КАКО ЈЕ БЕСЕДИО АМФИЛОХИЈЕ КАО ЕПИСКОП БАНАТСКИ

КАКО ЈЕ БЕСЕДИО АМФИЛОХИЈЕ КАО ЕПИСКОП БАНАТСКИ

Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао је Амфилохија маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Верни народ Баната га је дочекао с поштовањем, фијакером, белим платном по којем је ходао и великом љубављу.

Стојећи пред Вама, Ваша светости, и поштовани оци и браћо Архијереји, као и пред свима изабраним, на свету службу Божју сабраним народом Божијим, свим бићем осјећам, да преко свих Вас и кроз Вас, као и кроз своју свијест и савјест, стојим пред лицем живога Христа Бога свуда присутнога, но по Његовој ријечи, на изузетан начин присутнога ондје гдје су два и три сабрани у свето Његово име.

А овдје данас нису сабрани у Његово свето име само „два-три“. Сабрана је Црква Божија, и то не само престонога града Београда, него и много шире од њега; уз то, не само из једног, него од више народа; овдје данас имамо и Срба и Грка и Руса и Румуна, посталих у Цркви једним јединственим народом Божијим.

Стојећи, дакле, у овом светом тренутку пред живоносним Ликом Христовим, огледаним у овом светом и неуништивом Огледалу, посведоченим и откривеним овим светим Сабрањем, хтио не хтио, мјерим себе и свој живот безмјерном мјером тога Лика. И схватам да сам Њиме и Његовим даровима оно што јесам, а да сам без Њега – прах и пепео. Њиме мјерећи себе и свијет око себе, истовремено постављам самом себи питање светог Апостола: „Ко те истиче? Шта имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш, као да ниси примио!“‘ (1 Кор. 4, 7).

Заиста, шта имам што нијесам добио?

Шта имам на себи и у себи, чиме бих се могао похвалити и што бих могао назвати мојим? Своје биће? Нијесам ли изведен из небића у биће тајанственом силом и дјејством вјечне Ријечи Божје, првобитним стваралачким актом, уткане у прадубину свијета и човјека? Није ли та чудотворна сила и дјејство стваралачке божанске Ријечи постала дјелотворна и животодајна, по ко зна који пут, и у сусрету мојих родитеља, и тако настао ја, угледавши свјетлост Божијег дана, још једна икона на тајанственом иконостасу ове чудесне васионе?

А да бих, наставши, опстао и узрастао, колико ли је за то требало сунца и материног млијека, хљеба и воде, родитељске и само Бог зна још чије љубави и жртве? Свака тварца, нарочито словесно људско биће, не само што је „изаткано у дубинама земаљским“, већ је саткано од цијелог неба и цијеле земље, носи у себи, преноси у себи све знане и незнане свјетове, видљиве и невидљиве, хранећи се и растући њима и урастајући у њих.

Радује ме, и благодаран сам Богу што ми је мајка Милева данас овдје. Управо што је изашла из болнице. Родила је петнаесторо дјеце а деветоро одхранила, у времену, у коме је, по пјеснику „душа на памук чупана“ а хљеб у братску крв умакан, у зло и отровно доба, у коме је „крв брацка огњиште потулила“ и „међу браћом крвљу прокопани“ шанци и јазови.

Хранила ме њена материнска љубав и бринула се о мени и у тој својој саможртвеној бризи, пронијела ме, још док сам био у њеној утроби, поред ћивота Светог Василија Острошког – Чудотворца.

Кад сад размишљам о том свом предрођенском сусрету са Светињом Острошком, не могу се отети увјерењу, да је управо његов свети квасац заједно са Квасцем Светог Крштења, била она сила која је сачувала моју душу, да не подивља и да се не усмрди на распућима овога свијета.

А мајка? Она је чак и оног дана и часа, када ме свештени Сабор Архијереја бирао на ово апостолско служење, налазећи се на операционом столу, још једном уткивала своје страдање у моје будуће служење.

А мој покојни отац Ћиро? Од њега сам примио, не само живот, него и темеље вјере, скупље и драгоцјеније од хиљаду живота. У она ратном распамећеношћу поремећена послијератна времена, када су се многа срца устрашила, престравила и заумила, он је био један од ријетких у мом родном крају који је остао до краја вјеран српској Лаври Немањића на ријеци Морачи, и себи. Признајем и исповиједам: Да није било њега и његове стамене вјере, ја не бих био данас овдје гдје јесам, нити бих стајао на овом мјесту на коме стојим. Кад мислим на њега и на његову стамену вјеру, увијек се сјетим разговора, нас, његових синова с њим, у предвечерје једног љетњег дана шездесетих година. Повела се ријеч о вјери: да ли је треба скривати, као што то, вај, многи раде у наше вријеме, или је треба јавно исповиједати и свједочити.

Отац је дуго слушао нашу препирку, па ће на крају рећи: „Слушајте, ђецо! Ето, имам вас седам синова. Ако затреба, спреман сам да за вас дам и посљедњу кап крви. Али, ако би ми неко рекао: ево ти, бирај – или се одреци Христа, или ћемо ти побити сву ђецу! одговорно бих му, без двоумљења: Ето ти ђеца. Господ дао, Господ узео. Нека је благословено име Господње! Али, ја се Христа одрећи нећу!“

Знам и осјећам, душа му се данас радује на небесима. Да је још овдје на земљи, ово би био, за њега, најсрећнији дан његовог живота.

Шта још да кажем и овоме да додам?

Колико је у мени уткано духовних и тјелесних предака мојих? Колико старања и знања, мојих учитеља, од Основне школе па кроз цио мој досадашњи живот! Колико сам искуства и мудрости, забадава, добио преко књига које сам читао; искуства мукотрпно стицаног од безбројних покољења, која су живјела прије мене, обдаривши ме њиме!

Макар чудно изгледало, али ћу и ово рећи: За дивни дар сматрам и оне ђетиње сузе, кад се онај неразумни наставник, не знајући шта чини, ругао пред тридесеторо дјеце на домаку Морачког Манастира, мојој вјери и газио по мојој дјетињој савјести. Кроз њих је моја душа почела да одстрадава вјеру, као што је одстрадава до данашњег дана, и душа многе дјеце мени сличне, гажена сљепилом неразумних учитеља. Опрости им, Оче, јер заиста не знају шта чине!

Сјећајући се оних који су оплодили и трудили се да мој живот испуне праним садржајима, не могу а да не поменем мога духовног оца, Старца Јустина Ћелијског. У моменту у коме сам се налазио, на жеравичном раскршћу живота, он ми је својом пламеном ријечју и живим примјером посвједочио живоносни Христов лик, открио ми га као срце живота и васионе и извориште сваке словесности. При том ми је указао и увео ме у тајну „узрастања у мјеру раста висине Христове“, и тајну живљења „са свима светима“, живљења, којим се обесмрћује и осаборњује људско биће. Открио ми је и Цркву као свеобухватну тајну живота и свијета, са њеним живим и непресушним Предањем, и скренуо ми пажњу на непоновљивост и сву важност светоотачке мисли и светоотачког духовног искуства. Отворен за бесконачност и вјечност, Отац Јустин је ишао испред свога времена и својих савременика, зато он припада младости и будућности.

Сусрет са љепотом швајцарских гора и са древним Римом и његовим катакомбама, убијељеним мученичком крвљу првих хришћана, био је за мене нови дар од Бога и ново проширење хоризонта.

А шта да кажем за сусрет са широком и крстоносном руском душом, остварен кроз њену књижевност и богословље, кроз Достојевског и њене новомученике?

Седмогодишњи, пак, боравак у православној Грчкој и Светој Гори, био је за мене и постао нова бања Витезда. Ту сам по први пут доживио хришћански Народ и његово ненадмашно литургијско заједништво, и по први пут схватио шта значе ријечи Апостола Павла – да у Цркви нема „Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака, него да су сви једно у Христу Исусу“. Тамо сам, преко руку овдје присутног митрополита кефалонијског Прокопија, примио најдивније дарове, које човјек може да добије на земљи: монашки постриг, ђаконски и презвитерски чин.

А Света Гора? Шта да кажем о том дивном огњишту светих врлина и чудесној радионици и ликоливници најсавршенијих бића, светих христоносних људи! Тој радости и вјечном прољећу душе моје, које ме и данас овдје обдарило празником Свих Светих на Светој Гори просијавших и присуством Старца Никанора Хиландарца, о. Василија Ставроникитског игумана, о. Алексеја, игумана Ксенофонтског, о. Фотија Григоријатског и других отаца!

Са својим светињама и светим људима, којима нијесам достојан одријешити ни ремење на обући њиховој, са њеном пустињом и скитовима, Великом Лавром и Хиландаром Светог Саве и Симеона, који су нас као народ уписали међу богољуде; са Старцем Пајсијем мојим – и само име његово је сладост за срце и душу – та и таква Света Гора, јединствена је на овој земљи. Гора преображења. Чуварка праве вјере и живљења, правог опредјељења човјековог.

Куд год да кренем кроз свој живот, све дар до дара, све добротвор до добротвора!

Нијесам ли и данас обдарен преко Вас Оци Архијереји Цркве Христове епископским чином апостолског служења? Није ли ме Господ обдарио и Вашим бројним присуством, браћо и сестре, присуством молитвеним бројних епископа Српске Цркве, бројних свештеника и монаха, монахиња и вјерника?

Сваки часни лик овдје присутан, за мене је радост и утјеха и укрепљење. И не само овдје присутни, него и свако људско лице с којим сам се сретао кроз живот, на правом мјесту и у право вријеме, уграђено је у мени, као радост и утјеха. И као сведрагоцјени Божји дар, кроз кога ми се открива Божја тајна, и у њој тајна нашег људског живота, пуног истинског смисла само онда када и уколико се догађа и одвија на мјесту и у оквирима безграничних простора вјечне и боговјечне Заједнице и светог саможртвеног заједништва.

И тако, обдарен словесним бићем и животом, сунцем и материним млијеком, цвијетом и дјетињим оком, вјером драгоцјенијом од живота и свим оним што јесам и што имам, а што је добро, ништа друго ми не преостаје до да понављам ријечи Апостола: „Шта имаш што нијеси примио, а ако си примио, што се хвалиш као да нијеси примио?“

И да благодарим Бога, у Светој Тројици благословљенога, за сва добра која ми је подарио, и за све Вас, за сва људска бића што ми је подарио за вјечну браћу и сабраћу. Када год сам, макар крајичком свога бића, доживио и предосјетио дубљу скривену истину живота, осјетио сам да је благодарност једини истински начин људског постојања, бесмртна благодарност за све и сва.

Благодарећи, дакле, Христу Богу на свим даровима, од данас сам призван да му благодарим још и зато што ме ево овако слабог и немоћног изабрао, да будем, као Епископ Цркве, свједок свете тајне Његовог живоносног присуства у бићу и у историји човјека и свијета.

Знам и свјестан сам да бити епископ, значи прије свега и изнад свега: надгледати и стражити над свим трептајима свог сопственог бића и своје душе. Они мудрији и свјеснији самих себе и свих амбиса у себи и око себе, цијелог свог живота се баве само тим послом. Ја сам се, ево, дрзнуо, да се прихватим стражења, не само над мојом него и над душама и срцима других људи. А по ријечима Хамлетовим Полонију: тешко је и претешко невјештоме на свирали свирати, а камоли на људској души…

Свети пак боговидац Симеон Богослов, овако дрске, као што сам ја, тј. све оне који се прихватају руковођења другима, прије него што су себе очистили и опитно се сусрели са истином живога Бога, назива – безумнима. Налазим само једно оправдање свога безумља и дрскости: Нијесам тражио ово служење, примам га избором Свештеног Сабора Цркве Српске.

Изабран сам за епископа града Вршца и благословене земље банатске. Увјерен сам да ми је Бог баш њу подарио, да би њеном ширином и ширином питоме банатске душе обогатио и проширио своју душу. Један од овдје присутних епископа, рече ми: „Добро је да ти који си са брда, доживиш и упознаш да је Бог и равницу створио!“

Знам да је од данас моја судбина везана за судбину банатског народа и да ће Бог на Страшном суду тражити крв његову из мојих руку. Као новоизабрани епископ мјесне Цркве банатске, и тога сам свјестан, да сам од данас суодговоран и за цијелу помјесну Светосавску цркву српску, и за цио њој духовно повјерени српски народ, ма гдје се налазио. Издао бих своје епископско звање и служење, ако радости мога народа не би биле и моје радости, и ако његова страдања не би била и моја страдања, Од оних давних до најновијих; од оних косовских, старих, до недавног језивог набијања на колац Ђорђија Мартиновића из Гњилана. Његова рана продубљује предубоку рану у овом храму, преко моштију присутног Косовског великомученика цара Лазара, истовјетну у души мога народа и мојој, са оном ђакона Авакума и Вукашина из Клепаца. Знам и то, да сам као епископ призван да зацјељујем ране, али и да мирим живе и мртве, да мирим гробове мртвих, јер неће бити мира мртвима док се у њима покајањем и праштањем не помире живи. А од мирења, васкрсавања и просвјетљавања, злом узнемирених, умртвљених и потамњелих душа, нема и не може бити свјетлијег звања и призвања на овој земљи.

Banatsko klasje
Банатско класје. Фото: Зоран Међо

Примајући одговорност за Цркву у Банату и саодговорност за Цркву и народ Српски, истовремено, и то знам, од данас постајем епископ једне свете, саборне и апостолске Цркве православне, васељенске, у свој својој пуноћи данас овдје сабране и присутне у тајни Литургије по цијелом свијету раширене и уткане у живот и судбину многобројних племена земаљских, и народа.

Моје призвање је од данас апостолско, што значи универзално призвање и одговорност. Као насљедник светих Апостола, дужан сам да испуњавам са радошћу заповијест Господњу: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам нам заповиједио“ (Мат. 28, 1920) Хришћанско и епископско служење по својој природи и размјерама увијек христолико: засновано на богочовечној саможртвеној љубави, оно је као и литургијски принос, приношење за све и сва и служење свима. Брига о човјеку мјереном вјечном мјером и смислом, а у Христу Богочовјеку су сви људи – Један Човјек, и то је главна брига сваког хришћанина, првенствено хришћанског епископа.

Будити у људима свијест и самосазнање да је у Христу Богочовјеку људско призвање вјечно и безмјерно, чувати и развијати у њима вјечни, богочовјечни лик човјеков, спречавати да он буде замрачен заљубљеношћу у пролазност, лажним идејама и лажним живљењем, спречавати да осакаћени лик човјеков постане мјера и отровна догма живота, распламсавати у човјеку неуништиву вјеру и наду – ето то је призвање православног епископа, то је од данас и моје свето радосно призвање и дужност.

Свјестан сам, ступајући на ову дужност, својих моћи и немоћи, својих граница. Но, крепост је моја и пјеније – Господ, и нада да ће ми Он бити на спасење, молитвама Пресвете Дјеве и свих Светих Пророка, Апостола и Мученика.

Уздајући се у Господа Спаса мога и у неуништиву снагу Свете Саборне Цркве Божје, као и у молитве свих вас овдје присутних, смјело изјављујем пред Вама и пред Анђелима и пред лицем Христа Бога, почетка и свршетка свега постојећег: Спремно је срце моје, Господе, спремно! А Тројичном Богу, Оцу, Сину и Духу Светом, дивном у дјелима руку Његових и Светима Његових, дивном и предивном и у овом данашњем светом Сабрању, нека је благодарност, слава и част, сада и увијек и у све Вјекове.

Амин!

Преузето са сајта Вршачкакула.рс

Поделите:
ИСПУЊЕН ЗАВЕТ СРБА ДАТ СВЕТОМ САВИ У НОВОМ ВЕКУ – ТРИЈУМФ ПРАВОСЛАВЉА

ИСПУЊЕН ЗАВЕТ СРБА ДАТ СВЕТОМ САВИ У НОВОМ ВЕКУ – ТРИЈУМФ ПРАВОСЛАВЉА

У храму Светог Саве и око грандиозног сакралног објекта радови су у завршној фази, а мозаик који се простире на површини око 15.000 квадратних метара завршен је и величанствено изгледа, по чему jе храм јединствен у православном свету, а можда и у светским оквирима. Храм је већ сад добио репутацију нове Свете Софије.

Друштво које се подухватило реализације идеје за изградњу храма на Врачару било је основано далеке 1895. године, триста година после спаљивања моштију Свеног Саве од стране исламске отоманских власти. Идеју је дао Србин римокатолик из Дубровника Матија Бан. Све до почетка 20. века конкретних пројеката није било, било је само јасно да изградња треба да буде монументална и изведена у византијском стилу. Убрзо су започели Балкански ратови, започео је Први светски рат и чинило се да ће идеја пасти у заборав. Изградња је коначно започела тридесетих година двадесетог века у преиоду Краљевине Југославије.

Године 1935. тадашњи патријарх СПЦ Варнава заједно са властима тадашње Краљевине Југославије донео једну конкретну одлуку да се почне са градњом грандиозног храма. Заиста исте 1935. године је почела градња тако да је до 1939. подигнут први и основни темељ храма Светога Саве благодарећи тадашњем патријарху Гаврилу. Међутим 1939. Почео је Други светски рат. Практично подигнути су били темељи местимично до 11 метара до кобне 1941. године и напада Немачке.

За време Другог светског рата унутар храма, у његовом основном простору су немачке нацистичке трупе држале аутопарк својих јединица. То се исто десило и после Другог светског рата, када су нове комунистичке власти исто то чиниле. Нове тоталитарне идеологије су дакле биле противне било каквом верском и религиозном напретку. Јосип Броз Тито није дозволио да се подизање храма настави. Руководство Србије после Титове смрти омогућило је 1985. Године, наставак изградње храма.

Потом деведесетих година прошлог века нестала је СФРЈ, уследиле су сецесије република и крвави конфликти, санкције СРЈ.  Тек пред крај прве децније 21. века храм је био практично дограђен, подигнута је монументална купола. Монументални храм је добио своје небо али су сиве бетонске конструкције са огромним површинама деловале изнутра беживотно и недовршено.

Јасно је било да ће бити потребно много времена и средстава да се то учини. Уследио је петооктобарски преврат, економија деструкције је била на снази у виду дивље приватизације али послови око уређења храма нису прекидани. Србија се суочила након распада заједнице са Црном Гором са финансијским проблемима и јасно је било, да је тешко да сами издржимо пројекат живописања храма. Да би сами доведели градњу до самог краја, требале би деценије. Родила се идеја да се потражи помоћ од браће. Упућен је позив и као много пута у историји Руска Федерација се одазвала. Велика, обновљена Русија је имала визију завршетка градње храма Светога Саве и потписан је уговор о сарадњи који је успешно реализован.

Овим чином градња храма Светога Саве у Београду превазишла је националне оквире Срба и Српске Цркве. Он је постао свеправославан, свесловенски и свечовечански пројекат. На прагу смо ове 2020 године завршетку храма Светога Саве и испуњењу завета. Ово је према свим оценама велики тријумф православља.

Петровград.орг

Поделите:
АРХИМАНДРИТ ЛАЗАР АБАШИДЗЕ: ШТА ТРЕБА ДА ЗНА СВАКИ ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИН – КОЈА ЈЕ ЦРКВА СПАСОНОСНА

АРХИМАНДРИТ ЛАЗАР АБАШИДЗЕ: ШТА ТРЕБА ДА ЗНА СВАКИ ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИН – КОЈА ЈЕ ЦРКВА СПАСОНОСНА

Којој Цркви су дата обећања непогрешивости и вечности? Другим речима, која је Црква спасоносна? Несумњиво је да само она Црква може бити призната за “стуб и утврђење истине”, односно за спасоносну Цркву, којом руководи и коју спасава Сам Господ, јер Спаситељ каже: “Без Мене не можете чинити ништа” (Јн. 15, 5); Господ је, по сведочанству апостола Павла Спаситељ само оне Цркве која се по речи Божијој назива Његовим Телом: “Христос је глава Цркви, и Он је Спаситељ тијела” (Еф. 5, 23).

1. Истинита Црква је једна

“Истинска Црква, изворна и древна је једна… Јер као што је један Бог и један Господ тако се и истинско достојанство огледа у јединству сличном јединственом Начелу. Дакле, јединствена Црква коју јереси покушавају да расеку на многе делове по (јединству) је слична природи Јединственог. Ми древну католичанску Цркву називамо јединственом по њеној суштини, по њеном поимању и по начелу и превасходству.” Св. Климент Александријски (1, 31).

2. Истинита Црква је света, њоме управља благодат Светог Духа

“Црква је заједница православних верника крштених у име Исуса Христа, коју је Он сам основао непосредно и посредством светих апостола, коју Он Сам оживљава и води ка вечном животу: видљиво – посредством духовних пастира, кроз учење и свештене радње и управљање, и заједно с тим и невидљиво – посредством сведејствујуће благодати Свесветог Духа.” Митрополит Московски Макарије (4, 306).

“Света саборна Црква свуда и у потпуности предаје све оно учење које људи треба да знају, учење о видљивим и невидљивим стварима, небеским и земаљским, она цео људски род води ка истинској вери, она свуда лечи и исцељује све врсте грехова, има у себи сваки вид савршенства – у делима, речима и свим духовним даровима… Само она у целом свету има безграничну силу. У њој ћемо ми, примајући поуке и водећи добар живот стећи Царство Небеско и наследити живот вечни.” Светитељ Кирил Јерусалимски (Поуке оглашенима 18).

3. Истинска Црква је саборна (католичанска)

“Црква се назива саборном зато што се налази у целој васељени с краја на крај земље.” Светитељ Кирил Јерусалимски (Поуке оглашенима 18).

“Црква је једна на свој земљи и мору, зато у молитви и кажемо: за свету и јединствену, католичканску и апостолску Цркви, која се простире с краја на крај васељене.” Блажени Теодорит (4, т. 3, 316)

4. Истинска Црква је апостолска

“Треба остати у оној Цркви коју су основали апостоли и која постоји све до данашњих дана.” Блажени Јероним (4, т. 3, 320)

“Не сме се тражити од других истина која се лако може наћи у Цркви, јер су у њу апостоли положили све што припада истини, тако да свако ко жели може да прими од ње пиће живота.” Св. Иринеј Лионски (1, 26)

5. Истинска Црква је православна

“Православље је истинско Богопознање и Богопоштовање, прослављање Бога и клањање Богу у Духу и Истини, православље је прослављање Бога истинским познањем Њега и поклањањем Њему, православље је прослављање Бога од стране човека, истинског слуге Божијег којем се дарује благодат Свесветог Духа. Дух је слава хришћана. Где нема Духа нема ни православља.

Православље је учење Светог Духа које је Бог дао људима ради спасења. “Ко хоће да се спаси пре свега треба да се држи католичке вере, јер ако њу неко не сачува целу и непорочну без сваке сумње је да ће погинути,” говори Атанасије Велики.” Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) (6, 78).

“Света православна Црква је ризница блага спасења. Све што ти је потребно за спасење наћи ћеш у њој, и само у њој. Осим ње ни Сам Господ не даје ова блага. Његова воља је била да тако уреди. Поставши Глава Цркве Он не делује на други начин на наше спасење осим кроз ово тело Своје. И не тражи према благу спасења другог пута. Њега нема.

Господ Спаситељ као ипостасна Премудрост, донео је у Себи Самом на земљу, из тајних ризница Триипостасног Божанства сву спасоносну премудрост. Али је није задржао сакривену у Себи Самом, већ је од почетка предао апостолима, заповедајући им да је предају свим верницима из свих паганских народа! Апостоли су је предали свом скупу верника, заповедивши својим наследницима да је чувају. И Црква је постала стуб и утврђење истине која настанивши се у њој, у њој пребива и остаће у њој до краја века. Хоћеш ли да спознаш ову премудрост? Иди у Цркву православну, верну чуварку свега што су предали апостоли – и у њој се поучавај.” Светитељ Теофан Затворник (8, 237).

“Премилосрдни Бог остварује спасење православних хришћана помоћу православне вере, добрих дела и Своје благодати. Православна вера је она коју садржи једино света апостолска Црква и без ове вере се не може спасити нико ма ко то био. Добра дела су јеванђељске заповести, без којих се, као ни без православне вере, нико не може спасити: вера православна без добрих дела је мртва, и добра дела без православне вере су мртва. Онај ко хоће да се спаси мора да сједини једно с другим, и да на тај начин благодаћу Христа Бога Који је рекао: “Без Мене не можете ништа чинити”, достигне спасење. Преподобни Пајсије Величковски (11, 237-238).

“Познавање учења православне Цркве је најнеопходније знање за сваког православног хришћанина и мора трајати целог његовог живота.”

“У православној Цркви се предаје исто оно учење које је Бог открио у светим књигама Старог и Новог Завета и у светом предању; које су изнели и објаснили свети оци Цркве и на седам васељенских и девет помесних сабора и које је увек чувала и све до сада чува само православна Црква у свој чистоти и целини.”

6. Нигде ван православне Цркве нигде се не могу примити благодатне силе за спасење и није се могуће спасити

“Ипостасна Премудрост Божија, створивши себи дом свете Цркве утврдила је у њему седам стубова (оделења) и све оне који јој долазе по призвању обилно храни и поји својом разноврсном благодаћу. Седам је извора благодати, али два од њих теку неодвојиво од тока читавог живота онога ко се спасава. То су тајне покајања и светог причешћа које души дају благодат оправдања и благодат освећења – благодати које су најважније за спасоносан живот. Оне развијају, укорењују и узвишавају у човековом духу све што је потребно за спасење. И што их чешће неко користи тим успешније сазрева његов духовни спасоносни живот. А без тога он брзо зараста у коров, вене и суши се. Видиш ли шта је поверено светој Цркви?! Немој ни помислити и ником другом не дозвољавај да мисли да се без живе везе са Црквом може остварити спасење, када се без ове везе са њом нигде не могу добити благодатне силе за спасење. Да, живо општење са Црквом је примање ових сила кроз њене тајне. Због тога је живо општење са светом православном Црквом неопходно исто онолико колико је потребно удостојити се благодатних сила ради спасења.” Светитељ Теофан Затворник (8, 240).

“Ко није међу Христовим удовима не може стећи хришћанско спасење. Може се имати почаст, могу се имати тајне, може се певати “алилуја”, може се одговарати “амин”, може се држати јеванђеље, може се имати и проповедати вера у име Оца и Сина и Светога Духа, али нигде осим православне католичке Цркве се не може наћи спасење”. Блажени Августин (Прилози делима светих отаца. 1843, стр. 236).

“Грех људи који не чувају савез и искрено општење са Црквом чак и ако би они пошли и у смрт због исповедања Имена Христовог, неће се опрати ни самом крвљу, неизбрисива и тешка кривица раздвајања се не чисти чак ни страдањима. Онај ко се налази ван Цркве не може бити мученик, онај ко оставља Цркву која ће царовати не може бити удостојен царства”. Свештеномученик Кипријан (1, 438).

7. Православна Црква ће до краја векова остати дом спасења

“Црква неће на овој земљи остати за кратко време већ до краја века… Црква неће бити побеђена, неће се искоренити, неће подлећи никаквим искушењима док не наступи крај света.” Блажени Августин (Прилози делима светих отаца. 1843, стр. 236).

“Блажена си, Цркво верних: јер је Цар царева утврдио у теби Свој дом. Твоје се основе никада неће поколебати, јер је Господ стражар твој. Ни врата пакла те неће надвладати, ни грабљиви вуци не могу да савладају или ослабе твоју тврђаву. О, како си велик, доме Божји! Како си предиван!” Преподобни Јефрем Сирин (Дела…)

Извод из душекорисног дела блаженопочившег архимадрита Лазара Абашидзеа – За оне које имају уши да чују приредио Петровград.орг

Поделите:
ПРАВОСЛАВНА САХРАНА ПОКОЈНИКА И ПОМОДНИ ТРЕНДОВИ

ПРАВОСЛАВНА САХРАНА ПОКОЈНИКА И ПОМОДНИ ТРЕНДОВИ

У савремено доба неретко се дешава да се на православним гробљима спроводе сувишни „српски“ обичаји, непознати у давна времена, а као знак неког новог, помодног тренда. Који су то све обичаји око покојника и обележавања свих њему посвећених дана, а да су сасвим отуђени од Цркве, вере и искреног поштовања преминулог?

Дужност хришћанска налаже да се у молитвама сећамо наших покојника, да се молимо Богу за покој њихових душа, палимо им свеће, држимо парастосе и помене, подижемо им споменике као обележја на гробовима и да њихове гробове држимо у пристојном и уредном стању. Све ово налази се у оквиру Црквеног канона.

Чини се да ниједан народ нема тако немаран однос према гробовима својих сродника као Срби. С једне стране, тај немар је апсолутно запостављање гробних места, које укључује њихово необележавање и неодржавање. С друге стране, у појединим крајевима Србије иде се у другу крајност. На гробљима се подижу скупоцени споменици, капеле новокомпоноване архитектуре, које више личе на викендице у којима има све оно што има и у дому – фрижидери, телевизори, кревети… Ово је ружан обичај.

Споменик треба да буде скроман са хришћанским обележјем у облику Kрста. Много је важније сећати се својих умрлих у молитвама, а чинити добра дела за покој њихових душа помагањем сиротињи, давањем прилога црквама, болницама, домовима за незбринуту децу и другим хуманитарним установама.

Што се тиче става Цркве око опела и сахране покојника, за Цркву је најважније жито, вино и сам чин опела. Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника и за опроштај грехова његових које је као човек у животу учинио. Важни су и помени који се врше од куће до гробља, јер је помен, такође молитва.

Гроб патријарха Павла, манастир раковица

Међутим, у неким крајевима Србије, за погреб су везани бројни сувишни и штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем Цркве. Тешко је у народу мењати такве обичаје, нарочито оне који су вековима присутни, али у новије време заводе се нови обичаји, који се лако могу мењати. Један од таквих је и куповина венаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани. И једно и друго изискују велике издатке, а потпуно је сувишно. Много би боље било да се новац за куповину венаца преда домаћину или тој кући, што би добро дошло у сношењу трошкова сахране.

Такође се уобичајила велика и обилна припрема јела и пића за сахране, па се дешава да, када се гости наједу и напију, сахрана се претвори у гозбу, а учесници у пијаном стању почну да се недолично и неприкладно понашају. То је недопустиви грех према покојнику и његовој родбини. Против оваквих појава треба да се боре сви озбиљни и богомољни људи у српском народу. Поменућемо и обичај у неким крајевима Србије, када народ долази са гробља, да се сачекује у дворишту где сви перу руке, узимају угљен од жара, па га преметну у рукама и пребаце преко себе. То је остало из времена када су Србијом харале заразне болести и на тај начин се по наредби грађанских власти вршила дезинфекција. То данас није обавезно чинити. Добро је само припремити воду и пешкир ако нема чесме или купатила да народ опере руке, што је основ хигијене.

За четрдесетодневни парастос такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање “душног брава”. То не спада у црквене и верске обичаје. Под те обичаје се једино као циљ клања може подвести и оправдати да се нахрани сиротиња, као добро дело за покој душе умрлога. Све остало је чист пагански, нецрквени обичај везан за жртвоприношење.

После шест месеци или једне године, такође се могу вршити молитве, односно парастоси за умрле. Тада се, као и за четрдесети дан, припрема жито које освећује свештеник, излази се на гробље, пале се свеће и прекађује гроб. Парастоси се могу одржавати и чешће, а гозбе ни у тим поводима нису Црквени обичаји.

Извор: spc-altena.de и Србија Јавља

Поделите:
ПРОТОЈЕРЕЈ ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ: КЊИГА О МОЛИТВЕНИКУ БАНАТА УГОДНИКУ БОЖИЈЕМ РАФАИЛУ

ПРОТОЈЕРЕЈ ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ: КЊИГА О МОЛИТВЕНИКУ БАНАТА УГОДНИКУ БОЖИЈЕМ РАФАИЛУ

Српска православна црква у ореолу својих светитеља, прославља и прекрасног угодника Божијег, покровитеља и молитвеника Баната, преподобног Рафаила Банатског.

Живећи на земљи, старац Божији је поучавао, тешио и исцељивао оне, који су му долазили с вером, надом и љубављу, крепио и уразумљивао оне, који су желели да победе грех. Из келије нашег старца Рафаила ни један човек није отишао без утехе. Чврсто верујемо да он и данас приноси наше молитве пред престо Свемилостивог Спаситеља, и да ће се тиме поспешити наше духовно обнављање и исцелење.

Ове године Господње, о празнику Преоподобног Рафаила Банатског, изашла је из штампе нова монографија, која представља проширено и допуњено издање књиге „Преподобни Рафаило Банатски исцелитељ; житије, служба, акатист“ из 1989. године.

Нова књига приређена је са много љубави, а са благословом и под рецензијом Његовог Преосвештенства Епископа банатског Господина Никанора, поводом 55-те годишњице од канонизације нашег дивног светитеља, и првенствена њена намена је богослужбена и мисионарска употреба. Као издавачи се појављују Српска православна Црквена општина Зрењанин, Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“ и Школа Српског православног црквеног појања и црквенословенског језика при храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину – КУД „Рафаило“, а посебну захвалност за ову књигу дугујемо свима који су узели учешћа у њеној изради, или су на други начин подржали овај пројекат: нашем драгом Владики банатском Господину Никанору, Господину Милану Бјелогрлићу – Директору Градске народне библиотеке „Жарко Зрењанин“, Др Душану Сланкаменцу, протођакону Предрагу Ненину, Др Драгани Сабовљев, Наташи Стојичић, Зорану Симину, Саши Младеновићу, Драгољубу и Дарку Бјелоглаву, Николину и Луминици Сурдућан, као и полазницима – члановима Школе Српског православног црквеног појања и црквенословенског језика при храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину – КУД „Рафаило“, са пријатељима и сарадницима.

Управо у оним временима када је међу људима осиромашила љубав, када је у народу вера почела да се хлади, у блиставом ореолу љубави и светости, појавио се Преподобни Рафаило Банатски чудотворац. Радујмо се и ми данас што међу нашим дивним светитељима имамо и тако прекрасног старца, који је живео у нашем граду, у славу Божију. При храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину, у капелици посвећеној нашем светитељу, сабирамо се сваке недеље и празника, да молитвено прославимо његов помен, и из дубина наших срца кличемо:

„Величамо те, преподобни оче Рафаило, и поштујемо свети помен твој, учитељу монаха и сабеседниче ангела!“ 

Преподобни оче наш Рафаило Банатски, моли Бога за нас!

Поделите:
ЕПИСКОП СПЦ СЕРГИЈЕ: ПИТАЊЕ СВЕТЕ СОФИЈЕ ИЛИ ЗАШТО ЋУТИ ХРИШЋАНСКИ СВИЈЕТ

ЕПИСКОП СПЦ СЕРГИЈЕ: ПИТАЊЕ СВЕТЕ СОФИЈЕ ИЛИ ЗАШТО ЋУТИ ХРИШЋАНСКИ СВИЈЕТ

Свијетом је одјекнула вијест да турске власти, на челу са предсједником Ердоганом, разматрају да константинопољски храм Свете Софије, познат и као Аја Софија, поново претворе у џамију. Са невјерицом смо примили ову злокобну намјеру, а они који су је објелоданили поново су позлиједили рану која крвари 567 година.

Више од пет вијекова православни хришћани тугују за најљепшом грађевином у историји човјечанства, коју је обешчастио султан Мехмед Освајач, претварајући је у џамију 1453. године. Падом Константинопоља ова Јустинијанова задужбина доживјела је своје мрачне дане, који трају већ више од пет вијекова. У тој османској ноћи православни хришћани никада нису заборавилу Свету Софију – Мајку свих храмова, за којом понеки и данас уздишу једнако болно као и оног дана када је византијско појање у њој замијењеном гласом мујезина.

Док су хришћани широм свијета, подијељени у свему и око свега, муслимани у Турској поново кидишу на нашу вјерску заоставштину, коју су нам отели и обесветили. Да би се примирили и једни и други Света Софија је постала музеј 1935. године, али данас, готово стотину година послије, у духу османских султана, предсједник савремене Турске, Реџеп Тајип Ердоган, заједно са сљедбеницима, најављује да ће Света Софија поново постати џамија. Државни савјет Турске треба да донесе одлуку о овом питању 2. јула.

Не чуди нас толико став турског предсједника, који наставља тамо гдје су стали његови претходници, већ нас чуди ћутање хришћана широм свијета, како на Истоку, тако и на Западу. Понеки глас из Цркве у Атини и Москви, и то је све. Хришћани су, изгледа, изгубили интерес за саме себе, за своју духовну и поробљену заоставштину на којој почивају.

Можемо ли замислити како би муслимани широм свијета реаговали да им неко најави да ће џамија Ал Акса у Јерусалиму бити претворена у хришћански храм? Или, шта би било да се донесе одлука да црква Светог Петра у Риму постане џамија? Да ли би хришћани широм свијета гледали мирно сопствену пропаст или би бар дигли глас? Тешко је рећи, јер хришћанима данас недостаје снаге, жилавости и отпора према свему ономе што нам пријети као исукана сабља над главом нашег идентитета.

Уљуљканим у комфор и бесмисао уживалачког духа, номиналним хришћанима данас је важнији новац него постојање, па је зато ћутање једини бијег од одговорности коју имамо и према прецима и према потомцима.          

Док ми „сном мртвијем“ спавамо, Ердоган наставља своју империјалистичку мисију, позлеђујући рану која крвари вијековима. Ипак, пророчанство Старца Пајсија једино је свјетло у тамној ноћи нашег равнодушја. Тим свјетлом разданимо своје душе, у којима, затрпана прашином заборава, негдје скривена, сија Света Софија, као најљепши византијски цвијет!

Преузето: https://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-pitanje-svete-sofije-ili-zasto-cuti-hriscanski-svijet/

Поделите: