У РУСКОМ ДОМУ ИЗЛОЖБА  –  С НАМА  ЈЕ БОГ! ДА ВАСКРСНЕ РУСИЈА!

У РУСКОМ ДОМУ ИЗЛОЖБА – С НАМА ЈЕ БОГ! ДА ВАСКРСНЕ РУСИЈА!

У Руском Дому у Београду је отворена изложба „С нама је Бог! Да васкрсне Русија!“, посвећена херојима Белог покрета и њиховом оданом служењу Русији, у својој земљи и у иностранству. Изложба коју је припремио Савез потомака Галипољаца а на изложби је говорио јеромонах Игњатије Шестаков сабрат Сретењског манастира у Москви.

 

 

Главну поставку чине јединствене фотографије из породичних архива руских Галипољаца. Изложба прати причу о судбинама оних Руса, који су се под чудним животним околностима нашли на пустом турском полуострву Галипољу, где су наставили да несебично служе Отаџбини, јуначки чувајући своје идеале и традиције.

 

 

Није случајно што се изложба отвара у престоници Србије, земљи која је у годинама прогона примила руску браћу и сестре. 1921. године у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, уточиште је нашло око 40 хиљада руских избеглица, што је направило од Србије један од највећих центара руске емиграције. Руски народ је овде добио једнака права са грађанима Краљевине, а српски краљ Александар Карађорђевић је поставио задатак да се не само пружи уточиште, нахране и излече прогнаници, него да се „сачува руска душа“.

 

 

Симболично је и што се отварање ове изложбе одржава унутар зидова Руског Дома, који је подигао руски галипољац – познати војни инжењер и архитекта, пуковник Василиј Фјодорович Баумгартен. Руски Дом у част императора Николаја II постао је духовни, културни центар и друштвено огњиште руског живота. У њему се налазила капела, мушка и женска Руско-српска гимназија, основна школа, јавна руска библиотека, Руски научни институт, отворено руско позориште, руска музичка заједница, друштво „Руски соко“ и музеј посвећен императору Николају II.

 

 

У музичком делу програма су изведене старе руске песме и химне ( руског ансамбла при Руском дому у Београду а посебно је запажен био наступ дечијег хора „Орлић“).

 

 

На отварању је приказан и филм о заслужном прегаоцу белог покрета и руске емиграције, генералу Врангелу, који је сахрањен у Београду. Документарни филм „Јего благородије Барон Врангел“ у издању издавачке куће „Бернар“.

 

 

Аутор: јеромонах Игњатије Шестаков (сестра Ива Бендеља)

ОTKOПАВАЊЕ ИСТИНЕ: ОЗНА ЛИКВИДИРАЛА 200 БАНАТСКИХ СРБА

ОTKOПАВАЊЕ ИСТИНЕ: ОЗНА ЛИКВИДИРАЛА 200 БАНАТСКИХ СРБА

Њихова имена и занимања, датуми хапшења и погубљења, као и штури описи кривице која им је долазила главе записани су у документима која се чувају у Архиву Војводине у Новом Саду.

 

Београд, октобар 1944. године

 

ПОД оптужбом да су сарађивали са покретом Драже Михаиловића, Озна је, од краја октобра до средине новембра 1944, у Банату ухапсила, осудила и стрељала око 200 Срба. Њихова имена и занимања, датуми хапшења и погубљења, као и штури описи кривице која их је, док су ратна дејства још трајала, довела пред пушчане цеви победника, записани су у документима која се чувају у Архиву Војводине у Новом Саду, у која су „Новости“ ексклузивно имале увид.

Реч је о документима Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и његових помагача на територији Војводине, формиране поткрај 1944. године, која се чувају у архивском Фонду 183. Један од њих је управо списак стрељаних по пресуди Озне, заправо својеврсни деловодник смрти, односно руком педантно исписан регистар побијених, означен бројем 73. Уз оне из Баната, ту је и нешто Срба из Бачке, све у свему 211 душа. У одвојеним списковима, наведена су и имена око 1.100 Мађара, стрељаних углавном због припадности Хортијевим окупационим снагама у Бачкој, и нешто више од 400 сремских Хрвата, за које се наводи да су припадали усташама Павелићеве НДХ, којој је Срем припадао.

 

Историјски извор о страдању под комунизмом, уредно забележен

 

ПРЕСУДЕ РУСИМАУ КЊИЗИ са бројем 73 побројана су и имена 33 Руса из Баната које је, како се у њој изричито наводи, на смрт осудила совјетска НКВД, која је у јесен 1944. са Црвеном армијом из Румуније ушла у Банат. Ухапшени су крајем октобра, а пресуде су махом извршене већ почетком новембра. Уз остале, на списку стрељаних су пуковник Николај Мишољутов, Михајло Јаблаков, Борис Розњенски…

– Документа Државне комисије су код нас пребачена 1981. године, пре тога су вођена у Музеју Војводине, али су физички била смештена у згради покрајинског Извршног већа – каже Катарина Марковић, руководилац  Депоа Архива. – Нико од потомака стрељаних није се до сада конкретно интересовао за књигу 73, али доста њих нам се обраћа са уопштеним захтевима за документа везана за ратне злочине и ми им их, у складу са прописима наравно, и издајемо.

 

Познати књижевник Борислав Пекић у рукама Озне, на робији.

 

Убедљиво највећем броју Срба са поменутог списка пресудило је одељење Озне у ондашњем Петровграду, а данашњем Зрењанину, а по броју жртава следе Бела Црква, Панчево, Вршац, Кикинда… Реч је о људима разних професија, од ратара, преко лекара, одвоката и професора, до велепоседника. Образложења њихове кривице дата су врло штуро, понекад у једној или две речи, а оно која се најчешће понавља јесте – Дражиновац.

Тако се, на пример, за Стевана Будишина, велепоседника из Кикинде, стрељаног 4. новембра, наводи да је „помагао материјално Дражин покрет и сарађивао с њим“, за чиновника Мирка Рогановића из Петровграда, погубљеног два дана раније, да је „водећа личност Дражиног покрета у Банату“, а за петроградског лекара др Љубомира Бошића, стрељаног када и Рогановић, да је „имао функцију у Дражином покрету“.

 

Спровођење на стрељање групе „домаћих издајника“ у Србији

 

– Захваљујући деловању мајора Велимира Пилетића и Мирка Косића, вицегувернера Народне банке тадашње Србије, који јој је, из експозитуре у Новом Бечеју, слао новчану помоћ, Југословенска војска у отаџбини, на челу са Дражом Михајловићем, јесте имала подршку из Баната – каже за „Новости“ београдски историчар Јован Пејин, рођен у Кикинди. – Ова стрељања су, међутим, била идеолошка одмазда комуниста и крваво оверавање договора из Лондона да се њима после рата препусти власт.

О местима на којима су покопана тела стрељаних, за сада нема поузданих података. То, би, преме речима Срђана Цветковића, секретара Државне комисије за проналежење и обележавање тајних гробница, можда могла да буде локација „Стрелиште“ код Зрењанина.

 

Аутор: Ђорђе Вукмировић

 

преузето са: http://www.novosti.rs

ПРИЧА О ОМИЉЕНОМ СРПСКОМ КРАЉУ ПЕТРУ I КАРАЂОРЂЕВИЋУ

ПРИЧА О ОМИЉЕНОМ СРПСКОМ КРАЉУ ПЕТРУ I КАРАЂОРЂЕВИЋУ

На дан 11. јула (29.јун) 1844. године у Београду је рођен будући краљ Србије и Краљевине СХС Петар I Карађорђевић, касније прозван Ослободилац.

Када је Петар рођен, његов отац, Александар био је кнез Србије али пошто се резиденција у којој су живели поправљала, капетан Миша Атанасијевић уступио је кућу српском кнезу, па се мали кнежевић Петар родио у туђој кући.

Новине су сутрадан кратко објавиле:

 

 

„Ујутро око седам сати наша Светла Књегиња госпођа Персида родила је сина“

Прве године живота кнежевић Петар проводи углавном у Београду, а тек понекад одлази на породично имање у Тополи. Његова породица је бројна и мали Петар никада није усамљен, али због своје сталне болешљивости био је ћутљив и помало повучен.

У раном детињству је на кнежевића Петра највећи утицај имала његова мајка Персида Ненадовић.

Била је то једна честита и виспрена жена која се интересовала за политику и на том пољу показивала велику предузимљивост. Није волела Аустрију и сам Петар ће касније говорити како је од мајке добио аманет:

 

 

 „Да никада не заборави да је Аустро – Угарска њихов непријатељ“.

Школовање је почео са другом београдском децом у старој згради код Саборне цркве све док Илија Гарашанин није поставио питање постављања личног васпитача за младог кнежевића Петра. Предлог је одмах прихваћен и прво су ту одговорну улогу понудили Фрањи Заху, управнику војне академије у Београду. Међутим због великих обавеза обавеза Зах је морао одбити понуђену част, али је предложио Гарашанину да се дечаку изабере васпитач, такође Чех, који би му пружио патриотско, словенско образовање. Након дуже потраге за васпитачем, из Прага је доведен др Виљем Габлер, који августа 1852. године долази у Београд и прихвата се ове врло одговорне дужности.

Учење кнежевића Петра је ишло веома добро тако да су се резултати скоро одмах видели. Габлер у својим списима посебно напомиње како је кнежевић Петар био добар православац, да се често молио, а стално је исказивао и национални понос. Волео је Србију, „његова Србија му је била све на свету“.

Након завршене основне школе са приватним васпитачем, кнежевић Петар се уписује у београдску гимназију. У гимназију је ишао као и сви остали ученици, односно, имао је исте предмете као и остали, али није ишао у исти разред. Имао је одвојену учионицу за себе али је слободно време проводио са осталом децом и правио разне несташлуке. Много година касније он је обишао своју гимназију и тадашњим ученицима и наставницима причао о свом школовању.

Нови васпитач Петра и Андреја Карађођевића постаје словак Људевит Подгорски, и задуго остаје њихов духовни и образовни ментор. Када је 1858. године кнежевић завршио четврти разред гимназије одлучено је да он, заједно са братом, школовање настави у иностранству. Вероватно да је на ову одлуку у великој мери утицала и тадашња политичка ситуација у Србији.

У то време кнез Александар је морао да абдицира, повукао се најпре у београдску тврђаву, а онда у Аустрију (Земун). Ипак, он уверава васпитача да неће бити проблем у плаћању школарине и да ће дати послењу пару за школовање своје деце.

Прву опширнију и озбиљнију анализу Петровог карактера дао је управо Подгорски у једном од својих писама. Он указује на слабости и снагу његове личности у поређењу са братом:

 

 

„Петар, јер се о њему углавном ради, постао је од болешљивог и нежног — младић, јак, вешт на коњу и оружју, издржљив на умору, не плашећи се никада својих вршњака исносећи олако врло строгу дијету“.

Као главну слабост Петрову Подгорски наводи да му по природи недостаје господарење над вољом и духом. За мере којима би се те слабости могле исправити васпитач је сматрао да су то рад и брак, политичка активност и породични мир.

У јесен 1861. одлучено је да браћа наставе школовање у Паризу. Пре одласка у француску престоницу, деца су са Подгорским путовала по Европи. Из периода гимназијског школовања у париском Сен-Барбу сачувано је веома мало вести.

Потом ће кнез Александар донети одлуку да кнежевића Петра упише на неку од француских војних школа. На велику радост породице, новембра 1862. кнежевићу је дозвољено да се упише у војну академију у Сен-Сиру у својству иностраног питомца. О самом боравку у академији, као и догађајима везаним за овај двогодишњи период, зна се врло мало.

По свршеној вишој војној школи, као учесник француско-немачког рата и припадник 15. француског корпуса, Петар „Кара“ како су га звали Французи, доказао се изузетном храброшћу у биткама код Орлеана и Вилерсексела, 9. јануара 1871.

Након рата одликован је орденом Легије части.

Поред војничког и политичког образовања, боравак у Паризу допринео је и уобличавању кнежевићевих политичких визија. Он се туде таљније упознао са парламентаризмом, слободом штампе, демократијом и њеним институцијама. Од посебног је значаја да он то не чини под притиском политичких захтева, већ сам од себе, спонтано. Петар се одушевио идејама енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила и одлучује да преведе његову књигу „О слободи“.

У предговору књиге кнежевић Петар указује на значај питања слободе за даљи развитак појединих народа. Он упозорава да би напредак био још већи и очевиднији да су сви народи уживали слободу, а не само поједини; многи су се гушили у ропству и тиранији. Ове речи на неки начин представљају својеврсну политичку поруку упућену српском народу.

У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете).

После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем никада нису престајали.

Током 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николаја II. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм.

Након мајског преврата у коме су војним пучем збачени са власти и зверски погубљени краљ Александар и краљица Драга (Машин) Обреновић формирана је нова влада. Нова влада се формира 12. Јуна 1903. године, али је интересантно да је њен састав био потпуно исти, почев од председника Јована Авакумовића, па до осталих министара. Први потез нове – старе владе је био да се сазове распуштена Народна скупштина.

Скупштина се први пут састала 15. јуна 1903. године у балској дворани новог двора  уз велико присуство војске која је штитила заседање али је послужила и као својеврсни „подсетник“ посланицима како треба гласати.

Тачно у 12 часова Народна скупштина је једногласно са 158 гласова вратила на снагу Устав из 1888 године а за новог краља прогласила Петра Првог Карађорђевића.

Заседање скупштине трајало је само 45 минута., након чега се одабрала  депутација која ће однети краљу Петру повељу о избору. Израђен је записник скупштинске седнице и то на пергаменту који су потписали сви посланици и сенатори.

 

 

„Прва реч, коју Народном представништву потресено ми српско срце упућује нека буде Завет мој да ћу, до века, бити први заштитник народних слобода и најревноснији чувар права Народног представништва“ – биле су ово прве речи које је нови краљ Петар упутио скупштини када је обавештен да је биран за краља.

Сви европски дворови честитају кнезу Петру успон на краљевски престо и нико нема намеру да било шта опструира.

Краљ је дошао у Београд 24. Јуна, око 10 часова ујутру. Железничка станица је била богато украшена, огромна маса света је клицала краљу Петру који је био одушевљен, рекао је председнику владе Авакумовићу:

 

 

„Не знате, господине, колико сам радосно потресен, што видим да ме народ дочекује овако искрено. Кад сам ово доживео, сада имам само још ову жељу : да Србији обезбедим унутрашње слободе и благостање и да у име Бога, као унуку Карађорђа и негдашњи Петар Мркоњић, сада са престола Србије, остварим идеју ослобођења и уједињења свију Срба, који сада цвиле под туђином.“

Краљ Петар у моменту када долази у Београд има скоро 60 година, већ је на измаку снаге, а уз све то његово долазак на престо јако оптерећује убиство краља Александра и краљице Драге. Завереници који су оборили стари режим и довели новог краља покушавали су и успевали да се мешају у све поре политичког живота земље. Краљ Петар вероватно због свих околности изузетно опрезно приступа свему што ради, он се уопште не одупире тежњама политичких странака да га ставе у оквире устава. Скоро увек је на седницама владе и ту показује мудрост и тактичност, увек је спреман да прихвати туђе аргументе.

Краљ Петар је доста тога изменио на двору, одбио је да га у шетњи кроз град прати почасна стража састављена од четворице војника:

 

 

„Четири човека да беспосличе док се ја возим. Не, не, то мора престати. Нека свако врши свој посао, а кочијаш и сам зна где треба да тера.“

Наредио је у кухињи да се спремају само српска јела, то је било мало чудно за принчеве Ђорђа и Александра, који су одрасли у иностранству на француској и руској кухињи. Краљ Петар је посебно волео запржени пасуљ са сланином и месом, а уз њега увек иду кисели краставци и паприка.

Иван Мештровић, чувени вајар, описао је састанак са краљем Петром:

 

 

„Краљ Петар ме је примио без икаквог церемонијала, врло љубазно и ненамјештено срдачно. Био је једноставан и миран, човјек којему се из сваке гесте и ријечи разабирало искрено демократско увјерење, тако да сам се у додиру с њиме осјећао потпуно слободан. Осим тога, био ми је и као тип, физиономијом, некако фамилијаран и као неки човјек из мог краја, као да си неког старијег Загорца пресвукао у униформу.“

Краљ Петар је волео да шета пешице кроз Београд, ту је залазио на разне стране, по пијацама и периферији града. Ретко би га ко познао тако да је имао многе разговоре које су ушле у анегдоте. Због своје присности са народом, посебно у ратним годинама које су долазиле, зарадио је надимак „Чика Пера“

Владавину краља Петра обележила су два балканска и Први светски рат из којих је Србија изашла као победник али уз велика страдања и стравичну голготу кроз коју је прошла српска војска. Краљ Петар је све време био уз српску војску, на првим линијама фронта у рововима.

У својим мемоарима Иван Мештровић је описао разговор са принцем Ђорђем о сусрету са краљем Петром 1915. године негде на фронту:

– Матори забио у главу, да погине и да се посвети, као Лазар на Косову, натакао шајкачу, узео пушку и у ров са војницима. Једва сам га нашао међу гегулама, па сам му викнуо: „Та погинут ћеш!“

– Ако, то и хоћу – одговорио ми је.

– Ја сам онда пао на колена пред њим и рекао: „Луд си сто гради, али те волим, јер си такав“ – загрлио сам га и плакао, верујте ми као мало дете.

Краљу Петру није било суђено да погине у рату. Преживео је и мучно повлачење преко Албаније. Остаће заувек упамћена сцена у којој се краљ Петар превози у запрежним колима које вуку волови. Француски песник Едмон Ростан, писац „Сирана де Бержерака“, надахнут храброшћу краља Петра Првог приликом повлачења кроз Албанију, написао је и објавио песму „Краљ Петрова четири вола“, коју је на српски језик превео Милутин Бојић, песник „Плаве гробнице“.

Ростанова песма је већ на Солунском фронту била борбено надахнуће српским војницима.

 

 

Краљ Петрова четири вола

Краљ Петар иде, јер ићи мора

преко бусења, стења и гора.

Тајанствен пред њим стоји пут.

Са штапом, само у свом мундиру,

он иде мору, изгнанству, миру.

Иде у бајке речне кут.

Четири вола, с јармом у луку,

раоник славе, херојства вуку.

Но унук Карађорђа, лав,

да се са бојног поља ишчупа

четири вола морају скупа

да употребе напор сав.

Србин, тај песник, ратник,

што створи  да земља пева,

да барут збори,

да Петра Првог, борца тог

осветли душу, створи за Њега

та кола, спојив остатак спрега

с остатком задњим топа свог.

 

Преминуо је 16. августа 1921. у Београду.

Родио се као кнез у туђој кући и умро као краљ у туђој кући.

Сахрањен је својој задужбини на Опленцу преко пута свог деде Вожда Карађорђа.

 

Аутор: Милан Богојевић

ХРАМ У ПЕРЛЕЗУ, БОЈ И РУСКЕ ФОРИНТЕ

ХРАМ У ПЕРЛЕЗУ, БОЈ И РУСКЕ ФОРИНТЕ

Прва Црква Успења Пресвете Богородице подинута је у делу банатског места Перлеза далеке 1708. године, сведоче нам надлежни парох Александар Нишевић и прота у пензији Недељко Мендебаба. Перлез се састојао из два одвојена насеља Сига и Шанац. Сига је у то време било разбацано насеље са тридесетак православних српских домова, насељених овде после Велике Сеобе Срба 1689. године. Поред места Сиге налазило се утврђење које се звало Шанац и које је имало стару Цркву направљену од бусења, јединог грађевинског материјала кога је било у изобиљу у околини.

 

 

Ова Црква је, по проти Мендебаби, била посвећена Св. Арханђелима јер је Слава која је до данас остала у Перлезу летњи Арханђел Гаврило. На месту Сиге је аустријски гроф Перлас 1752. Године подигао ново насеље које је добило име по њему. Ово насеље населили су Срби из Потиске и Поморишке војне границе. Око 1760 подиже се Перлез варош који је подигнут по урбанистичком плану. Други храм је подигнут по предању од опеке са звоника старог храма 1808 -1811. године.

 

На земљу оборен крст и натпис о обнови храма након рушења 1848 непосредно испред јужне порте

 

Дакле у старо време и Перлез варош и село Сига имали су своје две одвојене српско – православне богомоље а вероватно је такво стање било и у време формирања нове банатско- немачке или доње Границе. Два насеља су се ускоро сјединила у једно те је једна од богомоља ова стара у месту Сиге готово престала да постоји. Митрополит Карловачки Павле Ненадовић задужио је био монаха Антонија Радивојевића да попише све Цркве у овим крајевима. За Цркву у Перлезу 1758. године каже се да је постојала стара Црква без звоника великих димензија. Звоник је придодат тек 1760. Године и он је био огромних димензија од опеке тако да је од тог звоника сазидан касније брод ове нове Цркве. Остао је запис из 1797. Године, који сведочи да је у Перлезу била једна „ худа, мала и слаба Црква украј села“. То је могла бити само она Црква у месту Шанац која се данас налази као капела на крају села на старом месту, док је истовремено постојала и варошка Богомоља која је била на крају села према Сиги, где је сада центар места, односно на месту где се сада налази Црква у Перлезу.

 

Владика Банатски Никанор благосиља старог проту Недељка Мендебабу

 

Нови храм је дакле подигнут између 1808 – 1811 и у њега је пренет делимично сав покретни богослужбени ивентар из старих Цркава. Занимљиво је да се у њој нашло касније сачувано звоно из старе шаначке Цркве. Заједнички храм је посвећен Успењу Пресвете Богородице и стари прота Мендебаба, сматра да то није случајно, бар када је у питању одгонетање положаја некад постојећег а данас енигматичног манастира Дреновац.

БОЈ У ПЕРЛЕЗУ

 

Бог живио Книћанина Стеву

Што отера Киша са Тамиша

(српска гранчарска песма из 1848/49 године)

 

Одлучни бој између мађарске револуционарне војске предвођене генералом Кишом и српске милиције и добровољачких снага под командом пуковника Јована Дракулћа одиграо се почетком септембра 1848. године код места Батка у атару Перлеза. У боју је херојски изгубио живот капетан српских добровољаца послатих у помоћ својој браћи преко Дунава Јанча Михајловић, као и више стотина српских бораца, сахрањених испод необележене хумке, на којој су комунисти направили викенд насеље.

 

Породица која неће пропевати на гробовима палих бораца, незнање и дух времена

 

Мађарски хусари, коњаници упадају у Перлез и пале обе православне богомоље а народ се склања пред налетом злочинаца обавијених у историографији Мађарске и Србије велом буржоаског прогреса на овим просторима. Неким чудом, у Перлешкој цркви, која је била запаљена, остао на једном месту у олтару приказ Крсног хода или Литије и три иконе, каже стари прота Недељко Мендебаба.

 

Доба револуције Фото: Википедиа

 

Након пораза револуционарне мађарске војске код Вилагоша од стране Царске Руске армије 1849. године, мало је где православни српски сељак могао у „Војводовини“ да се моли Богу, јер је тад према савременим подацима које је пренео велики српски историчар Милојевић страдало преко 140 храмова у Бачкој и Банату.

НЕСТАЛИ МАНАСТИР ДРЕНОВАЦ

 

Срби из Перлеза су почели да се окупљају око места за које је постојала легенда да се некада налазио древни српски манастир Дреновац на потезу Горње Ливаде код бунара Водице у атару Перлеза. Тај манастир је био подигнут у време када су овим делом Баната и Торонталском жупанијом владали српски деспоти из лозе Бранковића и Лазаревића. И данас се воде расправе о месту где се тачно налазио овај манастир, који је повезан са делатношћу у 15. веку, српског феудалца Милоша Белмужевића. Прича казује да је он дошао у неки српски манастир који се налазио негде близу реке Тисе и који је био посвећен Успењу Пресвете Богородица са својим сином Вуком када је упао у турску заседу. У заседи му гине син јединац Вук. Перлежани дубоко и данас верују да је манастир Успења Свете Богородице или Дреновац био на простору култног места Водице, извора притоке Бегеја који се звао Петра. Године 1997. на овом потезу су вршена археолошка истраживања у којима је откривена грађевина размера 15 са 15 метара и 80. гробова на неких 150 метара источно од бунара.

 

Једна од водица у околини Перлеза на коју верни народ и данас излази молећи се Богу и остављајући дарове Фото: Ненад Глишић

 

Прота Недељко Мендебаба каже да је Вукица Поповић својевремено пронашла у Бечу, стару аустријску мапу, на којој се јасно види уцртан положај манастира Дреновца, код једног великог извора или бунара а одмах у продужетку се према насељу Мартиница пружа један рукавац Бегеја, што веома подсећа на речицу Петру. Још је занимљивије објашњење које је дао верни народ тадашњем пароху Мендебаби када се 80-тих година 20.тог века окупљао око култног места Водице у Крсном ходу или Литији која је ношена. Док су ишли према Водици, целом дужином пута, парох је приметио поред друма, са обе стране, да свугде има младих шибљика неке дрвенасте биљке, за коју није знао како се зове. Народ му је рекао да се то шибље које дивље расте од памтивека у том крају зове дрен. Мени је онда било јасно, сведочи стари прота, зашто је и манастир добио име по фитониму, Дреновац. Занимљиво је да су овај манастир, осим српских, посећивали у 16. и 17. Веку и руски монаси са Свете Горе вероватно из манастира Пантелејмона.

ОБНОВИТЕЉИ ХРАМОВА И СРПСКЕ АУТОНОМИЈЕ

 

Преблаги Бог није дао да порушени Православни храмови у тадашњој Аустријској а касније нагодбом Аустро – угарској монархији остану необновљени. Аустријски и Руски Цареви су рецимо за обнову запаљене у истом периоду Цркве Светог Георгија у Бечеју у Бачкој дали 19.000 односно 16.000 ондашњих форинти и то је мање више познато. Мање познато да је Руски Цар дао 5000 форинти за обнову храма Успења Пресвете Богородица у Перлезу. Осим тога у Банат су стизала Јеванђеља опточена сребром из Царске Русије и многи свештени сасуди и одежде које данас сведоче о нераскидивости руско-српских веза, каже јереј Александар Нишевић.

 

 

Из захвалности према Благоверним Руским Царевима и Царицама, данас у северним вратима храма, налази се исповедаоница, где верни народ може, да целива иконе Руских Светитеља, Светог Серафима Саровског, Светог Јована Кронштатског, Светог Мученика Николаја Другог Романова.

За сваку је осуду што место погибије Срба 1848 године није достојно обележено и што је у заборав пала жртва коју су у одбрани српског народа дали најбољи синови нашег народа у револуцији и рату који је био наметнут и који српски народ није тражио. Јанчетова или Јанчина хумка некад обележена дрвеним крстом данас је грађевинско земљиште за викенд – насеље код преводнице и Перлеза у потезу Батка. Петровград.орг подржава све иницијативе које се јављају у последње време да се овај локалитет пристојно обележи и ода пошта палим јунацима.

 

Аутори: Саша Младеновић и Јован Његовић Дрндак

 

1.http://2fwww.ot-stories.ru/srpska/79167.htm

СРПСКА СОБА И КУЈНА СА КРАЈА 19. ВЕКА

СРПСКА СОБА И КУЈНА СА КРАЈА 19. ВЕКА

Зрењанински Народни музеј спада у категорију музејских установа комплексног типа, завичајног карактера и својим истраживачким радом покрива подручје средњег Баната. Оваквим начином организације богато културно наслеђе овог подручја из области природе, археологије, етнологије, уметности и историје дошло је у оквире систематске заштите и стручне обраде специјализоване установе са стручњацима свих потребних профила. Унутар збирки пет одељења Музеја смештено је преко 33.000 музејских предмета. Део сталне поставке на другом спрату Народног музеја обухвата поставке Природњачког, Археолошког, Историјског и Етнолошког одељења.

 

 

Једну амбијенталну целину етнолошке сталне поставке НМЗ чини ентеријер српске собе са краја 19. и почетка 20. века. У простору између прозора – прочеља, стајала је икона преко које се пребацивао украсни пешкир израђен од домаћег памучног платна, украшен везом, шлингерајем или хекланом чипком. За иконом је стављан босиљак, класје жита тзв. „Божија брада“ као и сребрни новац који се сваке године о Божићу стављао у чесницу.

 

 

„Божијом брадом“ назива се први (или последњи) сноп жита који се увеже и након откоса намести у врх амбара или се чува у кући поред иконе. Зрна из овог снопа се користе као прва у сетви наредне године, али и за прављење брашна од ког се касније месе посебни хлебови, а код Срба се од тог брашна месио славски колач.

 

 

Испод иконе се налазила комода са фиокама, најчешће плаво бојена, украшена насликаним ружама или лалама. У њој се држало рубље, новац и друге вредније ствари.

 

 

Кревети који су ушли у широку употребу око 1870. налазили су се у угловима према улици. На њима је држана постељина: сламарице, дуње и јастуци који су, све до почетка XX века, пуњени сламом. Кревети су прекривани везеним или шлинганим чаршавима и ћилимима.

Испред комоде, на средини собе се налазио сто прекривен везеним столњаком или ћилимом са ресама. Око стола су биле клупе плаво бојене украшаване најчешће као и сама комода.

Прозори су застирани двокрилним завесама „фирангама” које су по средини везиване пантљиком, тако да су се крила завеса разгртала лево и десно. Ситни инвентар представљали су зидни сат, чивилук са украсним пешкиром, колевка, порцеланско посуђе, породичне фотографије.

 

 

У кухињу, („кујну”) улазило се из дворишта кроз отворен ходник. Под у њој је био земљани: земља се равнала и набијала маљем, после чега се премазивала блатом од жуте земље.

 

 

Крајем XИX века отворена огњишта замењују прве зидане пећи – шпорети. Шпорет, сто, клупа, столице, креденац, полица за судове и разно посуђе чинили су основни кухињски инвентар. У свакодневној употреби биле су земљане посуде из којих се јело. Поред њих (лонаца, крчага, ћупа, тањира), већ крајем XИX века у кућу се уносе порцелански судови, обично лошијег квалитета, са сликаним мотивима при дну или по ободу.

 

 

Поред земљаних судова употребљавали су се и тучани лонци, шерпе различитих величина, тигањи, шерпење са три ноге и друго. Дрвене кашике и виљушке у том периоду замењују металне. За сечење хлеба употребљаван је нож или бритва. Поред дрвених ведри које су се носиле на обрамици, коришћени су и земљани судови: ћупе, бардаци, крчази. За ношење воде у поље користиле су се чобање и лајтари. За мешање хлеба служили су: наћве, сито, севаљка, стругач и бели пешкир којим је хлеб прекриван.

 

Извор: http://www.muzejzrenjanin.org.rs

ГЕНЕТСКИ И МИГРАНТСКИ  СРБИ

ГЕНЕТСКИ И МИГРАНТСКИ СРБИ

Хаплогрупе се могу базирати на ипсилон ДНК, оном који се преноси с очева на синове, што значи да приказују само мушке заједничке претке. Поред тога, постоји и митохондријална ДНА, која се преноси с мајки на потомке оба пола. Развој нових технологија у генетици, омогућио је да анализом генетског материјала из древних скелета, данас говоримо о настанку и кретању праисторијских популација. Да ли то значи да попут сензационалистичких натписа у медијима можемо говорити о решавању питања старости појединих народа и да ли је та метода корисна историјској науци као њена помоћна дисциплина?!

 

 

На основу анализе различитих мапа које круже интернетом, која у обзир узима само Y-DNA, сазнајемо да читав људски род потиче од једне мушке и једне женске јединке, да је најстарији хаплотип А групе пронађен у бушмнском племену Сани у Африци, да је група F из Палестине и Месопотамије показује постојање неке врсте центра из којег се човечанство нагло обновило и потом мутирало у остале хаплогрупе.

 

Светска ДНК мапа и збрка

 

Што се тиче Европе сазнајемо да групе I1, I2b,  I2а1 и I2а2 спадају по пореклу у мезолитске Европљане, групе N1c1, G2а, Е1b1b , Т  спадају у неолитске имигранте, а групе R1а, R1b, Ј1 и Ј2 спадају у имигранте из бронзаног доба.

 

Европљани у генетском смислу данас

 

Пре извесног времена, пристигли су први палеогенетски резултати анализираних скелета са територије Србије и то из три најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе: Лепенског Вира, Старчева и Винче. Од 39 анализираних узорака један припада Старчевачкој култури, три су из Винче а чак 35 са четири локалитета културе Лепенски Вир: Влашца, Падине, Хајдучке Воденице и истоименог налазишта Лепенски Вир.

 

Лепенски вир – колевка европске цивилизације

 

Оно што сада тврде српски истраживачи генетског порекла је да су Срби доминантно потомци Словена јер њихову генетику има више од половине Срба, кажу људи који се у нас баве анализом постојећих резултата. Притом у генетске Србе они рачунају само најбројније групе данас пронађене међу Србима, одбацујући унапред сву осталу генетику која је несумљиво пронађена међу Србима иако не знају поуздано када је дошло до уплива ових гена у генетски спектар.

Озбиљна научна јавност, посебно историчари којима би ови подаци и те како добро дошли, још увек не користе ове резултате у потврду или одбацивање својих теза. Дакле мудро ћуте и пуштају самозване ауторитете, истраживаче из региона, националисте нових балканских нација да се утркују у проглашавању ове или оне нације најстаријом на полуострву. Неке друге нације су незадовољне резултатима забраниле сва озбиљнија генетска истраживања јер имају превише словенских гена.

 

Хвала вам преци за ваше гене

 

Гене који се везују за предсловенско становништво Балкана Илире, Трачане, Келте, Римљане и Грке носи према досадашњим испитивањима око 35 % мушкараца Срба, док око 10 % мушкараца води порекло од разних разних германских племена, пo њима, Гота, Нормана и Саса. Што се тиче европских дрвних народа Илира и Трачана, они такоође, етно-генетски, морају бити слични Словенима јер са њима деле заједничко индо-европско порекло. Заборавља се притом чињеница да је словенска лексика препуна пореклом германских и келтских речи а заборавља се и археолошка чињеница да су Словени и Германи од настанка два народа живели измешано између Лабе и Висле а касније и у готском периоду у Малој Русији. Што се тиче веза Словена са Трачанима и Илирима, те везе су такоође морале постојати али ми о трачким и илирским језицима не знамо данас ништа услед романизације овим простора.

 

Лале косовци или херцеговци, шта каже генетика?

 

Гледајући укупну генетику, више од половине Срба, кажу ови зналци, носи генетику „предсловенског“ становништва Балкана. Нешто већи проценат те генетике је пронађен и код Срба из Црне Горе, Косова, Македоније и Јужне Србије. Овакве децидне тврдње су одмах дочекали Монтенегрини који су закључили да они и нису баш неки Словени и Срби. Иста генетика је заступљена у нешто измењеним процентима на целом Балкану па је погрешно различите проценте узимати за разлог националне посебности. Притом се заборавља чинњеница да један народ не чини само зајеничка генетика, већ је ту пресудна заједничка култура и историјска свест.

По нашим тумачима генетских података, ново истраживање је дефинитивно доказало да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Као да је истаживање имало за циљ да докаже да романтичари и аутохтонисти историчари греше? То, по њима, значи, да Срби нису директни потомци само прастановника из Лепенског Вира .

 

Теорије аутохтонистичке школе су легитимне као и теорије тзв. критичке историографије

 

Чини се да се пошло од погрешне премисе и да су неке ствари  наши истраживачи генетског порекла превидели. Они сами тврде да је већ у бронзано доба популација Европе била подручје усељавања различитих родов а и племена и од тог момента посебно Подунавље је нови сабирни центар различитих Хаплогрупа I, Ј, G, Е, R, N, као већих и још један број мањих.  У подунављу су све те групе биле трајно измешане и тада као и данас мање више сви европски народи имају у различитом проценту помешану сличну генетику.  Формирање појединих народа је почело релативно позно када је батерија гена у Европи већ била формирана, отуда је за претпоставити да је већ тад један народ био сатављен од различитих хаплотипова. Палеогенетска истраживања имају, кад су у питању Словени, још један велики проблем а то је погребни ритуал спаљивања посмртних остатака чиме је генетски материјал доступан тек од раног Средњег века. Како сада раздвојити рецимо типично келтску или илирску од типично словенске генетике а неоштетити историјску истину ако су сви ови народи настали археолошки и историјски и археолошки гледано из староевропске културе бронзаног доба у Подунављу?.

 

Сви европски народи имају генетику коју су у Европу донели из Међуречја ловци, сељаци и ратници – сточари.

 

Да би ови подаци били употребљиви за историјску науку морали би да поседују јасније временске одреднице. Само ако постоји употребљив и упоредив временски оквир у историји латински називан терминус, пост и анте квем, када је дошло до мутације одређеног гена, тај податак може бити користан за историјску анализу. Тај временски оквир мора бити сравњен са географском одредницом, неком одређеном територијом, линвгвистичким, археолошким и осталим чињеницама које су утврђене до данас,како би смо добили могућност за неки историјски закључак.

Оно што се једино данас може тврдити на основу доступних налаза генетског материјала може се рећи да цео спектар генетике који се пронађе у српском народу данас, па припадала она било ком хаплотипу од почетка света, мора бити сматран за изворно српски. Већ, племена а камоли народи су одувек били састављени од људи различитог генетског порекла  и то је чињеница. Никада није постојало апсолутно генетски једнообразно племе или народ јер су се људи сеобама, ратовима и трговачким подухватима одувек мешали. Како онда правити поделу на генетске и остале Србе?

 

Mутације хаплогрупе R1a која се назива од неких ексклузивно словенском!?

 

Ова метода може бити корисна за утврђивање сродства у оквиру одређеног рода, дакле релативно блиског сродства у оквиру истог или различитог народа и нације у колико постоје генетски подаци који се могу упоредити. Исто тако, може да буде корисна за утврђивање далеког сродства у праисторији, пратећи маркере од првог човека у свету до неког првог претка који се појавио у Европи и који је заједнички свим припадницима исте хаплогрупе. Што се тиче народа и нација ствари су компликованије.

Не постоје изворни, генетски Срби јер генетика не може да докаже самим резултатом, без његовог тумачења историјски подацима, када је и под којим условима неки ген ушао у одређени народ. Нове нације, рецимо Бошњаке данас иако деле 100% исту генетику са Србима ни једнан егзактан, генетски податак неће убедити да нису то што њихове елите тврде да јесу, као што ни припадника српског племена Кучи, носиоца светосавског и косовског завета, никаква генетика  неће удбедити  да је Албанац.

 

Аутор: Саша Младеновић (Фото: Википедиа)

Send this to friend