ЂУРО БОДРОЖИЋ: ИДЕНТИТЕТ И ИСТОРИЈА – ПРИЛОГ КУЛТУРИ СЕЋАЊА ( II – ДЕО)

ЂУРО БОДРОЖИЋ: ИДЕНТИТЕТ И ИСТОРИЈА – ПРИЛОГ КУЛТУРИ СЕЋАЊА ( II – ДЕО)

Радом указујемо да је историјска самосвест окосница сабирања народа, основа његовог идентитета. Да би један народ видео себе у будућности, он се мора видети и у прошлости. Етноисторија је извор културне моћи. Борба за историју често доводи до културних ратова којима се надомешта оскудност сопствене историје. Кроз упознавање своје историје народ постаје самосвојан – добија идентитет. Идентитет је сложена појава, пореклом и садржином. У изградњи идентитета, историја и легенда иду заједно. Порекло сваког народа је митско.

 

 

ИСТОРИЈА И ЛЕГЕНДА

 

И по природи и по пореклу, национални идентитет је сложен појам. А због своје вишедимензионалности представља истрајну и гипку снагу која му омогућује „да се успешно удружује с другим моћним идеологијама и покретима не губећи при том свој карактер“.24

Кључни чиниоци идентитета, уз историјско памћење, односе се на веровања којих нема без митологије и легендарних прича о пореклу света и пореклу народа

Да би једна култура опстала, она мора изнаћи начин сопственог „фиксирања“, путем претакања у симболичке облике који творе симболичку слику културе, управо то је митологија. Мит, у којем су садржани поглед на свет и вредносни систем, окосница је сваке културе. Мит садржи причу о стварању света, о творцу и космосу, у чијем је средишту божанске или полубожанске личности, света бића, посредници између људи и божанског света, који нам откривају вечне истине. Њихови поступци, мишљења, ставови и осећања, представљају посвећене узоре кроз које се сагледавају сва животна питања, решавају животне ситуације – поуку и препоруку. Тиме је, у датој митској слици, садржан идеал заједнице, положен образац њезине културе.

 

 

Да би мит постао укорењен, да би припадници заједнице били њиме прожети и обавезани, да би постао веровање, личности и догађаји из митске приче постају предмет обредних светковина. У митологији не треба тражити реалну историју једног народа, иако она говори о преломним догађајима и великим људима, већ нам се ту нуди кондензовано колективно искуство и доживљај судбине тога народа. Будући да садржи слику културе и својеврсну историју заједнице, митологије су се показале врло прикладним за разумевање одређене заједнице. Објаснити неку заједницу преко њезине митологије постало је поуздан метод, присутан и пре компаративизма и структурализма.

„Јер ипак, најпре, шта је то – пита се Фридрих Шелинг – народ или шта га чини народом?

 

 

Неоспорно не пука просторна коегзистенција неког већег или мањег броја физички истоврсних индивидуа, него заједница свести између њих. Ова у заједничком језику има само свој непосредни израз; али у чему ми треба да нађемо саму ту заједницу или њен основ ако не у заједничком погледу на свет, а овај опет, у чему се могао првобитно садржати и постојати у народу ако не у његовој митологији? Отуда изгледа немогуће да је, као што се мисли, једном већ постојећем народу припала митологија, па било да му је она настала изумом појединаца из дотичног народа, било путем заједничког инстинктивног произвођења. И ово се – закључује Шелинг – појављује као немогуће јер је незамисливо да један народ постоји без митологије.“25

 

 

У савременим дефиницијама мита увек се истиче да је то „традиционална“ прича. А да би постала традицијом, њу је морала прихватити друштвена група и препричавати с колена на колено, преносећи је као део свог културног наслеђа. Важнији је, дакле, тренутак у ком је прича прихваћена, и њега је требало објаснити, а не тренутак кад је настала.26

Најважније питање је: чиме је то један догађај или искуство завредио да увек и изнова буде препричаван, да се сматра судбинским. За разлику од комуникативног сећања, блиско повезаног са свакодневним, културно сећање трансцендира свакодневно.

 

 

„Културно сећање има своје фиксне тачке, његов хоризонт се не мења с променама у садашњости. Његове фиксне тачке јесу судбоносни догађаји из прошлости, који остају у сећању кроз културне форме (текстове, ритуале, споменике) и институционализовану комуникацију (рецитације, праксе и разматрања). То називамо ‘фигуре сећања’.“27

Сећање на сродство исказује се „кроз етимологију термина као и кроз националну митологију о заједничким прецима“.28

Национална митологија о заједничким прецима чини основу друштвено-историјске самосвести о националној припадности и националној особености, по којој се разликује од других народносних заједница. Ентони Смит наводи како сви митови око којих се обликује национализам разних народа имају сличну структуру, саткану од предања о древним прародитељима, родној земљи и старој државности, вери у постојање златног доба у животу тог народа након чега је наступило зло време пропадања, прогона и страдања, а на крају је вера у обнову и препород. Та општа шема националне митологије није код свих народа истоветна, али су њени елементи у већој или мањој мери присутни. Ту је и представа о непријатељу, узрочнику несреће која је тај народ задесила и патњи које је поднео у својој прошлости.

 

 

Предрасуда је мислити како су митске представе нешто примитивно, само зато јер „су прамисли човечанства.“29

У миту о Прометеју, по мишљењу Гадамера, очевидно се „указује западно човечанство у својој сопственој културној свести. Испричати историју његовог тумачења, отуда значи испричати историју самог западног човечанства.“30

Клод Леви-Строс истиче да је митолошко мишљење древних људи засновано на истим интелектуалним операцијама као и наука, као и да је средњовековна наука, па и савремена, упућена на начела тотемске класификације природних појава.

Разарање митских структура представља удар на језгро онога што чини светоназор једног народа, његову слику света. То неминовно води растакању етничких веза и разарању народа. „Једна нација живи са својим легендама исто толико колико и са стварном историјом.“31

 

 

Предање о пореклу народа – нашег народа – сачињавало је битну ставку митских представа и представљало историју народа. То предање преношено је с колена на колено, било је и остало важна кохезивна сила која обједињује људе и сабира народ. „Доприношење стварању те традиције, њеном преношењу с колена на колено и њена одбрана од диверзија информационо-психолошких ратова – представља један од задатака државе.“32

Јер кад ослабе традиционална веровања, кад се обезвреде митове и предања а ритуали изложе порузи, народна заједница је ушла у фазу растакања.

 

БОРБА ЗА ИСТОРИЈУ

 

Време дубоких политичких и социјалних потреса увек доноси преуређење представа о прошлости, поготову данас кад је национална култура подвргнута агресији глобалистичког концепта. Глобалистички напад усмерен је на историјску вертикалу у националној култури, око које се сабира народ.

Историја се тумачи као дуги низ неспоразума и неуспеха, свакодневне тешкоће патолошким наслеђем минулих векова.На све стране се чује: „ми смо најгори народ на свету“, „да ми живимо у нормалној земљи…“ и сл. Масовна пропаганда (медији) сервира нам причу како нам, оваквима какви смо, ништа позитивно не може да се догоди.

 

 

Учесталост расправа на историјске теме, поуздан је знак да је друштво у кризи. Тренутак кад један народ доживи војни и политички пораз увек представља опасност да се он душевно сломи и да, правдајући се, узроке пораза почне тражити у мањкавости циљева за које се борио, у погрешним националним идеалима и промашеној историји. Поготову кад се пораз догодио у сукобу који подсећа на Априлски рат из 1941. у којем је нестала прва југословенска држава, за који ће Бранко Ћопић, учесник и сведок, написати да се „све се то изражавало у некаквом неразвијеном и недовршеном облику, јер за оно мало времена, у данима наглог распада читаве војске, нит’ јунак имаде прилике да у пуној мјери покаже своје херојство, нит’ је кукавица била уочљива у мору пометених изгубљених људи“.33

Ни рат у којем је нестала последња Југославија и урушио се српски народ није био посве другачији, зато се до дана данашњега поставља питање кривице. Чим се поставља питање: зашто смо пропали?, зна се да је пропаст била неочекивана и нечасна. Да је било другачије, да су се чинили подвизи у које смо сами веровали, а налажу их историја и традиција, такво питање не би се потезало.

 

 

Борба за идентитет у данашње време умногоме је борба за историју, супротстављање трауматизовању историјске самосвести. А за овакву борбу тражи се у првом реду одлучан морални став, сличан оном из предавања Макса Вебера одржаног у данима немачког пораза у Првом светском рату, кад је нашао за сходно указати да „кад се неко душевно сломи под ужасима рата и онда, уместо да једноставно каже: било је превише, осети потребу да пред самим собом легитимише своју замореност ратом, тако што супституише осећање: нисам могао да издржим, зато што сам морао да се борим за морално лошу ствар. А исто је тако код оних који су у рату побеђени, уместо што попут старих жена, после рата траже кривца – не видећи да је структура друштва произвела рат.

Једино мушко и оштро држање према непријатељу јесте рећи му: Ми смо изгубили рат, ви сте га добили. Тиме је ствар завршена; хајде сада да разговарамо о томе које консеквенце треба повући у сагласности са стварним интересима који су били у игри и – главна ствар – с обзиром на одговорност пред будућношћу, коју пре свега носи победник. Све друго је недостојанствено и освећује се. Једна нација опрашта повреду својих интереса, али не и повреду свог достојанства.“34

 

 

Изнети став може бити основа националног васпитања у суочавању с поразом, поготову што пораз може бити и основа националне мобилизације и моралне обнове. Сећање на трагичне тренутке историје, поразе и губитке, повезује људе и држи их у јединству ништа мање од сећања на херојске подвиге и славно доба своје историје. Ренан ће указати на социјални капитал заједничке патње која повезује више него радост. У колективном памћењу туга има већу тежину него победе, јер намеће обавезе и налаже заједничке жртве и напоре. Није тешко докучити да је овакав став Ренан извукао из искуства властите нације, јер га износи једну деценију након што су пруске трупе прегазиле Французе код Седана.

Управо су предаја застава француских пукова код Седана и губитак Алзас-Лорене, уз друга трауматична искуства, довели код Француза до националне концентрације и жеље за реваншом. Ернст Лавис, историчар који се нашао у првим редовима градитеља републиканског национализма, изрекао је мисао коју Французи памте до данас: „Од оне страшне године ја се више ни једног минута не препуштам очајању. Нада и уздање у мени ме носе, и то неуморно преносим на милионе деце. Увек поново наглашавам наше сталне обавезе према изгубљеним областима. Никада не губим из вида торањ катедрале у Стразбуру. Увек га видим како се усамљен диже у небо: ‘Ја сам Стразбурац, ја сам Алзашанин, поздрављам те и чекам.“35

 

 

Национална обнова подразумевала је и нарочито школско васпитање. Школски приручник налагао је да у свакој учионици буде окачена карта Алзас-Лорена, изнад које би била истакнута застава са црним флором. Последњег дана школске године учитељи су имали да на школским таблама напишу: „Дете, ти ћеш бити војник“; у народним школама би се образовали bataillons scolaries, где је деци, кроз предвојничко образовање, убризгаван патриотски и милитаристички дух.

Можемо ли замислити да на зиду у свакој нашој учионици, као опомена и подсећање, стоји карта Косова и Метохије, а изнад ње застава са црним флором? Можемо ли, барем, мислити о томе, носити у души, упркос политичком режиму и наметнутој културној пракси? Памти се и то да су у данима пораза код Седана и губитка Алзаса и Лорена, Французи су исковали максиму: ‘Никада не говорити о томе, стално на то, мислити’.36

 

 

Референце:

24) Антони Д. Смит, Национални идентитет, стр. 32.

25) Фридрих В. Ј. Шелинг, Философија митологије, Опус, Београд, 1988, стр. 69.

26) Ерик Чапо, Теорије митологије, Clio, Београд, 2008, стр. 194.

27) Јан Асман, „Колективно сећање и културни идентитет“, Колективно сећање и политике памћења, Завод за уџбенике: Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 2015, стр. 64.

28) Милован М. Митровић, Увод у социологије и социологије права, Правни факултет: Службени гласник, 2007, Београд, стр. 146.

29) Ханс-Георг Гадамер, Филозофија и поезија, Службени лист СРЈ, Београд, 2002, стр. 39.

30) Исто.

31) Жан Дитур, Срамота врлине, БМГ, Београд, 1999, стр. 82.

32) Сергеј Кара-Мурза, Демонтажа народа, стр. 172.

33) Бранко Ћопић, Пролом, Просвета, Београд, 1952, стр. 67

34) Макс Вебер, „Политика као позив“, Критика колективизма, „Филип Вишњић“, Београд, 1988, стр. 88.

35) Према: Хаген Шулце, Држава и нација у европској историји, стр. 163.

Приредио: Петровград.орг

 

Поделите:
ЂУРО БОДРОЖИЋ: ИДЕНТИТЕТ И ИСТОРИЈА – ПРИЛОГ КУЛТУРИ СЕЋАЊА ( I – ДЕО)

ЂУРО БОДРОЖИЋ: ИДЕНТИТЕТ И ИСТОРИЈА – ПРИЛОГ КУЛТУРИ СЕЋАЊА ( I – ДЕО)

Радом указујемо да је историјска самосвест окосница сабирања народа, основа његовог идентитета. Да би један народ видео себе у будућности, он се мора видети и у прошлости. Етноисторија је извор културне моћи. Борба за историју често доводи до културних ратова којима се надомешта оскудност сопствене историје. Кроз упознавање своје историје народ постаје самосвојан – добија идентитет. Идентитет је сложена појава, пореклом и садржином. У изградњи идентитета, историја и легенда иду заједно. Порекло сваког народа је митско. Осврт на време када настаје научна историографија, уз навођење неких значајних имена са којима започиње обрада историјске тематике употребом научне методологије, дајемо на почетку рада.

 

 

Без осећаја за историјску стварност, тајна нације је недоступна. Јер, нација не представља апстрактно-социолошку категорију која би се могла свести на низ чисто социолошких елемената, као што су: језик, раса, териториja, државност иако све те карактеристике јесу, у већој или мањој мери, суштинске и незаобилазне за одређивање бића нације. Нација је историјска категорија, али не феномен историјског процеса, већ ноумен.1

Зато се највише, по мишљењу Берђајева, приближавају истини „они који одређују нацију као јединство историјске судбине; национална свест је свест о таквом јединству“.2

Племе, народност, народ, националност, нација – за све њих етнос представља заједнички ‘родни’ појам. Код нас се уобичајило да се у том смислу користи реч народ.3

Грчка реч „етнос“ користила се у разним значењима, у давнини је њоме означаван скуп живих бића, попут чопора или јата. Касније су се под тим подразумевали људи који говоре неразумљивим језиком, у смислу блиском речи варвари. Потом је одредница „етнички“ употребљавана за нејевреје и нехришћане. У црквеном језику узимана је као одредница за пагане и паганска сујеверја, у ком смислу је и ушла у западно богословље; а одатле и у световни језик за именовање култура другачијих од европске. Крајем XIX века термин се користи за означавање оних заједница које се не сматрају „цивилизованим“.4

 

 

Да етничност изгуби на цени допринело је и Просветитељство, с којим је човек постао рационална и изолована индивидуа, слободан атом. То је постала просветитељска догма, утврђена протестантском етиком уведена је у све институције западног буржоаског друштва. Етничност је испала из оптике европске културе, посматрана као давна егзотика архаичних заједница, готово митских народа.

Појединац је, међутим, немоћан пред историјом коју носе велике друштвене групе и организације. Њихова сарадња и борба одређују историјски ток. Историјска мисао открива које су то групе и шта је њихова суштина, проналазећи их у нацијама, класама, верама, расама, државама и сл. Требало је открити историју да би била откривена нација, једна од њезиних најважнијих покретачких сила и носилаца.

У другој половини XVIII века заснована је научна историографија и научна историја уопште. Пре тога времена није било некаквог нарочитог смисла за историјско поимање, упоређивање појединих епоха и њихово историјско тумачење.

Постојала је хронологија, али не и научна историја. Тиме није речено да није било покушаја новог посматрања, али се тек XVIII век може означити као век у ком се историјски почело мислити, тек у том столећу установљавају се појмови историјског развитка и историјског прогреса, настоји се проникнути у његову законитост и унутрашњу логику. У развоју и концепцијама науке уочава се продубљени смисао у научном историјском истраживању које се бави друштвеним животом и његовим развојем, а најбоље се очитује у постанку нових наука као што су филозофија, историја и социологија.

 

 

Појавио се дуги низ врсних мислилаца, који су друштвеним и политичким питањима пришли на нов, дотад непознат начин. Њихов круг није ограничен на једну земљу или једно поднебље већ се јављају у разним земљама, што сведочи да је историјски приступ и њему примерени метод постао универзалан и општеважећи. Ђан Батист Вико дао је своју „нову науку“, прву филозофски засновану социологију, у којој је филозофија историје нашла своје логично место. Посвећеност филозофији историје нарочито је својствена Французима: Волтер (од њега и потиче појам филозофија историје), Монтескје, Тургот, Русо и многи други. У Немачкој делују Лесинг и Хердер, који се употребом научних метода баве истраживањем историје, а као круна доћи ће Хегелов филозофски систем. У Енглеској делује Фергусон, Хјум тежи ка историјском промишљању и истраживању и даје низ социолошких прилога у својим разматрањима. Такође се мора поменути Адам Смит и његова економика која има великог значаја за социологију; ту су Малтус и статистичари, који настоје да установе бивство друштвене организације и њеног развитка.

У плејади побројаних, као и многих других, исто тако значајних мислилаца, посебно место припада Имануелу Канту. Управо је Кантова филозофија била оно место на којем се доказивало да су рационализам просветитељства и историјска свест неспојиви. Како се у својим радовима Кант мало или само изузетно бави историјским и социјалним проблемима, а с обзиром на његов значај и углед, нашао се повод сумњи да се век просветитељства и рационализма може означити и као век присутности историјске свести. Тачније, пронађено је упориште за успостављање супротности између рационализма и историзма.

 

 

Пример других великих рационалиста, који су ван сваке сумње имали смисла за историјско истраживање – Хјум, Волтер, Лесинг – показује да се рационализам и историзам не искључују. Кантови наследници, нарочито Хегел, заступају уједно и рационализам и историзам.

Уосталом, и сам Кант је у својим радовима оставио довољно елемената, да се теза о неспојивости рационализма и историзма не мора демантовати другим рационалистима, већ може и самим Кантом. Једино треба имати на уму, кад се истражује. Кантово разумевање историје, на шта скреће пажњу Данило Баста: „да је Кант о историји писао, не са сазнајно-теоријским већ са морално-практичким амбицијама, не са жељом да искључиво допре до коначне истине о природи историјског догађања него, пре свега, у тежњи да одреди максиме људског деловања у сфери историјског живота.“5

Смисао за историјски развитак током XIX века даље се продубљује и интензивира захваљујући пре свега природним наукама и теорији еволуционизма, коју је у оптицај увео Чарлс Дарвин. Дарвин је продукт и репрезент интензивног историјског мисаоног промишљања које му је претходило. Принципи о историји људи и људског друштва, настоје се применити и на историју Земље и Космоса. Дарвин је произишао из Малтуса. Правац који ће после бити назван социјалдарвинизмом у основи је малтузијанизам.

 

 

Проблем религије и проблем историје два су главна интелектуална проблема Хегелове филозофије, а главни циљ који она треба достићи јесте међусобно прожимање тих двају елемената, историјског и религиозног, односно Бога и историје. У његовом систему историја није показивање Бога, већ његова реалност: „Бог не само да има историју, он је историја“.6

Концепција коју је понудио Хегел, по самој природи ствари, била је сасвим ново схватање историје из кога је произишао један потпуно нови прилаз питању државе, њеног порекла и сврхе. Из његове перспективе, схватити државу као дело рационалних људи, коју су они створили за сопствене потребе и из личних разлога, потпуно је немогуће. Држава је за Хегела најважнији чинилац историјског тока и судбине. Ум, како га схвата Хегел, није затворен систем апстрактних правила која вечно важе и која су непромењива, према којима се просуђују историјска збивања, него је ум стваралачки и динамички принцип који се у историјским збивањима остварује. „Свјетска повјест знамо, дакле, јест, према томе, уопште излагање духа у времену, као што себе идеја као природа излаже у простору.“7

 

 

Кроз излагање времену, кроз историјски ток, дух долази до самоспознаје, до свести о слободи, која је његов садржај. Теоретска историјска разматрања нису остала на нивоу академског, већ је заједно с њима истакнут захтев за конкретном праксом у смислу провођења практичних мера у социјалној и политичкој сфери. Ојачање историјског смисла и вера у прогрес скопчани су са тежњом за реформама и изградњом друштвене заједнице на сасвим новим и другачијим основама.

После Канта, Огист Конт, на подлози Хјумове антитезе антропоморфизама и скептичког критичког мишљења, развија своју теорију о развитку човечанства које пролази кроз три стадијума: теолошки, метафизички и позитивни тј. научни. Сваки од ова три стадијума у себи се периодизује на три дела; теолошки на фетишистички, политеистички и монотеистички, метафизички стадијум је прелазни ка позитивном стадијуму. Конт је у ствари само систематичније изнео мисли Викоа, који је први изнео тезу о три стадијума у развоју човечанства од доба богова, преко доба полубогова (хероја), до доба људи, које чини последњи завршни стадијум у развоју човечанства. Прво доба Вико назива и поетичним, песници су били први филозофи. То је време кад је поглед на свет одређен осећањима и маштом, без учешћа ума. Период у коме је деловање углавном руковођено и управљено страхом. Након тога, следи доба у којем су умне човекове силе делимично пробуђене, а кад је буђење доведено до потпуности, наступило је време људи, време просвећеног разума и хуманости. Идеја хуманитета добија централно место, на њој је требало изградити нови морални поредак и нову етику, која би у хуманитету нашла своју природну базу. Осећај за другог човека и осећај за лично достојанство проналазе се у човековој природи. Природа и природност постају идеал који чини заједничку нит укупне филозофије просветитељства.

 

 

Тражи се природност у свему, људи хоће природну религију, природно право, природно стање, природни разум. Живети у складу са природом и опонашати природу постало је императив, којем је нарочито настојала одговорити уметност. Једном речју, просвећеност, хуманост и природност постају синоними. Захтев за природним, људским моралом, неминовно је водио до захтева за политичким реформама, у крајњој варијанти у оптицај је ушла и идеја револуције, као средства за успостављање тих реформи и промена. Идеје просветитељства најсадржајније су дате у „Декларацији о правима човека и грађанима“ коју су обзнанили француски револуционари. И Декларација, као уосталом и револуција, изнедрили су се из просветитељских и хуманистичких идеја и идеала природности. Са политичким правима и извршеним реформама процес није завршен, већ су створени основи захтеву за коренитим социјалним реформама.

Идеја националности изведена је управо из хуманистичке идеје. Хердер међу првима истиче нацију и поставља је поред, а делом и против државе. Народ је природна заједница, а држава вештачка организација. Народ је и природни орган човечанства, којем он, а после њега и други, настоји утврдити бит окрећући се књижевном наслеђу и фолклору, пре свега народној поезији.8

Иако је, дакле, нација историјска формација, она се већ налази у дубини природе, у основи космичког бића света. „У самим недрима космичког живота – вели Берђајев – стоји потенција националне судбине, енергија која вуче да се те судбине остваре; историја се недри у природи.“9

 

 

Тезу да су народи природни органи човечанства и да на националним разликама и језичком мноштву почива целокупна култура и њен напредак, заступали су и наши делатници, попут Светозара Милетића који је наглашавао да би „природа људе другим путем, а не путем народности савршенству водити тела, не би створила разне језике, и тим разне народе“.10

Само је чувство народне слободе – каже Милетић– кадро „човека над егоизмом узвисити, и на жертве га подстаћи, које су за напредак људског рода нужне, но које ладна идеја козмополизма никад није кадра изазвати, као топло, на мајчиним грудима посисано чуство – а то је чуство народности…“.11

Као што физички свет показује своје богатство у разноврсности и разлици физичких тела, „тако и морални светпоказује богатство духа у различитостима народа…“.12

 

Историјска самосвест и сабирање народа

 

Један народ постаје свестан себе тек кад упозна своју историју.13

Постајући, кроз упознавање своје историје, самосвестан, народ добија идентитет – постаје самосвојан. Неспорно је да је моћ сећања оно што људе чини људима. Сећања су грађа од које се твори слика идентитета, појединца и народа. Разговор о идентитету је разговор о колективном сећању и медијумима који га омогућују и обдржавају.

Иако у историји нема старих тапија и стечених права која би гарантовала постојање, нити је историја јуристичка парница у којој се огледају адвокати, народи користе историјску аргументацију „ради образлагања сопственог права на постојање. ‘Безроднима’ нема места на земљи. Што је корен народа старији, тим има више моралних права, њихово помањкање се не може компензовати чак ни силом. Зато се потрагом за коренима у свету бави огромна армија археолога, историчара, писаца. Чак ни сиромашне земље не жале новац за уређење раскошних етнографских музеја.“14

 

 

Етноисторија је извор културне моћи. Заједнице које се могу похвалити древношћу своје историје имају такмичарску предност због осећаја моралне супериорности над онима код којих је та историја оскудна или сумњива.15

Народи који се не могу подичити дугом, богатом и непрекидном националном историјом препуштају се „културним ратовима“, па се „филологија, археологија, антропологија и друге ‘научне’ дисциплине користе за утврђивање неизвесних генеалогија, укорењивање популације на домаћим теренима, документовање њихових особених црта и култура те за анектирање ранијих цивилизација“.16

Србима је то добро познато из искуства са суседима. „Бугари су – казаће Јован Дучић – увек против нас ратовали са лажним статистикама а Хрвати ратују лажним историјским фактима.“17

Појава нових, „инстант нација“ додала је нове импулсе борби за историјско наслеђе, где уочавамо чињеницу да што је нација новија претендује да јој је етногенеза давнија.

 

 

Борба за древно наслеђе није карактеристика само балканског простора, већ је својствена свим европским народима. Историјски период раног средњег века представља замагљен и у великој мери непознат период европске историје, што је оставило простор најразличитијим тумачењима. Политичке мотиве ових тумачења нимало није тешко уочити.Свако може поставити премисе које дају политичке импликације у правцу историјске легитимације политичких програма, везаних за етногенезу и етнички простор. Није редак случај да се нове етније настоје укоренити у давно нестала краљевства. Историја се изврће и да би политичка идеологија добила покриће, не преза се ни од присвајања туђег. Често се двојица отимају и крве о нешто што је припадало трећем.

Већина европских нација има своје полумитске јунакекоји су некада водили ослободилачку борбу и подигли мач против Рима. Немци такве успомене везују за херускерског кнеза Хермана који је 9. године после Христа потукао римске легије, а потом се супротставио Французима; оно што је Херман Херускер за Немце то је Версенгеторикс за француску историју. Споменик Весенгеториксу доминира над зидинама старе Алезије, места које је 52. године пре Христа освојио Цезар после дуге опсаде; на постољу споменика налази се натпис преузет из Цезарових коментара: La Gauale unie, formant une seule nation, animée d’un même espirit, peut déffier l’univers (уједињени Гали, формирајући јединствену нацију, покренули су заједнички дух који може пркосити универзуму). Недалеко од овог места, на Мон Беверују код Отена налази се спомен обележје постављено 1985. године којим је јасно назначено да је одлуком председника Франсоа Митерана овај локалитет проглашен спомен местом нације, јер су се ту ујединиле поглавице галских племена под Версенгеториксом.18

 

 

Једна анонимна хроника из прве четвртине XIV века, позната као Далимил, јасно говори о самоодређењу Чеха наспрам Немаца. У њој су Чеси пронашли доказ древности властитог идентитета. Песник је Немце одредио као непријатеље, а обележје по којем се разликују јесте језик. Приповест говори о томе како војвода Олдрих у лову среће лепу сеоску девојку Божену и с њом се жени. Његови сталешки братственици ругају се том браку, а војвода им одговара: „Радије ћу се смејати са једном чешком сељанчицом него да за жену имам немачку краљицу. Јер свакоме срце изгара за сопственим језиком, а једна Немица би била мало склона мом народу. Немица би имала немачке слуге и моја деца би учила немачки. Због тога би дошло до поделе језика, уз истовремено сигурну пропаст земље. Ви господо, ви не знате шта је за вас добро кад се ругате мојој супрузи. Ко ће вам бити тумач кад станете пред једну немачку кнегињу?“19

 

 

Тацитова Германија подигла је национално самопоуздање Немаца. Немци нису остављали места дилеми о коме се ту ради. На основу записа једног цењеног писца из античких времена дознаје се да су Немци један древни народ, а Тацитова Германија јесте Немачка. Немци су од дивљег и нецивилизованог света постали народ с традицијом. Немачки научници нису ни помишљали да је Тацит могуће измислио германски лик који зрачи врлином да би га супротставио моралној искварености својих римских савременика. Они су започели борбу за историју, првенствено с Французима. Карло Велики, примера ради, није родоначелник француске династије Капетинга, већ Немац из Алзаса који је владао Французима. Постао је римски цар, што није пошло за руком ни једном Галу или Французу, довољан доказ немачке супериорности над Французима. Немачки народ се јавља као директни потомак старог германског народа, са свим оним особинама о којима говори Тацит: верност, скромност, храброст, простодушност, а декаденција и поквареност римског света приписана је суседима.

 

 

Не треба наглашавати колико је за национални понос и фантазију Руса могла значити поема Слово о походу Игореву, која је пронађена 1800. године, а потицала је из XII века. Исто тако, јасно је шта је у души руског човека могла покренути Прича о Мамајевој бици на чијем почетку је опис о окупљању војске под заставу Димитрија Ивановича: „Коњи ржу на реци Москви… проноси се слава земљом руском“; а на крају опроштајно слово Димитрија Донског у славу палих на Куликовом пољу, садржано и истој Причи „Браћо кнежеви и бољари и синови бољарски! Овде вам је било суђено да изгинете, на овом месту између Дона и Дњепра, на пољу Куликову, на реци Непрјавдви! Овде сте положили живот за свете цркве, за земљу руску и веру хришћанску. Опростите ми, браћо, и благословите нас, а вама ће будућност исплести достојне венце.“20

Куликовска битка постаће један од преломних догађаја у руској историји, јер су тамо отишли Московљани, Псковци, Казањци, Новгорођани и други, а вратили су се као Руси.

 

 

Кад се каже да је нација „замишљена заједница“, како то чини Бенедикт Андерсон, то никако не значи и да је измишљена, нешто произвољно. Национална историја није измишљена, већ су је, инспирисани наслеђем, легендама и веровањима, писци и песници сковали у складу са старим традицијама и према актуелним намерама. Јер, ако ћемо „да будемо поштени према научницима националистима 19. и 20. века, категорије националности које су они развили нису настале ни из чега: оне су се заснивале на далеко старијој традицији идентификовања људи, традицији која се већ развила у историјским изворима које су историчари и филолози покушали да искористе како би нације пронашли у прошлости. У многим важним видовима, етнографија 19. века била је само наставак етнографских традиција класичне антике, али са далеко рафиниранијим средствима.“21

У прошлости се тражи право на садашњост, али и разумевање садашњости. Садашњост је у толикој мери одређена прошлим збивањима да је немогуће разумети стање савремених земаља без непрестаног освртања на време које је иза нас.

 

 

„Просто речено, историја објашњава како је дошло да људи чине оно што обично чине. Ми се интересујемо за оно што се догодило углавном зато што желимо да разумемо оно што се догађа; а ово опет желимо поглавито зато да би утицали на оно што ће се догодити. Према томе, историја је бескорисна ако нам не пружа никакво практично знање. Показујући како нам је прошлост постала садашњост, она нас мора учити како да претворимо садашњост у бољу будућност.“22

При проучавању историје, увек се мора мислити на будућност како се истраживање не би загубило у тами мртвих векова, услед чега ће се истраживач претворити у обичног памфлетисту који се окреће пропагирању неког облика политичке рестаурације. „Ми гледамо назад да бисмо гледали напред.“23

Проучавајући друштво у прошлости, истражујемо његову природу и начине којима се на њега утиче…

Референце:

1) Николај Берђајев, Филозофија неједнакости, Медитеран – Октоих, Титоград 1990, стр. 77.

2) Исто, стр. 75.

3) Сергеј Кара-Мурза, Демонтажа народа, Информатика: Преводилачка радиоица Росић, Београд, 2015, стр. 534.

4) Исто.

5) Данило Н. Баста, Вечни мир и царство слободе, Плато, Београд, 2001, стр. 66.

6) Ернст Касирер, Мит о држави, Нолит, Београд, 1972, стр. 259.

7) Георг В. Хегел, Филозофија историје, Напријед, Загреб, 1966, стр. 77.

8) Томаш Масарик, Борба за самоодређење народа, Накладни одио југословенског новинског Д. Д., Загреб, 1920, стр. 39.

9) Николај Берђајев, Филозофија неједнакости, стр. 77.

10) Светозар Милетић, Беседа С. Милетића на угарском сабору у питању народности, Нови Сад, 1868, стр. 7.

11) Исто, стр. 6.

12) Исто, стр. 7.

13) Милош Црњански, „Вожд“, Есеји и Чланци II: Историја, полемике, разговори, Задужбина Милоша Црњанског-Наш дом, Београд, 1999, стр. 187.

14) Сергеј Кара-Мурза, Демонтажа народа, стр. 172.

15) Антони Д. Смит, Национални идентитет, Библиотека XX век, Београд, 2010, стр. 253.

16) Исто, стр. 254.

17) Јован Дучић, Верујем у Бога и у Српство, Дерета, Београд, 1999, стр. 100.

18) Хаген Шулце, Држава и нација у европској историји, „Филип Вишњић“, Београд, 2002, стр. 75, 76.

19) Према: Исто, стр. 84.

20) Према: Божидар Д. Бегенишић, Два века руске књижевности (од Куликовске битке до Ивана Грозног), Јединство, Приштина, 1976, стр. 50 – 52.

21) Патрик Гери, Мит о нацијама: средњовековно порекло Европе, Цензура, Нови Сад, 2007, стр. 61.

22) Делајл Бернс, Политички идеали, Градина, Ниш, 1993, стр. 9.

23) Исто, стр. 10.

Приредио: Петровград.орг

Поделите:
У СУСРЕТ РУСКОМ ЦАРУ – РОМАНОВИ ЦАРСКО СЛУЖЕЊЕ – ПОНОВО У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

У СУСРЕТ РУСКОМ ЦАРУ – РОМАНОВИ ЦАРСКО СЛУЖЕЊЕ – ПОНОВО У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

У петак, 22. фебруара у Салону Народног музеја је отворена изложба фотографија под називом „У сусрет руском цару. Романови – царско служење“. Пројекат реализују Сретењски манастир из Москве, Друштво цара Николаја из Београда и студио „Руски Цар“. Ово је после путовања по српским земљама друга, целовита изложба у Зрењанину, будући да су верници Руске Цркве, међу првима у Србији, већ имали прилику, да виде један део поставке, пре две године.

 

 

Изложба је посвећена Светом мученику руском цару Николају II и његовој Светој породици. Пројекат је настао са жељом  да се братском српском народу и на овај начин прикаже свети лик и мученичка кончина Свете Царске породице.

 

 

Надлежни кустос ове изложбе у Народном музеју Зрењанин је Владислава Игњатов, историчар а на отварању су говорили историчар Слободан Милин и ђакон СПЦ Предраг Ненин. Хор Преподобни Рафаило Банатски је духовним појањем увеличао отварање изложбе.

 

 

Мученик цар Николај II и његова породица уживају велику молитвену љубав код српског народа из познатих историјских разлога. Када је 23. јула 1914. године, империјалистичка сила  Аустроугарска, пружила своју дуго припреману злочиначку руку ка малој Србији, Русија је стала у одбрану. Цар Николај II и Русија, као заштитница Србије, ушла је неспремна у рат против Аустроугарске, којој се прикључила Немачка. То је био почетак великог страдања православних земаља и мученичке смрти царске породице Романов. Поред тога, Русија је током саме Албанске голготе одлучно запретила западним савезницима да прихвате остатке српске армије и превезу их на Крф јер ће у супротном изаћи из рата.

 

 

Изложбу чине црно-беле фотографије из историјских архива и личних албума породице Романов. Изложба је тематски подељена на целине. Једну целину чине портрети чланова царске породице.

 

 

Друга целина су жанр фотографије. У оквиру ове целине извајају се фотографије из личних албума породице Романов. Ове фотографије су реткост, јер су их радили лично чланови породице. Познато је да су Романови посебно волели фотографију.

 

 

Са старинских фотографија пред гледаоцем оживљавају представе Свете Великомученичке породице, њихови ликови који зраче лепотм, љубављу, благородством и мучеништвом.

 

 

Прва изложба фотографија је отворена августа 2016. године. За ово време изложба је обишла више од 100 места широм Србије и Српских земаља али и широм Православне Васељене.

 

 

Град Зрењанин је пре више од годину дана донео одлуку, да у спомен на велику љубав, коју је Свети мученик Николај II Романов показао према српском народу подигне спомен обележје овој великој личности из хришћанске и светске историје.

Петровград.орг

Поделите:
РАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ: НАЈЛЕПШИ ВАЛЦЕР ДЕЛО СРБИНА

РАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ: НАЈЛЕПШИ ВАЛЦЕР ДЕЛО СРБИНА

У музици из филма „Отац на службеном путу“ Емира Кустурице лако је препознати тактове чувеног валцера „Таласи Дунава“ Јована (Јосифа) Ивановића (1845 – 1902) из Темишвара. Чињеница да се у Србији данас врло мало зна о овом истакнутом (румунском) композитору српског порекла.

 

 

Банатски Србин Јован Ивановић (1845-1902) компоновао је најпопуларнији валцер на свету – „Дунавски таласи“. Ова композиција први пут је штампана 1880. године у Букурешту, а 1889. наградјена је првом наградом на Светској изложби у Паризу. Ову песму изводили су, поред остаих Френк Синатра, Ђанго Рајнхарт, Енди Виљамс, Том Џонс, Глен Милер…Подаци о нашем земљаку Ивановићу очувани су у сећањима на сусрет с њим чувеног тамбураша Васе Јовановића (1872-1943) приликом његових наступа у Глацу, Румунија.

У Франковићевој кафани „Делфи“, ансамбл је свирао десетак дана. На репертоару су имали већином класичну музику, оркестрирану за њихов тамбурашки састав и сваке вечери слушала их је најотменија публика. Један господин је био редован посетилац локала, који је са нарочитом пажњом слушао свирање српских тамбураша. Једне вечери, за време паузе, многи угледни гости почеше да прилазе том господину, честитајући му на нечему.

 

Краљ Србије Милан Обреновић који није препознао таленат Ивановића.

 

По причању Јовановића, он је пролазећи поред тог расположеног друштва, чуо да присутни изговарају презиме име Ивановић. Када је то пренео својим друговима, они закључише да је реч о познатом музичару Јовану Ивановићу, па одмах засвираше његов, већ тада свима познати валцер, „Дунавски таласи“. Сви се намах утишаше, а Ивановић се одвоји од велике групе својих поштовалаца и са највећом пажњом саслуша свирање својих сународника, композиције, која га је прославила. После одсвираног валцера, Ивановић приђе тамбурашима и рукујући се са њима, захвали им на дивном музицирању и рече им да је управо обавештен о свом постављењу за главног капелника румунског двора.

Поред осталог, сећао се добро Васа, испричао им је, да је својевремено желео да своје музичко знање пренесе и са њиме буде од користи ондашњој Србији, али је код надлежних наишао на неразумевање. Хтео је, каже, да у Београду отвори вишу музичку школу, али је краљ Милан Обреновић то одбио речима:

 

Сећање на сусрет с Ивановићем чувеног тамбураша Васе Јовановића. .

 

„За музику нема буџета, треба војску опремати! Ето, ја као Србин који воли свој народ, одлазим у страну земљу, немајући да радим тамо, где ми света дужност то налаже. И, како видите, овде постижем успехе и то се цени“, изрекао је Ивановић речи, које је Васа дуго памтио.

Јован Ивановић умро је 1902.г. у Букурешту. Његов потомак је чувени руски уметник Андреј Ивановић, рођен у Букурешту 1968.године, добитник мноштва међународних признања и награда, укључујући златну медаљу на Светском пијанистичком такмичењу у Синсинатију, Охајо. Свој тријумфални деби имао је 1996.године у Њујорку. Сматран је једним од назначајнијих интерпретатора руске класичне музике. Професор је клавира на Државном Санктепербуршком конзерваторијуму.

 

Андреј Ивановић, чукунунук који је наследио таленат славног претка.

 

Преузето са сајта: ткмагазин

 

Поделите:
ДР МИЛОШ КОВИЋ: О АНТИФАШИЗМУ И АНТИКОМУНИЗМУ

ДР МИЛОШ КОВИЋ: О АНТИФАШИЗМУ И АНТИКОМУНИЗМУ

Срби су поверовали у монопол партизана на антифашизам. Тако је, с падом европског комунизма, девалвиран и антифашизам. Потом су дошли антикомунисти, за које је све што је у било каквој вези са комунистима и партизанима било и остало неприхватљиво. Одрекли смо се тог дела своје историје баш као што смо, захваљујући антикомунизму и љубави према некомунистичком, капиталистичком Западу, раскрчмили и за шаку долара му продали успешна „комунистичка“ предузећа, растурили ЈНА и службе безбедности. Зато сада имамо проблем са историјском и националном свешћу, колонизовану културу, пропалу привреду…

 

 

Ово су, по речима историчара др Милоша Ковића, ванредног професора Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, главни узроци због којих је српски народ доспео у ситуацију да се његова неспорна борба против фашизма у Другом светском рату омаловажава и ниподаштава. Као стручњак који је истраживао конфликте и кризе у Србији и региону током 19. и 20. века и историју политичких идеја и институција на Балкану током та два века, Ковић, такође, наглашава:

Антифашизам је неодвојив од српског националног идентитета. Његов темељ је био сукоб са аустроугарским прозелитизмом и империјализмом од 1914. до 1918. године, а у Србији и Црној Гори српски национализам је 1941. ушао у чеони сукоб са нацизмом и фашизмом.

 

 

Зашто се, онда, борба против фашизма поистовећује са комунизмом?

Зато што је комунизам у нашој земљи деценијама присвајао антифашизам. Заборавили смо да је једна од првих жртава фашистичког зла био наш краљ Александар Карађорђевић. Први отпор фашизму пружили су, у ствари, српска црква и официри. Они се нису бојали оних који су пред њима бежали 1918. године.

 

 

Је ли вођа Трећег рајха то знао?

Хитлер је одлично знао да су у Југославији његов главни противник били српски националисти. Свако озбиљније проучавање партизанског покрета, нарочито западно од Дрине, показаће у њему изразито српску, патриотску, епску, гусларску боју. Поистовећивање антифашизма са комунизмом подједнако је неисторијско као и данашње поистовећивање фашизма са комунизмом, у оквиру теорија о тоталитаризму.

 

 

Формалне сличности су, ипак, неспорне.

Да, али фашизам и нацизам непосредно израстају из европског агресивног, ратничког колонијализма, чија је неодвојива компонента био расизам, као теоријско оправдање белих Европљана за систематско уништавање целих људских популација у Америци, Африци и Азији. То зло, старо вековима, од 1939. се окренуло против самих Европљана – Пољака, Срба, Руса и наравно Јевреја.

 

 

Срби су, како кажете, један од народа који је највише страдао од фашистичког зла. Зашто је баш тај, српски народ престао да слави 7. јул – Дан устанка народа Србије, који се до 2001. године обележавао као државни празник?

За Дан устанка изабран је датум међусобног разрачунавања Срба, које се догодило „на црвено слово“, на Ивањдан. Тиме није наглашен отпор страном окупатору, него „класни рат“, револуција, унутарсрпски сукоб. Није узет 27. март 1941, када су Срби, предвођени официрима и црквом, били уједињени у отпору фашизму, одбијајући пружену Хитлерову руку, спремни да за тај отпор плате највишу цену. Уз Русе, Јевреје и Пољаке, нема народа који је у Другом светском рату толико страдао и дао толико доказа свог антифашизма. Па ипак, нама се данас пребројавају антифашистичка крвна зрнца и чак нас оптужују за фашизам.

 

 

Те оптужбе нам стижу у време када смо сведоци јачања фашистичких идеја у Европи, или је на делу само јачање екстремне деснице?

Реторика популиста често је одбојна и примитивна. Популисти, међутим, нису прави потомци фашиста, него они који, вођени уверењем у сопствену културну супериорност и историјску изабраност, воде освајачке походе широм света, против суверених земаља. Хитлерове амбиције су биле европске, НАТО либерали хоће да владају светом. Гебелсова пропаганда била је смешна у поређењу са културном хегемонијом англосаксонских медија над целим светом.

 

 

Има ли смисла да се те две пропаганде уопште упоређују?

Не заборавимо да се и Хитлер клео у уједињену Европу, у модерност и супериорност немачке и европске културе. У „Мајн кампфу“ се може видети колико се он дивио колонизаторском, расистичком искуству Американаца и Енглеза на Дивљем западу и у Индији.

 

 

Чини се, ипак, да се антифашизам увек везује уз левицу.

СССР и Црвена армија поразили су, уз помоћ Англоамериканаца, Трећи рајх и његове савезнике. После напада Немачке на СССР, комунисти широм Европе чинили су најборбенији део покрета отпора. Ипак, одлучни борци против фашизма долазили су и са деснице. Не заборавимо да је Черчил водио британске конзервативце. Рузвелта и Трумана не можемо звати левичарима. Унутар цркава, нарочито православне и англиканске, такође је постојао снажан отпор фашизму.

 

 

Где су данас европска и светска левица?

Латинска Америка је њено главно упориште. Тамо су, у отпору америчким капиталистима и расистима, спојене идеје социјалне и националне еманципације и правде. Њих заступају Хосе Мухика и Ево Моралес, и некада покојни Уго Чавес. Енглези су архиепископа Кипра Макариоса називали медитеранским Кастром, јер је водио тамошњи, антиколонијални покрет отпора и изјашњавао се као левичар.

 

 

Но, Макаријус је касније све појаснио.

Када га је Оријана Фалачи питала о томе, подсетио ју је на то да је хришћанство изворно вера нишчих и прогоњених. Био је то, у ствари, традицијски вид отпора завојевачу, баш као што су код Срба то били патријарси Јован Кантул, Арсеније Трећи Чарнојевић или митрополити из куће Петровић.

 

 

Колико су јаке и, истовремено, важне и прихватљиве идеје левице у Европи и у Србији?

Појмови левице и деснице, настали у Француској револуцији, до данас су променили значење. Тада је левица означавала људе скромног порекла и животног стила, који се боре за права слабијих и за њихову грађанску равноправност. Данас се пребогати припадници отуђених европских пословних и политичких елита, лојални НАТО, ЕУ и САД, без зазора изјашњавају као левичари и као у десничаре упиру прстом у оне који би да преживе, да поврате национални суверенитет и власт над сопственом судбином. Праву левицу у Британији представља Џереми Корбин, а у Француској Жан-Лик Меланшон.

 

Преузето са портала: intermagazin.rs

Поделите:
ДОКУМЕНТ АРХИВА ВОЈВОДИНЕ ОПТУЖУЈЕ КАРДИНАЛА СТЕПИНЦА

ДОКУМЕНТ АРХИВА ВОЈВОДИНЕ ОПТУЖУЈЕ КАРДИНАЛА СТЕПИНЦА

Вечерње новости објавиле документ из Архива Војводине који потврђује да је загребачки надбискуп кардинал Алојзије Степинац био упознат са усташким геноцидом током Другог светског рата над Србима, Јеврејима и Ромима. Све указује на то да је у питању део досијеа који је састављао заповедник немачке службе безбедности у тада окупираном Београду, а који је био директно потчињен Гестапоу, каже директор Архива Војводине Небојша Кузмановић.

 

 

Документ је ориганолно писмо које је Степинцу 1942. године послао сведок који се потписао као „католик, хришћанин“, па тек онда као „Хрват“. Документ у Архиву Војводине је, у ствари, управо то сведочанство о усташким зверствима преведено на немачки језик и заведено 8. фебруара 1942. године у документацији челника тадашње немачке обавештајне службе.

 

 

Поменуто писмо је само део досијеа Гестапоа о усташким злочинима почињеним 1941. и 1942. године над Србима и Јеврејима, у логорима у Јасеновцу и Новој Градишки, и у другим подручјима НДХ. Досије је готово у потпуности на немачком језику, на 300 страница исписани су детаљи зверстава поткрепљени са 63 аутентичне и уредно „немачком прецизношћу нумерисане“ фотографије.

 

 

Та документација је деценијама била део личног фонда Славка Одића, носиоца партизанске споменице, а у послератном периоду службеника СУП-а, генералног конзула у Торонту, који се бавио публицистиком са акцентом на делатност обавештајних служби. Две године после Одићеве смрти, Р. З, из Сремске Каменице код Новог Сада, понудио је тај досије Архиву Војводине и примопредаја је извршена 17. октобра 2008, а затим је 11 година, све донедавно, документација чамила у архивском депоу.

 

 

Римокатоличка црква у Хрватској се никада до сада није одрекла нити осудила злочине својих сотонских фратара и часних сестара. Шта је за то време радио њима надлежни кардинал Степинац, није знао за злочине? Римокатоличка црква у Хрвата починиоце истих никада није екскомуницирала и прогласила злочинцима. Да ли је то урадила Света столица у Риму? Захваљујући делатности Јосипа Броза Тита ни она није то урадила. Овај као и многи документи су скривани од стране појединаца српске националности, јер да су пали у руке Хрватима они би били уништени. Званично у име приче о братству и јединству прикриван је један геноцид. НДХ и Анте Павелић је фра сотоне одликовао високим ореденима за почињена зверства.

 

 

Иначе, познато је да су се сви хрватски бискупи индентификовали са НДХ и усташтвом у спровођењу геноцида над Србима. Историја је забележила имена: надбискуп Иван Шарић у Сарајеву, далматински бискуп Квирин Бонефачић, бискуп са Крка Јосип Сребрнић, сењски бискуп Виктор Бурић, фра др Срећко Перић из самостана Горица код Ливна, дубровачки бискуп Антун Акшамовић и бањалучки жупник др Никола Билогривић, иначе зачасни каноник самог тадашњег папе у Риму.

 

 

Ватикан тврдоглаво остаје у намери да усташког кардинала Степинца прогласи свецем? Папа Јован II. (Војтила) га је 1998. прогласио блаженим. Због чега је то урађено ако не да би се жртве Срба и нехрвата још једном понизиле? Алојзије Степинац је знао за злочине против човечности у НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима, ћутао је што је доказ да се слагао и самим тим је одговоран за ужасна усташка злодела!

 

 

Петровград.орг

Поделите: