ВЛАДИМИР БУРСАЋ: КАКО ЈЕ ХРВАТСКА ИЗБЕГЛА ОПТУЖНИЦУ ЗА ГЕНОЦИД ПОЧИЊЕН У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

ВЛАДИМИР БУРСАЋ: КАКО ЈЕ ХРВАТСКА ИЗБЕГЛА ОПТУЖНИЦУ ЗА ГЕНОЦИД ПОЧИЊЕН У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Мртви нажалост не могу да говоре у своје име. Ми, њихови потомци, рођаци и сународници то морамо да чинимо за њих. Питање је само да ли то умемо, можемо и желимо. Текст који је пред нама објашњава зашто покољ над Србима и осталим грађанима нехрватима у Независној држави Хрватској није проглашен после Другог светског рата геноцидом, са којим је у процесу денацификације требао да се суочи целокупан хрватски народ. Уместо те историјске правде добили смо политику заташкавања злочина и нову Југословенску федералну републику која је добила право на отцепљење, које је на крају 20. века и искористилa. Срби који вековима живе на том тлу етнички су очишћени и проглашени агресорима.

Да ли ће геноцид над Србима у НДХ остати некажњен?

Шта можемо сазнати из нове књиге директора Музеја жртава геноцида, Вељка Ђурића Мишине, “Меморандуми Светог архијерејског синода Српске православне цркве 1941-1942. године војно-управним командантима Србије“?

Да су се у првој години рата, 1941. године, након окупације и поделе Југославије, дешавали стравични злочини над православним српским живљем, у ужасу нечега што се звало Независна Држава Хрватска (НДХ). Да су се дешавала убијања, мучења, затварања, одвођења у концентрационе логоре, насилно покатоличавање, рушења православних цркава, пљачкања и уцене, исламизација и унијаћење. Да је Српска православна црква (СПЦ), у исто време била жртва и сведок тих страдања и злочина. Подсетимо на почетку, да су тројица архијереја СПЦ на територији НДХ страдала првих месеци рата. Владика бањалучки Платон (Јовановић) је 5. маја 1941. године  мучки и тајно убијен и бачен у реку Врбаву, Митрополит дабро-босански Петар (Зимоњић) је лишен слободе у Сарајеву 12. маја и не зна се место и време његове насилне смрти (Загреб? Јадовно? Јасеновац?), Епископ Горњо-карловачки Сава (Трлајић) је слободе лишен 17. јула и нестао је средином августа 1941. (Јадовно? Велебит?)[1].

Сазнајемо да је српски народ, окупиран од стране спољних и унутрашњих снага, у распарчаној држави, ипак имао институције које су смогле снаге да прикупљају сведочанства и документе о страдањима и злочинима који су се одвијали над народом, његовом имовином, свештеницима и храмовима. Да прикупљају сведочанства и документе, систематизују их и каталогизују, и потом сведоче о томе војно-управним командама окупационих снага. Које су то институције?

На челу Синода СПЦ митрополит скопски Јосиф

Пре свега, СПЦ, чијим Светим Архијерејским Синодом  током 1941-45. у одсуству притворених Патријарха Гаврила (Дожића) и Епископа жичког Николаја (Велимировића), председава Митрополит скопски Јосиф (Цвијовић).  Митрополит Јосиф је такође избеглица, јер је почетком маја 1941. године протеран из Скопља, од стране бугарских окупационих власти. У Београду затиче неколико епископа и обнавља рад Синода.  Већ током јесени 1941. Синод оснива Комисију са задатком да прикупља грађу о страдањима СПЦ и српског народа у областима Југославије које су остале изван територије Србије и Баната. Чланови Комисије су: Епископ зворничко-тузлански (и администратор Митрополије дабро-босанске)  Нектарије (Круљ) као председник, професор Београдског универзитета др Миленко Филиповић и професор БУ др Перо Слијепчевић као чланови. Техничко особље комисије су били:  Богољуб Ћирковић професор богословије, Жарко Поповић секретар Црквеног суда из Сарајева, Перо Јовановић  приправник Црквеног суда из Тузле, др Љубомир Дурковић  и Милан Комленић, дактилограф Црквеног суда из Пакраца. Министарство просвете доделило je касније овој комисији на рад професора катихету Светозара Душанића[2].

Топографија јама и покоља над српским народом

Друга институција је академски и научни апарат Београдског и других универзитета.

Миленко Филиповић је признати етнолог и историчар, ученик Јована Цвијића, Тихомира Ђорђевића и Веселина Чајкановића, професор Филозофског факултета у Скопљу  који је маја 1941. године морао да напусти Скопље и врати се у Београд на матични Филозофски факултет.

Перо Слијепчевић је књижевни критичар и наш највећи германиста, дипломирао је германистику и филозофију у Бечу, а докторирао у Фрајбургу у Швајцарској. Био је професор германистике на Филозофском факултету у Скопљу и такође je избегло лице у Београду.

Богољуб Ћирковић, лингвиста по струци, професор je Православног богословског факултета БУ. Вредно је поменути  његово ангажовање у Патријаршијској библиотеци у Сремским Карловцима, коју су власти НДХ затвориле, а књиге и документа транспортовале вагонима и камионима у Загреб.

Љубомир Дурковић-Јакшић је завршио Православни богословски факултет БУ, Филозофски факултет БУ (доктор историјских наука) и Правни факултет у Варшави (канонско право) и био је управник Патријаршијске библиотеке.

Светозар Душанић је потоњи оснивач и управник Музеја СПЦ при Патријаршији, где је наследио др Радослава Грујића.

Нектарије (Круљ), епископ зворничко-тузлански,  доктор је правних наука са универзитета у Бечу и Загребу.

Трећа институција која је учествовала у овоме је Комесаријат за избеглице у Влади народног спаса Милана Недића. На челу Комесаријата је био Тома Максимовић, председник Српског привредног друштва “Привредник“ (основао га Владимир Матијевић 1897. године), директор фабрике “Бата“ из Борова и предратни председник општине Борово. Комесаријат за избеглице је сачинио 3032 записника о саслушању избеглих лица, које је све у препису уступио Синодској комисији. Првобитна идеја је била да Канцеларија Синода СПЦ обрађује извештаје добијене од протераних и избеглих свештеника који су се спасили доласком у окупирану ужу Србију.  Међутим, како број пристиглих избеглица а са њима свештеника и службеника свакодневно расте током лета 1941. године, Митрополит Јосиф и његови сарадници схватају да канцеларија Синода нема капацитет, техничке могућности ни потребан методолошки приступ, да тај посао одради ваљано. Због тога се оснива поменута Комисија. Комисија је направила упутство о извештајима свештених лица и црквених службеника, направила је план систематизације грађе, као и две картотеке, једну по именима лица која се помињу у извештајима и другу по садржају извештаја односно по срезовима на које се односе. Сви извештаји свештених лица су прекуцани на машини а било их је 4504 (72 мађарска зона, 606 бугарска зона, 2203 НДХ, 508 београдско-карловачка митрополија, 1026 Санџак и Косово, 89 општих). Заједно са 3032 записника о саслушању избеглих лица Комесаријата за избеглице, Комисија је тако сакупила, обрадила и систематизовала у две картотеке више од 7500 сведочанстава.

Недић и Максимовић нацисти а Павелић и Степинац свеци

Покушајмо да замислимо две или три деценије непрекидног рада овакве комисије, са разгранатом мрежом обласних контаката, са десетинама хиљада обрађених извештаја и сведочанстава, са сређеном картотеком по именима жртава и по областима/срезовима/догађајима.  Данас не би постојао проблем стварних ратних губитака  у Другом светском рату на простору Југославије. Методом поименичног пописивања жртава рата, која је једини исправан начин за овакав посао, имали би коначни списак жртава Другог светског рата на простору Југославије. Историјска истина о догађајима током Другог светског рата би била утврђена. Не би било 75 година покушаја процена и апроксимација броја жртава рата 1941-45, нити покушаја научних анализа и методолошке обраде тако добијених бројева и података. Не би било полемисања нити дневнополитичких расправа о броју жртава. Не би било мистификација, ревизије историје, претварања злочинаца у жртве, а жртава у оне који су починили геноцид. Не би било чувара и бранилаца округлих бројки (700.000, 35.000, 12.000) који медијском буком заглушују сваки покушај да се утврди шта се заиста догодило. Све би било потпуно другачије.  Како изгледа то потпуно другачије, покушава да нам саопшти  књига “Меморандуми Светог архијерејског синода Српске православне цркве 1941-1942. године војно-управним командантима Србије“. To потпуно другачије од досадашњег Музеја жртава геноцида, покушава да направи и Вељко Ђурић Мишина.

Поменимо још оне који су предузели све да меморандуми октобра 1941. године стигну до Владе у Лондону, компликованим путевима британских обавештајних центара преко Истанбула и Каира.

То су Момчило Нинчић и Милан Гавриловић.

Милан Гавриловић

Момчило Нинчић је био врхунски економиста, професор Велике школе у Београду, доктор права са Сорбоне, Министар финансија, права, трговине и спољних послова током 20-тих година. Председник Скупштине Лиге народа 1926/27, један од архитеката Мале Антанте и савеза са Грчком, дописни члан Српске Краљевске Академије од 1937. године. У Влади Душана Симовића у Лондону био је Министар спољних послова. Био је за Југославију, али је након примљених извештаја о зверствима почињеним над Србима у НДХ, дошао до закључка да је определење Хрвата према Југославији другачије. Обзиром да је 20-их година спречавао британски утицај на Балкану, не треба да чуди што се Форин Офис није слагао са његовом спољном политиком, па је избачен из Владе Слободана Јовановића почетком 1943. године, што представља почетак заокрета  у односу на ситуацију на југословенском ратишту[3].

Милан Гавриловић је доктор права са Сорбоне, вођа Земљорадничке странке, од јуна 1940. посланик у амбасади у Совјетском Савезу, од јула 1941. године отправник послова избегличке Владе у Москви, од јануара 1942. до августа 1943. Министар правде, пољопривреде, снабдевања и исхране у владама у  егзилу[4].

Ко су људи који су спречили да Меморандуми и подаци које је поменута Комисија сакупила стигну до наше и светске јавности, историјских уџбеника и нашег колективног историјског памћења? Ко су људи који су то спречили и довели до тога да ми и данас живимо у друштву које нема стварну слику шта се уопште догодило током Другог светског рата. Друштва које не зна истину о догађајима, верује у тврдње и бројке које нико није доказао, и за које ће неко са друге стране, врло вешто доказивати да  нису истините?  Шта ће се онда догодити? Онда ће се сва та кула од полузнања, тврдњи, неизбројаних бројки, предрасуда, мистификација, постављених замки, подметнутих фалсификованих докумената, накнадне гриже савести оних који су убијали у име револуције, срушити у прашину, јер није била грађена од темеља, како је требало.

Поменимо све те људе јер су они свој задатак успешно извршили:

Рудолф Бићанић студент економије у Паризу и доктор права из Загреба. Веран Мачековац и функционер Хрватске сељачке странке који је својом студијом “Економска подлога хрватског питања“ из 1938. године (издавач и писац предговора другог издања Мачек лично, прво издање је било  забрањено) поставио темеље привредне и социјалне политике ХСС-а и Бановине Хрватске и створио тврдњу о „србијанској експлоатацији хрватског господарства“[5].  Тада постављене тезе, прихваћене као докази хегемонизма “србијанске“ политике данас можете препознати у војвођанском аутономаштву. Оснивач је и први човек Завода за проучавање сељачког и народног господарства (претеча Института за друштвена истраживања) а један је од чланова управе Господарске слоге, удружења ХСС-а, где је радио и др Јурај Крњевић (потпредседник и министар Владе у избеглиштву). Као човек из кабинета Јураја Шутеја министра финансија Владе Драгише Цветковића долази на чело Дирекције за спољашњу трговину Југославије. У Влади у избеглиштву у Лондону је члан Одбора за пропаганду и Први вицегувернер Народне Банке Југославије до 1943. године. Он је творац контра-Меморандума из децембра 1941. године, којим се побијају оптужбе из Меморандума СПЦ немачком генералу Heinrichu Danckelmannu о одговорности хрватског народа за злочине над српским живљем[6]. Пориче се колективна одговорност хрватског народа, а окривљују Немци, Италијани и усташе. Као Вицегувернер НБЈ крајем 1943. године блокирао је државни новац у Бразилу и ставио га на располагање КНОЈ-у, чиме је обезбедио себи будућност у послератној Југославији. Почетком 1944. се удаљио од политике Владе у избеглиштву и преко радија BBC позвао да се придруже НОБ-у сви они који до тада нису. Након рата уважени професор Правног факултета у Загребу од 1946-1968. године. Иако се 1945. године разишао са Мачеком, остао је веран Мачековим обавештајним везама, јер му је супруга била Британка, припадница ATS (помоћне територијалне службе британске војске) у чину мајора, и радила је у војно-образовној служби.

Он је свој задатак успешно извршио

Генерал Душан Симовић је онемогућио да др Милош Секулић, новембра 1941. године објави податке о страдању српске цркве и Срба на конференцији пред 200 присутних новинара. Разлог је што би “то могло да растури Југославију“. Након емигрирања из земље у априлском рату, Симовић као Председник Владе убрзо губи поверење већине министара. Прву озбиљну кризу у влади изазивају вести о масакрима режима НДХ над српским становништвом који пристижу у Лондон почетком јесени 1941. године. Хрватски министри, предвођени Јурајем Крњевићем сматрају да је то само пропаганда, да је у питању дело шачице појединаца, чврсто се држећи својих захтева о гаранцијама за аутономију Бановине Хрватске. Временом њихова бескомпромисност расте, како изгледи за коначно решавање хрватског националног питања на терену расту, што изазива нелагоду српских министара. Ови са друге стране, одбијају да понове подршку споразуму који је изнедрио Бановину Хрватску, сумњајући у приврженост Југославији министара Хрвата. Српске министре Симовић је изгубио тако што се понашао ауторитативно, ослањајући се на Хрвате и Словенце министре, да би изгубио хрватске министре, како истиче добро обавештени Јозо Томашевић, када је почео да их критикује. Форин офис показује своје разочарење у Владу генерала Симовића већ почетком јесени 1941. године, и сматра је “слабом, подељеном, тешком, тврдоглавом, уображеном и необавештеном, непредусретљивом“. Резултат је парализа Владе, претња групним оставкама министара, па је Симовић смењен почетком јануара 1942. године, а пензионисан јануара 1943. године. Почетком 1944. године показује потпуни заокрет ка ситуацији на југословенском ратишту и 20. фебруара 1944. године у чувеном обраћању преко радија BBC позива на подршку НОВ-у и НОП-у. У Београд се враћа у пролеће 1945. године, сведок је на суђењу генералу Михајловићу и осталим колаборационистима. Мирно је живео у Титовој Југославији, уживајући пензију до 1962. године. Генерал Симовић је производ погрешне кадровске политике Војске Југославије која је истискивала људе који мисле, а истицала људе који слушају. Веома подсећа на Титове генерале, а еонима је далеко од официра које су изнедриле Кнежевина и Краљевина Србија.

Душан Симовић марионета у рукама Западних служби

Луј Адамич (Алојз Адамич) амерички новинар и књижевник словеначког порекла који у 16. години  напушта школовање у Језуитској школи у Љубљани и емигрира у САД (1913. године). Претходно избачен из гимназије због ђачких демонстрација. Прве године у САД проводи у бројној хрватској емиграцији у Сан Педру у Калифорнији. Предратна дела су му обележена социјалном тематиком радника, имиграната и фабулацијама о Југославији, посебно о краљу Александру. Повезан са словеначким комунистима (Кардељ, Кидрич, Видмар). Његови текстови о краљу уочи и након атентата у Марсеју су имали снажан одјек у САД. Били су једнострани (пренео је мишљење словеначких комуниста), тенденциозни (“групе ношене патриотизмом се спремају да убију тиранина“), гротескни (“монарха који је у сталном страху од атентата чува 15.000 агената и 40.000 телохранитеља“), хвалишући (он је предвидео смрт владара), острашћени и нетачни (комунисти, бугарски и хрватски националисти трпе терор и нечовечно понашање због политичких разлога). Текстови су били такви да су Никола Тесла и Михајло Пупин лично одговорили на Адамичеве нападе на Југославију, писмима у Њујорк Тајмсу[7]. Оснивач је Уједињеног одбора америчких Југославена који је био у служби партизанске пропаганде. После рата повремено боравио у Југославији. Од 1949. је дописни члан Словеначке академије наука и уметности.  Његова смрт 1951. године је после истраге означена као самоубиство, али то је време превирања у Југославији па се сумњало на агенте НКВД-а због његове  подршке Титу. У САД је то време параноје, лова на комунисте и сенатора Макартија (чак је Адамичев књижевни агент 1949. године побегао за Мексико а касније у Пољску као совјетски информатор). Адамич се лично замерио Черчилу због књиге која је и данас забрањена за читање у British Library. Адамич је, заједно са Богданом Радицом, највише допринео, својим брошурама, књигама, чланцима и говорима, да земља која је имала кључну улогу у стварању Југославије 1918. године окрене леђа онима у чије име је створила ту земљу.

Богдан Радица књижевник, публициста, дипломата (у Атини, у Женеви као члан југословенске делегације у Лиги народа, у Вашингтону), историчар (професор и предавач историје 25 година у Њу Џерзију). Службовао у Београду први пут по оснивању Бановине Хрватске 1939, други пут по победи НОП-а 1945. Као новинар и публициста на платном списку Владе у избеглиштву (шеф новинске службе у Југословенском дипломатском представништву у Њујорку), заједно са Адамичем отворено ради у кампањи против те Владе а за признање Тита и његовог покрета. Са Шубашићем 1944. године долази у Лондон, а потом и у Београд, но децембра 1945. године, потпуно разочаран одлази из Југославије и никада се више не враћа у њу. Након тога пролази пут од југословенства до хрватског национализма и постаје један од водећих чланова и идеолога хрватске емиграције у САД (извештавао је са посете Фрање Туђмана Канади 1987. године  упоредивши га са Трумбићем[8]). Својим текстовима он постаје визионар будуће самосталне независне хрватске државе, када поручује својим сународницима “да помогну све оне који се налазе у вођству“[9] и предвиђањем да ће “међународни поредак друге половине 20. века бити утемељен на хуманистичким а не идеолошким начелима“[10].

Срби у Глинској Цркви непосредно пре покоља

Јозо Томашевић доктор економских наука са Универзитета у Базелу и историчар хрватског порекла, који у зрелим годинама (1938. године) емигрира у САД, даје свој допринос дискредитовању Меморандума СПЦ. Износећи сумње о броју жртава, јер су информације биле из српских извора и вероватно пристрасне (у својој књизи помиње да се ради о големом броју од преко 180.000 страдалих за период април-август 1941. године), сталним истицањем да су то усташки покољи и прогони, да хрватски народ нема ништа заједничког са тим злочинима, да су меморандуми СПЦ најперфиднији пример информација које су до Лондона стигле са немачким знањем, можда и уз немачку помоћ ствара атмосферу неповерења ка њима[11]. Износећи у први план критичаре међу емиграцијом (Косановић, Чубриловић), доводи до сумњи у веродостојност Меморандума, због тона подилажења Немцима, и истиче да им је циљ раздор између Хрвата и Срба у Влади, и између две емиграције у САД. Свака српска тврдња је пристрасна, великосрпска, антихрватска и антијугословенска. Хрватски злочини су преувеличани, дело мале групе појединаца који су са немачком војском ушли у Хрватску и циљ им је раздор између Хрвата и Срба. Посебно истиче лист “Амерички Србобран“, посланика у Вашингтону Константина Фотића и Јована Дучића као  великосрпске шовинисте са крајњим антихрватским и антијугословенским ставовима. Резултат је пометена, збуњена и подељена српска емиграција. Велибор Јонић  министар просвете и вера у Влади народног спаса Милана Недића. Каријериста и прелетач из странке у странку док није постао секретар ЗБОР-а Димитрија Љотића. Био је и на листи Хрватске сељачке странке Мачека. Кратко је и са Стојадиновићем. Велики германофил, али у Комесарској управи Аћимовића је тек други избор за комесара за образовање. У Недићевој влади такође тек други избор за Министра просвете и вера. Од октобра 1941. године имао надлежност над СПЦ, коју покушава да натера на сарадњу са окупационим снагама Немачке. Притисак Јонићевог Министарства је био да се Синод укључи у политичку борбу. Свети Архијерејски Синод је много пута протестовао и тражио да се државне власти не мешају у питање унутрашњег црквеног живота. Тешко је набројати шта је све Јонић покушавао у настојањима да се наметне као диктатор цркве (подржавање субверзивних елемената против цркве и епископата, протурање вести о збацивању Патријарха и појединих епископа, подметање интрига, преглед црквене касе и рачуноводства, претња постављања посебног комесара црквене управе, нуђење појединцима положаја Патријарха, захтеви да двојица Епископа оду у Загреб и прихвате се вођства Хрватске православне  цркве и слично)[12]. Све што је радио било је под паролом “тако Немци хоће“, и тој пароли је он верно служио. Митрополит скопски Јосиф је о њему оставио доста забелешки. Јонић је учествовао у стварању уџбеника историје контролисаних од стране окупационих власти (уклањање свега што би угрозило добар однос српског и немачког народа и углед немачког народа, уклањање либералистичких и марксистичких идеја, означавање тадашње Србије као домовине уз задржавање описа уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, и поред тога што је у јавности стварање Југославије осуђивано као велика историјска грешка)[13]. Трагови Јонићеве реформе школства и данас постоје. Његово министарство је предњачило у спровођењу нацистичких идеја. Осуђен на смрт у процесу генералу Михајловићу.

Заборав геноцида у име идеологије лажног братства и јединства

Сава Косановић сестрић Николе Тесле, правник са универзитета у Будимпешти. Секретар Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића, народни посланик 1927-29. i 1935-1941,  Министар у владама од 27. марта 1941. године (уз прекид од јануара 1943 – јула 1944. године) све до краја живота 1956. године. Већи део рата је провео у САД, где је на челу Уреда за економску обнову Југословенског информационог центра у Њујорку. У овом центру су преовладавали хрватско-словеначки функционери (Шубашић, Радица, Сној) као и југословенски оријентисани Срби (Богољуб Јевтић, Косановић). Косановић је меморандуме (назива их “тобожњи документ…страховите цифре набацане без осјећаја и срца за оне који пате“) прогласио недићевском пропагандом, противном Краљу и интересима Југославије. Чак се писмом оправдавао и ујаку Николи Тесли за своје ставове.  Након краткотрајног изласка из Влада 1943-1944., са Шубашићем се враћа у Енглеску, улази у његову Владу, потом у Титове Владе и остаје министар наредних 12 година. Први је амбасадор Титове Југославије у САД.

Из судбине Меморандума можемо потцртати неколико јасних закључака.

Део хрватске интелигенције сакривене иза југословенства, је правилно проценио да пропагандну битку за своје интересе међу западним савезницима мора добити у САД. Зато је снажна медијска пропаганда (новинарско-публицистичко-књижевна  Адамич, Радица, Косановић; научна Бићанић, Томашевић) имала два основна циља: први је потпуна промена односа јавности САД према Југославији, па су временом  комунисти предвођени Хрватима и Словенцима постали прихватљиви за америчку јавност као савезници,  а додатно је обезбеђено да клица федерализације буде усађена у нову поратну Југославију. Други циљ је била подела и забуна у редовима српске емиграције. Оба циља су успешно испуњена. Док су хрватски министри Симовићеве владе и хрватска емиграција доводили у питање Меморандуме СПЦ, постојала је поларизација и колико-толико јасна граница око тога ко заступа чије интересе. Међутим када су “Срби“ из владе (Симовић, Косановић, Будисављевић, Чубриловић) почели да доводе у питање меморандуме, да сеју сумњу у вези њих, да релативизују и моралишу у вези ужасних догађаја на територији НДХ, српска емиграција се поделила и помела. Све што су Дучић и лист “Амерички Србобран“ тврдили, проглашено је агресивном великосрпском, прочетничком и анти-хрватском позицијом, док је све оно што су објављивали Бићанић, Косановић, Радица, касније Адамич, била “снажна вера у демократску федеративну Југославију и одбрана југословенске идеје“[14]. Данас у нашој јавности често чујемо осуде напада примитивних и просечних на изузетне и ка будућности окренуте величине.  Више је него очигледно да су и они из исте кухиње која и данас ради.

Владимир Бурсаћ ( десно) на трибини Удружења „Уна“

Судбина Меморандума је јасно показала заблуде српског виђења југословенства као нечега већег и значајнијег од српства, у име чега је вредело одрећи се делова свог националног бића. Хрватско и словеначко виђење су југословенство схватали само као привремено решења до коначне федерализације и настанка њихових држава. Хрватско и словеначко виђење југословенства је доследно значило  одрицање и чак искључивање било каквог српства и као такво ће бити доминантно на простору друге Југославије, све до њеног распада, чак и до данашњих дана.

Судбина Меморандума је показала и кључну грешку српске елите свих ових десет деценија: неспособност да види и да схвати да онај са којим је прављена заједничка кућа, не верује искрено ни у једну идеологију, већ их само вешто користи за остваривање својих стварних циљева. Верно служење идеологијама Србе је коштало огромних жртава и лутања по историјским беспућима.

Судбина Меморандума јасно показује какви “Срби“ су једино били прихватљиви за идеологију која влада овим просторима деценијама: људи са наметнутим туђим ставовима о сопственом народу, заогрнути у југословенство, слепи за шовинизам других народа и народности али зато најстроже судије српском патриотизму и народњаштву које је од њих жигосано као великосрпски шовинизам и фашизам,  људи за које је хрватско државно право неспорна чињеница,  а нове нације створене на тлу Југославије  логичан израз регионалних посебности југословенских народа и народности. Читаве генерације таквих “Срба“ ће се појављивати последњих 70-так година, осуђујући и косећи оне “Србе“ који им претходе, да би након обављеног посла, били осуђени и покошени од новијих генерација “Срба“ створених даљом разрадом идеолошких (југословенских, антисрпских) ставова. Судбина Меморандума јасно показује и судбину српске историјске науке која се након другог светског рата заглибила у идеологију/митологију  југословенства, НОП-а, НОР-а, братства и јединства, народа и народности,  док о најважнијим догађајима који се тичу српског народа у 20. веку (страдање у НДХ је свакако такав догађај) никада није дала своје мишљење. Српска наука има обавезу да разјасни многе појаве које сежу у време живота српског народа под туђом влашћу. Српска наука има обавезу да исприча истину, каква год она била, јер само тако може да помогне своме народу. Српска истина има обавезу да настави тамо где су стали Филиповић, Слијепчевић, Дурковић-Јакшић, Ћирковић и Душанић.

Догађаји који су крајем 20. века и почетком 21. века следили распад СФРЈ, показују какав значај имају овакве базе података o жртвама  у ратним сукобима. Подсетимо се само шта је све произашло из базе података Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић, који има податке за 13.535 особа са подручја Косова и Метохије (1998 – 2000. године) или  више од 7000 жртава у Сребреници (1995. године)[15]. И шта ће тек у будућности произићи из таквих база података и картотека.

Мртви нажалост не могу да говоре у своје име. Ми, њихови потомци, рођаци и сународници то морамо да чинимо за њих. Питање је само да ли то умемо, можемо и желимо.

Аутор је члан члан Завичајног удружења „Уна“ из Бањалуке

[1] Српска црква у Другом светском рату, приредио Епископ Атанасије, Београд, 1990.

[2] Српска црква у Другом светском рату, приредио Епископ Атанасије, Београд, 1990.

[3] Томашевић Јозо, Рат и револуција у Југославији, 1941-1945: Четници, Стенфорд, 1975.

[4] Гавриловић Милан, Народни пут, Балканија, Нови Сад, 2015. Први пут објављено у Гласу канадских Срба, 6. јануар 1949, Торонто, Канада

[5] Бићанић Рудолф, Економска подлога хрватског господарства, Економски факултет/Дом и свијет, Загреб, 2004.

[6] Томашевић Јозо, Рат и револуција у Југославији, 1941-1945: Четници, Стенфорд, 1975.

[7] The New York Times, 20.october and 21.october 1934.

[8] Hrvatska revija, 37 (3): 602-604, 1987. Иван Чизмић, Прво раздовље сурадње Фрање Туђмана са Хрватима у САД и Канади (1966-1987), 2014.

[9] Видмаровић Ђуро, Ко је био Богдан Радица?  https://mojahrvatska.vecernji.hr/price/tko-je-bio-bogdan-radica-u-americi-je-nastojao-afirmirati-tita-no-sve-se-promijenilo-kada-se-vratio-u-jugoslaviju-1306657

[10] Поповић Петар, Бодган Радица и теоријски концепт међународне културе, Политичке анализе, број 27, 44-48, 2016.

[11] Томашевић Јозо, Рат и револуција у Југославији, 1941-1945: Четници, Стенфорд, 1975.

[12] Српска црква у Другом светском рату, приредио Епископ Атанасије, Београд, 1990.

[13]  Кољанин Драгица, Основно школство и уџбеници историје у Србији 1941-1944, Филозофски факултет Нови Сад, 21, 395-415, Нови Сад, 2010.

[14] Томашевић Јозо, Рат и револуција у Југославији, 1941-1945: Четници, Стенфорд, 1975.

[15] http://www.hlc-rdc.org/?cat=281

Текст је интегрална верзија коју су пренели национални сјатови  Стање Ствари, Јадовно.

Поделите:
СРБИ – АРИЈСКО ПЛЕМЕ НАЈСТАРИЈЕ

СРБИ – АРИЈСКО ПЛЕМЕ НАЈСТАРИЈЕ

Срби (лат. Serbi), (грч. Σέρβοι) (лат. Serboi) или Сирбои (лат. Sirboi), је најстарији спомен имена једног европског  савременог народа забележен у грчко-римској историографији. Овај етноним је у историријској науци означен као“ ирански“ али има индиција да је старији “аријски“ тзв,индо-европски. Племе је обитавало у азијској Сарматији у доњем току реке Волге, на Вратима народа. Тешко је порећи везу између савременог етнонима Србин и спомена овог племена у историји.

Азијска Сарматија и положај племена С(е)рби на Волги

Плиније Млађи у свом раду „Plinii Caecilii Secundi Historia naturalis“ из 1. века н. е. спомиње народ Серби, који је живео близу Кимеријаца, вјероватно у близи Црног и Азовског мора.

С обзиром да су према описима били сарматско племе, према руским археолозима, другог таласа насељавања у Скитији, највероватније је да су стари Серби говорили скитским језиком, тј. посебном верзијом којом су се служили Сармати. Скитски језик је спадао у групу источноирансих језика, а с обзиром да није имао писану, књижевну форму и с обзиром на то да су скитска племена насељавала велике, степске територије,разликовало се више врста дијалеката. Тај језик је у оригиналном облику изумро и остало је веома мало писаних извора који би могли у некој мери посведочити о језику наших предака, једини преостали говорници једне од верзија скитско-сарматских говора су народ Осети на Кавказу.

Сарматски коњаници на Трајановом стубу

Клаудије Птолемеј, у 2. вијеку н. е., у својој „Географији“ спомиње народ Сербои или Сирбои, који је по свој прилици живео у залеђу Каспијског језера у близини данашњег Астрахана. Дакле на самим Вратима народа, на степском краку караванског пута свиле. То је пут којим су у Европу упадали сви степски народи. Према том положају ради се о племену чувара врата или ратника.

Изглед Сарматских ратника и скитски култ рата

У 10. веку византијски цар Константин VII Порфирогенит у својој књизи „De Ceremoniis“ помиње два племена Креватас и Сарбан, који се сматрају потомцима ових горе поменутих Сармата а њихова имена идентична су именима Хрвата и Срба. Племена су се налазила у близини реке Терек на Северном Кавказу, између Аланије (Осетије) и Цанарије. Управо племе Сарбин је у региону Кавказа забележио арапски географ ал-Масуди у 10. веку:

„Племе звано Сарбин; то је племе страшно својим противницима из разлога којих би спомињање било дугачко, по особинама, чије би излагање било опширно, и по одсуству закона код њих, коме би се покоравали или по њиховом непотчињавању никаквом народу…“

Из описа је јасно да се ради о ратничком племену које се спомиње на најопаснијем географском положају у историји познатим Вратима народа. Из описа се види да ово племе поседује неку особиту ратну вештину, којом улива страх околним противницима. Мислимо да је по среди, осим гвозденог оружја, тактика јуриша у одсусним тренутку битке, одабране тешке коњице на противничког војсковођу или владара у намери да се змији одсече глава. Срби су ову тактику често примењивали у историји и пре и после Косовског боја. Одлучн бој лежи у самим темељима српског идентитета до данас.

Скитска гвоздена, бојна секира, топор

Други податак да нису никоме почињени, упућује етимологе на слободан статус ових људи којима је слобода заправо одгонетка имена. Аријац и Словен који није слободан не може себе да сматра Србином. Српски великан владика Петар II Петровић Његош о овоме пише и само Србе у Црној Гори и оне Шумадији, тек после устанака, сматра правим Србима, дакле слободним људима. Масуди даље каже:

„Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу; када им умре владар или старешина, они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и хазарске земље, када смо говориии да се у хазарској земљи налазе Словени и Руси, и да се они спаљују на огњу.“

Навод да ово племе има погребне обичаје сличне обичајима Индуса, говори у прилог тези да је то племе међу Сарматима било старијег аријског порекла, за разлику од млађих иранских Сармата, који такве обичаје нису упражњавали, сахрањивали су у катакомбама покојнике.

Идентичност каснијег спомена Срба као првог споменутог племена међу Словенима на граници Франачке империје имплицира тезу да се део овог племена одселио у Малу Русију (Украјину) а потом у Лужичку Србију, где је учествовао у етногенези словенских народа.

Петровград.орг

Поделите:
КОЛУБАРСКА БИТКА- ДЕСЕТ ЧИЊЕНИЦА КОЈЕ ТРЕБА ЗНАТИ

КОЛУБАРСКА БИТКА- ДЕСЕТ ЧИЊЕНИЦА КОЈЕ ТРЕБА ЗНАТИ

Колубарска битка или Сувоборска битка је најзначајнија битка између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом светском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту од преко 200 km на простору долине реке Колубаре, обронцима планине Сувобор и обронцима планине Маљен. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије.

Њихово јунаштво аманет будућим генерацијама

1) Колубарска битка је највећа битка коју су у Првом светском рату водиле Краљевина Србија и Аустроугарска. Толико је била значајна, толико велика да је 153.373 наших предака у њој страдало, што погинувши, што бивајући рањени, што заробљени. Да, 153.373.

2) Србији је претио потпуни слом. После тријумфалне Церске битке, када је одбијен први налет Аустроугарске, па дуготрајних, крвавих борби око Дрине о којима нас скоро ништа нису учили у школама, Србији је заиста претио потпуни слом. Војска се повлачила под борбом, нестајало је муниције, није било довољно хране, а одећа и обућа били су скоро потпуно уништени јер њиховог обнављања није било. Почеле су и кише, све хладније време, а како су се дешавала бројна зверства окупатора, многи војници су бежали из својих јединица да би спасавали породице. Јако је био уздрман морал. Јако. Толико, да је било наређења и о стрељању дезертера. Историчари кажу да их је десетак и извршено.

Аустроугарски пропагандни плакат

3) Око 300.000 аустроугарских војика нагрнуло је да докрајчи Србију. Српска војска је, не рачунајући њене мање а важне делове, имала три армије. Прва је кључна за Колубарску битку. Непосредно уочи њеног почетка 16. новембра 1914, два дана раније командант Прве армије Петар Бојовић бива рањен и на његово место Врховна команда поставља генерала Живојина Мишића.

4) Све тежа ситуација на огромном, 200 километара дугачком фронту, и неуспешни покушаји мањих против-удара, довели су Мишића до историјског закључка: повући се, окрепити дан, два војнике, па противнападом разбити противника. Али, краткотрајно повлачење средишњег дела српске војске значило би да морају да се повуку и они лево и они десно од њега. А десно од њега је био и Београд. Зато се Врховна команда са војводом Путником на челу противила том плану, јер би се престоница дала непријатељу без борбе. Ипак, Мишић је био упоран. Баш упоран. Решио је да повуче војску, пригрупише је, истовремено да јој „смањи фронт“ односно да је окрепи, осуши, нахрани, па да на фронту мање ширине учини нешто незамисливо. Нешто што се данас учи и на Вест Поинту, елитној америчкој војној академији.

Злочини Аустроугарске војске у Мачви

5) Против преко 400 аустроугарских топова стајали су нешто малобројнији српски, само… српски више нису имали муниције. Малтене уопште. Апели наше владе да савезници хитно пошаљу гранате услишени су. Француска је пристала да пошаље муницију, али како је она просто далеко, Грци су се сложили да је испоруче, па да њима Французи то касније надокнаде. Само, када је муниција стигла, испоставило се да су чауре дуже за 2,5 милиметара, па су биле неупотребљиве за српске топове. Ипак, наша војска није очајавала. Муниција је возом транспортована до Ниша, где је демонтирана. Потом је возом пребацивана у Крагујевачку тополивницу (касније Заставу) где су чауре скраћиване, па опет једна по једна пуњене (све ручно!), а онда пругом – право на фронт.

Српска артиљерија на фронту

6) Другог децембра на фронт стиже и чувени „Ђачки батаљон“. Оних 1.300 каплара. Не, нису то била деца као што ми данас одмах помислимо када кажемо „ђаци“. То су били младићи, студенти, најбоље што је Србија чувала за будућност, а који су, због студентских дана у Србији и иностранству, били ослобођени служења војске. Они су у тешкој, јесењој ситуацији те 1914. прво дошли у Скопље да заврше подофицирску школу, а онда, пре него што су и научили све што би требало знати, добили тај најнижи подофицирски чин, капларски, и послати свуда где се Србин борио са Аустроугарима. Појава те омладине, српске интелигенције, која је уз песму кренула и стигла на фронт, дигла је морал војницима, који су малтене одустајали од свега, видевши безизлазност ситуације. Тек око 400 „ђака-каплара“ неповређено је изашло из Колубарске битке. А у њу су, заиста, ушли са песмом. Прва чета певајући „Ој Србијо, мила мати“. Друга „Еј, трубачу, с бујне Дрине“. Трећа „Срби, устајте, своје не дајте“. Четврта „Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена. Ал’ осташе деца њена“. Да, певајући. Па сад замислите како је изгледала њихова појава међ’ осталом војском, кад стигне младост Србије – да за Србију положи живот.

1.300 каплара Ђачи батаљон на путу за фронт

7) Аустроугари су 3. децембра припремали победничку параду у Београду. Тог дана Мишић наређује општи напад своје Прве армије. Аустроугари, мислећи да је српска војска у растројству, да је разбијена и непостојећа, пружају отпор који није довољан. Бивају затрпани артиљеријом. Да, Крагујевчани су урадили своје. И Нишлије. И железница, слава јој. Остатак Србије, тамо на фронту где је било скоро свако наше мушко, јуриша. Аустроугари бивају прегажени, иако су тукли свим и свачим оне „мртве“ који су решили да живе.

Отац и син на фронту у околини Београда

8) Остале српске армије нису имале толиког успеха испрва, али је разнети аустрогуарски центар,којим је са две трећине целокупне „балканске војске“ командовао Оскар фон Поћорек, условио да се остали делови окупатора полако повлаче, да не би остали одсечени. То су друга и трећа српска армија искористиле за силовите јурише и скоро месец дана након што се чинило да Србији прети слом, 15. децембра Београд је ослобођен, чиме је стављена тачка на величанствен прекорет у историји ратовања. На Колубарску битку, због које је Поћорек смењен, због које је Мишић постао војвода, због које је Италија ушла у рат на страни Србије и савезника, а Бугарска на годину дана одложила свој улазак у рат на страни непријатеља. На Колубарску битку – у којој је из строја избачено око 273.000 непријатељских војника. Али, и она 153.373 наша. Хвала им, Бог душе да и њима прости.

Пропагандни плакат Централних сила

9) Међу онима који су пали, и то као каплари који су, њих 1.300, пошли из Скопља, био је и Бан Нушић, син нашег прослављеног комедиографа Бранислава Нушића. У шињелу је већ имао припремљено писмо за оца. У њему је писало: „Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине. За остварење оних наших великих идеала које смо сви ми тако сложно проповдедали 1908. године (тада су широм Србије организоване велике демонстрације, или како се тада говорило „манифестације“, због тога што је Аустроугарска анектирала Босну). Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али… Таква је судбина. Твој син, Бан“. Није он био једини син познатих људи који су се борили за Србију. Двојица синова генерала Павла Бошковића, управитеља Војне академије, нашла су се у савезничкој болници. Један француски лекар био је у шоку, питајући „Зар генералски синови у првој борбеној линији!? Зар и они тако ратују и тако гину!?“. Одговорио му је један српски сељак, Шумадинац: „Видиш, гос’н докторе… Сви ми имамо различите очеве, али само једну мајку – отаџбину. Е, за ту мајку Србију гинемо ти сви ми без разлике“.

Бан Нушић са својом породицом

10) Бранислав Нушић, на двадесетогодишњем помену српским капларима, тој палој будућности наше земље, говорио је у новембру 1934. овако:

„Ни звона црквених зона, ни плотуни почасне паљбе, ни војничке фанфаре, ни бучни хорови не могу заглушити реч наше мртве деце. Она је ту, она лебди над нама.

Текст који с пренели: Корени, Башта Балкана и други национални сајтови.

Поделите:
ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Престоница Србије ослобођена је првог новембра 1918. године после трогодишње окупације у Првом светском рату. Београд је по договору са савезницима ослободила српска војска. Велику победу у Првом светском рату Србија је скупо платила, претрпевши заправо геноцид који јој међународна заједница не признаје. Србија је изгубила између 1,1 и 1,3 милиона становника, што је чинило готово трећину укупног становништва и чак око 60 одсто мушке популације.

Српска Прва армија под командом Војводе Петра Бојовића ослободила је у Првом светском рату Београд, прешавши 500 километара под борбом за само 45 дана, у силовитом напредовању после пробоја Солунског фронта. Ове трупе успеле су у својеврсном „блицкригу“ да за свега месец и по дана од пробоја Солунског фронта, у ноћи између 14. и 15. септембра, ослободе целу тадашњу Србију и 1. новембра освану на улицама главног града и тако продру чак 600 километара у дубину окупиране територије. У стратегији ратовања до тада ово је био незабележен случај. Командант савезничке војске маршал Франш д’Епере, плашећи се већих губитака, послао је чувено наређење да српска Прва армија обустави гоњење или бар сачека делове Друге српске армије, опомињући да Бојовић иде у авантуру која ће компромитовати акцију.

Београд и Србија су били у рушевинама опљачкани.Оно што нису однели Аустријанци, довршили су Немци, пљачкајући током последњег дана боравка све радње од Теразија до Славије. Прекинули су струју и воду, порушили мост на Сави. Бојовић и његови војници уз прећутну дозволу регента Александра, оглушују се о наредбе команданта савезника и 1. новембра 1918. године умарширали су у Београд и у наступању преко Дунава и Саве ослобађају Банат, Бачку, Барању, Срем, Славонију.

Поводом ових победа, које су изазвале велике симпатије у свету, европски листови су писали да су Срби, ослобађајући своју земљу у току офанзиве остварили највеће напредовање савезника у овом рату. Тако је настала прича да чувена француска коњица није могла да стигне Бојовићеву пешадију.

Први је у Београд ушао 7. пешадијски пук, зато што су га чинили војници из главног града. Београд је дочекао слободу. Ујутро, 1. новембра 1918, после незадрживог налета елитних српских дивизија – Дунавске, Моравске и Дринске, на улицама српске престонице појавили су се први ослободиоци!

У град су око 11 часова продрли први војници Дунавске дивизије и избили на Калемегдан. Већ два сата касније последњи немачки војници напустили су Београд пред налетом Прве армије предвођене војводом Петром Бојовићем. По подне, око 15 часова, Моравска и Дунавска дивизија налазиле су се на линији Велики Врачар – Бањица – Топчидерско и Баново брдо.

Београђани су са великом радошћу и одушевљењем дочекали прве ослободиоце који су ушли у град. Но, истовремено српска команда је желела да при ослобађању престонице губици буду што мањи и да се не понови стравично артиљеријско бомбардовања града као 1915. године. Желели су да, као ослободиоци, сачувају бар оно мало грађевина и инфраструктуре који су остали из предратног Београда. Главнина Дунавске дивизије и француска тешка артиљерија, на Торлак су стигле 1. новембра око 17 часова. Завршетак Великог рата, Београд је дочекао као један од најразоренијих градова Европе.

За храбро држање у рату, српска престоница је 1920. одликована француским „Крстом витеза Легије части“. Град је постао престоница до тада највеће државе у историји Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је објединила највећи део расејаног српског народа у новом веку.

Приредио за Вас Петровград.орг

Поделите:
КУМАНОВСКА БИТКА

КУМАНОВСКА БИТКА

Кумановска битка, прва велика битка Првог балканског рата између српске и турске војске 23. и 24. октобра 1912. код Куманова. Великом српском победом у Кумановској бици започело је ослобађање Старе Србије и Македоније од турске власти. Након победе у Кумановској бици српска војска је ушла у Куманово и дан након тога у Скопље, као стару престоницу Душановог царства. Српска војска је показала високи морални и борбене квалитет и велико пожртвовање, да би ослободила своје становништво вишевековног турског ропства. Битка је означила почетак краја турске владавине на Балкану.

Ратни планови

Црна Гора је Турској објавила рат 8. октобра 1912, Србија и Бугарска су објавиле рат 17. октобра, а Грчка 19. октобра.1) Основна идеја српског ратног плана на почетку Првог балканског рата била је да са српске три армије наметне одлучујућу битку турској Вардарској армији на простору Скопље-Штип-Велес.2) Претпоставка српског ратног плана била је да ће се турска војска концентрисати на Овчем пољу.3) Српска 1. армија под командом престолонаследника Александра I Карађорђевића и начелника штаба Петра Бојовића располагала је са пет пешадијских и једном коњичком дивизијом са укупно 131.918 војника и 154 топа. Била је груписана у врањском Поморављу и требала је да изведе главни фронтални удар против турске војске наступајући преко Куманова према Овчем пољу.4) Српска 3. армија са 72.792 војника и 96 топова под командом Божидар Јанковића требала је да ослободи Косово и да након тога са главнином снага преко Скопске Црне горе пређе у рејон Куманова и Скопља и да напада лево крило турске Вардарске армије.5) Српска 2. армија под командом Степе Степановића у свом саставу је имала једну српску и бугарску 7. дивизију у укупном саставу од 73.638 војника и 156 топова.6) Требала је да наступа криворечким и брегалничким правцем и да обухвата десно крило турске Вардарске армије.7) Према српској војсци била је распоређена турска Вардарска армија под командом Зеки-паше са око 65.000 војника и 172 топа. Зеки паша је одлучио да изађе у сусрет српске војске и да наметне битку код Куманова, само са српском 1. армијом, пре него што се споје три српске армије.8)

Распоред снага пред битку

Српска 1. армија је 20. октобра прешла српско-турску границу и лако је потисла турске снаге.9) До 22. октобра 1912. прешла је кроз теснац између Скопске Црне горе и Козјака и запосела је линију Табановце-Четирце-Младо Негоричане, северно од Куманова.10) За то време 3. армија је 22. октобра ослободила Приштину.11) У саставу 2. армије налазила се Тимочка дивизија 1. позива, која је 21. октобра заузела Страцин и спремала се за наступање према Кратову.12) Зеки-паша се са својом војском извео марш преко Овчјег поља према Куманову и неопажено прикупио војску у долини Пчиње.13) Српска Врховна команда на челу са Радомиром Путником није располагала са информацијама о турској војсци, па су пред битку 22. октобра увече још увек сматрали да се главнина турских снага налази на Овчем пољу, на коме су очекивали одлучујућу битку.14) Пред Кумановску битку 1. армија је имала три пешадијске дивизије у првом ешалону (Моравска 1. позива, Дринска 1. позива и Дунавска 1. позива) и две дивизије у другом ешалону (Дунавска 2. позива и Тимочка 2. позива).15) На десном крилу код Табановаца била је распоређена Моравска дивизија 1. позива под командом Илије Гојковића, у центру на Никуљанском вису била је Дринска дивизија 1. позива под командом Павла Јуришића Штурма и на левом крилу код Младог Нагоричана Дунавска дивизија 1. позива под командом Милоша Божановића.16) Коњичка дивизија под командом Арсена Карађорђевића налазила се 22/23. октобра иза Младог Нагоричана.17) Дунавска дивизија 1. позива је на левом крилу истурена доста унапред.18) Турски 7. корпус је још 20. октобра запосео положаје северно од Куманова на линији Режанско брдо-Црно поље-Зебрњак.19) У саставу 7. корпуса биле у Скопска редифска дивизија на десном крилу и 19. низамска дивизија на левом крилу корпуса.20) Коњичка дивизија је штитила десно крило 7. корпуса.21) Турски 5. и 6. корпус извршили су марш 21 и 22. октобра, па се пред битку нашли близу Куманова. У саставу 6. корпуса биле су 17. низамска дивизија, која се налазила на десној обали Пчиње у рејону Шупљег камена, и Битољска редифска дивизија, која се налазила код села Орашца.22) У саставу 5. корпуса биле су 13. низамска дивизија, која се налазила у рејону Новосељана и Мургаша, и Штипска редифска дивизија, која се налазила код Кутлиберга.23) За разлику од српске Врховне команде, Зеки паша је располагао доста тачнијим подацима о распореду српске војске.24)

Први дан битке 23. октобра

Битка на левом крилу

Током ноћи 22/23. октобра турски 6. корпус је прелазио преко Пчиње према положајима Дунавске дивизије 1. позива на Младим Нагоричанима.25) Битољска редифска дивизија је напредовала преко Средњег рида западно од Зебрњака, а 17. низамска дивизија је наступала са циљем да заузме Зебрњак и слатинске положаје.26) Пошто је 23. октобра ујутро била киша и магла, то је отежавало извиђање, па су Арсен Карађорђевић и четници криво проценили да се ради о повлачењу турске коморе и војске разбијене код Страцина у сукобу са 2. армијом.27)28) Део српских снага је изашао у сусрет турске војске у наступању, па је око 9 сати дошло до жестоких борби, којима је започела Кумановска битка.29) Због погрешне процене о турским снагама мање српске јединице су дочекане жестоком унакрсном ватром и принуђене су на повлачење.30) Потпуно је разбијен 2. батаљон 18. пука, па је мајор Душан Глишић самоиницијативно прискочио у помоћ са 4. батаљоном 7. пука, али и они су натерани на неуредно повлачење.31) Лево крило Дунавске дивизије 1. позива нашло се у кризи због растројства два батаљона, јер је на том крилу остао још само један батаљон.32) Иако је имао на располагању две дивизије против само једног батаљона, Зеки паша није искористио прилику, јер је сматрао да се ту налазе јаче српске снаге.33) Због тога је обуставио наступање, да би сачекао долазак Штипске редифске дивизије.34) Тај застој омогућио је Дунавској дивизији 1. позива да се консолидује прегруписањем снага.35) Када су делови Штипске редифске дивизије покушали су да обухватом угрозе четнички одред војводе Вука на Стртевици, тада су им у помоћ стигла два батаљона 7. пука, која су успела да натерају на повлачење турску војску према Пчињи.36) Међутим у том сукобу погинуо је потпуковник Александар Глишић. Спречен је обухват левог крила Дунавске дивизије. Током те битке Коњичка дивизија је пасивно стајала.37) На десном крилу Дунавске дивизије, тј. на фронту, који је бранио 9. пук, успели су да артиљеријом неутралишу турску артиљерију на Зебрњаку и да зауставе наступање Битољске редифске дивизије на око 500 метара испред својих положаја.38)

Битка на десном крилу

Моравска дивизија 1. позива под командом Илије Гојковића налазила се на српском десном крилу на линији Мокро поље-Ваксинце-Четирце.39) Турски 7. корпус започео је напад око подне, да би олакшао дејство на турском десном крилу.40) Турски напад се споро развијао, па је мајор Милан Маринковић самоиницијативно око 16 сати кренуо у противнапад са својим батаљоном, са циљем да олакша ситуацију Дунавској дивизији.41) У жестоком сукобу турска војска је одбачена на другу страну Којнарске реке, а у бици је погинуо мајор Маринковић.42)

Пасивност осталих дивизија

Слаба организација извиђачке и обавештајне службе допринела је да команда 1. армије нема правовремене информације и да су дивизије другог ешалона биле пасивне, док се Дунавска дивизија једва одржавала на положајима.43) Дринска дивизија 1. позива цели дан је била пасивна.44) Пасивне су биле и дивизије другог ешалона (Тимочка дивизија 2. позива и Дунавска дивизија 2. позива).45) Од пет дивизија 1. армије први дан битке само су две дивизије одбиле напад 3 турска корпуса.46) Дунавска дивизија 1. позива је поднела највећи терет првог дана битке, па је из строја било избачено око 2.000 војника.47) Команда 1. армије ни након целог дана није била свесна да се 1. армија сукобила са главнином турских снага.48) Још увек су сматрали да их главнина турских снага чека на Овче пољу. Мислили су да су се сукобили са слабијим непријатељским снагама, па су за следећи дан наредили да се заузме Куманово и да даље напредују.49) Тек иза поноћи стигао им је извештај Дунавске дивизије 1. позива, која је јављала да због губитака не може следећи дан да крене у напад.50) Зеки паша је са друге стране проценио да се први дан битке окончао у корист турске војске, па је за 24. октобар наредио да се настави са нападом до победе.51)

Други дан битке 24. октобра

Битка на левом крилу

Око 5:30 започела је артиљеријска паљба на положаје Дунавске дивизије 1. позива.52) Зеки-паша је очекивао да ће Дунавска дивизија због великих губитака и преморености бити разбијена у нападу 5. корпуса и делова 6. корпуса.53) Штипска редифска дивизија је наступала левом обалом Пчиње са циљем да обухвати лево крило, али крај Стртевице зауставио их је Дунавски коњички пук.54) Међутим и даље је лево крило Дунавске дивизије било у веома тешкој ситуацији, јер су Стртевицу са неколико српских чета нападале велике снаге 5. корпуса.55) Када је Дринска дивизија 1. позива продрла према Зебрњаку ослабио је тај притисак.56) Све до 10 сати 17. низамска дивизија је вршила велики притисак на центар и лево крило Дунавске дивизије.57) Криза левог крила је преброђена око 10 сати, када је у помоћ почела пристизати Дунавска дивизија 2. позива.58) Коњичка дивизија је после 10 сати прешла на другу обалу Пчиње.

Заузимање Зебрњака

Вест да је српска 3. армија заузела Приштину довео је до осипања Скопске редифске дивизије, у којој је било много војника мобилисаних на Косову.59) Након тога редифи (резервисти) 19. низамске дивизије почели су да дезертирају, а онда је и део редифа Битољске редифске дивизије напустио своје јединице.60)} Турци су једва успели да зауставе осипање јединица, али створило се 3 километра празнине између Скопске и Битољске редифске дивизије.61) Дринска дивизија 1. позива је ујутро кренула у наступање са Никуљанског виса у смеру Зебрњака и Бизли.62) Били су захваћени и успорени јаком турском артиљеријском ватром, али доласком српских батерија на косу код Мрамора ситуација се изменила.63) Око 11 сати заузели су турске положаје испред Зебрњака.64) Турска пешадија Битољске редифске дивизије почела је да се повлачи према Тромеђи.65) Након пробијања турског фронта 5. пук је кренуо према Тромеђи и почео је да угрожава Зебрњак са запада.66) На Зебрњак је онда убачен елитни турски 6. стрељачки пук, који је 5. дринском пуку нанео доста губитака и успорио му напредовање.67) Онда је српска артиљерија прецизном и снажном ватром засула турске положаје на Зебрњаку и ућуткала је турску артиљерију.68) На тај начин припремљен је напад на Зебрњак, кључ турског одбрамбеног система.69) Напад је изведен целим борбеним поретком, тако да су пукови наступали у извијуганим стрељачким стројевима.70) Турски 6. стрељачки пук се повукао, па је око 13 сати Дринска дивизија 1. позива овладала Зебрњаком.71) Турски фронт је био пробијен, па је почело опште турско повлачење.72) Око 15:30 првре српске јединице ушле су у Куманово.73)

Расуло турске војске

Паника је захватила турску војску, па је кренула у паничан бег иза себе остављајући муницију, топове, болничке шаторе и све врсте ратног материјала.74) Турска војска је након пораза била у таквом стању, да је Зеки паша јављао да у два корпуса може да сакупи само 10.000 војника.75) Српска војска није због опреза кренула у потеру за потученим непријатељем.76) Српска војска ослободила је Скопље 26. октобра. Вардарска армија је имала 1.200 погинулих, 3.000 рањених и 2.000 заробљених војника.77) Турска војска изгубила је и 98 топова. Српска војска имала је 687 погинулих, 3.280 рањених и 597 несталих војника.78) У Кумановској бици постигнута је једна од највећих и најпресуднијих победа у Првом балканском рату. Српска војска је показала високи морални и борбене квалитет и велико пожртвовање, да би ослободила своје становништво вишевековног турског ропства. Кумановска битка подигла је углед Србије и показала перспективу за коначну српску победу.

Литература

Борислав Ратковић, Митар Ђуришић и Саво Скоко: Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912-1913, БИГЗ, Београд, 1972.

Саво Скоко: Војвода Радомир Путник, БИГЗ, Београд, 1985.

1) , 2) , 3) С. Скоко, 1985, стр. 244

4) , 6) , 7) С. Скоко, 1985, стр. 246

5) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 50

8) С. Скоко, 1985, стр. 248

9) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 65

10) , 16) , 17) , 18) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 66

11) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 62

12) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 67

13) , 19) , 20) , 21) , 22) , 23) , 24) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 68

14) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 68, 69

15) С. Скоко, 1985, стр. 270

25) , 26) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 70

27) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 71

28) , 29) , 30) С. Скоко, 1985, стр. 272

31) С. Скоко, 1985, стр. 273

32) , 33) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 72

34) , 35) , 36) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 73

37) , 38) С. Скоко, 1985, стр. 275

39) , 40) , 41) , 42) , 44) , 45) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 74

43) С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 276

46) , 47) , 48) , 49) , 50) , 51) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 76

52) , 54) , 55) , 56) , 57) , 58) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 78

53) С. Скоко, 1985, стр. 279

59) , 60) , 61) , 62) , 63) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 79

64) , 67) , 68) , 69) , 70) С. Скоко, 1985, стр. 281

65) , 66) , 71) , 72) , 73) , 78) Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 80

74) С. Скоко, 1985, стр. 282

75) , 76) С. Скоко, 1985, стр. 283

77) С. Скоко, 1985, стр. 285

Извор: Српска енциклопедија

Поделите:
СМРТ ФАШИЗМУ У СЛОБОДНОМ ПЕТРОВГРАДУ

СМРТ ФАШИЗМУ У СЛОБОДНОМ ПЕТРОВГРАДУ

Изложба “Смрт фашизму!” историчара – кустоса Владиславе Игњатов постављена је у Салону Народног музеја Зрењанин 2. октобра, на дан ослобођења града у Другом светском рату. Изложба се реализује захваљујући средствима Министарства културе и информисања Републике Србије, поводом 75 година од победе над фашизмом у Другом светском рату.

Спомен обележје у Градској кући у Зрењанину

У оквиру операције групе армија Другог украјинског фронта као дела Црвене армије која је имала за задатак ослобођење овог дела Европе град Петровград је ослобођен 2. октобра 1944. године, тако да се ове године навршава и 76 година од ослобођења града.

Родион Јаковљевич Малиновски

Ово је прилика да одамо дужну захвалност личностима које су неправедно заборављене а које су ослободиле град и командовале јединицамаЦрвене армије:

Родион Јаковљевич Малиновски, чувени командант Другог украјинског фронта, маршал Црвене армије, херој СССР. Командовао операцијама на овом сектору фронта.

Иван Тимофејевич Шљомин, командант 46.армије, Другог украјинског фронта,Црвене армије, која је ослободила Петровград (Зрењанин) 02.10.1944. године.

 Максимович Jосиф Антонович, генерал-маjор (од 13.09.1944), командант 34. гардијске пешадијске дивизије, 31.корпуса,46 армије,која је после борби код села Лазарева са Немцима,директно ушла у Петровград (Зрењанин).

Црвена армија и ослобођеном Петровграду

Владислава Игњатов је зналачки конципирала изложбу “Смрт фашизму!” Ауторски текст аутора прати фотографије,предмете и документа – који се чувају у Народном музеју Зрењанин. Први сегмент обухвата историјат ослободилачке борбе у Петровграду од 1941. до 1944. године . Та борба је започела отпором Краљевине Југославије у Мартовским демонстрацијама против потписивања тројног пакта. Потом је обрађен период уласка Немаца у град и њихов терор над становништвом и симболима дотадашње државе међу којима је било преименовање града у Бечкерек и рушење споменика Петру I Ослободиоцу.

Тенк Црвене армије на улицама Петровграда 1944. године

Потом је приказан и период који је уследио након напада Немаца на СССР устанак против окупатора. Следи Народноослободилачка борба на овом простору у тешким равничарским условима која је окончана операцијом Црвене армије и ослобођењем града – 2.октобар 1944. Други сегмент изложбе чине фотографије споменика широм средњег Баната, као и у самом граду, који као неми сведоци представљају допринос култури сећања на херојску борбу за слободу српског народа у овом делу Србије.

Улазак Петровградског одреда у град 1944. године

Део ауторског текста који прати изложбу Владиславе Игњатов

„Након априлског рата, Војводина је била подељена. Бачка и Барања су припале Хортијевој Мађарској, Срем – Независној држави Хрватској (НДХ), а Банат је као засебна област ушао у састав Недићеве Србије, али је власт заправо била у рукама локалне немачке мањине – фолксдојчера.

Диверзија на прузи Врбница- Банатски Аранђеловац

Борба Срба, као и припадника других националности, у тада северном Банату била је саставни део свеукупне ослободилачке борбе против нацистичког режима у окупираној Југославији и великом делу Европе. Банат, као и цела Војводина с изузетком Фрушке горе, због свог географског положаја био је непогодан за партизански начин ратовања, тако да је акценат ослободилачке борбе на овом простору био на саботажама и брзим акцијма и избегавању фронталних сукоба с далеко надмоћнијим непријатељем. У Банату није било братоубилачке борбе односно грађанског рата, што је изузетна особеност ослободилачке антинацистичке борбе у овом делу Војводине и Србије.

Девојка борац НОВЈ на задатку

Данашњи Средњобанатски округ, који је географски припадао северном Банату, односно његово административно седиште град Зрењанин ‒ некада Велики Бечкерек и Петровград ‒ имао је значајну улогу у ослободилачкој борби у периоду од устанка – јула 1941. па до ослобођења 2. октобра 1944. године.

Рат је однео бројне жртве из редова српске и других националности. Велики број становника овог простора је преживео тежак живот у логору, који се налазио у самом граду, а неки и у немачким логорима, оформљеним у окупираним европским земљама, широм Трећег Рајха.

Спомен костурница у Зрењанину

Јединице Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) и Црвене армије ушле су 2. октобра 1944. године у Петровград. У завршним операцијама ослобођења града учествовали су и дотадашњи илегалци, који су се у окупираном граду четири године борили на све могуће начине. Град је остао поштеђен тешких разарања. Након ослобођења Баната, многи Банаћани су наставили борбу у војвођанским и другим јединицама НОВЈ, до коначне победе 1945“.

Петровград.орг

Поделите: