јунаци тога дана и победника нема, јер сви су победници. Нека је благослов Господњи на свима нама.

 

Амин.

Отац Веселин Влашки је старешина храма Светог Архангела Михаила у Зрењанину у народу познатије Руске Цркве. Петровград.орг бам преноси његово обраћање верницима по питању овог обичаја.

(Насловни фото: Град Зрењанин)

Поделите:
БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ: НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА

БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ: НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА

Рождество Христово – БОЖИЋ

Рождество Христово, у народу познатије као Божић, јесте непокретни хришћански празник који се увек слави 25. децембра, односно 7. јануара. Припада групи Господњих празника.

 

 

Божић је дан рођења Исуса Христа. Кад се наврши девет месеци од Благовести (дан када је архангел Гаврило јавио пресветој Деви да ће родити сина), баш онда је изашла заповест од цара Августа да се попише сав народ у римској царевини. Према заповести, требало је да сваки грађанин оде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф дође са Пресветом Девом у Витлајем, одакле и беху они. А пошто се у Витлајем слеже много народа ради пописа, Марија и Јосиф не нађоше место за преноћиште, па се склонише у једну овчарску пећину. “У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, роди Пресвета Дева Спаситеља светога, Господа Исуса Христа” (Епископ Николај, Житија светих, Београд, 1961. год. стр. 1031). Пресвета Марија повије дете у ланене пелене и положи га у јасле. Према предању, када се родио Исус на небу засјаше звезде што преплаши пастире. Велика звезда се јавила и над израелском земљом. То видеше и мудраци са истока. Три мудраца пођоше путем звезде да потраже цара који се родио и да му се поклоне. А то беху: Гаспар (Гашпар), Валтазар и Мелхиор. Стигавши у Јерусалим, мудраци рекоше цару кога то траже. Тада цар Ирод, плашећи се да му не отме царство, реши да новорођенче убије. Зато затражи од мудраца да када се буду вратили поново наврате код њега и кажу му где се дете налази. Али мудраци се вратише другим путем. Разјарени Ирод заповеди да се посеку сва деца до две године. Мали Исус би спашен јер су му се родитељи предосећајући опасност, склонили у Мисир (Египат).

 

 

Од Христовог рођења броје се године. У почетку Божић се није празновао истога дана. Тек у IV веку, за време цара Аркадија, уведено је да се Божић празнује одвојено од Богојављења . Ипак, не постоје поуздани, прецизни подаци када је тачно установљено да се слави овај значајан дан у историји хришћанства. Стара црква знала је само за Богојављење (као празник Исусовог крштења у реци Јордану). Датум Христовог рођења црква је тек касније покушала да установи. Хришћанска црква је тако покрила и засенчила највећи пагански празник, али заузврат морала је да прихвати низ паганских култова.

 

 

Православна црква слави дан Христовог рођења 7. јануара по старом, Јулијанском календару. Реформу овог календара извршио је папа Грегориј ХIII 1582. године. Нов Грегоријански календар су прихватиле махом католичке земље: Италија, Шпанија, Португалија, Пољска. Нешто касније то чине: Аустрија, Чешка, Угарска. Православна црква је задржала и даље рачунање по старом јулијанском календару.

На икони, Рождество Христово је приказано на следећи начин: пећина са јаслама. У средишту слике су Богородица и Јосиф са младим Христом. Гомила пастира им се клања, док сјајна звезда осветљава лик Исуса Христа. На висини види се како лете анђели. За јасла у којима се родио Исус привезана је мазга и једно јагње.
За Клисурце и Пољадијце Божић је сматран као највећи и најзначајнији хришћански празник. Влада уверење да се Божићни празници морају провести у весељу и потпуном задовољству. Да би се овај празник прославио на посебан начин, припреме за овај догађај почињале су сваке године знатно раније.
Дан уочи Божића зове се Бадњи дан. Тога дана врше се обилне припреме како би се Божић што лепше и угодније прославио.

 

 

Бадњи дан се код Срба слави 6. јануара. Према објашњењима која су дали лингвисти назив “бадњи” долази од старословенског глагола “бдети” који значи бити будан, а то опет је наводило да народ овог дана буде будан. Бадњим даном почињу божићни обредни обичаји, а они су у Клисури и Пољадији следећи: мешење обредних хлебова, чесница, обичај са полажеником, бадњак, божићна јелка (Кристкинд), божићна слама, бадња вечера и коледари.

а) Мешење обредних хлебова

Мешење и печење божићних колача, такозваних “закона”, јесте важна и од давнина устаљена радња. Домаћица је овакве колаче месила на Бадњи дан. Божићни колачи су мешени од чистог пшеничног брашна са квасцем. Од замешеног теста домаћица је прво парче теста одвојила за прављење колача званог у народу “здравље”. Обавезни украс на овим колачима су две рељефне траке теста, постављене у облику крста по средини колача, истом траком затварају се кружно ивице колача. Све ово подсећа на стари симбол свастику (на санскритском језику “свасти” значи здравље). У средиште колача убоде се босиљак, а босиљак је у народном веровању култна биљка која има заштитну и плодотворну снагу. На божићни колач су уписивали поскурњак, на коме је обавезно урезан облик крста као и слова ИС ХС НИ КА (то је скраћеница грчких речи које преведене значе: “Исус Христос Назарећанин победник”). И назив “поскурник” је грчког порекла и изведен је од грчке речи “просфора” што значи “обредни хлеб” (посвећени хлеб). Велики божићни колач се свечано и ритуално сече, најчешће за време ручка. Колач сече домаћин или домаћица. Hajпpe ножем начини крст над колачем, то јест прекрсти га. Сечење колача у облику крста представља у народном веровању симбол страдања али и живота у хришћанској религији. Комаде пресеченог колача служили су укућани, а оне који су били преливени вином дају се стоци и живини.

 

 

Поред божићног колача, у свим српским селима Клисуре и Пољадије, домаћице су месиле већи број фигуралних божићних хлебова који су прављени од истог теста као и божићни колач. По народном веровању, такви колачи су имали и једну одређену магијску снагу. Они су симболички представљали срећу и здравље за укућане, разне домаће животиње, квочке с пилићима, чобане па и неке пољопривредне алатке. Колач “шака” био је намењен, свакако, орачу. У пољадијским селима, као што је то на пример Соколовац, осим божићњег колача домаћице су месиле и колаче зване: виноград, њива, волови, “наћве”, а колач “глота” намењен је читавој породици. Обавезни су били колачи који су симболизовали астрална тела и то сунце и месец. По народном веровању таква небеска тела знатно утичу на временске прилике од којих највише зависе летина и усеви. У појединим клисурским селима, као што је то на пример Белобрешка, за божићне празнике месе се специјални колачи које народ зове “кијак” (то је нешто већи колач) у облику плетенице и мали колач звани “кика”. Исто у облику плетенице које се у овом крају називају и кике.

б) Чесница

У врсту обредних хлебова, са истом магијском снагом, а који се месе за божићне празнике, спада и “чесница” која се обавезно припреми првог дана Божића ујутру. Чеснице су мешене од пшеничног брашна са водом и масти али без квасца. Била је то једна врста погаче, печена на отвореном огњишту. Сиромашније клисурске породице месиле су чеснице од кукурузног брашна, такозвану “проју”. Назив “чесница” свакако потиче од речи “чест” што значи: део, срећа, пошто се “проја” дели на комаде и сваком укућану се даје по један део. У Клисури и Пољадији домаћице месе чесницу ујутру, на први дан Божића. За чесницу користе “неначету” воду (то је вода која се донесе у кућу пре изласка сунца, из бунара или са извора). Овој се води у клисурским селима придаје велика важност, пошто се сматра да има профилактичко дејство. Домаћин са неначетом водом улази у кућу поздрављајући домаћицу која му долази у сусрет речима: “Христос се роди!”. Добија следећи одговор: “Ваистину се роди”. Потом се заподене разговор следеће окамењене садржине: ”Шта нам доносиш?”. Одговор: “Доносим воду неначету. Нека породица буде жива и здрава!”

 

 

У чесницу се обавезно ставља метални новац. Некада је у имућним кућама то могао да буде и по који златник или сребрни новац. У пољадијским селима тај се новац мењао сваке треће године, док се у Клисури о томе и не води рачуна. Према народном веровању, и чесница има магијску моћ која делује на људе и животиње.То је врста магијске снаге новог живота.

Домаћин или домаћица је чесницу ритуално ломила на комаде. Избегавала се употреба сечива и уопште шиљастих предмета. Сам чин ломљења обавља се пре ручка и везује се за обичаје у мртвачком култу када се погача увек ломи а не сече. Комаде чеснице редом домаћин намењује укућанима, по старешинству, а потом и умрлим члановима породице.

 

 

У неким клисурским селима у ломљењу чеснице учествују сви чланови породице, кидајући сваки за себе по један комад. Најзанимљивији тренутак при ломљењу чеснице јесте свакако пронаћи комад у коме је скривен метални новчић. Онај који би нашао новац у свом комаду значило је, према народном веровању, да ће те године бити срећан.

У пољадијским селима постоји обичај да скидају тесто са новчића а потом, заједно са босиљком са божићњег колача, па су то чували и лечили обелела места деци на телу или су пак њима лечили стоку.

в) Полаженик

У пољадијским селима веома је распрострањен обичај са “полажајником”, а у клисурским местима о њему се зна једино у Старој Молдави и Љупкови. Полажајник јесте прва особа посетилац једне куће на божићни празник. Њега посебно дочекују тамо где тај обичај постоји. Према једном руском истраживачу (П. Богатиреву) порекло овог обичаја треба тражити на Балкану, односно међу Јужним Словенима. Од њих су овај обичај примили и Мађари. У народном веровању, долазак полажајника требало је да донесе у кућу срећу, па су га зато сви волели. Код Пољадијаца, на пример Соколовчана, полаженика ставе у средину собе па га онда посипају пшеницом и кукурузом, тиме испољавајући жељу да година буде родна. Пре одласка полажајник је добијао колачић који је за њега припремљен, такозвани полажајников колач са отвором у средини.

 

 

Иако Свиничани не знају за обичај полажајника, они ипак првој особи која дође у кућу на Божић, дају сито са кукурузом а она кукуруз баца у ватру и џарајући је говори: “Господ да даде здравља, да се плоде свиње, пилићи, говеда итд.”

г) Бадњак

У току божићних празника значајно место заузима бадњак и његово стављање на огњиште. Обичаји везани за бадњак имају веома старе корене који се могу наћи у неким најстаријим манифестацијама људске религиозне праксе која се заснива на анимистичком схватању света поштовањем одређених биљака и дрвећа. Оваква веровања су позната и старим европским народима: Келтима, Германима, па и Старим Словенима.

Бадњак је дрво које се пали уочи Божића, то јест на Бадње вече, када се по обичају цела ноћ проводи у неспавању. Тада се не спава, него бди. Поједини етнолози тврде да баш од тога и потиче ова реч (старословенски глагол “бдети”).
У већини села Клисуре и Пољадије на Бадњи дан ујутро, док сунце “напредује”, одлазио је по један домаћин из сваке куће по бадњак.

 

 

По неком нарочитом поступку одсецало се танко стабло дрвета (храста или цера). Бадњак је требало да буде од тврдог и “живог” дрвета. Неки етнолози сматрају да је храст дрво Бога громовника и у неким старим индоевропским религијама. Посебно поштовање су му указивали и Стари Словени.

Нарочито је познат обред при одсецању бадњака, који се обавља у клисурским селима (на пример Белобрешка). Пошто се стигне до одређеног места, одреди се дрво за бадњак, а пре него што ће бити одсечено, прелије се вином, домаћин се прекрсти и речима “Опрости ми, бадњаче!” подиже секиру и покушава да само једним замајцем одсече стабло бадњака. Пажљиво се прати да одсечено дрво пада на “исток”.

 

 

Бадњак је у кућу уносио домаћин. Доносиоца бадњака домаћица је дочекивала питањем: “Шта носиш?” а добијала одговор: “Доносим срећу и здравље у кућу”. На шта би му домаћица добацила: “Жив ми и здрав био!”
У Пољадији су бадњак мазали медом и поливали вином како би година била родна. Тек потом бадњак су стављали на ватру. Док бадњак гори у ватри, селом се проламају пуцњеви из ловачких пушака или “прангија”, све то као знак који најављује долазак највећег хришћанског празника. Некада је при свакој православној цркви постојала по једна “прангија”. А то је тучана ћупа која се набије барутом, добро заптије, а онда се фитиљем упали, тако да се чује један снажан прасак попут експлозије топа. У Свиници не секу бадњаке, као што то раде у другим клисурским местима, већ ките јелку бомбонама и колачима. Овако украшену јелку називају “крискин”.

Из свега приложеног може се закључити да је бадњак за Клисурце и Пољадијце сматран за свето дрво са којим се поступа као са неким живим бићем и од кога се очекивало да донесе породици срећу, изобиље и нарочито здравље.

д) Божићна јелка – Крискин

Појава зимзеленог дрвета, обично јеле, окићеног разним предметима, поготово то бивају слаткиши, јесте свакако појава новијег порекла. Клисурци и Пољадијци су овај обичај преузели од католика, нарочито немачких породица са којима су били у контакту дуже времена.

 

 

С правом се може установити да је обичај узимао снажан замах нарочито после другог светског рата. Томе је нарочито допринела и нова успостављена “социјалистичка” власт која је прихватањем новогодишње украшене јелке желела да истисне друге божићне обичаје који су имали добро очуван религиозни призвук.

е) Божићна слама

Обичај јесте да се на Бадње вече уноси слама у кућу и растура по собама и другим просторијама. Народ верује да се уношењем сламе у кућу, у ствари, тиме означава долазак Божића, пошто се Исус Христос родио на слами. Ипак, порекло овог обичаја јесте много старије, потиче из прехришћанског времена. По обичају, сламу у кућу уноси домаћин у џаку. Са домаћином по сламу одлазе и деца. Она би се поређала једно за другим у колони, по старешинству. При ношењу сламе домаћин је квоцао а деца су га пратила пијучући и тако имитирала гласове пилади.

 

 

Улазећи са сламом у собу, домаћин поздравља укућане речима: “Добро вече! Христос се роди!”, а домаћица одговара “Ваистину се роди! Жив и здрав био!” Понекад би га домаћица запитала: “Шта носиш?”, а он би одговорио: “Здравље, весеље и срећу у кућу!”

У пољадијским селима извесна количина сламе ставља се у сито које је домаћица претходно била припремила за ту сврху и у њега већ била ставила нешто пшенице, кукуруза, комада божићњег колача, јабуке, шљиве и нешто од металног новца. После растурања сламе, кућа се не сме више чистити све до трећег дана Божића. По народном веровању кућа се не чисти да се не би на тај начин почистила срећа и здравље из куће.

 

 

Слама се износила из куће тек трећег дана Божића и то ујутру пре изласка сунца. Та слама се односила у воћњаке да би воћка боље родила. У Соколовцу домаћица ту почишћену сламу даје најстаријем сину да је носи у виноград. Он то носи јашући на коњу покривеним ћилимом. Ношење сламе у виноград обично се обавља у групама.

Уношење и изношење сламе из куће представља посебан свечан обред. Овим обредом се желело обезбедити плодност, здравље и срећу укућанима. Обичан свет је божићној слами придавао профилатичка својства. Ипак, о улози и значењима сламе на Божић постоје различита мишљења. Чини нам се да је најприхватљивије оно које је изнео познати српски етнолог В. Чајкановић: (Божићна слама, Прилози из књижевности и језика, историје и фолклора, 3, Београд 1923., стр. 125-134). По њему, божићна слама има привлачну моћ и за Богове и за душе предака, а Бадњи дан је велики празник предака. Квоцање, просипање сламе и бадње вече значи позивање душа предака на гозбу божићну.

ђ) Бадња вечера

Право празновање Божића отпочињало је бадњом вечером која је испуњена низом магијских догађаја. На бадњиданској вечери се служи посно јело у свим селима Пољадије и Клисуре. По неком неписаном правилу, уочи вечере, сви чланови породице су били обавезни да се нађу на окупу. То је јасан доказ да је бадња вечера један чисто породични празник. Бадња вечера се по обичају служи на поду. У Свиници не постоји обичај да се вечера на поду. Тек у новије време, у свим селима како Клисуре, тако и Пољадије уобичава се да се вечера служи на столу. У пољадијским селима се за вечеру обично служи: парадајз супа или чорба, пасуљ пребранац, сува или печена риба на уљу, дулечница, ораси, мед и суве шљиве.

 

 

У Љупкови се бадња вечера служи на поду, на разасутом џаку. Читава свечаност носи обележје велике скромности како по ономе шта се служило за јело, тако и по условима у којима се изводи овај чин обреда. Пре вечере обавља се такозвано “причешћивање”. Тада се једу погачице од првих поклада, поливене вином. А читав обред јесте једна врста опонашања правог причешћа који ће сви укућани обавити већ следећег дана, на први дан Божића. Обављање причешћа и код куће јесте доказ једног старијег обичаја, познатог у стручној литератури под називом “универзално свештенство” (Васа Лупуловић, Борислав Крстић, Љупкова долина, Темишвар 1995. год. стр. 175). Према том обичају, извесни сакрални чинови обављани су и од мирјана (световних људи).

Међу јелима која се обавезно спремају и служе на бадњој вечери јесте и једна врста ситног пасуља који се у Клисури назива “окишица”. Употреба пасуља на бадњој вечери јесте позната од давнина. Етнолози тврде да је пасуљ био јело у култу мртвих, познат још код других индоевропских народа. Веома важну улогу у јеловнику бадње вечери имала је риба. Она је представљала инкарнацију душе предака, а по народном веровању, оне баш о бадњој вечери посећују укућане. Истовремено риба је и симбол плодности па према томе и симбол живота.

 

 

На бадњој вечери посебну улогу су имали и ораси. За орахе су везане многе магијске радње. Тако, на пример, у Соколовцу, након бадње вечере, укућани се најпре прекрсте а затим бацају орахе у углове собе. Другим речима, они су овим бацањем у ствари крстили собу орасима. По народном веровању то се чинило да би се чули лопови када буду долазили у крађу. Такође и народном веровању, дрво ораха и његов плод имају хтонички карактер. У пољадијским селима обавезно јело на бадњој вечери био је мед. Мед су јели сви укућани како би им била слатка цела година и да их добро служи здравље.

ж) Коледари

Постоји обичај у Клисури и Пољадији да падом мрака по селу “лутају” коледари, појединачно или у групама, које су биле организоване још уочи божићњег празника, пре неколико дана, или се то зна још од прошле године. Обичај коледарења у Клисури је старијег порекла. Етнолози тврде да овај обичај знају сви словенски народи, а нарочито је развијен међу Јужним Словенима. Као коледари у клисурским и пољадијским селима јављају се превасходно деца или омладинци. Превасходно иду у групама од по двоје, троје па и више дечака и девојчица. Приликом коледарења они рецитују и певају пригодне песме. Коринђаше су домаћини радо примали у кућу. Ретке су биле породице које су одбијале коледаре. Коледари у клисурском селу Свиници улазе у кућу, седну на под, домаћица им пружа сито са кукурузом. Они окруне кукуруз и бацају га кокошкама. Потом коледари џарају ватру и говоре: “Да се роде јаганци, телад, пилићи и свиње”, а домаћица им даје суве шљиве, јабуке, бомбоне и орахе.

 

 

Ево једне коледарске песме којаје забележена у селу Соколовцу:

 “Добро вечe, добри газдо, Ми идемо тамо-амо
Па смо дошли да вам попевамо:
Синоћ нам се Христос роди,
У јаслини, у сламици.
Дајте нам, дајтe нам!
Шта ће нам дa дaмо:
Кобасицу у торбицу,
Орахић у џепчић ”,

У Љупкови забележили смо варијанту на пређашњу песму коју коледари певају на Бадње вече. Сличан текст може се чути и у другим клисурским селима:

“Добро вече, добри газдо,
Ми смо дошли да јавимо:
Родио се Исус Христос у шталици, у јаслици.
Прелетела два анђела па донела два камена.
Два камена oд мермера,
Сазидаше свету цркву:
У тој цркви никог нема само Стева и Никола.
Свети Стева службу служи а Никола cвећe пали.
Ако ј’ колач, да чекамо,
Ако је жарач, да бежимо! ”

Како у Клисури, тако и у Пољадији, српски живаљ живи у заједници са румунским народом. То је учинило да се многи обичаји преламају, мешају, позајмљују. Утицај се осећа и у коледарским песмама, па се могу чути и овакви стихови, забележени у Љупкови:

 

 

“Ој колендре, колендрице,
Дај ми мало кобасице! ”

Свакако да је најраспрострањенија коледарска песма у Клисури она са стиховима које могу изговорити и деца предшколског узраста:

“Ја сам мали чича Пера,
Ујела ме жута кера;
Kaд претрчим преко мора,
Дај ми, газдо, неки ора!
Куј један, куј два,
То ћу све да примим ја!
Ако је колач да чекамо,
Ако је жарач да бегамо! ”

Упоредо са коледарима и коринђашима-певачима, у Клисури и Пољадији распрострањен је и обичај ношења “вертепа” или како се то у народу каже “црквице”. Обичај је познат и код других сународника. Изгледа да је за ове крајеве “вертеп” постао знатно распрострањен тек нешто касније, између два светска рата. У неким селима овај обичај је познат и под називом “бетлехем”, а то је назив који се може наћи код католика…

 

 

…У клисурским и пољадијским селима људи славе Рождество Христово (Божић) три дана и овај се празник сматра у народу највећим празником у години. Најважнији и најсвечанији је први дан Божића. За овај дан постоје неколико значајних народних обичаја као што су: доношење “неначете” воде са бунара или извора, мешење чеснице, одлазак у цркву, долажење положајника и обредни божићни ручак. Први домаћинов посао на Божић ујутру рано јесте одлазак на бунар или извор по “неначету” воду. У појединим клисурским местима ту воду називају и “здравље”. Од неначете воде потом је домаћица месила чесницу, а укућани се умивали таквом водом. Доношење воде о Божићу са извора или бунара, као и веровање у њену магијску моћ, има, свакако, корене у паганству, када су поред биља и камења били обожавани и извори, па и бунари. Отуда веровање да се око извора и бунара окупљају разна натприродна бића (духови и демони). Пре божићњег свечаног ручка, свака би домаћица замесила и испекла чесницу. Чесница је негде погача од пшеничног брашна, а у клисурским местима то је била понајчешће “проја” која се готови од кукурузног брашна. На први дан Божића већина укућана одлази у цркву да би присуствовали светој литургији и да би се причестили. У клисурским селима се обичава да на тај дан појединци поклањају паре за свету цркву и за срећу и здравље својих укућана, ради праштања грехова и за успомену оних који су умрли. Код куће остаје једино домаћица која ради око спреме ручка, а који је сада мрсан.

 

 

Ручак је најсвечанији тренутак првог дана Божића. За божићни ручак припремају се обично следећа јела: говеђа или пилећа супа, сос, кромпир, живинско или говеђе кувано месо, сарма и наравно, печење. Све се то свршава разноразним колачима и тортама. У пољадијским селима, првог дана Божића особа која прва дође у кућу сматра се да је то положеник. Тада га ставе у средину собе па га посипају пшеницом и кукурузом испољавајући на тај начин жељу да им година буде родна и плодна. Потом му дају колачиће који су били благовремено за њега спремљени. У Свиници, где не знају за обичај са “положајником” како је то у другим клисурским селима као што су Стара Молдава и Љупкова, ипак првој особи која дође у кућу на Божић, укућани дају сито са кукурузом који он баца у ватру и џарајући је говори: “Господ Бог да да здравља да се плоде свиње, пилићи, говеда”.

 

 

Други дан Божића нема посебних народних обичаја. Једино је значајно што се на тај дан омладина и младеж санка на саоницама са коњском запрегом а мушкарци јашу своје вранце. Другог дана Божића су удате кћери одлазиле у посету својим родитељима.

Трећег дана Божића домаћице почисте собе а сакупљену сламу дају домаћину (у Соколовцу то се даје најстаријем сину) да је носи у виноград како би те године, по народном веровању, виноград боље родио. Божићни празници се обележавају и заједничким весељима, културним приредбама и игранкама. Поготово то важи за нова времена.

 

Извор: Борислав Ђ. Крстић, Народни живот и обичаји Клисураца и Пољадиијаца, Темишвар, 2015.

Поделите: