СТО ГОДИНА ОД ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА

СТО ГОДИНА ОД ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА

Како је савезничка победа на једном, за велике силе савезнице Атанте, споредном фронту, одлучила исход Великог рата и била одлучујућа за стварање нове моћне регионалне државе на Балкану Краљевине Срба Хрвата и Словенаца и како је све почело на Кајмакчалану?

 

Са Крфа на Солунски фронт.

 

Како је, пре тачно сто година, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта:

 

Краљ Петар I од Србије на Солунском фронту.

 

„Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у Бога – јунаци, напред у отаџбину!”.

 

Солунски фронт

 

Главнокомандујући савезничких трупа маршал Франше д Епере и регент Александар Карађорђевић, обилазе положаје.

 

На Солунски, Источни или Бугарски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара, српска војска је пребачена у пролеће 1916. године, после опоравка на острву Крф. Са једне стране фронта били су савезници Атанте француски, британски, руски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана. Са друге линије фронта, на стратешки бољим положајима, били су немачки и бугарски војници, тзв четворног савеза централних сила. У току 1916. године српска војска је имала своје ватрено крштење на вису Кајмакчалану где је имала значајне губитке али је освојила, планину Ниџе и  старосрпски град Битољ.

Тадашњи  савезнички командант генерал Сарај је изјавио:“Срби, ви сте први отворили пут. Ви сте први видели непријатеа у бекству и ваши напори су омогућили ослобађање Битоља“. Упркос успеху и жељи Срба да ослободе што већи део своје отаџбине, што пре, пораз Атанте у Румунији и пасивност Енглеза одложио је коначан расплет.

 

Српски јунаци пали на линијама Солунског фртонта, вјечнаја памјат.

 

За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.

 

Главнокомандујући на фронту маршал Франше д Епере и војвода Степа Степановић у обиласку јединица у селу Драгоманци.

 

Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра у 5.30 часова друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:

„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”…

 

Пробој фронта и победа

 

Српски војници у рововима на Солунском фронту.

 

После таквих борби и напора главни део фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.

 

Митраљеско гнездо ступа у дејство.

 

 „Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.

 

„Све три дивизије прве линије кренуле су на јуриш снажно, ломећи отпор непријатеља. За овако бриљантан почетак посебно су заслужни артиљерци, који су неуморно и изузетно прецизно тукли непријатеља. Ватра српских топова је била тако страговита да су браниоци потпуно изгубили главу.“, сећао се добровољац Сима Габрић.

 

Мотив повратка кући водио је српске војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулацију…

 

Јуриш српске коњице Тиквешком котлином.

 

Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање. Немци су се под командом Фон Штолца раздвојили од Бугара, који су тражили примирје и покушали да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.

 

Савременици о тим данима

 

Поражени бугарски војници и њихова предаја на Солунском фронту.

 

Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…”

 

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

 

Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе…”

 

Победничко коло на Солунском фронту.

 

 

Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

 

Хинденбург, немачки фелдмаршал: „Пошто је непријатељска војска пробила Солунски фронт а ми немамо свежих резерви, потребно је одмах закључити мир са непријатељем.“

 

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”

 

Петровград.орг (Одломци из зборника текстова „Голгота и Васкрс Србије 1916 – 1918“и књиге „Солунци говоре“ Антонија Ђурића.)

Поделите:
КРАШОВАНИ: СРБИ ТИМОЧАНИ КАО ХРВАТИ У БАНАТУ

КРАШОВАНИ: СРБИ ТИМОЧАНИ КАО ХРВАТИ У БАНАТУ

Не само у јадранском Поморју, на Косову и Бачкој и Барањи већ и у Банату има пореклом Срба католика. Срби Крашовани станују у Крашо-Северинској жупанији у Румунији. У троуглу између Вршца, Лугоша и Оршаве, у мору Румуна, има их свега 6.000 душа. Имају и свог посланика у румунском парламенту именом Слободана а оно што је чудно је да је он убеђени представник хрватске мањине у Румунији.

 

Крашовани у 20. веку кадаје та заједница бројала 20.000 чланова.

 

Крашовани су у етнолошкој литератури представљени као народ лепог соја, јаки људи, баве се земљорадњом и добри су баштовани. Говоре чисто српским дијалектом из групе тимочких дијалеката, који је староштокавски по свом пореклу. Називају себе Крашовани, по реци Карашу, која у брду Мушњаку извире а код Кајтасова и Паланке утиче у Дунав.

Као и бачки Шокци и Буњевци Крашовани говоре дијалектом српског језика. Они су очували, и ако окружени румунима, српски језик, српске обичаје и све особине али су по вери римокатолици. И што је најкарактеристичније, њима је баш то помогло, да очувају све до данас своје српско обележје. Њихова Православна браћа, насељена на дунавској обали од српске Клисуре до Оршаве, будући православне вере, претопила су се у једноверне Румуне. Још само презимена тих породица и српска имена места, брда, река, положаја, као што су Домоглед, Трескавица, Бистрица, Черна, Извор, Излаз, Дренково, Молдава…, казују путнику, да су ту некада живели Срби.

 

У време Инфорбироа и сукоба комуниста поделили су судбину са Србима Православне вере и преживели Багрданску голготу.

 

Међу тим Крашоване је разлика у вери спасла од претапања у Румуне и они су прво били Срби по свему. Проблем је наступио  јер нису имали своје школе а свештеници које им је римокатоличка црква слала били су им Хрвати који су их постепено убедили да припадају тој нацији. Стигла им је својевремено и понуда из Бугарске да се „као Бугари“ иселе у своју „стару отаџбину“ на Старој Планини али су је Крашовани најодлучније одбили, јер они нису Бугари, већ Срби са Тимока.

У новије време, паралелно са процесом хрваћења, почеле су да колају међу Крашованима теорије о њиховом пореклу из Херцеговине, попут буњевачког предања или из црногорског, мирочког округа у Србији. Постојала је теорија да су се населили у ове крајеве 1730. год. или правилније 1737. год., дакле у доба последње сеобе Срба из Србије у Угарску под пећким патријархом Арсенијем IV. Јовановићем Шакабентом. Херцеговачки Срби су се под етнонимом Буњевци, као што знамо, доселили у Бачку 80. година XVII. века и од Другог светског рата им је наметнута национална одредница Хрвати. За Крашоване се зна да су католичку веру примили у другој половини XVIII. Века, тачније 1765. г. за владавине аустријске царице Марије Терезије, а после сеобе Срба у Русију 1751.-1753. г. дакле у доба највећег унијаћења, које их је извесно и коначно лишило Православне вере.

 

Данас играју улогу најстарије хрватске дијаспоре, што је још једна измишљотина хрватске историографије.

 

По другој теорији они су прешли у Банат још пре Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем  Чарнојевићем. Учествовали су у Банатском српском устанку 1594. г. и тешко пострадали у њему. Следећи упутства Конгрегације за пропаганду вере, основане 1622. у Риму, босански фрањевци су по Турској ловили душе православних. Дошавши у опустошени Банат, где је српско православно становништво скоро три деценије било без свештенства и монаштва, где су се деца рађала и нису била крштавана, где су се младенци узимали а нису венчавали, где мртве није имао ко да опоји и где су православни свештеници наилазили ретко и у пролазу, фрањевац Марко Бандулашевић започео је свој мисионарски рад у селу Клокотићу. Већ 1628. писао је Конгрегацији за пропаганду вере у Риму да је у долини реке Караша превео многе Србе на католичанство и то у селима Равник, данас Рафник, Водник, Клокотић, Нермић, данас Нермет и Липа, данас Лупак.

 

Буњевци, Шокци и Крашовани имају право да себе називају како год желе и нико нема право да им намеће хрватско измишљено име.

 

После 1717. када је Банат ослобођен од Турака и припао аустријској царској кући, настале су нове прилике за Србе Крашоване.Заједно са аустријском војском стигли су језуити и католичко свештенство у великом броју, које је започело нов мисионарски рад међу паством.Прво су извршили реорганизацију црквене управе а затим почели борбу са народом око његових обичаја према ранијој православној традицији. Остало је забележено да су Срби Крашевци пружили жилав отпор увођењу новог грегоријанског календара, који су на крају прихватили после низа притисака тек за владавине царице Марије Терезије.Али и поред тога задржали су и даље богослужбене књиге писане ћирилицом и још дуго су славили празнике по старом и новом календару.Чак и данас поједини Крашевци, нарочито старији, не раде када су велики Православни празници.

 

Слободан има право да буде по националности шта год жели али ко је њега и младе Крашоване убедио да су Хрвати?

 

Нема никаквих доказа да имају било какве везе са Хрватима али их данас Хрвати својатају као део свог националног корпуса, што је нонсенс раван хрваћењу етничке групе Јањевци са Косова. Заступник хрватске мањине у Румунском парламенту чак носи старо хрватско име Слободан али човек је убеђен да је Хрват и шта са тим има историјска етнолошка и лингвистичка истина.

 

Извор: Иван Иванић, „О Буњевцима“, Суботица, 1894., Расен, портали Патриот, Царса.

Поделите:
ДР ДРАГО ЊЕГОВАН: СРПСКИ УСТАНАК У ДРВАРУ И СРБУ 27. ЈУЛА 1941. ГОДИНЕ ПРОТИВ ГЕНОЦИДА НДХ

ДР ДРАГО ЊЕГОВАН: СРПСКИ УСТАНАК У ДРВАРУ И СРБУ 27. ЈУЛА 1941. ГОДИНЕ ПРОТИВ ГЕНОЦИДА НДХ

Поводом двадесетседмојулског устанка који је српски народ на подручју Лике и Босанке Крајине подигао против геноцида који је над њим вршен у Независној држави Хрватској 1941. године, Петровград.орг вам преноси веома одмерено и запажено предавање, које је историчар др Драго Његован одржао поводом седамдесете годишњице овог догађаја.

 

Увод

 

Двадесетседмоjулски устанак у Дрвару 1941. године, поводом чиjе смо се седамдесте годишњице окупили на овом научном скупу, можемо посматрати у три гео-политичка контекста: 1) европском, 2) jугословенском и 3) контексту проглашења Независне Државе Хрватске и њеног геноцидног поступања према Србима.[1] Неби требало да има спора о томе да су ови контексти повезани.

У склопу европског контекста, устанак у Дрвару се може посматрати као jедан у низу регионалних покрета отпора против сила Осовине, специjално мотивисан новом ситуациjом на европском ратишту, проистеклом из напада нацистичке Немачке на Совjетски Савез, коjи се схвата пре свега као немачко-руски рат.

У склопу jугословенског контекста, устанак у Дрвару се посматра као jедан у низу устанака на териториjама будућих федералних jединица Југославиjе, коме претходи позив КПЈ на устанак против окупатора и домаћих издаjника (4. jула). Као што знамо, уследио jе устанак у Србиjи 7. jула, Црноj Гори 13. jула, Словениjи 22. jула, Босни и Херцеговини и Хрватскоj 27. jула и Македониjи 11. октобра. С друге стране, устанак у Дрвару од 27. jула може се посматрати и у контексту покрета отпора коjи почиње 13. маjа 1941. године окупљањем припадника Југословенске воjске у отаџбини (ЈВуО), предвођених пуковником Драгољубом Михаиловићем, коjи нису признали капитулациjу од 17. априла.

У склопу контекста НДХ и њене геноцидне анти-српске политике, устанак у Дрвару можемо посматрати као српски устанак против Независне Државе Хрватске, тj. као устанак против терора (и геноцида) коjи она примењуjе против Срба у оквиру граница НДХ.

У овом контексту ниjе могуће одваjати устанак у Дрвару и устанак у Србу, jер то нису два устанка, већ jедан устанак: српски устанак против НДХ са центром у Дрвару, односно Српски краjишко-лички устанак против терора хрватских усташа и геноцидне политике Независне Државе Хрватске.

 

Проглашење и устроjство Независне Државе Хрватске

 

Независна држава Хрватска (НДХ) проглашена jе у Загребу jош док jе траjо Априлски рат сила Осовине против Краљевине Југославиjе 6 – 17. априла 1941. Проглашење jе 10. априла 1941. године извршио „воjсковођа“ Славко Кватерник, пензионисани аустро-угарски пуковник, у име Анте Павелића, поглавника усташке организациjе, коjи се jош налазио у фашистичкоj Италиjи. Проглашење НДХ обjављено jе на насловноj страници загребачког листа Хрватски народ и саопштењем на загребачкоj радио-станици. Истовремено jе обjављена изjава Влатка Мачека, вође утицаjне Хрватске сељачке странке (ХСС) и потпредседника jугословенске краљевске владе, коjом се хрватски народ позива да се покорава новоуспостављеноj власти и ставља читава инфраструктура власти Бановине Хрватске на располагање усташким властима.[2] По повратку у Загреб 16. априла 1941. године Анте Павелић jе именовао „Прву хрватску државну владу“.

У састав НДХ, вољом Трећег Раjха, поред Хрватске, Славониjе и наjвећег дела Далмациjе (значаjан део средње Далмациjе с jадранским острвима припао jе Италиjи,[3] као и остатак Словениjе), спадале су jош Босна, Херцеговина и Срем.

 

 

Независна Држава Хрватска у административном погледу, након формирања власти, била jе организована у 22 „велике жупе“, са нижим jединицама: „котаревима и обћинама“. Главни град Загреб имао jе посебан статус, у рангу велике жупе. Велике жупе НДХ су следеће: 1. Барања, седиште Осиjек,[4] 2. Билогора, седиште Бjеловар, 3. Брибир-Сидрага, седиште Книн, 4. Цетина, седиште Омиш, 5. Дубрава, седиште Дубровник, 6. Гора, седиште Петриња, 7. Хум, седиште Мостар, 8. Крбава-Псат, седиште Бихаћ, 9. Лашва-Глаж, седиште Травник, 10. Лика-Гацка, седиште Госпић, 11. Ливац-Запоље, седиште Нова Градишка, 12. Модруш, седиште Огулин, 13. Плива-Рама, седиште Јаjце, 14. Покупjе, седиште Карловац, 15. Посавjе, седиште Брод н/С, 16. Пригорjе, седиште Загреб, 17. Сана-Лука, седиште Бања-Лука, 18. Усора-Соли, седиште Тузла, 19. Винодол-Подгорjе, седиште Сењ, 20. Врхбосна, седиште Сараjево, 21. Вука, седиште Вуковар, 22. Загорjе, седиште Вараждин и 23. Главни град Загреб.[5]

На челу великих жупа били су велики жупани, а управу нижих териториjалних jединица водила су котарска односно општинска „поглаварства“ на челу са „предстоjницима“. На челу поглаварства стаjали су истакнути усташки прваци или поjединци из десног крила ХСС, коjи су већ имали или су прихватили хрватску усташку идеологиjу и били спремни да jе спроводе у пракси.

По доласку на власт хрватска усташка организациjа тежи да постане масовни покрет, у односу на претходних десетак година када jе представљала малоброjну терористичку организациjу jош пре рата „заклетих усташа“, коjа jе делом била у избеглиштву (у Мађарскоj, а наjвише у Италиjи), а делом у земљи.

У загребачком листу Усташа то jе изражено на следећи начин: „У усташкоj хрватскоj држави, коjу су створили поглавник и његове усташе, мора се усташки мислити, усташки говорити и што jе наjглавниjе – усташки радити. Једном риjечи, читав живот у Независноj Држави Хрватскоj мора бити усташки.“[6] На jединство, чак идентитет хрватства и усташтва често jе указивао поглавник НДХ Анте Павелић: „Ново покољење Хрвата мора бити не само хрватско,… него мора бити у потпуном смислу усташко. Јер Хрвата jе и приjе било, али ниjе било усташа, а док ниjе било усташа, ниjе било ни хрватске државе. Кад убудуће не би било усташа, не би било ни хрватске државе“.[7] Према томе, хрватско усташтво jе суштина Независне Државе Хрватске.

Целокупна делатност хрватског усташког покрета у НДХ подељена jе на три „гране“: политичко-организациона грана имала jе основни циљ „организирања у организациjе Усташког покрета, те душевни одгоj чланства и пучанства уобће“, и организовање омладине у Усташкоj младежи;

Усташка воjница – воjна формациjа усташке организациjе по узору на фашистичко-нацистике воjне формациjе (као што су „црне кошуље“ и СС), изван редовних државних воjних формациjа (нпр. Wermacht) коjе су НДХ представљали домобрани, а под непосредном потчињеношћу поглавнику Павелићу. Јединице Усташке воjнице биле су роj, вод, сатниjа и боjна, а могле су бити формиране и веће jединице као што jе сдруг. Главни стожер Усташке воjнице делио се на шест служби: боjна на служби при Поглавнику, редовне дjелатне боjне, припремне усташке боjне, причувне усташке боjне, усташки подмладак и воjно-радна служба.

Трећа група била jе Усташка надзорна служба (УНС), коjа врши надзор над целокупним радом управних и усташких установа и требала jе „спечавати сваку дjелатност коjа би угрожавала слободу и независност Независне Државе Хрватске, мир, спокоjност и сигурност хрватског народа и тековине ослободилачке борбе Хрватског усташког покрета“.[8]

 

 

Усташка надзорна служба (УНС) се састоjала из четири уреда:

1/ Усташко редарство – уред jе водио политичке предмете, а имао jе три одсека: комунистички, жидовски и српски; 2/ Усташка обавештаjна служба – уред jе вршио хапшења и проводио истраге; 3/ Усташка обрана – оваj уред представљао jе посебну воjно-полициjску формациjу у чиjоj надлежности су били и концентрациони логори, а формирао jе и посебне jединице као нпр. Први усташки обрамбени сдруг (Јасеновачки обрамбени сдруг) и 4/ Особни одjел. Касниjе jе формиран и пети „уред“: Усташка сигурносна служба – коjа такође врши хапшења и ислеђивања и организуjе Павелићеву „тjелесну стражу“.

Организациjа усташког покрета у НДХ устроjена jе „Одредбом о саставу и дjеловању усташког покрета“ из jуна 1941. и „Прописника о задаћи, устроjству, раду и смjерницама Усташе – Хрватског ослободилачког покрета“ из августа 1941. године.[9]

На челу усташког покрета jе „поглавник“ са „доглавничким виjећем“ коjе има 12 „доглавника“ и 6 „поглавних побочника“. Организациjама на терену руководе „устроjствене установе“ подељене на стожере, логоре, таборе и збирове, 2/ „управно заповjедништво усташке младежи“ („заповjедништво мушке усташке младежи“ и „заповjедништво женске усташке младежи“), 3/ „управно заповjедништво женске лозе усташког покрета“, 4/ “управно заповjедништво сталешких построjби“ и 5/ „благаjна“.

Главни усташки стан (ГУС) jе „врховна установа цjелокупног усташког покрета“. „Устроjствене установе“ усташог покрета су стожери, логори, табори и збирови – у њима се „построjаваjу“ чланови усташког покрета с циљем „да се боље оствари задаћа покрета у свим његовим диеловима“. Ове „Устроjствене установе“ покриваjу одређена подручjа: стожер – подручjе jедне „велике жупе“, логор – подручjе управног „котара“, табор – подручjе jедне управне „обћине“, збир – подручjе jедног насеља или дела већег места.

Оружане снаге НДХ, према томе, сачињава: домобранство, као регуларна воjна сила (копнена воjска, зрачне снаге и морнарица, као и легионарске jединице), усташка воjница (jединице усташке воjнице и усташке милициjе – понекад назване и „дивље усташе“) и оружништво (жандармериjа).[10]

НДХ jе воjно-териториjално била подељена на дивизиjска подручjа: Савско, са седиштем у Загребу, Осjечко, са седиштем у Осиjеку, Врбаско, са седиштем у Бањоj Луци, Босанско, са седиштем у Сараjеву, Јадранско, са седиштем у Липару, те подручjе групе генерала Лукића, са седиштем у Госпићу и подручjе групе генерала Класића са седиштем у Добоjу.

Одмах по окупациjи на чело градских и сеоских општина постављена су проверена хрватска усташка лица или припадници немачког народа.

 

 

Законодавна активнот НДХ

 

Од првог дана постоjања НДХ уследила jе интензивна „законодавна“ активност, иако НДХ чак и по сазивању октроисаног Хрватског Сабора из фебруара 1942. године ниjе имала право законодавно тело. Хрватски усташки закони, законске одредбе и проведбене наредбе обjављиване су у службеним Народним новинама. Већ 10. априла обjављен jе Закон о оснутку воjске и морнарице државе Хрватске (по налогу Поглавника: Славко Кватерник). Истог дана обjављена jе проведбена наредба Поглавникова повjереника за унутарње послове к закону о присези вjерности Држави Хрватскоj (Поглавников повjереник за унутарње послове: Др. Милован Жанић).

По доласку Анте Павелића у Загреб, он jе, уз одговараjућег повjереника, министра или предсjедника законодавног повjереништва, потписивао хрватске усташке законе.

Законска одредба о укидању jавног биљешништва обjављена jе 18, а Законска одредба о изрицању осуда, о називима судова и судаца и о употреби чистога хрватског jезика код судова 19. априла. Истог дана обjављена jе Законска одредба о именовању повjереника код привредних подузећа, као и Законска одредба о укидању котара Окучани. Законска одредба о забрани ношења свих одликовања („ордена“ и „медаља“) бивше Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и бивше Краљевине Југославиjе и свих повластица стечених тим одликовањима, Законска одредба о разрjешењу упорабних уговора између самоуправних тиjела и трећих особа и Законска одредба о имовини Сокола бивше Краљевине Југославиjе обjављена jе 24. априла. Законска одредба о забрани ћирилице, као и Проведбена наредба министарства унутарњих послова о законскоj одредби о забрани ћирилице (коjу jе потписао др Андриjа Артуковић, министар) обjављена jе 25. априла. Законска одредба о држављанству обjављена jе 30. априла. Следиле су законске одредбе о државном грбу, државноj застави, Поглавниковоj застави, печатима, Законска одредба о расноj припадности, Наредба о извешћивању застава, законска одредба о преласку с jедне вjере на другу, итд.[11]

Хрватске усташке власти на свим нивоима радиле су по тим „законима“, али и мимо њих. На пример, у НДХ су концентрациони логори успостављени пре њиховог „озакоњивања“. Исто jе било и са покатоличавањем Срба итд.

Срби су присиљавани да се покатоличе. Већ 3. маjа 1941. донета jе законска одредба о преласку с jедне вере на другум а затим и низ допунских одредби, наредби, упутстава и окружница. Министарском наредбом од 18. jула 1941. године забрањен jе и сам назив „српска православна вера“. Таj назив jе замењен називом „грчко-източна вjера“. Негиран jе и назив „Србин“ и „српско“ у НДХ. Сви су морали бити Хрвати без обзира на веру. Покатоличавање су проводили хрватски усташки управни органи, уташки функционери и католички свештеници.

Поред општег притиска да се Срби одрекну православља и приме католичанство, у многим срединама силом jе изнуђиван „добровољни“ прелазак: забрана изласка изван села, забрана снабдевања шећером, соли, шибицама, забрана прослављања православних празника,[12]забрана рада за време католичких празника, орочавање службе државних чиновника ако остану у православљу, претње протеривањем итд.

 

Геноцидни карактер Независне Државе Хрватске

 

Независна Држава Хрватска jе по своjоj идеологиjи, законодавству, раду своjих државних органа, индивидуалним и колективним акциjама припадника усташког покрета, штампи итд. – геноцидна творевина. Геноцид НДХ био jе усмерен на Јевреjе[13] (у склопу савеза са нацистичком Немачком), Цигане и Србе (без обзира на идеологиjу и политику фашистичке Италиjе и нацистичке Немачке). С обзиром на тему рада, овде ће бити речи о геноциду над Србима.

Становништво Независне Државе Хрватске било jе вишенационално и вишеконфесио-нално.[14] Нешто изнад 50% становника чинили су Хрвати католици. Скоро jедну трећину чинили су Срби православни. Муслимани у Босни и Херцеговини, око три четвртине милиона, проглашени су Хрватима. Остатак су чинили Немци, са посебним повлашћеним статусом, Јевреjи, предвиђени за истребљење, те друге мање броjне мањине. Срби, око милион и деветсто хиљада становника, са већим концентрациjама у Срему, источноj и западноj Славониjи, северноj Далмациjи, Лици, Кордуну, Баниjи, источноj Херцеговини, Сембериjи, Босанскоj Краjини поглашени су неприjатељима хрватског народа и Независне Државе Хрватске. Срби су морали нестати са териториjе НДХ.

Павелићеви министри, као и велики жупани чиjе су жупе обухватале српске краjеве, те усташки и католички листови, изнели су геноцидни програм НДХ у односу на Србе:

Миле Будак, министар НДХ, у Крижевцима (6. маjа) jе рекао:

„… ми смо држава двиjу вjера, католичке и муслиманске“. Томе jе у Вуковару (8. jуна) додао: „нека (Срби, православни) знаjу, наша jе лозинка: или се поклони или се уклони“. Коначно, Будак jе у Госпићу изнео цео антисрпски геноцидни програм НДХ: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вjеру и тако претопити у Хрвате.“

Милован Жанић, министар НДХ, изjавио jе у Новоj Градишци:

„Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе, коjу ми нећемо као усташе употребити, да начинимо збиља ову земљу хрватском, и да jе очистомо од Срба, коjи би нас угрозили првом згодом. Ми то не таjимо, то jе политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима.“

Мирко Пук, министар НДХ, поручио jе Србима: „Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истjерати силом.“

Лист „Католички тjедник“, орган сараjевске надбискупиjе, 15. jуна 1941. између осталог пише: „Хрватском су народу наjвећи неприjтељи Срби, а уз то као и у осталоj Европи, жидови, слободни зидари и комунисти“.[15]

Усташки повереник за бившу Врбаску бановину и велики жупан жупе Сана и Лука Виктор Гутић, краjем маjа jе у Санском Мосту рекао следеће:

„Нема више српске воjске. Нема више Србиjе. Нема геџа, наших крвопиjа, нестала jе циганска династиjа Карађорђевића, а и код нас – ускоро – друмови ће пожељети Србаља, ал’ Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, али слиjеде нове за потпуно истребљење. Не будите слаби ни спрам jеднога. Држите увиjек на уму да су то били наши гробари и уништаваjте их гдjе стигнете, а благослов нашег Поглавника и моj неће вам узмакнути.“

У говору у Грачаници Гутић jе акцептирао закон о забрани српског имена и имена СПЦ, наглашаваjући:

„Однос нас Хрвата напрама бивших Срба, сада гркоизточњака, jасан jе: ми смо побjедници – они су побиjеђени. Ми господари – они робови… Наглашавам вам свугдjе и овдjе да никаве милости бивши Срби немаjу очекивати, него само економско уништење и коначно истребљење.“

Приликом рушења православног храма у центру Бања Луке, Гутић jе изjавио:

„Празнуjемо велики дан рушења врагомоље. Ова пркос-кућа и српска врагомоља, коjоj овдjе никад ниjе ни било мjесто, коjа нам jе годинама бола очи, jа вам гарантуjем да више ни она нити ма коjа њихова врагомоља у Хрватскоj Држави неће постоjати; српски народ биће тако почишћен да му ниjедно ребро неће остати.“

По повратку из Загреба, где га jе примио поглавник НДХ Анте Павелић, Гутић jе рекао:

„Браћо, кажем: био сам у Загребу. Отишао сам да положим рачун о ономе што сам урадио. Отишао сам да добиjем упуте што морам даље радити. Могу да се похвалим да ми jе изречена хвала са наjвишег мjеста. добио сам jош веће овласти и одриjешене руке. Добио сам посебан благослов Поглавника.

Али од сутра притегнућу. Пуцат ће кичма. Поручите то нашим неприjатељима. Поручите им, пуцат ће кичма. Настат ће чишћење. Бања Лука мора свиjетла и чиста као сунце дочекати Поглавника и хрватске министре.

Поглавник и хрватски министри jедва чекаjу да дођу у очишћену Бању Луку, а то ће бити брзо, брзо ћемо и ми радити. Ја ћу бити jака гвоздена метла овдjе.“[16]

Према Едмунду Глезу фон Хорстенау „Павелић jе у априлу 1941. закорачио на завичаjну териториjу… с намером да милион и 800.000 православаца… по сваку цену истреби мачем и огњем…“. Славко Кватерник jе у разговору са Мађарима изjавио: „Ми ћемо Србе у Саву, а ви у Дунав.“ После разгоора са сараjевским надбискупом Шарићем, Хорстенау jе закључио да иза усташке решености да се са Србима, као народом, jедном за свагда рашчисти, стоjи и „jака и ђавоље вешто потпиривана верска нетрпељивост“ – старо настоjање католичке цркве да сузбиjе и уништи шизматике. Отуда су се католички свештеници, у првом реду фрањевци, нарочито млађи, али и други, наjотворениjе идентификовали, од првог часа, са усташким режимом и његовом антисрпском, геноцидном идеологиjом и политиком. Већ у априлу 1941. отпочело jе присилно католичење православних Срба, коjе jе „легализовано“ законом од 3. маjа 1941, да би после тога било и интензивирано. Масовно убиjање Срба подспешивало jе католичење, иако католичење ниjе онемогућило даље убиjање. Убиjале су усташе, али и чланови ХСС, припадници Мачекове Заштите.

 

 

Немци су били свесни илузорности усташке концепциjе о хрватству муслимана: „Наjвећа jе заблуа веровати да између Муслимана и Хрвата постоjи неко осећање заjедничке националне припадности“, пише Хефнер у извештаjу Глезу фон Хорстенау. Они су уз Хрвате jер ови имаjу власт, а били су уз Србе раниjе, црпећи привилегиjе чак и на уштрб Срба из Босне. У злочинима учествуjу због пљачке, а не због освете за непостоjеће српске злочине против њих током постоjања Југославиjе.

Слично су резоновали и италиjански окупатори.

Хрватске усташе су „повели рат против Срба у име хрватске расе и католичке цркве, да би створиле jединствену и хомогену државу“, закључили су Италиjани.[17]

 

Пракса геноцида над Србима у НДХ

 

Како произлази из усташког програма геноцида над Србима у НДХ, коjи jе наjjасниjе изразио министар Миле Будак, у НДХ се од првог месеца њеног постоjања почиње проводити геноцид над Србима.

 

  1. Протеривање Срба

 

Одмах се протериjу незавичаjни Срби и Црногорци, коjи не спадаjу у категориjу државних припадника. Хрвати (католици и муслимани) сматрjау се држављанима, а завичаjни Срби само државним припадницима. Из ове категориjе протеруjу се свештеници СПЦ са породицама, као и богатиjи поjединци, те они за коjе се претпоставља да би могли угрозити тековине ослободилачке усташке борбе. Многи Срби беже из Независне Државе Хрватске у окупирану Србиjу, па чак и у фашистичку Италиjу. Један броj jе био мобилисан у Воjску Краљевине Југославиjе, па jе у немачким заробљеничким логорима. Протеривање се комбинуjе са пљачком али и убиjањем.[18]

 

  1. Убиjање Срба

 

Наjпре jе почело поjединачно убиjање воjника Срба, коjи су се борили против уласка окупатора у земљу, те истакнутих поjединаца (интелектуалаца, богатих људи из градова, владика и свештеника, те отреситиjих и богатиjих сељака). Затим се веома брзо прешло на масовна хапшења и масовна убиjања на разним стратиштима, што таjним, што jавним, као и у концентрационим логорима (Госпић, Јадовно, Паг, Јасеновац итд.).[19] Потом jе уследило, пошто jе дигнут устанак, веома масовно убиjање и мушкараца, и жена, и деце, на кућном прагу, на њиви, на путу, свагде.[20] Масовна убиjања су настављена кроз све четири ратне године, праћена зверствима.

 

  1. Покатоличавање Срба

 

Наjпре су протерани и побиjени свештеници, а зверски су убиjени и владика Платон и владика Доситеj, па jе забрањена Српска Православна Црква. Неки храмови СПЦ су узурпирани, а многи спаљени штећени или наjчешће потпуно уништени. Манастири су опљачкани, а многи оштећени и уништени. Власт и католички клер приступили су покатоличавању Срба, обећаваjући правну и имовинску сигурност. Пљачка и убиjање jедних Срба поsтаjе алтернатива покатоличавања за друге Србе. Међутим, у многим случаjевима, покатоличавање не спречава убиjање.

Ове методе геноцида над Србима се комбинуjу. Наравно, друге мере, као уводне за ове главне, веома су масовне: отпуштање из службе и са посла, постављање комесара у радње и предузећа, ношење траке са словом П, изнуђивање новца, пљачка имовине, пребиjање, кулук, претресање станова, одузимање оружjа, не само воjничког већ и ловачког, малтретирање на улици (скидање и гажење капе, шамарање, командовање лези – дижи се итд.), скидање ћириличних натписа са радњи, забрана становања у одређеном кварту (у Загребу), забрана вожње трамваjем, увођење полициjског сата, забрана купања на jавним купалиштима итд, погрдни изрази у штампи… Има тога jош. Све то ствара психозу несигурности, безперспективности. Наравно, наjгори вид геноцидних радњи, а то jе масовно и садистичко убиjање, посебно масовно клање Срба, морало jе изазвати отпор, jер се гинути мора, а ако се гинути мора, онда бар глава да се замени, и наjрођениjи да се освети.

 

Устанак: одговор на геноцид

 

Устанак, и то масовни устанак, дигнут jуна у источноj Херцеговини, и устанак, и то масовниjи, дигнут краjем jула 1941. у Дрвару, има узрок у терору (и геноциду) Независне Државе Хрватске над Србима. Устанак jе дигнут тамо где jе Срба било много, а хрватских усташа недовољно да их на брзину побиjу. Западнобосанско-лички устанак jе jединствен, а центар му jе у Дрвару. Исти му jе узрок, исти су учесници, исти програм. Резултат устанка jе значаjна слободна териториjа у већинском српском краjу и двомесечна устаничка држава. Устаници имаjу jединствен назив – назив герилци, jединствену воjну организациjу – чете, и jединствену цивилну организациjу (за привреду, снабдевање, судство итд.). Устаничка држава са центром у Дрвару практична jе негациjа Независне Државе Хрватске. То jе Дрварска република, пре оне Ужичке републике.

Она jе настала из муке, у изнудици, без стране подршке. У првоj години рата, она се ниjе могла ни проширити, ни одржати.

После њеног пада пред надмоћном силом (Италиjанима),[21] а пала би и да ниjе сама од себе ослабила, а ослабила jе због тога што jе испунила циљ због кога jе створена – спречавање терора и геноцида НДХ над Србима –народноослободилачка борба jе настављена са ширим циљевима и са делом дрварских устаника герилаца коjи су од половине септембра постали партизани предвођени КПЈ. Део герилаца приклонио се четничкоj вариjанти отпора без борбе против окупатора по сваку цену, и био jе током грађанског рата, поражен.

 

Закључак

 

  1. Устанак у Србиjи, коjи од 13. маjа 1941. припрема група jугословенских официра на челу са пуковником Драгољубом Михаиловићем на Равноj Гори, у почетку jе био у знаку борбе „за слободу, част и будућност Југославиjе“. Циљ равногорског покрета био jе успостављање стања пре 6. априла 1941, тj. status quo ante bellum, како каже Смиља Аврамов.
  2. Устанак у Србиjи, коjи jе 7. jула 1941. године почео под руководством Комунистичке партиjе Југославиjе, када jе група Жикице Јовановића Шпанца убила два српска жандара, био jе у знаку борбе против окупатора (Немаца) и њихових сарадника, те федеративног преуређења Југославиjе, уз револуционарно мењање друштвено-политичког система, замене капитализма социjализмом.
  3. Оружани сукоб коjи се догодио између Срба у Селима Трамошња, Козица и Томина 6, 7. и 8. маjа 1941. године са хрватским усташама, коjе су у помоћ позвале немачке снаге, ниjе попримио карактер устанка. У овом оружаном сукобу исказао се, с jедне стране српски отпор терору Независне Државе Хрватске (коjа не дозвољава слављење славе Ђурђевдана) и, с друге стране, геноцидни карактер НДХ, коjа – уз помоћ немачких нациста – почиње да реализуjе геноцидну политику према Србима.
  4. Јунски српски устанак у источноj Херцеговини против геноцидне политике НДХ, коjа jе постала сасвим видљива, доноси прве облике, прве форме устаничке власти. Будући да jе у овом устанку улога КПЈ била маргинална, он ниjе рекламиран у претходним децениjама постоjања СФРЈ као релевантан. Улога фашистичке Италиjе у пацификациjи овог подручjа, што jе подразумевало онемогућивање наставка геноцида над Србима од стране НДХ, додатно су умањиле улогу и значаj овог устанка у послератноj социjалистичкоj Југославиjи.
  5. Устанак у Црноj Гори 13. jула 1941. године био jе у знаку антиокупаторском (антииталиjанском), с jаком улогом КПЈ:
  6. Устанак у Словениjи 22. jула 1941. године, коjи се догодио у италиjанскоj окупационоj зони (у делу Словениjе коjи jе анектирала Немачка више ниjе било Словенаца, jер су били протерани у Хрватску и Србиjу), има антиокупаторску (антииталиjанску) усмереност. Значаjна jе улога КПЈ, односно КП Словениjе.
  7. Устанак у Дрвару и околини, коjи почиње 27. jула 1941, има карактер отпора геноциду НДХ над Србима. Герилци (ни четници, ни партизани) спречаваjу геноцид, ослобађаjу широку териториjу и формираjу устаничку државу. Западно-босанско-лички српски устанак, уз водећу улогу неколико комуниста и официра и подофицира краљевске jугословенске воjске, ниjе инициран из других центара (ЈВуО и КПЈ), већ jе био аутентични, самоникли и самоорганизовани покрет отпора против НДХ као геноцидне творевине хрватских усташа.

 

Извори и литература:

Аврамов, Смиља, Геноцид у Југославиjи у светлости међународног права, Београд 1992.

Babić, Goran, Historija hrvatske histerije, Beograd 1993.

Boban, Ljubo, Hrvatska u arhivima izbjegličke vlade 1941-1943, Zagreb 1985.

Bogdan, Ivo (prir.), Dr Ante Pavelić riešio je hrvatsko pitanje, Zagreb 1942.

Бокан, Бранко, Срез Сански Мост у НОБ 1941-1945. године, Сански Мост, 1980.

Glez Fon Horstenau, Edmund, Između Hilera i Pavelića, preveo Nikola Živkobić, Beograd 2007.

Dedijer, Vladimir – Miletić, Anton, Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1945. Svedočanstva, Beograd 1989.

Дрвар 1941 – 1945. Сjећања учесника, књ. 1, Дрвар 1972.

Устанак у Југославиjи 1941. године и Европа, зборник радова, САНУ, Београд 1973.

Đuretić, Veselin, Narodna vlast u BiH 1941 – 1945, Beograd 1981.

Jelić – Butić, Fikreta, Ustaše i NDH 1941 – 1945, Zagreb 1977.

Kazmirović, Vasa, NDH u svetlu nemačkih dokumenata i dnevnika Gleza fon Horstenau 1941 – 1945, Beograd 1987.

Ковачевић, Стево, Источни Подгрмеч у НОБ, Београд 1977.

Krizman, Bogdan, Pavelić i ustaše, Zagreb 1978.

Krizman, Bogdan, Pavelić između Hitlera i Musolinija, Zagreb 1980.

Krizman, Bogdan, Ustaše i Treći Reich, Zagreb 1983. T. I-II.

Милошевић, Слободан, Избеглице и пресељеници на териториjи окупиране Југославиjе 1941 – 1945, Београд 1980.

Novak, Viktor, Magnum crimen, Beograd 1986.

Поповић, Никола, Идеологиjа фашизма у jезику усташке пропаганде, Београд 1989.

Реџић Енвер, Традициjа и социjализам, Београд 1980.

Tajni dokumenti o odnosima Vatikana i ustaške „NDH“, Zagreb 1952.

Colić, Mladen, Takozvana NDH 1941, Beograd 1973.

Ћулибрк, Светозар, Записи са Грмеча, Београд 1952.

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату jугословенских народа, том IV, књига 1, ВИИ ЈА, Београд, 1951.

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату jугословенских народа, том IV, књига 2, ВИИ ЈА, Београд, 1951.

Zorić, Milan N, Drvar u ustanku četrdeset prve, Vojno delo, Beograd, 1963.

Карте:

Разбиjање Краљевине Југославиjе после окупациjе 1941.(Извор: Едмунд Глез фон Хорстенау, Између Хитлера и Павелића, превео Никола Живковић, Нолит, Београд, 2007)

Карта Независне Државе Хрватске са воjно-териториjалном поделом.(Извор: Милан Н. Зорић, Дрвар у устанку четрдесет прве, Воjно дело, Београд, 1963).

Независна Држава Хрватска са административном поделом на велике жупе.(Извор: Нова Хрватска, Загреб, 10. травња 1943.)

 

[1] Саопштење поднето на Научном скупу поводом 70-те годишњице 27-jулског устанка у Босни и Херцеговини,
коjи jе одржан у Дрвару 26. jула 2011. године. Обjављено у Гласнику Удружења архивских радника Републике Српске, бр. 4/2012.
Пољски теоретичар, иначе Јевреjин, Рафаел Лемкин, сковао jе 1944. године термин геноцид, да би означио варварско, масовно уништавање народа на националноj и верскоj основи, што су током Другог светског рата чинили немачки нацисти и њихови савезници.

[2] Читаву акциjу отцепљења Хрватске од Југославиjе и проглашења НДХ водио jе Едмунд Фезенмаjер (E. Veesenmayer), специjални опуномоћеник министра иностраних послова немачког Раjха Јоакима Рибентропа (J. v Ribentrop). Будући да Немци нису били убеђени да ће Влатко Мачек као водећи лидер Хрвата одговарати њиховим захтевима, jер, како извештава немачки генерални конзул у Загребу Фроjнт (A Freundt), „његови напори усмjерени су, како се чини, подjеднако на одржавање мира с Њемачком и даљњи опстанак Југославиjе“, Фезенмаjер jе приволео Мачека на одступање и давање изjаве у корист усташке НДХ.
– Fikreta Jelić – Butić, Ustaše i Nezavisna država Hrvatska 1941-1945, Zagreb, 1977, стр. 64 и даље.

[3] Када су се повукле границе у Далмациjи између Италиjе и НДХ, 280,000 Хрвата и 90.000 Срба нашло се под италиjанском управом. Исто.

[4] Велика жупа Барања са седиштем у Осиjеку представља славонску Подравину и не односи се на jужну Барању као део Дунавске бановине Краљевине Југославиjе, коjу су окупирали Мађари.

[5] Види карту НДХ.

[6] Ustaša, 13.06.1941, цитирано према: F. Jelić – Butić, Ustaše…, стр. 107.

[7] Dr Ante Pavelić riešio je hrvatsko pitanje, priredio Ivo Bogdan, Naklada Europa, Загреб 1942, стр. 47 (Говор Усташкоj младежи 7. ожуjка (марта) 1942)

[8] Narodne novine, 26.08.1941.

[9] Narodne novine од 24.06.1941; Narodne novine од 13.08.1941.

[10] Према Петру Броучеку, писцу предговора и приређивачу Глезових мемоара, броjно стање оружаних снага НДХ, кретало се овако: легионарски пук (пешадиjски пук бр. 369), придодат Вермахту на Источном фронту, броjао jе 3.000 воjника. Већина њих jе изгинула код Стаљинграда. У две хрватске ескадриле и воjно-поморскоj jединици, коjе су такође служиле на Источном фронту, било jе око 2.000 воjника и морнара. Од новембра 1942. 2.000 нових хрватских регрута укључено jе у 369. легионарску дивизиjу. Формиране су jош две: 373. пешадиjска дивизиjа (хрватска). Од априла до маjа 1943. ова дивизиjа се бори у Босни. И друга, 392. пешадиjска дивизиjа (хрватска), формирана септембра 1943, од jануара 1944. осигуравала jе jадранску обалу од Краљевице до Карлобага. Ратно ваздухопловство НДХ броjало jе 6.000 људи, а морнарица 4.000. Морнарица jе била стационирана на Црном мору, а у Далмациjу се вратила лета 1944.У полициjи jе било 10.000 људи, организованих у немачко-хрватску дивизиjу, од коjих jе половина била Хрвати.У хрватском домобранству, тj. армиjи, било jе 38.000 људи. Краjем 1941. у усташким формациjама било jе 10.000 људи, коjи су били подељени у 45 боjни тj. батаљона и две боjне за обезбеђење саобраћаjница. Краjем 1943. броj усташа нарастао jе на 64.000 бораца (jедна дивизиjа, 19 бригада). Краjем 1944. усташке формациjе порасле су на три дивизиjе (17 самосталних бригада), са 115.000 воjника, укључуjући и поглавникову гарду од 16.000 усташа. Од jесени 1944. домобрани су укључени у усташку армиjу. У марту 1945. године у пет усташких корпуса, са 17 дивизиjа, НДХ jе имала 170.000 воjника, од тога 114.000 усташа. У помоћним службама било jе jош 40.000 униформисаних Хрвата.Поред тога, концем 1943. од муслимана из Босне формирана jе 13. брдска СС дивизиjа „Ханџар“ (хрватска бр. 1) са 21.000 бораца. У jесен 1944. формирана jе и друга муслиманска дивизиjа под називом 23. коњичка СС дивизиjа „Кама“ (хрват. бр. 2), али ниjе потпуно попуњена људством. На териториjи НДХ оперисала jе и 7. СС дивизиjа „Принц Еуген“, формирана 1942, коjа jе током априла 1944. починила броjне злочине. Наравно, на териториjи НДХ оперисале су разне италиjанске jединице до септембра 1943, а током целог рата немачке jединице, па и 3. (германски) СС тенковски корпус, а потом и 2. тенковска армиjа.

[11] Види: Goran Babić, Historija hrvatske histerije, стр. 58-64.

[12] Отпор прослављању Ђурђевдана у селима код Санског Моста прерастао jе у оружани суког Срба и у таша, а у гушењу побуне укључиле су се и немачке трупе. Уследио jе масовни злочин у Санском Мосту и вешање стрељаних Срба у парку овог града.

[13] Јевреjи су до средине 1942. истребљени у НДХ. Нпр. у Сараjеву (60.000 становника) сваки пети становник jе био Јереjин (12.500). Истребљено jе 80% свих сараjевских Јевреjа.

[14] „У НДХ jе живело око 3.069.000 (50,78%) Хрвата, 1.847.000 (30,56%) Срба, 717.000 (11,86%) муслимана, а осталих народа jе било 410.000 (6,80%), а међу њима и око 100.000 Немаца.“ – Glez fon Horstenau, Između Hitlera i Pavelića, Beograd, 2007, стр.

[15] Tajni dokumenti o odnosima Vatikana i ustaške „NDH“, стр. 86-88

[16] С. Ћулибрк, Записи са Грмеча, стр. 10-12.

[17] V. Kazimirović, NDH u svetlu nemačkih dokumenata…, стр. 120

[18] „Сви православни државни чиновници, жандари, и тако даље, jедноставно су били избачени на улицу… Покушали смо да интервенишемо у корист српских железничара.. Одузимање Србима права на основна средства за живот, избацивање са посла и из њихових кућа било jе само почетак. Следиле су далеко горе ствари. Краjем маjа 1941. први пут смо примили вест о убиjању српских талаца. Акциjу jе недалеко од Бjеловара спровео лично млади Еуген Кватерник. Убиjено jе две стотине православних Срба. Истовремено до нас су стигле грозне вести из Херцеговине, те из околине Сараjева. У Херцеговини су се поjавиле усташе из Загреба и Лике, коjи су нарочито дивљи и брутални. И ту су почели да праве своjе крваве оргиjе.“ – Glez fon Horstenau, Između Hitler ai Pavelića, стр. 522-523.

[19] Већ концем априла, усташе су формирале први концентрациони логор у Дрњу, код Копривнице.

[20] До jесени 1941. године, према проценама, Глеза фон Хорстенау , убиjено jе приликом погрома и у логорима НДХ 200.000 Срба. До краjа 1943. немачки посланик др Ноjбахер процењуjе броj убиjених Срба на око 750.000.

[21] Фашистичка Италиjа ниjе имала геноцидни план за Србе; штавише, она jе донекле спречавала усташе у вршењу геноцида.

Преузето са:http://www.jadovno.com/arhiva/intervjui-reportaze-2/articles/dr-drago-egovan-srpski-ustanak-u-drvaru-i-srbu-27-ula-1941-godine-protiv-terora-i-genocida-nezavisne-drzhave-xrvatske.html

Поделите:
СРЕБРЕНИЦА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – ЗАБОРАВЉЕНИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА

СРЕБРЕНИЦА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – ЗАБОРАВЉЕНИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА

Познато је да већина Срба и светска јавност не зна за чињеницу да је у околини Сребренице у току Другог светског рата „нестало“ више од 6.400 Срба, док је званична државна комисија после рата избројала 2.262 убијене српске жртве. За те злочине су претежно биле одговорне усташке снаге, у чијим редовима су служили и многи муслимани из тог краја. У Титовој СФР Југославији је у име „вишег циља“ постојало прећутно гурање под тепих, свих чињеница о овим дешавањима, што је равно почињеном злочину.

 

Једна од масовних гробница Срба у Босни откривених после Другог светског рата.

 

Један од историчара новије генерације Немања Девић је о страдању Срба сребреничког краја у 20. веку, својевремено рекао, да је према подацима послератне југословенске Земаљске комисије утврђено да су Срби у Сребреници током Другог светског рата претрпели велика страдања.

Тадашња југословенска Земаљска комисија, која је деловала после Другог светског рата, утврдила да су усташе у Сребреници убиле 2.262 српске жртве, од којих су 1.186 биле деца, жене и старци, а да је 1.118 жртава убијено ножем, секиром и тупим предметом, што би свугде у цивилизованом свету морало бити квалификовано као геноцид.

 

Црна легија НДХ, злочинци који су извршили геноцид над српским народом у Хрватској и Босни и Херцеговини.

 

Сведоци су говорили да је у магацину локалне задруге постојало „буре крви“ са 150 литара прикупљене крви од Срба које су усташе клале над тим буретом, а које је било припремано као поклон Павелићу. Усташе  су упадале Србима у куће, пресретали их на улици, заробљавали и убијали, углавном ножевима, секирама, тупим предметима, као и да су прво побијени српски прваци, свештеници, учитељи.

Више о злочинима, на подручју Сребренице у Другом светском рату, може се прочитати у књизи „Хроника нашег гробља“ аутора Миливоја Иванишевића из Београда. Сведок, тих данас заборављених догађаја Србислав Блажић јереј о овом геноциду каже следеће према извору: Архив Србије, Фонд Комесаријата за избеглице и пресељенике, комесар Тома Миленковић, при влади Милана Недића 1941-1945.

 

Књига која оптужује и отима од заборава геноцид над Сребреничким Србима.

 

„До избеглиштва био сам парох кравички у Кравици, општина Кравица, срез сребренички, арх. намесник власеничко-сребренички, епархија зворничко- тузланска. У тој општини је становништво било 80% српско-православно, а 20% муслиманско. Католика уопште није било.

Одмах по окупирању од стране хрватске војске и усташа забрањена је била служба Божја по црквама као и сва друга чинодејства. Тројица мојих парохијана и ја били смо затворени у строги војнички затвор у Дрињаци. У затвору смо провели скоро месец дана. По пуштању ја сам се морао јављати сваки други дан сатнику у Дрињачи и нисам смео никуд ићи од куће нити ми пак ко долазити.

Хрватске и усташке патроле вршиле су претрес по селима, одузимали су све што су могле, почев од веша па до крупне стоке. Кињили су и мучили све редом. Силовали су све што су хтели.Пред Видовдан су злостављања била на врхунцу. Затварања су почела у масама. Затворили су све ђаке Србе, међу којима је био и мој брат свршени богослов Мито Блажић и све их протерали у Сарајево. На два дана пред Видовдан најсретнијим случајем пребегао сам у Србију.

По мом одласку мучења су се претворила у убиства, а то често уз најгрознија мучења. Тако је у Дрињачи, седишту хрватске сатније, у магацину земљорадничке задруге, над једним буретом заклано осам виђених Срба из Дрињаче и околине. Гледао сам својим очима њихову усирену крв у бурету и заједничку раку из које су вириле кости с којих још месо није било спало.

У Власеници, у тзв. Рашићевом Гају, на најстрашнији начин убијено је око 80 највиђенијих Срба. Све су их стрпали у једну огромну јаму. Било је случајева да су Србе живе бацали поломивши им претходно руке и ноге. Кад сам у августу месецу прошле године посетио то свето место на сто и више метара осећао се ужасан задах, а безброј паса и орлушина било је у јами.

На најгрознији начин убијени су и свештеници: прота Душан Бобар, архијерејски намесник у Власеници, јереј Милош Савић, парох милићки, јереј Драгомир Маскијевић, парох копривски, јереј Љубомир Јакшић, парох хан-пијесачки, јереј Јанко Савић, парох кнежински, сви су из архијерејског намесништва власеничко-сребреничког.

И интелектуалне и физичке убице били су Муслимани. Гледао сам леш почившег брата јереја Максијевића. Страшан је био. Очи извађене, уши одсечене, а кожа са леђа згуљена.

Преостали свештеници и интелектуалци Срби били су протерани за Чапраг. Успут су им одузели све покретне вредности и готовину, а непокретне вредности стављене су на расположење хрватској држави.

Убиства у масама, која су предстојала у најскорије време, спречена су устанком.

О интервенцији од стране муслимана не треба ни говорити, јер су водећи у злостављањима и прогањањима били бивши политички прваци, верски поглавари и интелектуалци“.

 

Црна Легија и имами муслимани из Босне, на заједничком злочиначком задатку уништења Срба, да ли су адекватно кажњени у историји за злочине?

 

Злочини над Србима у последњем рату 90-их година у Сребреници дешавали у истим селима као и у Другом свјетском рату – Кравице, Факовићи, Скелани, Залазје, које су вршили Јуре Францетића „Црна легија“ и муслиманска милиција. То је значајна чињеница која много говори о ономе што ће се десити на истом подручју у последњем рату..

 

Јуре Францетић (у средини) злогласни командант Црне легије, злочинац са чијим греховима се Хрватска није суочила.

 

Највећи покољи у Сребреници у Другом светском рату десили у јуну 1943. године, када је у једном дану убијено 98 српских цивила, а у селу Залазје је убијено 105 цивила. Ове је злочине предводио усташки натпоручник Фрањо Курелац. Ни он нити његове усташе нису биле осуђење пред комунистичким судом у Сарајеву који је донео пресуду да „нема доказа и да се ствар предаје забораву“, баш као и што Насер Орић није осуђен за злочине над Србима у Сребреници у последњем рату.

 

Светао пример имама Шефкета Курта који се бојао Бога и успротивио се геноциду над Србима и Јеврејима у НДХ.

 

У последње време има покушаја у јавности БиХ да се подцрта помиритељска и спаситељска „шиндлеровска“ улога појединих припадника из редова муслиманског свештенства у спасавању живота Срба из Сребренице и околине у току Другог светског рата. Иако је таквих покушаја било, посебно је познат светао пример имама Шефкета ефенди Курта из Тузле, треба рећи да они покушаји спашавања комшија од стране имама Алије Кламчевића из Сребренице,, нису имали утицаја на геноцид који је над српским народом изведен у овом крају.

 

Муслимани припадници Црне легије клањају намаз.

 

Петровград.орг

Поделите:
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – БЕСЕДА О ДРАЖИ

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – БЕСЕДА О ДРАЖИ

Свети владика Николај је у Цркви Христова Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954. изговорио следећу беседу о команданту Југословенске војске у отаџбини генералу Драгољубу Михајловићу. Петровград.орг вам је доноси у нади да ће допринети сагледавању истинске улоге ове личности у српској историји, која је деценијама била идеолошки искривљена.

 

Ђенерал Михајловић на Крсној Слави 1943., целива колач.

 

Рече Господ: „Од ове љубави нико нема веће него кад ко живот свој положи за пријатеље своје.” (Јован, XV, 13)

Поштована Господо српска, браћо и сестре,

У свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу.

У ширем обиму, таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму она се односи искључиво на Сина Божијег Исуса Христа, који је положио живот свој на крсту за васцели род људски.

 

Шеф британске мисије Хадсон, Србин из Црне Горе и ђенерал 1942. у Црној Гори.

 

Према томе, Божије је, а не човечије, положити живот свој за све човечанство; док је за обичне велике људе: положити живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ. Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим тиме, што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека него за Бога…

Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свога народа, осуђеног на смрт и напотпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога српског народа, или речено видовданским језиком: за крст часни и слободу златну. Увек и за увек два узвишена и непроменљива начела у свим великим српским борбама од св. Саве до наших дана. У борби коју је усуд досудио њему и његовој генерацији, он није могао дати ништа веће него што је дао, тј. живот свој.

Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезима, како њега, тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они са својим вођом остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики Кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима. Увек и за увек иста војска, исти народ, иста начела.

Но застанимо у данашњи дан, и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен.

 

Са саборцима представницима муслимана из Босне.

 

По свим описима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена?

Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим?

Дража је био у законитом браку с венчаном женом. Како се могу онда хвалити Дражом неки који се жене (или полужене) туђинкама, док њихове законите супруге у Отаџбини, верне и чисте као весталке, чувају огњиште, пале крсне свеће, васпитавају децу и очекују састанак са њима?

Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. Шта, дакле, имају заједничкога са Дражом они који раздиру организам српског народа, цепају Српство и разбијају га у ситно иверје, које није ни за какву зидарију, него само за огањ, а све вичу: „Дража, Дража!“, „Ја и Дража!“, „Ми и Дража!“.

 

Прва фотографија Дража својим штабом на Равној Гори маја 1941.

 

Дража, да је избегао у иностранство (хвала Богу те није!), свакако би се срцем прибио уз све српске националне организације у слободном свету. Како, онда, да схватимо оне који одричу свој дуг Српској народној одбрани и нису учлањени ни у Српску православну цркву, нити у једну српску родољубиву организацију?

Тешко ми је, заиста тешко, што морам да упутим са олтара ову оштру опомену (не само ради Српства, него и ради тих самих) онима који морално поклекнуше у страном свету, који надвладаше у рату већа зла, док сада у миру подлегоше мањим. Њима довикујем: „На прави пут, браћо! Ваш Командант је жив, и он вас из оног света види на странпутици и жалости се! Но, колико ми је тешко учинити ову опомену неколиким, толико ми чини радост што са овога места могу да похвалим сву ону огромну већину српских ратника који до данас не поклекнуше, него осташе на висини Дражине побожности, родољубља и поштења. То су Дражини јунаци, који са својим славним Командантом пођоше кроз крв и огањ; којима су ране једино одликовање, а Дражин пример звезда светиља на путу живота. Њима припада првенство, али не искључиво, у прослављању великог српског сина мученика.

Јер, Дража Михаиловић припада целом српском народу, никако једној партији, и не само једној нашој генерацији, него и будућим.

 

Као јунак америчког ратног стрипа.

 

Народ који у страховитом мраку робовања и страдања, издиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му светли у ноћи, далек је од пропасти а близак васкрсењу, већој слави и пунијем животу такве људе, многе и многе, на челу са Дражом Михаиловићем, даровао је Бог Србима у овој мученичкој генерацији.

Да се радујемо и веселимо с благодарношћу Свевишњем. Јер, док су код неких других народа у прошлом светском рату вођи били крволоци и стрвинари, неморални злочинци какве сунце није видело од постанка света, дотле су вођи српског народа, на челу са Дражом, били људи богољубиви, правдољубиви и народољубиви. Имена оних првих на Небу се неће споменути, а у историји света спомињаће се с одвратношћу и проклетством: док ће имена оних других на Небу бити песма бесмртних духова, а на земљи слава и похвала поколења и поколења.

 

Мученичка кончина.

 

Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свога живота, но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подражавају Дражу.

Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије! Амин, Боже, дај! Слава му!

Поделите:
ДОКУМЕНТИ ИЗ БЕЧКОГ ЦАРСКОГ АРХИВА ПОТВРЂУЈУ: АЛБАНСКУ НАЦИЈУ ЈЕ КОНСТРУИСАЛА АУСТРОУГАРСКА

ДОКУМЕНТИ ИЗ БЕЧКОГ ЦАРСКОГ АРХИВА ПОТВРЂУЈУ: АЛБАНСКУ НАЦИЈУ ЈЕ КОНСТРУИСАЛА АУСТРОУГАРСКА

У бугарској научној јавности не стишава се интересовање за један обимни историјски рад под називом „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (1896-1908)„, који је заснован на проученим документима Царског архива у Бечу, а и те како може бити интересантан и српској јавности.

Наиме, 2008. на шпанском језику објављен је докторат недавно преминуле бугарске историчарке Теодоре Толеве (1968-2011) под оригиналним насловом„La influencia del Imperio Austro-Hungaro en la construccion nacional albanesa (1896-1908)“, у коме она у фактографски богатој књизи подељеној у десет поглавља објашњава своје виђење настанка и развоја албанске нације на преласку из 19. у 20. век. Бугарска издавачка кућа Сиела постхумно је објавила њен рад и на бугарском језику, а у децембру 2013. објављен је и немачки превод овог рада под називом„Der Einfluss Osterreich-Ungarns auf die Bildung der albanischen Nation 1896-1908“.

 

 

Треба рећи да је своје име у бугарској историографији Теодора Толева изградила тиме што је била вредан истраживач, професионално високих стандарда, вансеријски полиглота (говорила је шпански, португалски, француски, италијански, руски, енглески, немачки). Осим тога, скренула је пажњу још 2006. капиталним радом „Спољна политика Ђуле Андрашија и македонско питање“, а ускоро се очекује постхумно објављивање њене треће књиге „Геноцид и судбина Јермена 1905“. Све ово наглашавамо да би се схватило да је овај њен рад, који је одбрањен у Шпанији, дело вредно пажње и српских историчара, који неретко зазиру од проучавања бугарских историографских дела.

У модерној историји углавном се подразумева да је албанска нација постојала и пре 19. века, а о томе говоре радови Ставра Скендија, Петера Бартла, Ханса Дитера Шандерла и др. Основна теза Толеве је да је Беч учинио све да хомогенизује различита албанска племена и кланове, која у другој половини 19. века, по Толевој, нису имала развијену националну свест, већ су била аморфна и расцепкана, те да је бечка дипломатија активно помагала стварање унифицираног књижевног албанског језика, издаваштво албанских националистичких публикација и развој новинарства и образовања. Мотиви Аустроугарске за то су спречавање ширења утицаја конкурентске Србије и Италије, а индиректно, преко спречавања Срба, то је било и спречавање ширења Руса ка Медитерану.

 

 

Толева 1999. године први пут улази у Бечки империјални архив ради прикупљања података из архивске документације о македонском питању. Трагајући за документима о томе, једнога дана сасвим случајно у једној од фиока архива открива никад објављени меморандум о четири тајне конференције одржане на Бечком двору 1896. године, а поводом планирања за стварање тада непостојеће албанске нације. Иначе, ти састанци се помињу и у документу  „Die Albanienpolitik Osterreich-Ungarns un italiens 1877-1908 de Hans Dieter Schanderl“ из 1971, што наводи и Толева у фусноти на 28. страни бугарског издања. Елем, Беч је морао предузети конкретне кораке у креирању албанске националне свести, јер је маса завађених албанских племена била необједињена језички и религијски, није имала нормирано писмо, било је само неколико школа, нису имали никакву књижевност, ни штампу. Једном речју, нису имали никакав лични идентитет, нити су тежили да га створе.

Полазна тачка њеног истраживања је 1896. тј. тајне конференције, када се Беч одлучује за активније деловање на простору јужног Јадрана, а завршна тачка 1908, када Младотурски покрет преузима власт, чиме се мења дотадашњи контекст за деловање Аустроугарске према отоманском наслеђу.

 

 

Прво поглавље под називом „Организација спољне политике“ односи се на објашњење спољње политике Аустроугарске. Толева објашњава: „Сврха овог поглавља је да покаже ту традицију у спољњој политици Империје, и њене организације рада тајне конференције у смислу реалног управљања“. Објашњава структуру, функције и прерогативе министра спољњих послова. Према аустријским истраживачима, Министарство за спољње послове до сада никад није изучавано. Толева наводи два разлога. Први је да Министарство почиње да представља истраживачки интерес сасвим одскора у потрази одговорности за ултиматум који води до избијања Првог светског рата, а када су схваћени факти да је Министарство радило у корист сопствених циљева и по својим сопственим механизмима. А друти је специфичност самог Министарства. „Према Хелмуту Римплеру, још не постоји ниједна студија која открива суштину Министарства спољњих послова као институције, тј. која је директна веза између његове организације и његових активности“, наглашава Толева.

Друго поглавље је посебно значајно, а зове се „План о Албанији или бечка рационалност или ирационалност“, у коме Толева експлицитно пише да је сузбијање утицаја Србије један од рационалних елемената Меморандума којим су обухваћене четири тајне конференције, али да је било ирационално упустити се у пројекат изградње нације, јер је то тежак задатак, у контрасту са војним начином мишљења.

 

 

Треће поглавље „Прихватање плана – дипломатски ризици и дугорочна предвиђања“ говори о неслагању с планом представника аустријског Генералштаба или појединих дипломата, којима је јасно да такав план крши и одређене међународне норме. Међутим, план је прихваћен и поред гласова који су били против тога.

У четвртом делу под називом „Иницијативе Беча пред Османском империјом или бриге једног народа између две империје“ говори се о конкретном заузимању аустроугарских конзула за завађена албанска племена пред турским властима, јер не треба заборавити, ни Порта није имала високо мишљење о разбојништвима и клановима на простору подно Проклетија.

У петом поглављу, „Путовања аустроугарских конзула кроз албаномуслиманско друштво или почетак једне романтичне конспирације“, Толева објашњава успостављање веза аустроугарских конзула са вођама албанских муслиманских племена.

У шестом поглављу говори о „заштити вероисповедања“. Разрађује се тзв. Културпротекторат.

 

 

У седмом поглављу тема је албански језик, који се до тада писао на двадесетак различитих начина (грчким, латинским и арапским словима), али се од 1908. стандардизује, у чему главну улогу има генерални конзул Аустроугарске.

Осмо поглавље бави се школством, а девето је насловљено „Штампа или како Беч почиње да пише на албанском“. Толева наглашава да се штампају различити материјали необично високог нивоа израде с циљем да развију национална осећања код Албанаца у складу са закључцима Меморандума тајних конференција из 1896. Углавном је реч о календарима, граматикама, историјским књигама. Врше се многобројне образовне иницијативе.

У последњем, десетом поглављу, Толева расветљава улогу римокатоличког монсињора Прима Дођија, који је имао план стварања северноалбанске кнежевине, где би главну улогу имало племе Мирдита. Такође, Толева је приложила и читав низ досад необјављених докумената, који поткрепљују њену тезу да је албанска национална ренесанса заправо кренула из геополитичких мотива „Ка унд Ка монархије“. Наводи постојање албанских комитета и у Букурешту и у Софији, а посебно се осврће на стварање албанских школа у Италији и италијанских у Албанији. Интересантно је и спомињање Румуна Алберта Ђике, који себе сматра потомком Скендербега, који активно лобира за албанску ствар.

 

 

У закључку своје књиге Толева наводи и друге геополитичке околности. На пример, каже да Немачка не узима учешће у овим аустријским акцијама, али је наклоњена Албанцима (из својих геополитичких разлога), док ред Бекташија подржава Младотурску револуцију. Енглези чувају неутралност, али гледају и благонаклоно на развој албанског национализма. Све то, као и јачање суседа, утицало је на конкретне акције и обим помоћи Аустроугара албанским племенима. Менталитет самих племена није ишао на руку аустро-угарским плановима, али је за реализацију ових планова кључна била изолација Русије у том периоду.

Толева закључује: „После детаљног прочавања архива можемо тврдити да на почетку 20. века албанско становништво још не представља оформљену нацију. Етничке групе у Албанији живе изоловано, немају веза међу собом, осим кад ратују. Могућности за њихово зближавање су практично ништавне, а убиства уобичајена, чак и за људе из истог клана. У земљи постоје два основна дијалекта, али они су толико различити, да се људи скоро не разумеју. Не постоји јединствени књижевни језик, већ више од двадесет различитих начина писања на локалним дијалектима. Коефицијент писмености не прелази чак ни 2%. Становништво припада трима вероисповедањима – муслимани, православни и католици. Албанци немају национално сазнање, немају опште интересе, не исказују солидарност и не развијају се у правцу буђења националних осећања. Према томе, почетком XX века не постоји албанска нација“. Толева сматра да њен материјал доказује да је Аустроугарска најзаслужнија за стварање албанске нације, а 1908. је кључна година, после које за формирање албанске нације настају боља времена.

Занимљиво је шта о овом раду мисле угледни интелектуалци Запада.

 

 

Каталонски професор др Агусти Коломинес Компанис са Барселонског универзитета каже: „У овом раду Теодора долази до закључка да је аустоугарска дипломатија играла одлучујућу улогу у развоју осећаја националне припадности Албанаца у Османској империји, која се претворила у тамницу народа на исти начин као и сама Аустроугарска. Политичка делатност Беча је одлучујућа у процесу националног изграђивања у светлу Ернеста Гелнера и његове модернистичке теорије, што касније доводи до саздавања албанске државе“.

Професор др Леополд Ауер, бивши директор Бечког царског и краљевског архива, и члан Института за аустријска историјска истраживања, каже у предговору бугарскомиздању: „Теодора Толева је поседовала у већој мери оно што Арлет Фарж – француска специјалисткиња историје културе – назива gout de l’archive (осећај за архив). Толева је очарана мноштвом извора, складиштених у архивама, као и могућностима које они отварају/…/ Тако се стигло и до њене дисертације, написане на шпанском, којом ће одбранити докторат у Барселони 2008. Манифестација њене подмукле болести убрзо након тога, где су се лекари показали немоћним, спречила је даља истраживања те теме.

Ова књига, која представља превод њене шпанске дисертације, претворила се у њено завештање“. Ваљало би ову књигу превести и на српски језик. Можда ће вас ова занимљива књига натерати да мало више размислимо колико у ствари ми познајемо Албанце. Често се у нашим медијима понавља мантра о два милиона Албанаца на Косову, а зна се да их је далеко мање.

Срби су Албанце у прошлости уобичајено називали Арбанаси, док су Турци њих називали Арнаутима. Они су себе најчешће звали Шћиптарима. И нису увек односи између Срба и Албанаца били као данас. Не заборавимо да је цар Душан Силни био „владар Срба, Грка и Арбанаса“.

 

Кратка биографија Теодоре Толеве

 

Теодора Толева је завршила Француску језичку гимназију „Алфонс де Ламартин“ у Софији. Била је полиглота, говорила је француски, енглески, немачки, шпански, португалски, руски и италијански језик. Дипломирала је Балканистику на Америчком универзитету у Благоевграду (Бугарска) (АУБГ). Одбранила је дисертацију за заштиту степена Master of Sciences с на катедри за савремену историју у Барселони (септембра 2006. године), са темом „Спољња политика грофа Ђуле Андрашија и утицај на македонско питање“.

Европски докторат за савремену историју одбранила је пред комисијом представника Универзитета у Барселони, Лондонског Универзитета и Универзитета из Беча, у септембру 2008. године, на Универзитету у Барселони. Тема је била „Утицај Аустроугарске империје на стварање Албанске нације 1896 – 1908)“.

 

 

У чланку на хттп:  http://facebookreporter.org/, преко њеног пријатеља Србина, сазнао сам да постоји инсинуација да је њена смрт уствари ликвидација због тема њених истраживања. На почетку њених истраживања, пре десет година, у Бугарској је убијен Теодорин отац, колико сам сазнао, ватреним оружјем. Он је био бизнисмен у области телекомуникација и њему је Теодора посветила своју докторску дисертацију: “НА МОЯ БАЩА“, „МОМ ОЦУ“.

У чланку стоји да се она пред саму смрт жалила и тражила неку врсту заштите од свог пријатеља „јер је годинама осећала чудно присуство неких људи и догађаја који је окружују“, али он није човек из света који је стручан за такву врсту помоћи и није био у стању да помогне, и помоћ било које врсте је изостала.

Мени је најискреније жао што нисам имао ту срећу да је упознам, јер бисмо били велики пријатељи. Ја сам јој и овако пријатељ и искрено велики поштовалац.

 

(Ђорђе Опсеница, Горан Игић / Геополитика /facebookreporter)

Поделите: