ДР МОМИР НИКИЋ – ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПРОНИКАО У ТАЈНУ ИМЕНА СРБИН

ДР МОМИР НИКИЋ – ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПРОНИКАО У ТАЈНУ ИМЕНА СРБИН

Момир Никић је дипломирао и магистрирао светску књижевност а потом и докторирао антропологију на Београдском универзитету. Он се усудио да се позабави значењем имена Србин и пореклом Срба и Словена у својим огледима из (пред)историјске антропологије, посебно у књигама „Језички корени Срба“, „Порекло Срба, Словена, Скита“, „Амазонке и Срби“ и на томе му Петровград.орг одаје овим текстом посебно признање. Момир Никић је у својим истраживањима, које вам топло препоручујемо, дошао до врло занимљивих закључака а за њих у својим делима изнео озбиљне аргументе.

др Момир Никић

а) име срби и словени настало је из истог корена за који се, према садашњем стању лингвистичке науке, може претпоставити да је у протоиндоевропском био SwL/SwR или у другој варијанти Slw/SRw. Из њега су изведенице на sur/sir/ser/sar/sor…које најчешће имплицирају култну опредељеност; морални, ратнички, духовни квалитет (сјајност, одважност, светост…); социјално престижни положај (царски, владарски, командни…); колорну особину (жуто, црвено, риђе…светло, сјајно);

Порекло Срба, Словена, Скита

б) од два облика истог корена раширенији је био sr-, sur-, sir-, ser-… што можемо пратити у забележеној ономастици  и митологији Индоевропских народа у Анадолији, на Блиском истоку, око Црног Мора и Каспија. Отуда је могуће да је срби доиста било „домаће“ име за све Словене (како је мислио још Шафарик).

в) срби и словени су најпре представљали култне апелативе, називе за поклонике култа Светлости и Сунца.Из ових апелатива касније су изведени етноними Срби (Сурби, Сорби, Серби…), односно Словени.

срби и Срби

г) корен sur- и његово основно значењеочувани су у скитском називу Сауромати ( касније Суромати/Сирмати/Сармати) као и у именима других народа који су од њих потекли или им били сродни;

д) сауромати су срби а Сауромати пра- Срби. Стварну сродност Сауромата у Срба сем првобитног географског простора (Волга – Дон) и етничких корена ( „Скити и Амазонке“), идентичност култа (Светлости и Сунца) и обреда.

Сауромати и(ли) Срби

ђ) Словени су били први суседи Скитима. Они су скупина народа који су највећим делом представљали или се слили : Сауромати/Срби; Будини/Гелони;Ставани/Славени; Масагети/Алани; источни Соубенои/Словени. У њих се делом утапају и друге етничке компоненте Скита, Меота, Каспија…;

Скитске речи – сварга и срби у словенском речнику

е) Сауромати су од најдубље древности у вези са сродним племенима; западни (Између Дона и Волге) са Скитима и Меотима… а источни ( из Приурала)  са Масагетима и другим азијским народима. У највећој могућој мери словенизовани, Сауромати чине кичму српске етногенезе. Они су „мост“ између Истока и Запада, Севера и Југа, активни учесник у додирима црноморских (Кимера, Скита…)  и прикаспијских народа (Касита и др.) са онима у Анадолији и Блиском истоку. На то посебно упућују митови о Амазонкама који још тешње вежу „прародитеље Срба“ с оба подручја. Отуда и многе културне сродности, посебно језичке и митолошке, топономастичке идентичности са србима и другим народима Мале Азије и Блиског истока;

Сармати на Трајановом стубу у Риму

ж) у дугом периоду постојале су историјске, етничке, језичке и економске везе сурб/субра/срба…северно и јужно од Кавказа. Подручје око Каспија, Урала и Црног Мора су први експанзиони простор Индоевропљана одакле су они кренули према Анадолији и Блиском истоку („Прото-индоевропском простору“). Та два широка региона су природна везаи главни полигон њиховог кретања. Индоевропљани су се из тих области ширили на запад и исток све до Атлантика и Тихог океана;

Сармати и Амазонке

и) о пореклу Срба и њиховој историји може се основано говорити најмање за осам векова пре наше ере. Они су потомци Амазонки односно Сауромата;

ј) најранија историја, као и предисторија Срба мора бити изнова темељито претресена и реконструисана. Неопходно је при томе поћи од изучавања старине и културне баштине Сауромата (Амазонки), њихових веза са Скитима, народима око Меотског језер, Кавказ, Прикаспијаи Приурала, као и многоструких веза с осталим србима, пре свега Анадолије и Блиског истока.

Реконструкција предисторије Срба

к) оваква истраживања указују не само на основаност него и предности историјске антропологије као дисциплине која интегрише сазнања, методе и поступке из разних области (пре свега историографије, лингвистике, археологије… али и других природних, биолошких…наука) у одгонетању сложених питања и тајни развоја човека и његове културе.

Приредио за Вас: Петровград.орг

Поделите:
РАКО ТОМОВИЋ  – О ЗНАЧАЈУ МОНОГРАФИЈЕ ПЕТРОВГРАД

РАКО ТОМОВИЋ – О ЗНАЧАЈУ МОНОГРАФИЈЕ ПЕТРОВГРАД

Пред вама је већи део занимљивог излагања професора Зрењанинске гимназије историчара Рака Томовића, који је учествовао на промоцији монографије „Петровград“ трећег репринт издања, које је недавно одржано у Великој сали Народног музеја у Зрењанину, коју су приредили Град Зрењанин, Историјски архив Зрењанин, ГНБ „Жарко Зрењанин“ и Издавачка кућа Чувари.

Најстарији историчар гиманазије професор Рако Томовић

Неко ову књигу зове алманах, неко споменица али за мене је то монографија. То је једна од најозбиљнијих монографија једног града коју сам у животу прочитао. Са великим задовољством сам то учинио неколико пута и верујем да ћу је још читати. Ових дана сам је читао, ево поводом говора на промоцији.

Детаљ са промоције монографије Петровград

Она је штампана далеке 1938. године, већ рађен репринт и ево сада поново је у једном актуелном издању пред нама. Штампана је на стогодишњицу од завршетка Великог рата. Ова је књига дала толико значајних и драгоцених података о нашем граду, свима нама који је читамо, да је то фасцинантно. Ми који данас живимо у овом граду треба да је имамо у својој библиотеци, да видимо колико је овде детаљно описан живот обичног човека са ових простора, од оних најстаријих времена. Да је поклонимо онима који долазе у наш град и упознају се са њим. Креће се од геологије и биологије, од истраживања тла, биљног света, археологије, колико се то тада знало о овом подручју, затим остатака римске власти. Наравно кажем, шта се овде нашло, пошто су већ тада вршена археолошка истраживања као претеча онога што се и сада врши. До тога шта је овај град и овај географски крај био а био је седиште Торонталске жупаније у Средњем веку, био трговиште. Дакле, овде на овим страницама видимо један континуитет, где се тако лепо и јасно излаже један преглед узрастања. Понављам то је све уредио господин Станојевић тада 1938. и то је све и сада актуелно и прегледно дато.

Шта нам о граду сведочи монографија Петровград ?

Прошле недеље, када сам те делове читао у једном тренутку сам се запитао, када би ми сада требали да 2019. године напишемо шта се у нашем граду налази од производних капацитета, да ли би нашли више привредних субјеката? Шта се производи у нашем граду данас а шта је овде описано да се производило те 1938. године, у делу привредне историје? Чини ми се, моја је субјективна процена, да је овде описано много више појединачних робних артикала.  Овде има више описаних фабрика и производних капацитета који су у овом граду постојали пре деведесет година него данас. То је једна опомена из историје за нас данас.

Фабрика Шећера у Петровграду

Затим, веома лепo је у овој књизи објашњено како је текла историја имена овога града. Да ли је име Бечкерек први пут поменуто у 12 или 14 веку? Да ли су Срби затекли то име или нису? Шта значи то „бече“ а шта то „кереке“? Мислим да лингвисти, ни онда ни сада, нису сигурни шта то име значи. Овде је то врло јасно описано, да постоји више варијанти тога имена. Мислим да је и данас јасно, да се са потпуном поузданошћу не може рећи, када је и како ово име настало. У 14. веку имамо тек прве писане изворе о граду. Извори су врло значајни у нашој историјској науци и они се свакодневно похрањују у нашем архиву, по нашим црквама православним, римокатоличким и протестантским, Ту су и подаци из Будимпеште, врло значајни о овом нашем простору, затим турски архиви. То је веома значајан период који одговара на питање, шта се овде дешавало пошто је Турска владала овим подручјем 100 и више година?

Пољопривредна механизација у Петровграду

 Ту је и посебно значајан део савремене историје, од периода ослобођења 1918. године. Описане су до танчина значајне личности и њихова улога из прве руке. Видимо записе великана, др Славко Жупански, др Емил Гаврила итд. Дакле, то су људи који су пресудно допринели да се нешто кључно промени и одигра у овоме граду. Посебно је лепо описано, кратко али значајно о добровољцима из овога града. О њима се и данас врло мало зна а толико су значајни. О добровољцимљ из Великог Бечкерека и околине који су се борили за слободу на Добруџи, где су многи страдали. Овде је и детаљан списак оних који су пали и оних који су преживели…

Државни празник у Петровграду

…Да се вратим још мало на Велики рат и његово финале. Управо је ово део који спаја књигу историчара Милана Ђуканова и ову књигу. Дакле ради се о периоду пред ослобођење и улазак Српске војске. Група интелектуалаца на челу са др Славком Жупанским ствара прво Српски народно веће у нашем граду а то је управо оно што ће бити узор за стварање осталих већа по градовима Војводине, које је поставило темељ за формирање Велике народне скупштине у Новом Саду, која је одлучила о прикључењу ових крајева матици Србији. Ту су ти темељи, односно људи на челу са др Жупанским овде детаљно представљени у монографији.

Аутобуски саобраћај у Петровграду

Затим, ту је описано врло лепо како је изгледао улазак Српске војске и ослобођење нашег града 1918. Како је то описано? Ми данас са поносом истичемо, што се види и у овој књизи, да је примопредаја власти овде извршена мирно. Што је врло битно, није било проливања крви. Како је Аустроугарска капитулирала? Победоносна Српска војска са Солунског фронта за 45 дана стиже до Београда, прелази Саву и иде даље и ослобађа делове касније државе СХС. Овде су се затекли делови бивше власти, које нису са одушевљењем прихватили ново стање. Долазе неки војници а њихови су капитулирали на свим фронтовима. Видите 11. новембар се данас са великим опрезом именује као Дан примирја у Великом рату у Европи али о каквом се примирју ради? Немачка је заправо тога дана капитулирала. Немци никада не би положили оружје, да нису натерани војнички да то ураде. Али ето ревизионистички се и даље говори Дан примирја.

Једна од циглана у Петровграду

Како је то код нас изгледало? Неки српски војници су прешли у Панчево и спремили се да ослободе Велики Бечкерек. Ту се у граду налази поджупан, војска, полиција, банка са новцем, железница са композицијама. Замислите сада, да нека војска дође и узме банку, ко да је спречи?  Врло напета ситуација. Тада се долази на идеју да локални Срби формирају гарду. Замислите колико је тад Жупански био промућуран човек. Формира се Српска добровољачка гарда која је на овом подручју требала да штити интересе грађана. Ако се распала држава и наступио хаос, требало је спречити пљачке, одмазде, недај Боже злочине. Истина, није било крвопролића али невољно је предата власт, било је и малих сукоба на улицама. Затим да се узме 800 железничких вагона и преко 150 локомотива које су биле спремне за Сегедин. Да је то тада пребачено остало би тамо, То је спречено. Ко је то спречио? Српска народна гарда која се овде формирала идејом Жупанског. Опет не вољно, је све то дато. Замислите, требало је од власти распале државе узети 400 пушака, коме дати то оружје? Примопредаја власти је на крају ипак, са поносом истичемо, била мирна.

Власници и радници фабрике тепиха у Петровграду

Посебно бих истакао део који говори о промени имена Велики Бечкерек у Петровград, Дакле, 1934. године непосредно пред убиство краља Александра у Марсељу, тог трагичног догађаја, Тог 24. септембра на предлог политичког првака Тоше Рајића, да се промени име овога града, да се град назове по Његовом величанству краљу Петру Првом Карађорђевићу и то бива акламацијом прихваћено у тадашњој скупштини. Након убиства краља Александра 1935. године почетком фебруара намесништво доноси одлуку и град је постао Петровград. Тако се звао наш град до покушаја нациста да га преименују у свој назив, што слободољубиви грађани комунисти и монархисти нису прихватили.

Улица Краља Александра Ујединитеља у Петровграду

Овде су описане детаљно све етничке групе у граду и њихови обичаји, ношња, школе, домови, интернати, сиротишта. Дакле бринуло се и о сиромашној деци и сирочади чији су родитељи страдали у Великом рату. Описан је породични, културни живот, научни радници, списак доктора наука, људи са факултетима, медицински радници, о раду Црвеног крста, о штампи, о занатима, привреди, која је радила. Неке зграде на изванредним фотографијама тадашњих атељеа могу се и данас препознати. Посебно се обрађује пољопривреда, јавне службе, постоји и табела како је буџет трошен и тд. Наравно, занимљивост за крај, вода, која је била и онда проблем. Вода је вађена из бунара који су били до 15 метара дубине и онда су људи приметили да је горка. Онда су захватали на Бегеју, ко  је био ближе каналу, како се то често чује. Локалне власти су пошто је обала била муљевита направиле једну платформицу од дрвета, да би дубље захватали воду. Било је и оних који су у бурадима носили воду по граду и продавали је. Локална власт је тада приступила планском ископавању артерских бунара у граду Петровграду, Краљевине Југославије и ископала 54 јавна бунара дубине 120 метара. Тачно има набројено по улицама где се који налази и то можете да прочитате. Најбољи бунар је био у дворишту Градске куће…

Један од артерских бунара на Житном тргу

…У писању ове монографије је учествовао толики број интелектуалаца и тако је све детаљно описано, да се ова књига може препоручити као пример, како се пишу монографије овога типа. Ово је заиста фасцинантно и некоме данас.

Петровград.орг

Поделите:
НЕВЕНКА КАРАЈОВИЋ – СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ (УСТАНАК СРБА У БАНАТУ)

НЕВЕНКА КАРАЈОВИЋ – СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ (УСТАНАК СРБА У БАНАТУ)

„И где год је трунка пепела му пала,

ту је нова љубав к’ роду засијала.“

Ј. Ј. Змај

На данашњи дан 1594. године спаљене су мошти Светога Саве на београдском брду Врачар.


Коџа Синанпаша (1506—3. април 1596.) је био велики везир Османског царства

Врло ретко може да се наиђе у историји да су спаљене мошти једнoга светитеља. Свети Сава, не само да је био светитељ српскога народа, већ је био и ујединитељ свих јужних Словена па чак и многих муслимана који су га поштовали и као ходочасници долазили на његов гроб.

Ослобођени градови и места у Банату од стране српских устаника

Шта је, дакле, довело до тога да турски војсковођа Синан-паша сурово казни Србе и све поштоваоце овог великог човека тако што ће да спали његове мошти?

Срби у Банату су се први дигли на Турке

У ово време код Срба се јавља жеља за ослобођењем а Свети Сава је представљао „симбол српских традиција државности и независности“ и „извор српског државног права“, према речима историчара. Он је био тај који је крунисао првог и до тада јединог, не само српског, већ православног краља! Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба. Он са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена. Сава је писац, дипломата који лично иде у мисије највећег ризика, што се ретко среће пре и после њега (боравак у Солуну и Цариграду за време латинске власти, кад ту није било места за православног епископе). Наш Сава је према казивању животописаца, добијао победе без рата. Након упокојења и прогласа за светитеља добија штовање и у Цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота.

Свети владика Теодор Вршачки вођа Срба устаника у Банату

Међутим, преломан догађај је био устанак банатских Срба против турске власти те исте 1594. године. Током устанка и за време борби лик српског великана се виорио на заставама. Турци су знали да Сава води наш народ и да су Срби са Савом непокориви и непобедиви! Одлука је пала: Спалићемо мошти светитеља. Уништићемо све што им је свето! Сломићемо дух народа! Буна је угашена у крви. Синан-паша је наредио да се мошти највећег српског светитеља донесу из манастира Милешеве, где су се налазиле преко 350 година и спале. То је требало да уништи светитељев велики култ у народу, а са њим и све наде за ослобођење од османлија.

Део зида Бечкеречке тврђаве где су се одиграле борбе устаника са Турцима 1594. г

Како бележе савременици, овај злочиначки чин је био пропраћен непогодом, градом и олујом. Небо се спустило на земљу да јави људима да је Савин дух јачи од свега земаљског а да су Срби са њим вечно живи. Дувао је јак ветар а пепео просветитеља српског био разнет на све стране. Можда је баш тако и требало да буде, да Свети Сава живи и расте у свакој биљци и сваком српском цвету. За вјек и вјекова, Амин.

Преузето са сајта: Чувари Ћирилице

Поделите:
НАЈБОЉА МОНОГРАФИЈА О ЈЕДНОМ ГРАДУ – ПЕТРОВГРАД 1938.

НАЈБОЉА МОНОГРАФИЈА О ЈЕДНОМ ГРАДУ – ПЕТРОВГРАД 1938.

Промоција чувене монографије „Петровград“ коју је приредила група националних првака 1938. године, уредника Александар М. Станојловића и уникатно историографско дело „Први Српски народни одбор 1918.“ најстаријег историчара града на Бегеју Милана Ђуканова, одржана је на Марковдан у Великој сали Народног музеја у Зрењанину.

Ради се о репринтима чувених дела која су приредили овога пута Град Зрењанин, Историјски архив Зрењанин, ГНБ „Жарко Зрењанин“ и Издавачка кућа „Чувари“ из Београда.

Особа задужена за односе са јавношћу у овој реномираној културној институцији Александра Ђурић је најавила  културно-уметнички део програма и композицију чувеног Исидора Бајића  “Све док је тога благог ока“ у извођењу вокалне солисткиње Мирјане Младеновић.

Испред издавача ових значајних дела обратио се великом броју присутних гостију модератор промоције Саша Младеновић:

„Добро дошли поштовани посетиоци, окупили смо се данас на промоцији два чувена дела која говоре о историји и идентитету нашег града. Треће издање најбоље монографије о једном граду између два светска рата „Петровград“ и за сада јединог, озбиљног историографског дела о преломним догађајима из историје ослобођења нашег града у Великом рату “Први српски народни одбор 1918.“ Молим вас да великим аплаузом поздравимо најстаријег живог историчара и дугогодишњег директора историјског архива Милана Ђуканова, који је са нама вечерас. (аплауз) Данас са великом радошћу и свешћу о значају ових дела као симбола идентитета на овим просторима ће нам говорити:  Професор историје Рако Томовић, директор Народне библиотеке “Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић, протојереј др.Нинослав Качарић парох при храму Ваведења Пресвете Богородице у Петровграду. О мотивима штампања и представљања трећег издања монографије „Петровград“ и књиге „Први Српски народни одбор1918.“ Милана Ђуканова говориће најбољи говорник у нашем граду директор ГНБ.“Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић Бели.

Личности посебно заслужне за ово поновљено издање су градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић, директорка Историјског архива Мирјана Баста, власник Издавачке куће „Чувари“ Дејан Павловић и директор ГНБ „Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић Бели.

„Заборав је први корак нестајања и за појединца и за заједницу, народ. У историји је доказано, да нестају са историјске сцене не само мали народи, него и велики у колико заборављају. Ево, пред нашим очима се одвијају последице наших заборава, нашег страшног греха, да ћутимо и да не проговоримо о нашој историји, страдања нашег народа, српског…Ми смо прошле године славили сто година од Великог рата и великог страдања, велике погибије и великих победа. Све смо то сами гурнули под тепих, не под притиском великих мајстора светске сцене, него ми сами, из наопаких идеолошких разлога…Наше културно наслеђе и наша историја заслужују, да памтимо, да стекнемо поуздања, јер без самосвести не можемо искорачити на савремену ветрометину. Можемо бити само бесловенсна маса. Мислимо, да имамо свој идентитет, да имамо право на свој државни суверенитет али то можемо имати само са историјском и културном свешћу. Темеља и грађе има а да ли има воље и спремности…“ – запитао се Бјелогрлић?

Културно уметнички део програма је био обогаћен наступом двојице талентованих гитариста у својој генерацији ученика музичке школе „Јосиф Маринковић“ Михаила Младеновића и Уроша Дерикраве. Они су за ово вече одабрали и извели композиције чувеног Јохана Себастијана Баха. Заиста и уз јеку гусала и уз мелодије светских композитора, Срби сведоче своју дубоку везу са коренима европске и светске цивилизације.

Потом је најстарији историчар Зрењанинске гимназије професор Рако Томовић приближио присутнима значај монографије „Петровград“, која има своју актуелност и данас. Ко не верује нека прочита ову књигу, која је и данас репер како треба писати монографије градова, каже Томовић. Он је упозорио нашу јавност на опасну појаву у историји коју је запазио у контактима са иностраним историчарима.

„Релативизација историјских чињеница и догађаја је јако озбиљан проблем, на који би овом приликом скренуо пажњу. Један трагични догађај, једно трагично страдање српског народа у 20. веку у Првом светском рату, па у другом и да не идемо дубље у историју, само у два светска рата је било неупитно. Међутим, када се та чињеница релативизује, када се каже на једном месту, погинуло је или поклано толико, па на другом погинуло је оволико. Рецимо, поклано је само четрдесет тисућа у Јасеновцу, кад то каже доктор историјских наука, то је онда страшно. Историчари треба да врше истраживања на основу историсјких извора, документа, доказа а не неких измишљања. Али такве изјаве улазе у уши људи, преводе се на разне језике и на крају све то доводи до тога да свет каже: Шта ти Срби хоће, о каквом покољу они пишу, нису они ни страдали, ко им је крив и ако су страдали?…“

Чувене историсјке говоре др Славка Жупанског упућене ослободиоцима Великог Бечкерека (Петровграда, Зрењанина) у Великом рату и отпоздрав бригадира Драгутина Ристића који је упутио са балкона данашње Градске куће прочитала је надахнуто мр Бранка Јајић, доајен новинарства у граду на Бегеју.

Милан Бјелогрлић Бели је искористио прилику да присутној публици представи госте нашег града, који су са пажњом пратили промоцију, реномиране фотографе и форорепортере из земље и иностранства, који су учесници друге фотографске колоније, којима је уручио по примерак монографије „Петровград“ и књиге Милана Ђуканова. Госте је представио идејни творац колоније познати фоторепортер Јован Његовић Дрндак.

На тему сакралних објеката и црквеног живота у некадашњем Петровграду говорио је протојереј храма Ваведења Пресвете Богородице др Нинослав Качарић. Он је упутио благослов, у амбијенту старих банатских икона које су тема изложбе нашег музеја,традиционалним хришћанским поздравом „Христос Воскресе“! Ауторски текст уваженог протојереја са промоције објавиће Петровград.орг у посебном тексту.

Промоција је завршена једном од најлепших патриотских новокомпонованих песама новијег датума „Ово је Србија“ текстописца Николе Грбића у интерпретацији Мирјане Младеновић.

Петровград.орг (Фото: Живојин Радловачки и Бранислав Милошев)

Поделите:
ЈОШ НЕШТО О СЛОВЕНСКОЈ И СРПСКОЈ ГЕНЕТИЦИ И МЕДИЈСКИМ НАТПИСИМА

ЈОШ НЕШТО О СЛОВЕНСКОЈ И СРПСКОЈ ГЕНЕТИЦИ И МЕДИЈСКИМ НАТПИСИМА

Светски ДНК дан обележава се у част двојице научника Френсиса Криса и Џејмса Вотсона, који су у својој студији, објављеној 25. априла 1953. године у часопису „Нејчр“, први пут описали структуру ДНК. У бази Српског ДНК пројекта, који је пре седам година покренуло Друштво српских родословаца „Порекло“, а који се спроводи у сарадњи с Центром за форензичку и примењену молекуларну генетику Биолошког факултета у Београду нашао се још један број нових података о генетском пореклу Срба али озбиљне и стручне научне синтезе добијених резултата још нема. У медијима се и даље појављују различити текстови који збуњују јавност и намерно или случајно искривљују чињенице. Велика је опасност како тврде неки аутори да ови подаци заврше као подлога неке нове расистичке теорије у свету.

 

Генетичка генеологија и опасност од неке нове расистичке теорије?

 

Код нас се у медијским наступима неодговорно и неистинито тврди, да само половина Срба има словенско док је у другој половини највише оних с генима “староседелаца” Балкана, без обзира што постоје само претпоставке о томе где је била постојбина Словена и тзв. Индоевропљана. Не знамо када је генетика хипотетичких староседелаца Балкана уписана у словенску и српску? Да ли је та генетика од почетка у Подунављу можда учествовала у етногенези Словена?

 

Све европске нације имају сличне а опет различите палете гена.

 

Још је већа непознаница када је сроднија од претходне палеобалканске, индоеропска генетика лингвистичке “кентум” групе уписана у генетски код Срба и Словена као што је генетика Германа или Келта? Ако су тачне претпоставке лингвиста и археолога, Словени у свом лексичком фонду баштине и лингвистички „кентум“ и „сатем“ речи (и краву и срну, по О. Трубачову) и заједно са западним Балтима њихови преци су се у једном историјском период налазили у тесном контакту са Илирима, Италицима и Трачанима а у следећем са Келтима и Германима.

 

Староевропска култура бронзаног доба у Европи, колевка Словена.

 

Никако се не може са сигурношћу тврдити, да је у етногенези Словена узело учешћа само две хаплогрупе I2а и R1а. Сва досадашња ДНК истраживања у Словена и Срба су показала да је генетски код Срба, као и свих других народа, много шароликији и нусумљиво мора да укључи генетику пре свега околних индоевропских народа са којима су Словени у Подунављу делили животни простор како „кентум“ групу Германе, Келте, Италике, Илире, Грке тако и „сатем“ групу Трачане, Иранце, Индусе  али и „староседеоце“ Хамито-семите народе са Балкана, Кавказа и Блиског Истока.

 

Словени и њихово порекло енигма која траје.

 

Одкуда право тумачима ДНК резултата да налаз рецимо Хаплогрупа I1 на Балкану, по инерцији одмах везују за германске народе. Hаплогрупа I је једина која се може назвати палеоевропском и прединдоевропском јер је она постојала у Европи пре ширења Индоевропљана. Зато што је та хаплогрупа данас бројнија међу германском популацијом Европе у Скандинавији, можемо ли је искључиво означити германском. Човек палоевропске хаплогрупе је могао доспети међу Словене на различите начине у разним временским интервалима од почетака етногенезе Словена до доба формирања посебних Словенских народа. Како са сигурношћу рећи, доспео је у време те и те сеобе, ген је стар 800, 900 или 1500 година а је могао доспети међу Словене и у 0 години њиховог настанка као особеног народа? У Полабљу су словенске земунице и брвнаре проналажене тик уз германске у истом временском периоду, 240 речи словенска лексика дели са германском, културе Пшеворска и Черњаховска су биле сатављене подједнако од Словена и Германа. Отуд и бесмисао медијских натписа како сваки десети Србин има германско порекло или сваки десети Герман има словенско порекло. Германи и Словени воде порекло из заједничке Староевропске културе у Подунављу и потпуно је логично да им је и батерија гена слична.

 

Венди и Вендо-сармати са Трајановог стуба.

 

Чести медијски наслови да је сваки десети Србин „Викинг“ а посебно племе Дробњака, су нетачни са становишта етногенезе Срба и Словена. Везе Полабља са Балканом су постојле још у доба Илира (Венда) од енигматичног племена Далеминци (Гломачи) па су настављене и у доба сеоба народа и коначног уобличавања као територије Крштене Србије. У сваком период је могло доћи до уписа тог северњачког генетског кода. Ако су Дробњаци једно од најпознатијих српских племена из доба Средњег века за претпоставити је пре да је та генетика дошла са Србима из Полабља него из Јужне Италије коју су држали Нормани. Није јасно шта би неки Нормани поморци и ратници радили у негостољубивим српским планинама, где није било њима толико драгоценог плена. Српски краљеви су ратовали са тим „викинзима“ а њих су више интересовали византијски градови.

 

Дробњаци потомци Лужичких Срба или Нормана из Јужне Италије?

 

У генетском запису Срба појављују и хаплогрупе за које се претпоставља да су повезане с Келтима, а са таквим пореклом је око пет-шест одсто Срба. Волоски или Бојки су келтско племе које је према словенским предањима протерало Словене из њихове Панонске постојбине али и племе које је утицало на формирање тзв Пшеворске и Прешовске клтурне зоне у Европи. Како су све културе од вајкада биле полиетничке и полилигвистичке данашња словенска наука са успехом брани тезу о словенском учешћу у саставу поменутих култура. Срби су се узгред доселили по Порфирогениту из земље Бојке, где је морало макар у мањини бити и неких Боја. Отуда постаје јаснија веза келтске и словенске генетике, која је у случају Срба као особеног словенског народа и јаснија.

 

Светски ДНК дан.

 

Србија има највећу базу тестираних особа од свих европских народа, представља релевантан узорак за анализу порекла српског народа. Суседи Србије зазиру од тестирања бранећи своје посебности, које су углавном културолошке и политичко-економске природе, јер генетске очигледно не постоје. Страх суседних нација од генетског истраживања показује колико је велика сумња у генетски идентитет који добрим делог деле са Србима. Срби као аутентична, древна, слободарска нација немају такав страх. Очекивано, данашњи Срби, Црногорци, Бошњаци, Македонци, Бугари, Хрвати имају врло сличну батерију гена. Овакав генетски састав је последица интензивног мешања различитих популација на Балканском полуострву у оквиру византијског културног круга који је доминирао хиљаду година на овом простору а потом и нешто слабијим утицајема отоманске и хабзбуршке империје, те западноевропске и совјетске епохе у потоњем периоду.

 

Генетика Европљана, Словена и Срба, када је доспела у Европу?

 

Још од Каменог па до Бронзаног доба (2200—750/700. п. н. е.) популација Европе била подручје усељавања различитих родова и племена и од тог момента посебно Подунавље је нови сабирни центар различитих хаплогрупа које се обележавају абецедним словима  I, Ј, G, Е, R, N.  У Подунављу су од тог периода све те хаплогрупе групе биле трајно помешане и тада као и данас мање више сви европски народи имају у различитом проценту помешану сличну генетику.  Формирање појединих народа Словена, Германа, Келта, Илира, Трачана је почело релативно позно, када је батерија гена у Европи већ била формирана и уписана. Сваки од поменутих народа (о нацијама да и не говоримо) је могао већ приликом свог настанка да буде сатављен од различитих хаплогрупа, али свакао потиче из исте Подунавске, Староевропске клтуре која је била прва изразито индоевропска култура на тлу Европе.

 

Петровград.орг

Поделите:
170 ГОДИНА  ОД БИТКЕ НА ИЉЕВУ – БАНАТСКОМ КОСОВУ

170 ГОДИНА ОД БИТКЕ НА ИЉЕВУ – БАНАТСКОМ КОСОВУ

У среду 24 априла лета господњег 2019 свештенство Српске Православне Цркве из Башаида и овог дела Банатске епархије у присуству верног народа служило је парастос погинулим банаћаним „батаљонцима“ у бици на Иљеву која се одиграла 24(12) априла 1849 у Великокикиндском округу.

 

 

Тог датума генерал побуњеничке војске Перцел Мор напао је место Меленце надмоћном силом уз употребу артиљерије. Срби су бранили место под командом свог војводе Лазара Зубана. У бици на пољу Иљево страдало је око две стотине добровољаца, највише из: Велике Кикинде, Башаида и Меленаца. Место погибије је обележено познатим Крстом на Иљеву који се на жалост нашао сада на приватном поседу и прети му опасност да буде оштећен или уклоњен, што држава свако не би смела да дозволи.

 

 

Знано је да је постојао споменик у Башаиду, на којем је записан број од стодеведесетосморо сахрањених „батаљонаца“. Парастос њиховим бесмртним душама служен је у Башаиду, ове године на стоседамдесету годишњицу,.

Професор Драгољуб Бадрљица, који се са групом поштовалаца овог места годинама бори за незаборав овог историјског догађаја, је овим поводом изјавио:

 

 

„ У свим тим временима  и биткама сви смо поражени и то треба тако схватити. Страдало је негде око две стотине а по мојим подацима 198 Срба из Кикинде, Башаида и Меленаца. Са поштовањем ми се сећамо оних који су страдали у овим догађајима, дали свој допринос, дали свој живот. Нанама је да се са поштовањем сећамо 170 годишњице али и да изведемо закључке, да се такви догађаји, драматични и трагични неспоразуми, више никоме и никада не десе.“

 

Запис у камену

 

Један од чувара слободарских традиција ових простора Кикинђанин Милинко Арсенов посебно истиче у свом обраћању преко друштвених  мрежа постојање надгробног споменика Србина из Равног Баната Живе Богарошког из Меленаца, који је у камену оставио за будућа поколења, овај запис:

 

 

,,Овде почива потпора Старости, Надежда Родитељска, јединац у Оца Жива Богарошки из жарке љубави к Роду своме, војево је против Маћара с прочом Браћом Диштриктском, бранећи свог Цара и своју Народност, погину у Башахидској битки на пољу Иљу у 21. години младости своје, 12. Априлиа 1849. Лета; Како отац Стефан, тако и јединац Жива жертвоваше на олтар Српске народности најмилје благо своје и живот а онај јединца свог, Можеш ли Роде више шта искати!…

Ој Иљево, Иљево,

Све дистричко Косово,

Чувај кости див јунака

Дистричких момака“…

 

Ђура Јакшић и бој на Иљеву

 

Публициста из Београда Душан Ковачев, Банатски Срб, се у својим текстовима дотакао овог боја, који је неоправдано заборављен у историји. Ковачев у тексту посвећеном односу великог српског песника Ђуре Јакшића према изразу паор износи претпоставку:

 

 

„Велики српски песник, приповедач и сликар, а изнад свега срб, Ђура Јакшић се родио и одрастао међу банатским ратарима. Борио се са сабљом у руци за Српску Војводину и то у Регименти Великокикиндског дистрикта (мајка му потиче из Карлова /данас Ново Милошево/ одакле је родом био и великан српске публицистике Теодор Павловић). Ђура Јакшић се за Војводину борио под старом ратном заставом граничара. Вероватно је био учесник и крвавог „Боја на Иљеву, српском Косову“ код Башаида 1949. године, када су надмоћни и одлично наоружани кошутови побуњеници под руководством Мора Перцела надвладали храбре српске синове равног Баната.

 

 

Несрећан, прогоњен и оспораван касније од моћника без човечанства, банатски срб је својим критичарима бритко одбрусио:

С крвавом сабљом, на бојној муци

Бољи сам био – бољи од вас!“

Петровград.орг

Поделите: