ЈУБИЛАРНО ДЕСЕТО ПЛИВАЊЕ ЗА ЧАСНИ КРСТ – НЕНАД ЖИВАНОВ ПРВИ ДОПЛИВАО

ЈУБИЛАРНО ДЕСЕТО ПЛИВАЊЕ ЗА ЧАСНИ КРСТ – НЕНАД ЖИВАНОВ ПРВИ ДОПЛИВАО

У техничкој организацији  Културног центра уз подршку Града и са благословом Црквене општине, посебно свештенства храма Архангела Михаила (Руске Цркве) тачно у подне на Језеру код Културног центра у Зрењанину, одржано је десето, традиционално, Пливање за Часни Крст. Први до Часног Крста, допливао је наш суграђанин Ненад Живанов.

 

 

У храму Светог Архангела Михаила (Руска Црква) одржано је богослужење, Св. Литургија, већ по традицији, на којој се окупио један број верника  у преподневним часовима. Потом се на платоу испред Цркве окупио верни народ и свештенство формирајући Литију, Крсни ход. На челу су ишли свештеници и чтечеви са барјацима и иконама а за њима хор „Жене Мироносице“ и верни народ, певајући тропаре празника.

 

 

Око језера се већ окупио велики број народа, највише младих. На лицу места су већ били челници града на челу са градоначелником Чедомиром Јањићем. Био је то величанствен призор.

 

 

Свештеници су упутили Богојављенске молитве над језером и закрстили воду. Хор жене Мироносице је потом узнео и химну, молитву „Боже правде“, заједно са присутним народом.

 

 

Врхунац догађаја је био излазак на језеро учесника, пливача, храбрих момака који су упркос кишици која је провејавала и температури која је била близу нуле, стали на талпу језера. У једном тренутку сви су се бацили у мутну и хладну воду језера.

 

 

Први до часног крста, допливао је Ненад Живанов из Зрењанина. Стазу дугу 33 метара препливало је 46 учесника а међу њима и једна дама. Овога пута момци нису били џентлмени и пустили даму да прва доплива до Крста.

 

 

Осим наших храбрих суграђана било је и учесника из Новог Сада, Ветерника, Бачког Јарка, Мола, Фаркаждина, Томашевца, Елемира Кикинде, Новог Милошева, Клека и Жабља.

 

 

Покровитељи манифестације су били: НИС Нафтагас промет – Зрењанин, Болница Свети Јован из Зрењанина, Електордистрибуција Зрењанин и Пекара „Код Јефте“.

 

 

Ненаду Живанову прелазни Крст уручила је Тијана  Сич,  учесница и носилац прошлогодишњег Крста а даровни кум је био господин Драган Божјак.

 

 

Занимљивост са овогодишњег пливања је моменат, када је пливач Александар Анђелковић из Новог Сада, изласком из воде запросио своју девојку. Она је наравно прихватила веренички прстен од овог храброг момка.

 

Аутори: Саша Младеновић и Анкица Достанић (Фото: Саша Миња и Јован Његовић Дрндак)

 

Поделите:
ОТАЦ БРАНКО ПОПОВ – ОБНОВИТЕЉ ОБИЧАЈА ПЛИВАЊА  ЗА ЧАСНИ КРСТ

ОТАЦ БРАНКО ПОПОВ – ОБНОВИТЕЉ ОБИЧАЈА ПЛИВАЊА ЗА ЧАСНИ КРСТ

Петровград.орг вам преноси прошлогодишњи интервју са оцем Бранком Поповим, некад протојерејем храма Св.Архангела Михаила или Руске Цркве у граду на Бегеју. Часна старина, православни Србин из Баната, живи сада као пензионер у Новом Кнежевцу и најзаслужнији је човек за обнављање обичаја пливања за Часни Крст у нашем граду. Верни народ га се сећа и данас по изузетно енергичном раду на мисији Цркве. Ове године по јубиларни 10. пут се пријавио до сада највећи број младих људи, како је све почело?

 

 

Oче Бранко, поводом великог празника Богојављења, желели би да поучите верни народ вашег Петровграда како сте дошли на идеју да далеке 2009. године обновите овај леп обичај међу Србима у Банату?

У опште узев , наш народ је пребогат лепим догађајима који сами по себи говоре о духовној и световној димензији нашег народа . Безброј је тих обичаја и догађања . На жалост, многи од њих су у једном неразумном времену били скрајнути, гурнути у запећак па чак и отворено забрањени, што је био и случај пливања за Часни Крст на дан Св . Богојављења . Обнављање ове дивне традиције у Петровграду крајем прве деценије овог века , наметнуло се само по себи јер како рече Господ наш : Где су двоје или троје сабрани у моје Име онде сам и ја са њима “.  Чули смо да се за Часни крст плива у Београду и у још неким градовима у Србији па рекосмо: Зашто се не би и у Петровграду на дан Богојављења плаивало за Часни крст . Градско језеро код  Културног центра је као Богом дано за овако нешто . Речено – учињено . Тако смо, ето,  2009 године обновили ову дивну традицију .

Многи лаици се питају како се сви ти момци а од скоро и девојке не разболе на минусу?

“ Све могу у Христу Исусу који ми снагу и моћ даје  “ Записано је у Св . Писму . Па тако и ови момци и девојке примивши благослов од својих свештеника чине оно што је многима неизводљиво . Ово није обично , свакодневно пливање и купање које се ради лети , из задовољства . Ово пливање  је спомен на улазак Господа нашег Исуса Христа  у реку Јордан  га је Св . Јован крстио.

 

 

Ко су били први учесници пливања, који су се вама јавили да су спремни за овај подвиг и по чему их се сећате?

Са ове временске дистанце није  лако сетити се имена учесника који су 2009 године пливали за Часни крст . Мада су имена свих њих уписана у Летопису Светоархангелског храма . Али су ми  у сећању остали њихова жеља , воља и храброст да сви они буду учесници у овој дивној традицији наше Свете цркве и нашег народа , која је те 2009 године поново оживела  . Такође је била видљива  жеља свих њих да се уткају у ово Богу угодно дело , не да победе , већ да учествују у пливању за Часни крст .

Ко вам је од верника и истакнутих појединаца помагао у организацији и какав је био однос градских власти према овом догађају, тада?

Ја сам имао ту срећу да су у Руску цркву долазили истински верници који су буквално испуњавали реч Господњу: “ Да не зна левица твоја шта чини десница твој “ . Свака идеја за тих десет година мога службовања у Руској цркви спроведена је у дело захваљујући добрим људима . Свакако , да су на првом месту чланови Управног одбора . Ја заиста не желим никога посебно да истичем . Али , када је у питању пливање за Часни крст , највећу помоћ имао сам од „Југоремедије“ и њеног директора г. Здравка Деурића . Градска власт нам је такође и несебично помагала , од првог пливања за Часни крст увк је неко био присутан и помагао нам око организовања ове манифестације.

 

 

На догађају и ове девете године по реду учествује хор жене Мироносице, ви сте оснивач овог хора, који често виђамо на градским манифестацијама?

“ Поју Богу мојем дондеже јесам “ –  Певаћу Богу моме док ме има . Тако и Певачко друштво Жене Мироносице које је залагањем  г- ђе Зорице Кецић основано крајем августа 2002 . године , основано је да би певало на Св . Литургијама . Али, нормално је да црквени хорови, па самим тим и хор Жене Мироносице певају и у другим приликама као што је  пливање на Богојављење.

Часни прото, учествовали сте и у обнови пливања за Часни Крст у северном Банату из кога потичете на реци Тиси?

Када сам 2012 године отишао у пензију Његово Преосвештенство Епископ банатски Никанор ми је поверио, да док се не попуни , опслужујем упражњену парохију у Санаду. Те 2013 године по други пут је на реци Тиси у Санаду одржано пливање за Часни крст. Свакако да сам и ја учествовао у организовању овог Светог чина . Али је главни промотер био и остао Г . Душан Јанчић, појац у Санаду.

 

 

Који је дубљи верски смисао погружавања верних Словена и Срба на овај дан у воду?

Када је Господ и Спаситељ наш Исус Христос навршио 30 година од Свог телесног рођења, дошао је на реку Јордан Св. Јовану да га овај крсти  . При Крштењу Господа у води Јордана,  Бог Отац  изрекао је своје сведочанство о Сину који се Крстио у води  а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом . А Св. Јован је посведочио рекавши за Христа : “ Ово је Јагње Божије које узе грехе света “ и кад он погрузи и Крсти Господа у Јордану, овим се показа мисија Христова у свету и пут нашег спасења . Да се свако од нас Крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога . У спомен овог светог  чина Свете тајне Крштења у традицији Православних народа уведен је обичај да се на дан када се Бог јавио у сва три Лице улази у воду и плива за Часни Крст .

Обзиром да сте пореклом стари Банаћанин и да често употребљавате за наш град назив Петровград, да ли мислите да ће се у будућности вратити Богомблагословено име нашег града?

Па неки су то већ учинили , не само у Петровграду, већ у већини Војвођански сала и градова. Мада ту има доста нејасноће и неадекватног назива тих места и градова те би требало, као што наш народ каже : “бобу рећи боб а попу рећи поп”. Тако да Нови Сад буде Нови Сад , Србобран – Србобран , Петровград – Петровград . Тако је у целом свету , па нека тако буде једном и код нас јер , “ред  држи свет “.

 

 

Разговор са уваженим и поштованим протојерејем СПЦ водио Саша Младеновић,  о Богојављењу 2016 године.

Поделите:
НЕМА ДАНА БЕЗ ОЧИЊЕГ ВИДА НИТИ ПРАВЕ СЛАВЕ БЕЗ БОЖИЋА

НЕМА ДАНА БЕЗ ОЧИЊЕГ ВИДА НИТИ ПРАВЕ СЛАВЕ БЕЗ БОЖИЋА

Празник Рождества Христовог свечано је прослављен у највећем граду српског дела Баната. На Бадњи дан служиле су се Свете Литургије у храмовима Успенском, Ваведенском и Светоархангелском, служили су јереји Српске Православне Цркве а присуствовао је велики број верника. Представници Града Зрењанина, градоначелник Чедомир Jањић и његови сарадници, присуствовали су овим сабрањима верника и лично налагали бадњаке.

 

 

У послеподневним часовима вршено је свечано налагање бадњака прво у најстаријем храму Успења Пресвете Богородице а онда је и по осталим храмовима.

 

 

Окупљена дечица су увеличала радост овог празничног дана, традиционалним обичајем коринђања у овим крајевима а Град Зрењанин се потрудио да свој дечици дарује пригодне пакетиће.

 

 

Божићне ватре, бадњаци, горели су у свим деловима града и у насељеним местима, а неуобичаjено топло Бадње вече измамило jе на улице и пред градске храмове велики броj наших суграђана.

 

 

У Дому културе у Клеку изведен је квалитетан културно-уметнички програм у славу најрадоснијег хришћанског празника.

 

 

Поноћну Божићну Литургију у древним храмовима Успења Пресвете Богородице, Ваведења и Светоархангелском храму служили су надлежни јереји, а бројни сабрани верници су приступили Причешћу Светим Телом и Крвљу Господњом, а што посебно радује, велики број деце и младих сјединило се у Светој Чаши са Богомладенцем.

 

 

На Божићно ујутро, у 9 часова служене су Свете Литургије  у препуним храмовима где се причестио велики број људи, жена и деце, посебно младих.

 

 

С празником Рождества Господњег из престонице равнога Баната је послата порука мира и љубави, са молитвом Богомладенцу да укрепи народ Свој и да излије благослов Свој у срца и душе свих верних. Са пажњом је саслушана и посланица патријарха српског господина Иринеја.

 

 

На Божић, у храму Успења Пресвете Богородице, након Божићне литургиjе, у порти храма, освештана је чесница, дар компаниjе “Мркшићеви салаши”. Наjвише среће да у њоj пронађе златник имала jе Мирjана Кесић из Зрењанина.

 

 

Наjрадосниjи хришћански празник верници прослављаjу у своjим домовима, уз богате трпезе и у радосном, породичном окружењу. Остаје жал што држава не празнује и Ускршњи Понедељак и Уторак јер се и тим данима у нашим Црквама служе Свете Литургије и траје празнично расположење.

Петровград.орг свим читаоцима нашег портала честита Божић радосним поздравом, Христос се роди!

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
ШТА ЈЕ НОВО У НОВОЈ ГОДИНИ?

ШТА ЈЕ НОВО У НОВОЈ ГОДИНИ?

Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу…

 

 

Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ!

На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом.

 

 

Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо.

Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове.

 

 

Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова.

Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“

Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска.

 

 

Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима… Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе.

Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота!

 

 

И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп.

Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе.

 

Аутор: протојереј Андреј Ткачов

Поделите:
ДЕТИНЦИ, МАТЕРИЦЕ И ОЦИ – ПОСЕБНЕ НЕДЕЉЕ ПОВОДОМ ПРАЗНИКА РОЂЕЊА ХРИСТОВОГ

ДЕТИНЦИ, МАТЕРИЦЕ И ОЦИ – ПОСЕБНЕ НЕДЕЉЕ ПОВОДОМ ПРАЗНИКА РОЂЕЊА ХРИСТОВОГ

У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.

 

 

Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, српски народ и Српска Црква у три недеље пред овај празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и крсна слава типична српска светковина. У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: „Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан.

 

 

У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано „везују“ своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се „дреше“. Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично „Свети Никола ујутру доноси деци поклоне“.

 

 

У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца „везују“ мајке (матере), а оне им се „дреше“. У  недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца „везују“ оце, а они им се „дреше“. Ово узајамно „дрешење“ је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног „везивања“ и „дрешења“ деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског – Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић – Љубав, која је „свеза савршенства“, и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно „везујемо“ и „дрешимо“. То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.

 

 

И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој „да није мајке, ни света не би било“.

Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци – дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати (стр. 60-61).

Аутор: протојереј-ставрофор Душан Колунџић

преузето  са : www.spc.rs

Поделите:
ОПТИНСКИ СТАРАЦ СХИАРХИМАНДРИТ ИЛИЈА (НОЗДРИН)

ОПТИНСКИ СТАРАЦ СХИАРХИМАНДРИТ ИЛИЈА (НОЗДРИН)

Уочи 62. Међународног сајма књига у Београду, из штампе је изашла књига „Разговори са старцем Илијом“. Ово издање представља још један заједнички пројекат издавачке куће „Бернар“ и српске верзије портала Православие.ру. Име архимандрита Илије Ноздрина је добро познато како у Русији, тако и у Србији. Петровград.орг жели текстом Олге Рожневе да ближе упозна српске читаоце са личношћу једног од најпознатијих руских духовника.

Сазнавши да радим у манастиру Оптина, људи ме често питају: ”Има ли и данас стараца у Оптини?” или ”Како могу да разговарам са старцем?”

У почетку, било ми је непријатно због ових питања…После свега, чак и ми, који смо у окриљу Цркве дуже време, још увек смо почетници – духовна новорођенчад…Мој први духовни учитељ, игуман о. Сава, који иза себе има 40 година живота у Цркви, и 25 година у свештеничкој служби, понекад је говорио: “У духовној школи завршио сам два разреда, док је мој духовни учитељ, о. Јован Крестјанкин, био духовни професор…”

Да, старац је духовни професор. Али, зашто духовно новорођенче треба професора? Сваки искусни оптински духовник у стању је да одговори на почетничка питања…Међутим, људи упорно траже старце. Они траже Оптинског схиигумана,  сада схиархимандрита, о. Илију (Ноздрина). Постављају му питања, моле за његове молитве, и желе да добију његов благослов. Рекла сам извесном Оптинском духовнику, игуману А, да ме овакве ствари смућују, а он ми је одговорио:

”Не узнемиравајте се. Старци су лепота православља, дух православља; они сведоче нашу веру истиниту. Кроз старца, човек спознаје Бога. Да ли су се људи XИX века смућивали, када су хиљаде долазиле у обитељ, к преподобном Амвросију? Понекад можемо чути од наших савременика “Сада старци висе не постоје.” Али, у ком веку је псалмопојац Давид испевао: “Исус Христос је исти и јуче и данас, и дарови Светога Духа исти су…”

Свако ко је упознао оца Илију, схватио би да је чак и пролазни сусрет са њим догађај од великог духовног значаја. Осећам исто. Милошћу Божијом била сам у прилици да разговарам са старцем у неколико наврата, да одем код њега на исповест и да из његове руке примим свето Причешће. Године 2009, након што ме је отац Илија упитао о мојим ранијим причама, благословио је да почнем да пишем. И након три година од како сам примила старчев благослов, ја, која никада није имала никакве контакте са уредницима књига, или са издавачима, написала сам и објавила књиге “Монашки сусрети” и ”Истините приче.”

 

 

Почела сам пажљиво да записујем приче о старцу, које су његова духовна чеда тако великодушно делила са мном, као и сведочења других људи, који су имали прилику  да се упознају са оцем Илијом. Ове приче су биле некако ”нежне, тихе.” Као старчево смирење и кротост, која се кроз њих и њихове приповедаче настављала. Желела сам да их забележим тим тихим тоном, оним који људи користе када говоре о нечем драгоценом и важном.

Монахиња Филарета дозволила ми је да запишем њену причу о сусрету са старцем.

Мати Филарета – тада Људмила Гречина,- целога живота веровала је у Бога, али почела је да редовно одлази у цркву као одрасла особа. Након што је дипломирала на Московском Институту за ваздухопловство (МАИ), радила је као инжењер у одељену за прикупљање података о сателитско- ракетном лансирању. Уверена је, да није пронашла Бога, била би већ мртва, као и неки од њених колега, вршњака. Али, када човек узраста духовно, Господ му даје времена – не убира незрело воће.

 

 

Оцрковљене Људмиле Гречине догодило се прилично чудесно. Заједно са сином, била је на одмору у Италији. Изашавши у вечерњу шетњу, уживала је посматрајући брда и диван манастир, који се могао видети у даљини. Одједном, чула је глас који јој говори: ”Када се вратиш у Русију, пођи у манастир.”

Ове речи биле су тако јасне и прецизне, да је Људмила, тада 57 годишња жена, по повратку у Русију одлучила да се обрати старцу. Отишла је у Оптинску Пустињу, код Оптинског старца, оца Илије.

Увек је тешко доћи до оца Илије, јер многи чекају да се посаветују са њим, да замоле за његове молитве и благослов. Али Људмила, уз Божју помоћ, не само да је била у прилици да разговара са њим, већ је постала и старчево духовно чедо. Старац је прозорљиво предвидео њен монашки пут. Одмах јој је предложио да иде у Новодевички манастир.

 

 

”Шта – у Новодевички? Али то је музеј, оче!”

Старац се осмехнуо и одговорио: ” Тамо је манастир. Основан је пре четири месеца.”

”Али, ко ће мене узети у манастир, у овим годинама?”

”Иди, иди, и не сумњај. Узеће те тамошња игуманија.”

И он је описао игуманију, иако је никада није видео у свом животу.

Људмила је отишла Новодевички манастир и тамо живи већ 18 година. Отац Илија је постао њен духовни отац. Истина, она не виђа старца често. Једном, када је била већ монахиња, помислила је у себи: “Ретко виђам оца. Он мене сигурно и не сматра својим духовним чедом,” и та помисао ју је растужила. Након неколико дана, добила је писмо од старца. А почињало је речима: “Чедо моје духовно!” Баћушка јој је посало утеху…

 

 

Мати Филарета сећа се случајева прозорљивости њеног духовног оца: “Мој отац је могао да понови дословно разговоре, који су се одвијали у келији Новодевичког манастира, иако је био 400 км удаљен од Москве – у Оптини.”

Једнога дана, донела је свом духовном оцу поклон са ходочашћа по Александрији – мантију, веома квалитетну, од природног памука. Ставила је поклон у торбу и кренула да пронађе старца. Нико није могао да види шта је у пакету; требало је да то буде изненађење за оца…И идући тако кроз манастирску порту видела је старца како разговара са ходочасницима.

Мати Филарета стала је на страну и чекала да отац Илија заврши разговор, како би му предала поклон. Док је чекала, сетила се да би Старац одмах некоме другом давао поклоне које би примао. Сетила се како му је једна поклоница дала теглу џема од јагода, а он ју је одмах дао мати Филарети рекавши: ”Хајде да дамо овај џем матушки – њој треба више него мени.”

И почела је да размишља о мантији: Он је неће носити; сигурно ће је дати неком другом. Волела би да је он лично користи. Ово је одлична мантија! Не, неће он хтети да је носи…сигурно ће је дати неком другом…

И у том тренутку старац се окренуо ка њој и рекао: ”У реду, у реду, дај ми твој поклон! Хоћу, хоћу , носићу је!”

Мати Филарета се насмејала…

 

 

Једном ме је упознала са својом духовном сестром, схимонахињом Јелисаветом, која је такође била чедо старца Илије. И мати Јелисавета ми је испричала своја сећања на сусрете са старцем…

Она је такође пришла вери као одрасла особа, не само као мајка породице, већ и као бака. Она је ушла у веру као да ју је тражила целог свог живота. Пронашавши је, она ју је пригрлила као целебни извор, који лечи ране душе. Брзо је узрастала у  вери, изгубила је интересовање за телевизију, заволела је пост и црквене службе. Осетивши потребу за духовним оцем, отишла је у Оптину.

Догађаји који су уследили нагло су се развијали. Видела је старца, оца Илију, окруженог ходочасницима, и силно пожелела да поразговара са њим неколико минута. Али, било је много људи и она је одлучила да сачека до следећег дана.

Сутрадан, старац није био у манастиру. Отишао је у метох, у Москву. Затражила је телефонски број метоха, и позвала упркос сумњама да ће бити у прилици да разговара са баћушком. Уследило је ћитање, а затим је неко упитао за број телефона и љубазно рекао збогом…”Па то је то,” помислила је. ”Није успело…било је глупо надати се… старац има више него довољно ствари о којима брине, па још да разговара и са сваком бабом која би жежела да га чује!”

Али, сутрадан, телефон је зазвонио. Прекидајући своје кућне послове, подигла је слушалицу. Подигла је слушалицу и само што није пала, – сам баћушка ју је позвао. И рекао јој дође до метоха, да поразговарају.

Отишла је да види старца. И он је разговара са њом, као да ју је знао цео живот. На крају разговора, отац Илија јој је рекао: ”И да ли знате да је Ваш даљи пут  монашки?” и своме будућем духовном чеду дао је молитвено правило.

Неколико година баћушка јој је пружао духовну храну, а онда је дошло време када је старац рекао: ”Припреми се за постриг.” Постала је веома забринута, не схватајући како да се припреми за постриг… Ипак, отишла је архиђакону, оцу Илиодору, који је такође био старчево духовно чедо: “Како да се припремим за постриг?” А љубазни и предусретљиви отац Илиодор, одмах ју је повео назад старцу и упитао духовног оца:

”Оче, благословите да сестру одведем у Шамордино, како би тамо могли да јој сашију монашке одежде за постриг.”

Отац се окренуо и погледао их пажљиво. Понекад је имао тако оштар, проницљив поглед; чинило се да види не само саговорника, већ и његову прошлост и будућност. И сада, гледајући своју духовну децу проницљиво старац је рекао:

”Не треба нигде да иде. Сашиће јој одежде у Даниловском манастиру.”

 

 

Она није имала пријатеља у овом манастиру. Али, добро, старац је рекао –  мора да он зна боље. Будућа монахиња вратила се у Москву. А у то време, она је била парохијанка храма царевића Димитрија. При том храму  била је организована прва школа милосрдних сестара, посвећена св. мученици Јелисавети. Настојатељ храма био је отац Анатолиј. И она је са њим поделила своју бригу о монашким одеждама, а он јој је одговорио:

“Питаћемо једну од сестара у нашој школи, она шије.  Ваља, дођи овамо.”

Ваља је трчећи дошла и радосно пристала да помогне. А сутрадан, саопштила је да
ће одежде бити сашивене бесплатно – на славу Божију.”

”Где такви добри људи раде?”

”Како где? Ја радим у Даниловском манастиру, тамо шијем одежде…”

И тако је круг био затворен. А ипак, старац никад није видео Ваљу…

И тако је баћушка постригао своје духовно чедо у част св. великомученице Јелисавете.

 

 

Људи често питају: “Какав је старац Илија?” На ово питање је тешко одговорити. Како можемо ми, који живимо разумом и интелектом, да разумемо  духовног човека?

Духовни човек – он види и разуме све, али они који живе по разуму, не могу да схвате и разумеју оне који живе по  духу. Ми само осетимо благодат Божију, љубав и понизност, која долази из духовног човека, и наша срца су привучена његовим речима.

Након службе, баћушка излази на солеј храма посвећеног Казанској икони Мајке Божије, а према њему се пружају руке ходочасника тражећи благослов, молитве, предајући му списак имена. Поред мене стоји висок, снажан мушкарац, а на његовом лицу је туга. Он покушава да се приближи старцу, али испред нас је много људи. Са ужасом примећујем да мој сусед тихо плаче, од муке душевне и страдања. Тешко је гледати човека како плаче, и ја очајнички покушавам да смислим како да му помогнем да дође до старца.

А отац Илија, иако низак растом и потпуно заклоњен групом испред нас, својим духом чује овај плач. Гомила се раздваја, и он сам прилази уплаканом човеку. Видимо како га старац нежно грли, као мајка која теши своје уплакано чедо. Човек кроз сузе покушава да објасни, да каже о својој жалости, и људи схватају да је у питању губитак вољене особе. Човек већ рида, спушта главу на старчеву раме, а баћушка, и сам скоро плачући и јецајући, нежно грли уплаканог човека. Таква је љубав на лицу старчевом…

 

 

Тако они стоје, прислоњени један уз другог, и свако већ схвата да се баћушка моли за овог страдалника, свом снагом своје духовне моћи. Постепено, човеков јецај се смирује, а лице му се мења на неки суптилан начин. Тешко је описати речима…очај и патњу смењује нада и утеха…Тако то бива када неко преузме ваш бол и ваше патње.

Следећег дана, на вечерњој служби, Оптинска братија излази из олтара са полијелејем, и стају у два реда, по старешинству у хиротонији. Моје сестре и ја стојимо међу верницима и ходочансицима у близини центра храма и чујемо како један од браће, који је мислио да је старац заузео место испод његовог духовног чина и части, говори: ”Баћушка, стојите на погрешном месту.” И Старац понизни иде на другу страну. А тамо се братији учинило да старац стоји на почаснијем месту и они му опет говоре: ”Баћушка, није овде него тамо.” И он опет смирено прелази на другу страну. Тамо, опет му рекоше. ”Не овде, баћушка, тамо” док један од старијих монаха, схвативши шта се дешава, није проговорио: ”Шта то радите? Оставит старца!”

А баћушка, сасвим смирено, прелазио на коју год страну би му рекли. Он, духовни отац монашког братства, није показао ни знак љутње, нити било какву узнемиреност. Узнемиреност је својствена гордости и сујети. Како то да сам ја урадио нешто погрешно? То није одлика кротког и смиреног човека. Истовремено, кроткост и смирење уопште није самопонижење!

Баћушка даје благослов једном искушенику да прочита 50. псалм, а он није разумео и пита: ”Педесет пута да читам?” И сви присутни му се смеју. Међутим, старац се не смеје. Он је тако осетљив, и има такву љубав према људима, да чак и не даје наговештај да је његов сабеседник погрешио. Понаша се као да је све у реду. И нежно, с љубављу објашњава: ”Не, не педесет пута, једном прочитај.” И сви ми, који смо се смејали остајемо постиђени због свог подсмеха човеку који једноставно није разумео…

Господ, по милости својој, подарио је нама старце… Епископ смоленски и вјазмански Пантлејмон (Шатов) писао је о савременом старцу, оцу Павлу  (Троицком): ”Знате, пришао сам к вери као одрастао човек, и у мени, чак и када сам постао свештеник, појавила би се неверица. Када сам упознао оца Павла, на ове помисли одговарао бих на следећи начин: -Ако отац Павле постоји, значи да Бог постоји.- Чињеница да отац Павле постоји за мене је била најбољи доказ да Бог постоји.

И без обзира колико је тама густа, без обзира какве мисли ђаво убацује у моју празну, глупу главу, без обзира какве помисли испуњавају моје зло, окамењено срце, моје сећање на оца Павла и сазнање да је благодат дата човеку од Бога, коначно, чувају ме од неверја, од очаја, помажу да одолим разним искушењима, којих је толико много у животу.”

Исто би се могло рећи и за старца Илију…

 

 

Аутор: Олга Рожнева

Превод с енглеског Бојана Србљак

Извор:http://www.pravoslavie.ru/english/58303.htm

Преузето са сајта манастира Лепавина

Поделите: