120 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА АРХИВА СРБИЈЕ

120 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА АРХИВА СРБИЈЕ

У Архиву Србије је обележен Дан архива у Србији, отворена изложба „Светлост архива“ поводом 120 година од оснивања Архива Србије и додељена награда „Златна архива“ из Фондације Александра Арнаутовића и годишња награда Задужбине Ђурђа, Данице и Јованке Јеленић. Делегација Историјског архива Зрењанин је присуствовала свечаности и поклонила министру и истакнутим функционерима Архива Србије ново фототипско издање монографије „Петровград“.

 

 

Испред Архива је била постављена изложба „Подсећања“ посвећена животу и раду Михаила Гавриловића, Михаила Петровића Аласа, Живојина М. Перића и Павла Поповића.

 

 

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић је, отварајући изложбу и честитавши годишњицу Архиву Србије, рекао да живимо у доба вртоглаве производње обавештења, медијских и научних полуистина и фалсификата.

 

 

„Налазимо се у кући великог памћења и по свом трајању и по грађи коју чува, обрађује и даје на коришћење. Ово је кућа памћења народа који се подизао из вековне борбе и тежње за слободом. Пре 120 година донет је Закон о државној архиви, а пре 90 година ова установа се уселила у прекрасно здање великог архитекте Краснова“, истакао је Вукосављевић.

 

 

Директор Архива Србије др Мирослав Перишић је своје обраћање почео констатацијом да су економске кризе мање опасне од духовних, које остављају теже последице по национални идентитет и културу и нагласио да је основни цивилизацијски императив сачувати наслеђено.

 

 

„Није Србија економски цветала ни 1898. године када је основан државни архив, ни 1900. када се почело са прикупљањем докумената, нити 1928. године када је изграђена наменска зграда за државни архив. Пресудно је било то што се државни архив налазио у кругу приоритета ондашњих политичких и интелектуалних елита. Било је то у складу са државотворном свешћу тадашњих генерација да је изучавање прошлости, сакупљање и институционално стручно чување њених писаних трагова значајно за национални идентитет“, рекао је Перишић. Перишић је истакао да је оснивање државног архива било, што ће наредне деценије показати, преломница за српску културу, национално памћење и развој историје као науке и утицало је на развој свести о значају документа.

 

 

Награда „Златна архива“ Фондације Александра Арнаутовића уручена је академику Василију Ђ. Крестићу и Историјском архиву Крушевац, а годишња награда Задужбине Ђурђа, Данице и Јованке Јеленић др Срђану Мићићу за књигу „Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918-1939“.

 

 

„Читав мој радни век који траје више од пола столећа везан је за архиве и архивска истраживања. Пуних 37 година налазим се на челу Архива САНУ, према томе, колико сам по професији историчар, истраживач, толико сам и архивиста. Архив који водим у великој је невољи са смештајем, са неодговарајућим условима у којима се грађа налази. Већини вас је познато, да тај архив не спада по обиму у наше велике архиве али да је, по вредности грађе коју чува изузетно значајан…Као један од чланова комисије, која је радила на изради предлога закона о архивима, морам да изразим бојазан од испољене жеље, да се што пре ослободимо папира и све чувамо само у електронском облику. Био бих крајње нерационалан, када бих био против електронскохг чувања докумената, али залажем се за то да не брзамо у одрицању од папирних и микрофилмованих докумената.“

 

 

Изложба „Светлост архива“ коју потписују Ана Кос Вујовић, Оливера Антонић, Никола Аџић, обухвата архивску грађу која сведочи о раду установе, као и избор значајних докумената која се чувају у Архиву Србије – Повељу краља Стефана Уроша Трећег Дечанског из 1330, Прописи за кожарски еснаф патријарха Арсенија Чарнојевића из 1697. године, Сретењски устав из 1835. године, Турски план Београда из 19. века, Турски устав из 1838. године, рукопис Мемоара проте Матеје Ненадовића, телеграм објаве рата Аустроугарске Србији 28. јула 1914. Године.

 

 

У раздобљима релативизације и обезвређења свега што смо сматрали и даље сматрамо вредним и темељним, документа која чува Архив Србије јаче су оруђе одбране историјске истине него икад, закључак је са овог скупа.

 

Петровград.орг

Поделите:
ИГОР МИЦОВ: ЗАШТО ЗА НАШ ГРАД КАЖЕМО ДА ЈЕ ОСЛОБОЂЕН 1918. ГОДИНЕ

ИГОР МИЦОВ: ЗАШТО ЗА НАШ ГРАД КАЖЕМО ДА ЈЕ ОСЛОБОЂЕН 1918. ГОДИНЕ

На почетку бих поздравио дугогодишњег директора Историјског архива Зрењанинa, историчара, писца једине књиге која говори о формирању првог Српског народног одбора у Великом Бечкереку 1918. године, Милана Ђуканова. Колега Иванов вам је испричао какав је био положај српског, словенских и осталих мањинских народа у Угарској и Војводини а ја ћу вам испричати какав је био положај народа у нашем граду који се тада звао Велики Бечкерек.

 

 

Предисторија борбе за равноправност

 

 

Да би смо боље схватили, шта се то овде у граду догађало, морамо се вратити у 1831. годину. На Скупштини земаљских сталежа Торонталске жупаније 10.10. те 1831. године, донета је одлука, да званични језик администрације, више неће бити као до тада, латински и немачки, већ да ће бити мађарски. Све се од тада морало водити на мађарском језику. Мађарски језик је постао језик судства, језик школства, језик црквени. Дакле и црквене књиге су се морале водити на мађарском језику, без обзира да ли су припадали Првославној Цркви или некој другој, морали су водити све на мађарском и свештеници су морали знати мађарски, без обзира којој Цркви су припадали. Потом 1846.године у нашем граду је основана гимназија, али не грађанска, како је било замишљено од оснивача, добротвора и приложника средстава свих националности, већ пијеристичка, дакле римокатоличка. Рецимо и то да су Срби су у то време чинили чак 70% становништва на овим просторима. Рецимо, велико добротворно завештање је оставио Петар Адамовић, овдашњи трговац. У школи се вршила, како је то објаснио колега Иванов, константна мађаризација. Ево, рецимо, већ те 1846. године, кад су уписани први ђаци, имамо сачуване спискове. На њима видимо верски састав, 40 ученика римокатоличке вероисповести, 23 ученика прасвославне, 1 ученик протестантске и 4 ученика јеврејске вероисповести. Када сада погледамо национални састав на списку, пише, да су свих шездесет осам ученика мађарске националности. Џабе су слали апеле тадашњи бечкеречки Срби за равноправност у гимназији. Џабе су апеловали патријарх Рајачић, паријарх Маширевић.

 

 

Ситуација се још погоршала укидањем Војводства Србије и Тамишког Баната 1860. године. То је време, када рецимо Коста Пупин из Идвора, своме сину касније чувеном Михаилу Пупину каже: Ти сине нећеш  бити граничар као ми, јер цар је издао граничаре“. То је било време, кад су Срби, до тада лојални цару у својим главама преломили и увидели да Хабзбуршка монархија не заступа њихове интересе и самим тим у будућности она неће бити њихова отаџбина. Као што је колега и нагласио, ситуација се драстично погоршала стварањем Аустро-угарске 1867. године а нарочито за оне народе који су били у саставу Угарске а наш град је био у саставу Угарске. Већ 1869. године српски политички првак Светозар Милетић оснива Српску народну слободоумну странку и доноси чувени Бечкеречки програм, чија је основа била само један захтев – равноправност осталим немађарским народима у Угарској. Зато су тај програм пригрлили као свој и Словаци и Румуни. За равноправност апелује и Александар Сандић први уз Вука Стефановића Караџића, великог реформатора српског језика. Светозар Милетић 1872. изричито тражи на сабору у Пешти, да се гимназија у Бечкереку врати граду. Чак је Угарски сабор био вољан да то учини али који одговор стиже од жупана Торонталске жупаније и директора пијаристе? Они кажу: „Ако би српски језик био равноправан у гимназији, то би био огроман ударац за мађарску државну политику у овим крајевима.“

 

 

Као што је колега и нагласио, нису били угрожени само Срби. Још су угроженији били остали народи у овом граду. Локални лист „Торонтал“, који је излазио на мађарском језику, се хвали, да је у току 1904. године 1874 презимена у граду, која нису то била, сада преведена у мађарска, највише јеврејских. Ако погледамо, статистички, национални састав, наш град је крајем 19. века имао око 22.000 становника и Срби више нису имали апсолутну већину, сад су имали релативну већину. Други по бројности иза Срба били су Немци са неких 7800 душа. Мађара је било отприлике 5100. Двадесет година касније, пред Велики рат 1910., Немци падају на 6800 а мађари расту на 9100 душа. Случај Јевреја је још драстичнији, јер су се они водили као вера и било их је око 1200 у нашем граду крајем 19. века али су сви по националности уписани као Мађари и нису били вођени другачије. Ситуација се драстично погоршала, када је уведен мађарски језик и у црквене Вероисповедне школе. Тада су се скупили из града и околине Срби, Словаци и Румуни на велики народни збор 1905. године са чак 400 присутних у Великом Бечкереку. Румуне је предводио Викентије Петровић свештеник из Торка а Словаке Александар Јарош из Арадца. Међутим, ти апели жупану нису имали никаквог ефекта.

 

 

Велеиздајничкa фарса и борба за слободу

 

 

Најзначајнији борац за права српског народа у то доба је био др Емил Гаврила који је основао и први лист на српском језику „Глас“. Он је завршио пијеристичку гимназију у нашем граду. Бавио се адвокатуром, био уредник „Заставе“, сарадник Јаше Томића, бранио Румуне у Трансилванији, који су исто хтели равнправност са Мађарима. Један део живота је провео у Босни,и дао Зборник Босне и Херцеговине, био председник Сокола, издавао први лист Срба у Босни „Српска ријеч“, саставио меморандум о просветном, националном, културном положају Срба у Босни. Срби у Босни су иначе били у најгорем положају од свих Срба у Хабзбуршкој монархији и нису имали право ни да формирају политичке странке. Чак је саставио и неке исламске списе, што значи да је био добар и са муслиманима припадницима данашњег Бошњачког народа. Он је први ухапшен после Сарајевског атентата.

 

 

Други који је ухапшен био је Ђорђе Рашић звани Раша, службеник градске куће у Бечкереку. Он је пензионисан већ са 33 године, зато што је имао превелику љубав према Србији. Он се на дан атентата налази у Загребу код свог брата али у путу је прошао кроу Сарајево и то је био довољан разлог за хапшење. Још 26. јула,  два дана пре објаве рата Србији од стране Аустро-угарске, ухапшени су сви виђенији Срби  у Великом Бечкереку. Навешћу имена неких од њих: најзначајнија личност тог времена др Славко Жупански, он је основао последње новине на српском језику, које су одмах забрањене од стране цензора у освит Великог рата, др Иван Мирков, др Марко Недељковић, др Миша Матић, вођа „Сокола“, учитељ Војин Жупански, свештеник Милутин Мојић, Сава Кле, Светозар Миљуш, Живко Терзин, најимућнији трговац, Живојин Терзин, трговац, Каменко Пиперски, Ђока Мијуцин, Душан Икић, Паја Ристић, Петар Стајић, Иван Комлушки, Милош Стефанов, дакле најимућнији људи међу Србима тога времена су били оптужени за „велеиздају“.

 

 

Исти лист на мађарском језику „Торонтал“ је 27.07.1918. године, дан пре објаве рата објавио је, да се на овом тргу иза нас, који је тада носио назив „Франц Јозеф“, окупила маса са све циганским оркестром, да свира и пева „Марш Принца Еугена“, позива на рат и одмазду. Маса је пошла до  касарне, љубила војнике и клицала рату. И као што знамо следећег дана је Аустро-угарска и објавила рат Србији. Шта је чекало ове наше ухапшене суграђане? Председник тадашње Угарске владе, гроф Тиса, је тражио човечнији третман према овим нашим суграђанима, које су држале војне власти. Заменик торонталске жупаније Агоштон Јанко је тражио да им не суди војска већ да им суде цивили, хвала му на тој интервенцији. Цивилни суд је преузео овај случај а бранио их је један Мађар др Имре Варади, човек рођен у Катарини и одбранио их је, јер је ово био класичан политички процес, фарса. Председник суда Алфелди Еде је био рад да их ослободи али су га прегласала остала двојица судија.

 

 

Одређено је да иду на суђење у Сегедину али су локални листови намерно обелоданили њихова имена, тако да су радње свих ових људи одмах полупане. Нарочито је страдала у данашњој улици Краља Александра радња Живка Терзина. Још више их је иритирало то што је назив фирме био исписан ћириличним писмом. Потом је неко одредио да их спроведу од данашње музичке школе до старе железничке станице пешака. Скупила се ту руља која их је целим путем вређала, претила им, пљувала их, гађала их камењем. Једва су живи стигли на станицу а тамо су их дочекали војници, који су се спремали на фронт и кундацима утерали у вагоне. Војници су их малтретирали, чупали свештеника за браду и слично. Ни у Сегедину суд није могао да их осуди јер ти људи нису били ништа криви. Враћени су у град, неки кући, неки у интернацију одведени као др Емил Гаврила. Што је још страшније, интернирана је и његова супруга Олга. Рат се завршио, град је био ослобођен а др Емил Гаврила је и даље био у интернацији. Неки су морали редовно да се јављају у полицији, као да су криминалци а неки су били послати на фронт, као др Славко Жупански. Човек није желео после свега што му је приређено да ратује за Аустро-угарску, узео је ашов и сам себи расекао руку и скоро до пред крај рата био у војној болници у Дебрецину. Нису само Срби тада хапшени. Један Пољак Станислав Обремски који се 1909. године доселио у наш град и оженио Албином Толвет и он је ухапшен, под оптужбом да је панслависта. Послат је у интернацију са женом која је била бременита и троје деце, која су одрасла у таквим условима.

 

 

Када све ово знамо, питамо се какав је мотив био Срба, из овога града,  да се боре за државу у којој су рођени? Можда је то разлог, што је једна од најмоћнијих држава тога времена у сваком погледу и по броју становника и војно и индустријски, тако слабо пролазила на фронтовима. Људи једноставно нису били мотивисани да се боре за ту државу али издати ту државу у том тренутку значило је смрт. Упркос томе велики број Срба из нашег града је дезертирао из те војске и како се рат ближио крају, тако је број дезертера, тзв. зеленог кадра или логоша, био све већи. У последњој години рата, оваквих дезертера је било око три стотине из нашег града. Најбројнији су били они, који не само да су дезертирали него су се на Источном фронту предавали Русима и потом се пријављивали као добровољци у Српску војску. Тих људи је само из нашег града било две стотине а на Солунском фронту их је било 79 људи. Њихова имена се налазе данас на плочи која се налази на Успенској цркви у Светосавској улици. Нису само Срби били добровољци, било је и припадника других нација. Најпознатији је један Немац из Ечке Игњат Кирхнер, који се борио за Србе као добровољац, против Аустро-угарске. Једно време је био и командант Сремског добровољачког одреда. Он је прешао Србима, одступио преко Албаније, вратио се као победник и умро после Великог рата. Нису се сви Срби борили пушком, неки су се као Тодор Манојловић борили пером. Њега је Велики рат затекао у Фиренци. Он је отишао на Крф где се налазила Српска избегличка влада и ставио се на располагање.Запослио се у министарству културе и тамо уређивао Политикин забавник…

 

 

 

(Део предавања које је поводом јубилеја 100 година ослобођења Великог Бечкерека, (Петровграда, Зрењанина) у Великом рату одржао аутор професор историје у Барокној сали градске куће)

Поделите:
ДР АЛЕКСАНДАР ИВАНОВ : ЗАШТО ДОГАЂАЈЕ ИЗ НОВЕМБРА 1918. ГОДИНЕ У ИСТОРИЈИ ЗОВЕМО ОСЛОБОЂЕЊЕМ

ДР АЛЕКСАНДАР ИВАНОВ : ЗАШТО ДОГАЂАЈЕ ИЗ НОВЕМБРА 1918. ГОДИНЕ У ИСТОРИЈИ ЗОВЕМО ОСЛОБОЂЕЊЕМ

Данас је сто година од последњег примирја којим је окончан Први светски рат. Као датум окончања овог рата сматра се 11.11.1918. године када су представници царске Немачке у Компијену потписали капитулацију. Међутим, игра историјске судбине је била таква да је и после тог потписивања била потписана још једна капитулација у згради тадашње Управе фондова, односно згради садашњег Народног музеја у Београду и у питању је била капитулација Угарске.

Наиме Аустроугарска је 03.11. у Вила Ђусти недалеко од Падове већ била потписала капитулацију али цар Карло је већ тада губио контролу над великим делом своје царевине. Прво су прогласили независност Чехословачка република и држава Словенаца, Хрвата и Срба а 31.10. 1918. године у Будимпешти председник Угарске владе гроф Михаљ Карољи је објавио да укида Аустро-Угарску нагодбу и да кида све прaвне везе са Аустријом, што је било фактичко проглашење независности. Због тога Угарска није прихватила примирје у Вила Ђусти, она је само издала наређење својим јединицама да се повуку са Италијанског бојишта и тражила је потписивање посебног примирја које су 13.11.1918. у Београду потписали са Угарске стране министар војни а са савезничке француски генерал Пол Анри и српски војвода Живојин Мишић.

 

 

По том споразуму Угарска војска је моралада се повуче на линију, река Мориш- северно од Суботице – Баја – Печуј и река Драва. Ту линију је запосела српска војска и француске трупе. Након тога су биле организоване две скупштине, најпре велики народни збор у Руми 24.11. на којем су представници Срба из Срема са Вуковаром донели одлуку да се та жупанија отцепљује од Угарске и да се директно прикључују Краљевини Србији. Они су тад изразили своју жељу да ако ће доћи до оснивања државе Срба. Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића они на то пристају али у случају да до тога не дође они су желели да се директно прикључе Србији како би њихове интересе на будућој мировној конференцији заступала управо Србија. Дан потом одиграла се Велика народна скупштина Срба, Буњеваваца и осталих Словена за Барању, Бачку, и Банат која је такође донела одлуку да се ове области у границама које буде повукла савезничка балканска војска отцепе од Угарске и прикључе краљевини Србији.

 

 

Могло је ово моје излагање да буде и приказ хронолошких догађаја, који би се завршили помињањем Велике народне скупштине у Новом Саду. Кренуо сам са намером у предавању другим путем, како би вам показао зашто је исправан закључак да се догађаји из новембра 1918. морају, историјски тачно називати ослобођењем.Често се дешава да заборављамо на то какав је био живот словенских и осталих народа на територији Хабзбуршке монархије. Последњих деценија на делу је и нови облик историјског негационизма и ревизионизма, који на први поглед није толико злоћудан као негирање холокауста али који је такође бесраман. Занемарујући историјске чињенице ти идеолози тврде, на основу етничке и идеолошке нетрпељивости према истини, да догађаји из новембра 1918. у Војводини, нису били ослобођење. Управо због таквих ставова морамо говорити о томе какве су промене настале доласком српске војске северно од Саве и Дунава не само за српски већ и све друге народе?

 

Национална дискриминација у предтриjанoнској Угарској

 

 

Када говоримо о Хабзбуршкој монархији и предтриjанонској Угарској, морамо се осврнути, пре свега, на период након нагодбе ова два највећа народа у царевини. У историографији најчешће срећемо термин повезан са овом државом – „тамница народа“. Због чега? Због изразите неравноправности народа а поготово словенских народа у њој попут Срба, Хрвата и Словака. Исти положај имали су и Румуни, Јевреји и Немци. Радило се о дискриминацији свих који нису били владајући народ а то су били у угарском делу Мађари. Таква дискриминација је почела да се осећа још од времена Лајоша Кошута и револуције 1848 али се нарочито појачала након аустро-угарске нагодбе. Тада је Угарска добила потпуну самосталност унутрашње управе и тада је отворено била на делу политика мађаризације немађарских народа.

 

 

Осврнућемо се хронолошки само на оне догађаје који су се одиграли у последњих двадесетак година пре почетка Великог рата. На самом почетку се догодио тзв. велеиздајнички процес у Клужу у Румунији данашњој, против румунских политичких вођа. Ово говори о томе колико су мађарске власти биле нетолерантне према било каквом покушају борбе са наметнутом дискриминацијом. Две године раније 1892. су румунски народни прваци саставили цару Францу Јозефу петицију у којој су се жалили на попступке мађарских власти и тражили да румунски народ узме у заштиту и обезбеди равноправносту Угарској. Цар је само прочитао петицију и проследио је Угарском сабору који ју је вратио пошиљаоцима. Румуни су одлучили да у новинама објаве текст петиције и Угарска Влада их је због тога оптужила за велеиздају на монтираном процесу. Осуђени су на затворске казне али их је управо цар Франц Јосиф већ наредне године помиловао. Ту је већ постало јасно да је угарска власт искористила своје судсво у сврху притиска на политичке противнике. Исти је био случај српског првака Светозара Милетића, који је такође под лажним оптужбама био послат на робију 1876. године. Процес у Клужу је интересантан за нашу завичајну историју, јер је један од бранилаца румунских првака у Клужу био и наш суграђанин и великан др Емил Гаврила. Поред њега су ту били и неки словачки адвокати. Већ наредне године је био у Будимпешти организован Велики народни конгрес Срба, Словака и Румуна који је сазван ради заузимања заједничког става протим помађаривања. На њему је такође учествовао др Емил Гаврила и због тога је доцније чехословачки министар спољних послова нашег првака назвао духовним претечом тадашње Мале Атанте. Гаврила је први био за идеју Светозара Милетића, да се намађарски народи у Угарској међусобно испомажу, како би се делотворно супротставили политици дискриминације и како би се изборила равноправност.

 

 

Од 1895. године у Угарској је уведена Матична служба и било је дозвољено да се лична имена особа уводе једино у мађарском облику. Постојали су и специјални приручници за матичаре. Ако се бавите родословљем можете у књигама да видите, од те године, како су била помађаривана лична имена. Јовани су били бележени као Јаноши, Александри као Шандори, Златинке као Аранке, Зорице као Хајналке. Све је то праћено прецизним упутствима, како да се то уради, што сведочи о званичној политици државе. Од 1898. била су помађаривана и имена насељених места у колико већ није постојао неки назив, који је био по мишљењу лингвиста мађарски. У случају да се утврдило да није био мађарски, чињен је буквалан превод на мађарски језик или би се узео потпуно нови назив. Интересантан је случај села Врањево ( данас део Новог Бечеја).Оно је било названо Арача по магловитој успомени на средњовековно насеље у околини иако то место није било на истом месту као тадашње Врањево.

 

Злогласни Апоњијев закон

 

 

Стижемо до 1917. године када је донет злогласни Апоњијев закон о школству, који се односио на оне основне школе које нису биле основане од стране државе. Овде ћемо се посебно осврнути на школство, као један од главних инструмената мађаризације.  У државним школама Угарске и раније није било могуће водити наставу на било ком другом језику, осим на мађарском. Још је Бела Гринвалд, саветник тадашњег угарског председника владе Калмана рекао, да је угарско школство машина у коју са једне стране улазе млади Словаци а на другом излазе млади Мађари. Ово је било појачано тиме што је дискриминација била отворена и у државној служби. Како наводи енглески историчар Ален Џ. П. Тејлор у угарским органима централне власти 55% је било чиновника мађарске народности а у жупанијским, локалним самоуправама 92% од укупног броја. Када је у питању споменути Апоњијев закон нарочито се помиње одредба, да ученици који заврше четврти разред школе морају бити у стању да се самостално изражавју усмено и писмено намађарском језику. Ово је заиста био нетолерантан захтев нарочито у оним срединама, међу оним грађанима којих је било много, где мађарски језик се није користио у међусобној комуникацији. То је био велики проблем за немађарску децу која су морала до четвртог разреда да савладају мађарски језик као да им је матерњи. То је био нереално постављен просветни захтев. Учити службени језик у земљи у којој живите није дискриминација и данас у Републици Србији припадници националних мањина уче српски као нематерњи језик. Основни проблем за Апоњијевим законом је захтев који је налагао свим учитељима како у друштвеним школама, тако и у вероисповедним школама да у своје ученике уливају осећај припадности мађарском народу. Дакле то је била отворена и потпуна политика мађаризације. Уосталом гроф Апоњи је и отворено говорио, да је његова намера, да преко оваквог закона о школству, да се у наредних 40. година, све националне мањине у предтријанонској Угарској, утопе у мађарски народ.

 

 

Српске школе у Хабзбуршкој монархији, које су постојале, имале су статус приватних школа, што би се данас рекло. Оне нису биле основане ни издржаване од стране државе. Како основне, тако и средње попут Карловачке и Новосадске гимназије, у којима је настава била на српском језику, биле су приватне школе и финансирала их је Карловачка српска, православна митрополија. Овај закон је олакшао и преузимање вероисповедних школа и претварање њихово у државне школе, чиме је настава искључиво била извођена на мађарском језику. Дакле, 1913. одредба, да су учитељи дужни да својим ученицима улију свест о припадности мађарском народу проширена и на забавишта. Деца у предшколском узрасту су већ бивала подвргнута покушајима националне асимилације.

 

 

На крају, 1912. године је дошло и до укидања српске црквено-народне аутономије. Цар Франц Јосиф је на наговор тадашње угарске владе донео одлуку да се укидају оне старе привилегије српског народа које су Срби уживали од велике сеобе и времена патријарха Арсенија Чарнојевића. То је практично значило, да Карловачка Патријаршија, заједно са свим њеним плодовима и свим њеним школама, долази под контролу угарске владе. Ово је био завршан и тежак ударац за српску заједницу у Угарској. Са овим у вези је и један догађај, злочин који је и до данас остао не расветљен. У питању је трагично убиство последњег карловачког патријарха Лукијана Богдановића. Он је 1913. године нестао у једној аустријској бањи и месец дана касније је пронађено његово обезглављено тело. Ни до дана данашњег није познато ко је био извршилац овог злочина, за која има озбиљних индиција да се радило о убиству. Једна од претпостани је била да се радило о наруџбини угарског премијера Иштвана Тисе, који је то учинио у покушају да спречи опозив укидања српских привилегија, од стране цара. Немамо за то доказе али је чињеница да је ово убиство угарска влада највише искористила, како би ојачала контролу над српском Црквом у Угарској. Нови патријарх није био изабран.

 

Социјална дискриминација у предтријанонској Угарској

 

 

Када говоримо о дискриминацији по националној основи, морамо бити свесни да у Угарској тога доба, имамо још једну врсту дискриминације а то је социјална. Једном сиромашном мађарском слуги или земљораднику или ситном занатлији, национална припадност није помагала да поправи свој социјални положај. Тај положај је сличан положају сиромашног белца на југу САД у време раснне сегрегације, који не представља ништа, ни на друштвеном ни на политичком плану. Једина му је утеха да се, ето, осећа супериорним над суседом, који је негроид или амерички урођеник. У Угарској је на власти био режим, којег би смо назвали аристократска-олигархија. Према важећем изборном закону, Угарска је имала изузетно висок имовински цензус, који се заснивао на томе, да је право гласа дато једној малој групи, племству и повлашћеном имућном слоју, који је био у стању да уплати одговарајућу своту у државну благајну. То је служило политици очувања монопола угарског племства на државну службу. Један део осиромашеног племства, који није могао да се издржава од свог поседа, због крупних велепоседника је у државној служби налазило начин за своје издржавање. Ово је чувало и политички монопол магната, високог племства са великим поседима, које је политички и привредно било господујуће у Угарској.

 

 

Погледајмо разлику између Краљевине Србије у то доба, далеко материјално сиромашније, по проценту грађанског гласачког права, пред почетак Великог рата. Видимо да је Србија на самом врху држава а погледајте где је Угарска, на самом дну. У краљевини Србији је постојао формалан имовински цензус за добијање права гласа али је он био толико низак да је и најсиромашнији српски сељак то могао да плати порезом и на тај начин да стекне бирачко право. Сваки стално насељен мушкарац старији од 21. године имао је право гласа и отуда овако висок проценат. Са друге стране Угарска је на самом дну са само 6% људи који су имали у то време бирачко право. Ово говори у прилог чињеници да су и сиромашни слојеви мађарског народа били обесправљени. Они који су заиста водили ту државу су били велепоседничка властела и танки имућни слој из градова.

 

 

Дакле, ослобођење 1918. jе представљало олакшање не само за словенске народе, који су били ослобођени мађаризације. Људи који су себе сматрали ослобођеним северно од Саве и Дунава су чинили једну релативно стабилну већину од близу 48% од укупног броја становништва, будући словенског порекла. Али као што смо видели то је била слобода и за сиромашне слојеве мађарског народа, за Јевреје којима није признавана етничка посебност, Румуне а посебно је упечатљиво мишљење вођа немачког народа између два светска рата, који су тврдиле да је њих од етничке смрти спасла управо Југославија. Немачка мањина је због немања верске препреке за склапање бракова била изузетно подложна мађаризацији. Да није дошло до ослобођења 1918. године управо би ова национална група била прва мађаризована…

(Део предавања које је поводом јубилеја 100 година ослобођења Великог Бечкерека, (Петровграда, Зрењанина) у Великом рату одржао аутор у Барокној сали градске куће)

Поделите:
ПЕТРОВГРАД – ЗАВЕШТАНА ИДЕЈА СЛОБОДЕ

ПЕТРОВГРАД – ЗАВЕШТАНА ИДЕЈА СЛОБОДЕ

Припадамо поколењу захвалних потомака који ће обележити 100 година од ослобођења и присаједињења Војводине својој природној матици, Краљевини Србији 1918. године. У динамичним данима ослобођења Војводине од аустроугарске власти истакнуту улогу одиграли су наши суграђани, предвођени доктором Славком Жупанским. Захваљујући њиховој снази, одлучности и храбрости у прилици смо да прославимо и 100-годишњицу  Српског народног одбора у Великом Бечкереку, који је основан 31. октобра 1918. године. Реч је о првом Српском народном одбору који се појавио на територији Војводине, а онда мудро и тактички, без капи крви, успео да преузме институције које су му припадале.

 

 

Са особитим пијететом сећамо се наших јуначких ослободилаца, официра и војника легендарног Гвозденог пука српске војске који су предвођени бригадиром Драгутином Ристићем и потпуковником Михаилом Ковачевићем ослободили Велики Бечкерек 17. новембра 1918. године. Тада је незаустављива српска војска прешла Саву и Дунав и донела златну слободу свим житељима Баната, Бачке, Барање и Срема.

 

 

Наши преци су и те како знали да цене тешко извојевану слободу, а нарочито њеног доносиоца, краља Петра I Карађорђевића Ослободиоца. Управо су из тог разлога градски оци 29. септембра 1934. године донели одлуку да Велики Бечкерек преименују у Петровград.

 

 

Поновно издавање репринта споменице „Петровград” из 1938. године део је наших напора да достојно обележимо велики јубилеј – 100 година од ослобођења Војводине. Ова изузетно значајна монографија издата у Краљевини Југославији, у предвечерје Другог светског рата, сведочи да је Петровград био град са захухталим привредним животом у којем су радиле и отварале се бројне фабрике, постројења и земљорадничке задруге. Осим тога, кључно је нагласити да су у међуратном периоду у нашем граду владали складни и непомућени међунационални односи, јер су по ослобођењу 1918. године прохујала времена у којима је један народ господарио над другима и наметао им своје име, језик и веру. Име Петровград симбол је борбе и непрестаног стремљења ка слободи.

 

 

Нека поновно издавање ове књиге буде знак благодарности и скромни допринос наше генерације култури сећања на славне претке и ослободиоце захваљујући којима данас уживамо благодети слободе.

 

 

Чедомир Јањић, градоначелник Зрењанина

 

 

(Предговр трећем издању алманаха Петровград, које је приређено поводом великог јубилеја стоте годишњице од Ослобођења В. Бечкерека, Петровграда и Зрењанина у Првом светском рату)

Поделите:
ЧАС ИСТОРИЈЕ – ВЕКОВИ БОРБЕ И ДАН СЛОБОДЕ 17.11.1918.

ЧАС ИСТОРИЈЕ – ВЕКОВИ БОРБЕ И ДАН СЛОБОДЕ 17.11.1918.

У Барокној сали Скупштине града Зрењанина одржан је својеврстан историјски час 13. новембра са темом „Ослобођење Војводине и Великог Бечкерека 1918.“ Предавачи  били су истакнути чланови Актива историчара  у граду на Бегеју професор историје наше Гимназије Игор Мицов и историчар др Александар Иванов. Модератор предавања је био историчар архивиста Слободан Милин.

 

 

Историјско место, у близини балкона Жупанијске зграде, са ког су се 1918. године обратили др Славко Жупански вођа српског покрета у тадашњем Великом Бечкереку и бригадир ослободилачке Српске Војске пуковник Драгутин Ристић било је велика учионица те вечери. Те вечери смењивали су се слајдови са фотографијама историјских личности и догађаја од пре једног века и чуле се речи историчара.

 

 

Модератор Слободан Милин је представио уважене историчаре и укратко дао основне смернице велике и актуелне теме ослобођења и присаједињења ових крајева матици Србији. Показало се каже Милин, да је ово једина неоспорна територија коју је нововековна српска држава успела да задржи у своме окриљу, ако изузмемо још територију Старе Рашке и Пчиње и наравно привремено окупиране територије Косова и Метохије.

 

 

Др Иванов је у предавању са пауерпоинт презентацијом нагласио све познате и мање познате историјске чињенице о положају српског народа у Аустро-Угарској монархији. Посебно се осврнуо на стање људских, мањинских политичких, верских и социјалних права како српског тако и исталих мањинских народа на територији круновине Угарске али и Аустрије.

 

 

Он је констатовао чињеницу, која је подкрепљена доказима, који се могу пронаћи у домаћој и страној историографији, да је Хабзбуршка монархија систематски у преиоду до Великог рата газила основна људска права готово половине својих поданика, који нису били немачке и мађарске националности, ускраћујући им прва у политичком, културном, верском и социјално-економском погледу.

 

 

У политичком погледу, држећи висок цензус за право гласа мушког становништва, Хабзбуршка монархија је била на самом дну статистичке лествице у Европи, по проценту људи који су имали политичко право гласа. Као феудална држава и бастион реакције она је била тако пројектована, да је фаворизовала узак круг феудалних богаташа немачке и мађарске народности, док су сви остали грађани брзо постали свесни, да је њихов социјално-економски положај безнадежан и бунили су се против таквог стања, углавном безуспешно. Полицијско-репресивни апарат, те државе је био потпуно у служби гушења права и слобода грађана. Ствари су се од Аустро-Угарске нагодбе чак и погоршале по словенске и романске поданике овог царства. Угарска административно-школска политика је била посебно брутална у наметању политике мађаризације у делу царства и стварању тзв. политичког мађарског народа. Посебно су од те политике претрпели румунски, словачки, јеврејски, немачки и српски народ, казао је др Иванов.

 

 

Српски народ је посебно био социјално-економски обесправљен а пред почетак Великог рата му је укинута и просветно-црквена аутономија која је и иначе непрестано била на удару. Школе су и забавишта биле искључиво на мађарском језику. Ова обесправљеност, како је нагласио, није само погађала српски народ у Јужним деловима Угарске али је као већинском у слободарском народу у овом делу она најтеже пала. Убиство последњег Карловачког патријарха СПЦ Лукијана Богдановића 1913. године је био догађај, који индикативно показује какав је био степен заштите права Срба у тој монархији коју неки данас покушавају да ревизионистички осликају ружичастим бојама, што је далеко од историјске истине, закључио је у том делу др Иванов.

 

 

У делу предавања који се тицао периода самог Великог рата и ослобођења и присаједињења Војводине Србији његово излагање се преклапало са излагањем другог историчара професора Гимназије Игора Мицова. Мицов је у маниру искусног просветног радника одржао веома запажено реторско излагање, које је држало пажњу присутних медија, грађана и омладине. Наиме, он је на самом почетку одао признање присутном истакнутом јавном раднику Милану Ђуканову као једином историчару који је објавио дело са тематиком, улоге великана др Жупанског и сарадника у ослобођењу и уједињењу нашег рада и овог дела Баната са матицом Србијом.

 

 

Тренутак је био да се још једном гласно изговоре имена бесмртних великана др Славка Жупанског, свештеника Драгутина Мојића, Живка Ж. Терзина, др Андрије Васића, проте Жарка Стакића, Милана Ракића, Паје Ристића, Светозара Исаковића, Јефте Вукова, пуковника Михаила Веиновића, учитеља Стевана Субића. Мицов је нагласио колика је била лична храброст и свест тих људи, којима се до данас нисмо честито одужили, за оно што су учинили.

 

 

Великани са ових простора су у току Великог рата прошли праву голготу, јер се држава Хабзбурга према њима односила као према „велеиздајницима“ и водила против њих монтиране процесе. Били су интернирани и држани по логорима, које је измислила злогласна црно-жута монархија а не Адолф Хитлер. Многи су натерани да обуку плаве униформе и пуцају на браћу али многи су се намерно сакатили као др Славко Жупански како непријатељу не би пружили то задовољство. Други су се предавали на Руском фронту и као добровољци улазили у Српску војску.

 

 

Посебно је истакнут значај и победнички пут, бесмртних топличких хероја, чувеног „Гвозденог“ пука Књаз Михаило који је ослободио своју браћу преко Дунава. То је био пук кога су непријатељи Срба и Србије добро запамтили на сваком положају на коме се борио од 1912 – 1918. године, пук коме је Бинички компоновао у част чувени „Марш на Дрину“, пук у чијим редовима је била чувена Милунка Савић, рекао је Мицов.

 

 

Било је то вече учитељице живота и предавање на којем се много тога дало научити како би се схватио значај истакнутих историјских личности и њиховохг бесмртног дела за нас данас. Вече пркоса свим покушајима закаснелих национализама, интернационализама и глобализама, да се изврши ревизија историје и умањи улога изначај слободарских стремљења српског народа у 20. веку за којe је плаћена висока цена у људским животима.

 

Петровград.орг

Поделите:
СЛОБОДАН МИЛИН: 31. ОКТОБАР 1918. И СЛОБОДАРСКО КОЛО У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

СЛОБОДАН МИЛИН: 31. ОКТОБАР 1918. И СЛОБОДАРСКО КОЛО У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

Говор историчара Историјског архива Зрењанина Слободана Милина поводом јубилеја Стогодишњице од оснивања Српског народног одбора и отварања изложбе „Оснивање првог СНО пречанских Срба“, преноси вам интегрално Петровград.орг. Историјски архив Зрењанин је за ову прилику у сарадњи са ГНБ „Жарко Зрењанин“ и издавачком кућом „Чувари“ из Београда издао и репринт једине књиге на ову историјску тему аутора Милана Ђуканова „Први Срски народни одбор 1918.“

 

 

На овом светом месту окупила нас је Стогодишњица од Оснивања првог Српског народног одбора на простору Баната, Бачке, Барање и Срема. Данас славимо наш национални празник у слободи и у свечарској, празничној атмосфери. Међутим, пре сто година, прилике данашњег дана биле су дијаметрално другачије. Пренесимо се само за тренутак у то време када су др Славко Жупански и његови најближи сарадници донели одлуку о формирању Српског народног одбора, дакле у време када српска војска још увек није прешла Саву и Дунав и када је сва оружана сила и власт и даље била у рукама Мађара и Немаца. Облак преког суда и даље се злослутно надвијао над српским народом.

 

 

Тог 31. октобра челници Српског народног одбора су своју одважну одлуку још смелије обнародовали истог дана на вечерњем састанку у градској касини, када су изјавом о формирању засебног Народног одбора као једине гаранције мира и безбедности за Србе, ставили пред свршен чин поджупана Агоштона Јанка и његове сараднике.

 

 

Седиште Српског народног одбора у Великом Бечкереку налазило се у просторијама Српске православне црквене општине. Црквена општина није случајно одабрана за седиште Српског народног одбора. Она се сама наметнула као самоуправни народно-црквени орган око којег се окупљао и груписао српски народ. Великобечкеречки Српски народни одбор проистекао је управо из борбе за народно-црквену аутономију.

 

 

Једна од кључних одлука коју је Српски народни одбор донео на сам дан оснивања била је да се зарад вишег националног циља имају сузбити ускогруди страначки интереси и поделе да би се српске масе могле организовати у јединствени фронт. У том погледу је тада у Великом Бечкереку постигнуто јединство између радикала и демократа. Томе у прилог сликовито говори чињеница да је поред др-а Славка Жупанског, првака Народне српске радикалне странке у Великом Бечкереку, у одбору седео и прота Жарко Стакић који је био демократа и у више наврата изабрани народно-црквени делегат на листи Српске народне самосталне странке. Интереси Српства били су на првом месту.

 

 

Све до Ослобођења и Присаједињења Српски народни одбор деловаће мудро, промишљено, са израженим смислом за одабир погодних тренутака у погледу преузимања примата власти. Притом, важно је нагласити, Српски народни одбор није покренуо никакве осветничке акције, нити се посветио одмазди за страдања која је поднео српски народ у Великом Бечкереку и читавом Банату. Изостанак било какве манифестације реваншизма за погажена народна права и укинуту народно-црквену аутономију сликовито је показао да српски народ припада другом цивилизацијском кругу од оног у којем је голом силом био принуђен да живи у Аустро-Угарској.

 

 

Оснивачи Српског народног одбора били су истински зачетници толеранције међунационалног уважавања и верске сношљивости у нашој средини. То су и показали својом првом одлуком након уласка српске војске у град и по заузимању жупаније када је закључено да: „Званичан језик одређиваће месни народни одбор при чему се осигурава право, да се сваки становник може властима на свом матерњем језику обраћати.“ Асимилацији која је брижљиво негована у нетолерантној Аустро-Угарској монархији дошао је крај.

 

 

Историјска интеграција српског народа у оквирима једне државе постигнута је 1. децембра 1918. године, када је регент Александар Карађорђевић у кући Крсмановића у Београду прогласио стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

 

 

У томе је Српски народни одбор у Великом Бечкереку играо изузетно важну улогу, јер је први повео слободарско коло на простору Баната, Бачке, Барање и Срема. Мудрим и прорачунатим деловањем избегнути су међунационални сукоби у Великом Бечкереку и спречено је проливање крви. Управо у томе почива историјска улога Српског народног одбора у Великом Бечкереку.

 

 

Данас, када је протекло читаво столеће од како уживамо у благодетима слободе, дужни смо да баштинимо и са нарочитим пијететом гајимо културу сећања на велике подвиге наших предака предвођених др Славком Жупанским који су стали раме уз раме са Оцима Ослобођења – краљем Петром, регентом Александром, Николом Пашићем и Јашом Томићем.

Нека им је вечна слава и хвала!

 

(Фото: А.Блануша & Саша Младеновић)

Поделите: