АКАДЕМИК АЛЕКСАНДАР ЛОМА – SERBOI – CERVETII – ZERUIANI – СРБИ

АКАДЕМИК АЛЕКСАНДАР ЛОМА – SERBOI – CERVETII – ZERUIANI – СРБИ

,,Српска тешка коњица изгледала је као зид од гвожђа који је земљу притиснуо и чији је бљесак оружја уливао страх много бројнијој османској војсци.“

Турски хроничар Косовског боја

Епска традиција Срба као путоказ

Академик Александар Лома је пре више година изнео јасну тезу да су се Срби преселили током првог миленијума нове ере из Поволжја или Приазовља најпре у лево поречје Дњепра где су се пословенили, до времена Готске најезде а одатле су продрли даље према реци Лаби (Елби), можда већ у време Хунске најезде. Порекло тих античких Срба није словенско него индоиранско (изворно аријско а потом иранско). До сеобе на Балканско полуострво Срби су били прво словенско племе чије је име споменуто у античким изворима. У делу „О церемонијама“ цара Константина Порфирогенита помиње се племе Сербан (или Црна деца) на подручју Кавказа,  за које Лома сматра да би могли бити они Срби из прицрноморских степа, који нису отишли за Подњепровље већ на Кавказ. Академик Валентин В. Седов доводи у везу ирански придев  seu, sew у значењу црн са именом племена Севери, Северјани које се спомиње у левом прибрежју Подњепровља. Словенски придев црн и црвен имају исти корен у смислу не-бело. Култ ватре и сунца међу индоаријевцима је посебно назначен у етнолошкој литератури и свакако у том кључу мора се тражити значење етнонима Срби и(ли) Словени. Лома је 90-тих  био свакако на добром трагу али у новије време се приклонио мишљењу неких ауторитета о сталешкој основи етнонима Срби/Себри.

Сарматска тешка коњица

Северозападни и североисточни Срби

Трагање за још дубљом прошлошћу Срба суочава нас ca још много већим неизвесностима. Почетком VII века имамо их као још јединствену групацију у Полабљу, где по сагласним мишљењима Фредегара и Порфирогенита нису били од скора. Франачки хроничар каже да су они већ одавно (iam olem) били у вазалном односу према Францима, a ромејски цар чак, да су Бели Срби тамо живели од искона (ap’arkhẽs). Могућу потврду њиховог присуства на Лаби у претходном, VI столећу пружа латински писац Вибије Секвестер помињући на десној обали Лабе према Свевима племе Cervetii, које je вероватно идентично ca доцнијом српском жупом Ciervisti, нем. Zerbst. Да ли су Срби и поникли као народ на том подручју, где по први пут ступају на позорницу историје? Неки мисле да јесу, као пољски славист Налепа који њихово племенско назвање изводи из имена једне притоке Сале (Солаве) Zurba.

Да ли су Срби дошли у Полабље и у ком веку

Ho с друге стране, видели смо, најновија истраживања лужичкосрпских дијалеката износе на видело њихов композитни карактер, у том смислу што поред преовлађујућих западнословенских црга издвајају једну источну или југоисточну компоненту, која мора бити веома стара јер није могла настати у контакту са околним чешким, пољским и полапским говорима. Карактеристично je, на пример, да вероватно најстарија словенска изоглоса, упрошћење група tl/dl на истоку и југу и њихово чување на западу, противно географској логици, пресеца лужичко подручје као најзападнију од свих словенских области. Штавише, вероватни континуитет Cervetii = *Čьrvitji > Čьrvišti (забележено Ciervisti и сл.) претпоставља гласовни развој групе тј какав налазимо само у источнојужнословенском и каквом нема трага у доцнијим словенским дијалектима овог подручја. (Југо)источна компонента лужичкосрпског у потпуном западнословенском окружју тумачи се раном миграцијом неког словенског племена на запад у дијалекатски различиту средину.

Традиције Лужичких Срба данас

Приговор да се етноним Срби не среће на словенском истоку отпада: он се тамо среће, и то доста рано, код Порфирогенита, који међу источнословенским племенима бележи и Séribioi „Србји“. Широко je прихваћена поправка тог записа у Sebérioi ,Северјани’, јер се наводно племе тога имена иначе не помиње на староруском простору. Ta поправка не би могла бити другачије просуђена него као произвољна чак и да je наведено образложење тачно, a оно то није. Наиме, источнословенске Србе бележи још један аутор, Порфирогенитов савременик. Реч je о арапском писцу Масудију (Al Mas’ūdi) који међу словенским племенима наводи народ по имену Surbīn, противстављајући га осталим Словенима који га се, по његовим речима, боје; то не могу бити ни полапски ни балкански Срби, јер поменути народ Масуди изричито лоцира на исток и приписује му сасвим егзотичне паганске обичаје, које пореди са индијским.

Област словенских Севера или Северјана ( Seribioi – Србји)

Најпре се са тим источним Србима може довести у везу писање нешто старијег Баварског географа (IX в.) о краљевству Zeruiani, негде иза Карпата, од кога су постала и изводе своје порекло сва словенска племена. Још од Шафарика се ово име чита „Србјани“, што није извесно, мада друге убедљивије интерпретације нема, a ова добија извесну вероватноћу у светлу поменутих података: код Порфирогенита и Масудија. У свом збиру ове индиције чине доста убедљивом претпоставку да je још у IX—X веку негде на словенском истоку постојало снажно племе или, пре, племенски савез Срба, чији се један део раније одселио у Полабље.

Црвене одежде Скита и Сармата као боје божанства

(Ca Zeruiani Баварског географа најпре би ce могао повезати Порфирогенитов назив за Србе Tzerbulianoí : *Čьrv(l)jani (< -jane) као суфиксална варијанта од *Čьrvitji (уп. *Lęd-jane = *Lęd-itji).

Предсловенски индоирански Срби?

Исток или југоисток прасловенске територије као исходиште полапских Срба, од којих са своје стране потичу балкански, већ je доста близу места на којем се још у II веку јавља једно племе сазвучног имена: Serboi код Птолемеја. Излажући етногеографију азијске Сарматије — коју одевропске раздваја река Танаис = Дон, односно 64° подневак који полази од његова ушћа — Птолемеј наводи и племена Оринеји („Orinaĩoi“), Вали („Ouáloi“) и Sérboi. Ова племена смештају се између Кераунских планина — по једном тумачењу, северног огранка источног Кавказа — и реке Pâ ≈ Волге. Узима се да последња два племена, Вале и Сербе, помиње и нешто ранији Плиније (писао око 73—79. н.е.), у исквареном облику Hali, Sernis, који се на основу Птолемеја поправља у Vali, Serbi. Код Плинија су ова два племена лоцирана у прибрежје Меотског језера = Азовског мора.

Сармати и њихово племе Serboi у Руским степама

Ca географског и историјског становишта, имајући у виду непрестане миграције номадских племена из евроазијских степа у западном смеру, није нимало неверовагно да су се Птолемејеви (и Плинијеви) Серби током првог миленија наше ере преселили из Поволжја или Приазовља најпре у лево поречје Дњепра, одакле je потом део њих продро на запад све до Лабе. Ова претпоставка има једну веома крупну импликацију. Простор на који Птолемеј и Плиније смештају Сербе у то доба није словенски већ скитско-сарматски, у језичком погледу ирански. Ако су потоњи источнословенски и полапски Срби потомци ових Серба, то би значило да су они пореклом једно несловенско, највероватније иранско племе, које се затим населило међу Словене и потом језички пословенило. Процес славизације морао je бити увелико одмакао, ако не и завршен, до VII века, када Фредегар за полапске Србе изричито каже да су словенског рода, a српска енклава у Малој Азији назива своје насеље прасловенском речју gordъ.

Аналогија ca пореклом Хрвата

Оваква реконструкција српске ране историје имала би најближу аналогију у етногенези Хрвата. Етноним Хрват јавља се најраније у облику Chor(o)uathos као лично име у II—III веку н.е. на грчким натписима из града Танаиса на ушћу Дона у Црно Mope, дакле отприлике на оном простору где Птолемеј и Плиније нешто раније бележе Сербе и где, као што смо рекли, домородачко, негрчко становништво чине углавном скитско-сарматска племена.

Да ли је име Срби допутовало из постојбине Индоаријаца

Најубедљивија, Фасмерова етимологија изводи народносно имe xъrvati из староиранског harvat-,чувар’. У прилог joj се може навести да се ова реч као апелатив јавља само у старопољском језику где charwat значи управо ,градски стражар’, a и да Choruathos на танаиским натписима може бити надимак по служби у функцији личног имена, будући да се градска стража у тамошњим грчким градовима регрутовала углавном од околних домородаца…

Од Пракосова до Косова

Шта можемо извући као кратак закључак из овог покушаја реконструкдије народне прошлости? Чини се да су сеобе заиста биле од најранијег времена једна од битних одредница српске историје. Осим станишта, мењала се изгледа и дијалекатска припадност, a можда чак језички и антрополошки карактер. Шта je у тим менама, осим самог имена, остајало као постојана окосница етноса? Историја нас учи да се у асимилационим процесима јачом од језика и расног типа једног народа може показати његова идеолошки артикулисана самосвест. Има индиција да су предбалкански Срби имали високо идеологизовану племенску структуру.

Међу Словенима је постојао посебан слој или племе Срба

Паганство полапских Словена, међу њима Срба, било je веома жилаво и најдуже се одржало у целом словенском свету, па нам je захваљујући томе и најбоље познато. Источне Србе Масуди због њихових религијских обичаја супротставља осталим Словенима и пореди ca Индијцима. Чињеница да ca христијанизацијом западни Срби губе свој политички субјективитет, a источнима се и само име затире, указивала би на извесну инкомпатибилност њихове племенске религије ca новом вером. Хришћанство су, наиме, релативно лакше примали народи на нижем ступњу духовног развитка, код којих би оно једноставно попунило недостајуће више сегменте религијске свести, него они код којих се хришћанска догма директно супротстављала већ укорењеним представама, на пример есхатолошким веровањима. Једино су јужни Срби, уз поменути изузетак Неретљана, успешно пребродили христијанизацију очувавши свој идентитет. Да се притом није радило о простој замени једног идеолошког система другим, већ о трансформацији старог и његовом прилагођавању новом, сведочи висок конзервативизам српског фолклора, који под мање-више танком хришћанском превлаком чува многе врло архаичне садржаје.

Скелети сарматских ратника обилно посутиг црвеном бојом (реалгаром)

За нас су од првенственог значаја реликти из сфере државне идеологије, на пример Орбинов податак да je цар Душан сахрањен „уз свете ватре“, који сам по себи није разумљив, али се може повезати ca Масудијевим казивањем да Срби спаљују себе и своје коње када им умре краљ или поглавар, a такође и ca мотивом самоспаљивања присутним у епској традицији о Душановој смрти. Уопште, епика je онај сегмент народне традиције где мислим да се најбоље чува претхришћанско идеолошко наслеђе. Потанко образлагање те тезе изискивало би опширну расправу, те ћу се овде ограничити на најопштија запажања. Србе међу словенским народима одликује поседовање праве епске поезије, оличене пре свега у косовском циклусу. Продубљеним компаративним истраживањем, коме je ca српске стране основу положио Веселин Чајкановић a на индоевропском плану га омогућили резултати Жоржа Димезила и Стига Викандeра, долази се до сазнања да je не само основни мотивски репертоар косовских песама прастар, него и да он заправо оличава идеологију једнога префеудалног ратничког сталежа, ca најближим аналогијама у индоиранској традицији, од Махабхарате до Шахнаме, као и у обичајима и веровањима античких Скита, одраженим како у античкој литсратури, тако и у фоклору данашњих Осета…

Осети на Кавказу негују своју епску поезију

Изворни интегрални текст: Неки славистички аспекти српске етногенезе (Some Slavistic aspects of the Serbian ethnogenesis) Александар Лома (Зборник матице српске за славистику 43, Нови Сад 1993, стр. 105-126)

Поделите:
ДР ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ: ИСТОРИСКИ ПОДАЦИ О СЛОВЕНИМА (СРБИМА)  У БАНАТУ ДО У 15 ВЕК

ДР ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ: ИСТОРИСКИ ПОДАЦИ О СЛОВЕНИМА (СРБИМА) У БАНАТУ ДО У 15 ВЕК

Као прве податке о Словенима у Банату после јужнословенских сеоба на Балканско Полуострво можемо сматрати спомене из 7. и 8. века о Северима или Северанима. За њих је још Шафарик, како сматра и Нидерле, с разлогом мислио, да су могли седети у пределу између река Тамиша и Черне, који је по њима и добио назив северинска жупанија. Ти су Северани по Нидерлову мишљењу можда били део великог словенског племена истог имена, које је прешло преко Дунава у Мезију.

Ободрити и Севери племена у Српском Подунављу

У првим деценијама 9. века спомињу франачки извори »у Дакији на Дунаву«, а у суседству са Бугарима, словенско племе с именом Abodriti. Шафарик је мислио, да су Abodriti седели на реци Бодрогу, притоци доње Тисе, по којој су и добили име, и осим тога у Банату и на ушћу Мораве. Његово су мишљење примили и многи други, па се са њим у главном слаже и Нидерле. И Јиречек очевидно не противречи таковоме тумачењу података из франачких извора (он само не прима довођење Браничевацау везу са Abodriti-ма. По њему је име племена можда словенски гласило Бодрићи. Е. Пико вели, да су »Оботрити или Ботрити« били најпре у Подунављу, па кад су га освојили Бугари, да су многи од њих отишли на север према Чешкој.

Словени и Дунав веза и загонетка која траје

Крајем 8. века, вероватно 796 године, Бугари су заузели Банат и владали су у њему до 895 године. За то су време (863 године) они и њихови поданици примили хришћанство. Мађари су 895 године победили бугарског војводу Глада и отели му земљу од Мориша до Дунава и до Видина, којом је управљао. Али су Гладови потомци и даље управљали том облашћу као васали угарских краљева. Око 1000. године се спомиње Ахтум као бугарски војвода над том покрајином. Он је био православне вере и одржавао везе са Византијом. То није хтео трпети угарски краљ Стефан, те пошље 1030. године против њега војску, која га победи и погуби, а његову земљу заузме и оснује у њој чанадско владичанство, које је имало да ради на ширењу католичанства међу многобошцима и међу православнима. По Швикеровим истраживањима врло је вероватно, да је велики део Бугара од мађарских освајача протеран; највише ако су, вели овде — онде биле заостале поједине бугарске породице, особито у Ковинској (Kubin) жупанији, где су још дуго постојала бугарска насеља. Али се с временом и њима изгубио траг.

Историјска позорница Европе

Као даљи подаци о Словенима у негдашњој јужној Угарској сматрају се спомени мађарских извора о њихову многобројном и храбром учешћу у биткама и у ратовима угарских Краљева 1044, 1052, 1242 и 1260 године.

Међу палатинима угарским 11. и 12. века, за које се мисли да су били словенског, односно српског, порекла, с највише се вероватности може сматрати за Словенина један с именом Радо (1056—1059 год.), у толико пре, што је он, као што и Пико наглашава, подигао православни манастир Св. Димитрија на Сави.

Јован Ердељановић (Панчево, 11. новембар 1874 — Београд, 12.. фебруар 1944) је био велики српски етнолог

Једно место из канона угарског црквеног синода године 1112, којим се регулише однос жењених владика према њиховим женама (њихове жене не смеју становати на владичанским добрима), може се по мишљењу А. Хаџића и Е. Пико-а једино односити на словенске владике, јер само они могаху бити ожењени.

Словенска села у Бачкој беху 1198 године отказала плаћање десетка католичком владици. Та су села без сумње била православне вере. Као што разни писци тврде, у Угарској је задуго (управо све до Лудвига или Лајоша I, 1340—1382 год.) било много верске сношљивости и православна се вера не само трпела, него се била и знатно раширила. По Швикеру ти су православни добивали свештенике из суседних земаља, које нису припадале католичкој цркви, и он мисли, да православни нису имали нигде епископа, него да су се католички епископи старали, да пастви православне цркве исправни свештеници те цркве врше обреде на њихову језику и по њиховим обичајима.

Простор укрштања различитих култура

У једној књижици, која је штампана у Будиму 1798. године, саопштава се предање банатских Срба и братије манастира Месића (код Вршца), да је тај манастир основао око 1225 године калуђер Арсеније Богдановић (пострижник манастира Хиландара), којег је био тамо послао Св. Сава — Зеремски сматра, да је вероватније друго предање, по којем је манастир Месић подигао српски деспот Јован у 15. веку, а као доказе наводи: прво, што је манастир посвећен Св. Јовану по имену деспота Јована, и друго, што је сазидан у облику крста, те по томе спада у најстарије српске грађевине те врсте у Угарској. Налазимо, да ти разлози нису довољно јаки, да оборе наведено старије предање, шта више други разлог више говори у прилог оном првом предању него овом другом.

Задужбине српских владара на тлу Угарске

И манастир Златицу (на југо—истоку од Беле Цркве) је по предању манастирске братије и народа подигао 1225. године Св. Сава, дао му потребна добра и поставио за старешину јеромонаха Јоаникија.

У двема представкама будимског српског танача из 1775 године каже се, да је српски манастир Ковин у пештанској вармеђи сазидан 1289 године и да га »Стефанъ сербскіи кралъ« »обогати, и обнови и монахи постави« и да је »лѣту еште 1320 перви кратъ изображеніемъ укращенъ«. — Према описима тога негдашњег манастира Ковина, сада српске цркве у Ковину и на Чепелском Острву, Пико мисли, да и сам начин, како је та црква (манастир) сазидана, казује, да ће она пре бити из 14. века него из 15.

Ћирило и Методије су проповедали хришћанство у Панонији

У једној се књижици из 1801 године саопштава предање, да је манастир Војловицу (код Панчева) сазидао 1383 године Стеван Лазаревић, познији деспот српски. — И овоме предању неки оспоравају вредност и сматрају за вероватније, да су манастир Војловицу подигли српски калуђери у 16 веку, који су прешли тамо с народом из Србије и из Босне.

Да су се присталице православне, као и других вера биле у Угарској јако намножиле и да су се те вере шта више шириле и на штету католичанства, доказују нам средства, која против њих предузима католичко свештенство, па затим и сами угарски краљеви. Тако је синод у Пожуну издао 1309 године наредбу, којом се забрањује католицима, да се жене од »heretico Patareno, Gazano, Scismatico vel alteri fidei contrario, maxime Ruthenis, Bulgaris, Rasciis, Lithuanis, in errore manentibus…«

Да ли је деспот Србије добио насумице поседе у Угарској?

А краљ Лудвиг (Лајош) I отпочиње право гоњење православних Словена у својој држави. Најпре је почетком 1366 године многобројне општине липовског округа (у североисточном Банату) приморао, да своје »шизматичке попове« напусте и да приме »грчко-унијатске свештенике«. Затим је, исте године, наредио, да се сви православни свештеници у крашовској и у ковинској жупанији затворе и који од њих проповедају учење противно католичкој цркви да се из државе протерају. На њихово је место довео из Далмације католичке свештенике глагољаше, који знају народни језик и врше богослужење на словенском језику али по католичком обреду, те да народ обрате у. Али су, вели Швикер, доцније многи поседници у Банату прешли у православну (неунијатску) веру и под краљевм Жигмундом су имали у Липи и у Темишвару своје.

Дух панонског крсташтва је био нетолерантан према православљу

Први је историски тачно утврђен податак о досељавању Срба са Балканског Полуострва у негдашњу јужну Угарску из године 1404. После тога времена настаје све многобројније придолажење Срба и спреко Саве и Дунава по свима крајевима тадашње јужне Угарске и Хрватске.

Према томе се као старо словенско становништво у Банату и у суседним пределима има сматрати оно, које је седело ту до почетка 15. века и само се историски подаци до тога времена односе на те Словене.

Као што се из напред наведеног види, сразмерно је мали број мање или више поузданих података, које нам дају историски извори о тим Словенима у негдашњој јужној Угарској. Колико нам је до сад познато, ни у једном се од тих извора не казује ништа одређено о народности, односно о народном имену, оних Словена, који су седели у Банату и у суседним подунавским пределима. На основи података, које нам ти извори дају, може се само као поуздано сматрати, да је у тим пределима било Словена, који су се врло жилаво држали своје православне вере и наравно морали имати и своје црквене старешине, па вероватно понегде и своје цркве и манастире.

Сачуване црквене грађевине сведоче о православљу Панонске низије

До сад су исказана врло различна мишљења о народности тих Словена. Ради примера ћемо навести ово неколико главнијих представника. Мишљење Копитарово и Миклошићево, да су најпре у целом појасу од Дравиних извора па до Прута седели Словенци, па да су затим Срби и Хрвати својим доласком тај појас раскинули, већ се одавно показало као погрешно. И разни су други писци били примили и понављали то њихово мишљење. Тако нпр. под утицајем тога њихова мњења и Швикер тврди, да су Мађари затекли у Угарској Словенце и претопили их у себе, али слажући се са Калајем сматра као поуздано, да је у Угарској, особито у њеним јужнијим крајевима, било и Срба и наводи неке од напред поменутих података о учешћу Срба у мађарским ратовима и о Србима као угарским палатинима.

Крштена Србија се простирала између Хрватске и Велике Моравске

Милекер није у овом погледу доследан: најпре је исказао мишљење, да су Мађари затекли у Подунављу »такво словенско племе које је било у додиру и у језичном сродству са данашњим горњемађарским Словацима« и да су оне од тих Словака, који су били у планинама, претопили у себе Румуни, а оне који су били у равници да су асимиловали Срби, који су надирали са југозапада. — А у једној својој новијој књизи Милекер каже: »око овог времена (т. ј. око 1200. године) било је становништво Баната већином словенско (бугарско), као што то показују месна имена, која анонимни нотар Белин (око 1200) набраја (Orsova, Kenes, Horom, Beg)«. Ипак у целој тој својој књизи Милекер говори само о Србима као о јединим Словенима у Банату, а Бугаре више нигде не помиње.

Као што смо напред показали, Л. Нидерле такође мисли, да су се по одласку Срба на Балканско Полуострво били по Банату настанили Словени, сродни с познијим Бугарима.

Угарске крајине или бановине које сигурно нису биле насељене већински етничким Мађарима

Врло је велики број писаца и научника, који мисле, да су Словени, који су се до почетка 15. века помињу у негдашњој јужној Угарској, били Срби. Тако мисле нпр. Чапловић, Барањ, Церниг, L. Böhm,L. Szalay, Пико—Павловић, M. Pesty, Г. Витковић, И. Зеремски, А. Ивић, Ст. Станојевић, Ј. Радоњић и мн. други. — Сви они сматрају Србе у пределима негдашње јужне Угарске до почетка 15. века за преостатак од Срба, који су отишли на Балканско Полуострво, и већина од њих мисли, да је број тих Срба био сразмерно мали а да их је уопште највише било у јужним крајевима данашњег Баната и Бачке и особито много у Срему.

Дакле се на основи непосредних историских података није могло доћи до сагласности у погледу на етничку броју тих Словена, што се помињу у негдашњој јужној Угарској до почетка 15. века. Зато нам за решење тога питања ваља потражити помоћ и у разним другим успоменама и траговима, које су они за собом оставили…

Приредио: Перовград.орг

Поделите:
ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ: БРИТАНИЈА ЈЕ „ПАТЕНТИРАЛА“ НАРКО-МАФИЈУ, КОНЦЕНТРАЦИОНЕ ЛОГОРЕ И ГЕНОЦИДЕ

ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ: БРИТАНИЈА ЈЕ „ПАТЕНТИРАЛА“ НАРКО-МАФИЈУ, КОНЦЕНТРАЦИОНЕ ЛОГОРЕ И ГЕНОЦИДЕ

Када се говори о Великој Британији и њеним становницима, већина човечанства наведе енглески парламентаризам, као и великог Шекспира. Но, нација „просвећених морепловаца“ није то што се мисли.

Прво, Британија је, а не Немачка, отаџбина нацизма, идеје власти расе, тачније изабране „нордијске расе“ која треба да влада целим светом.

Освалд Мозли и његове присталице у Великој Британији

Творци нацизма су Енглези: Томас Карлајл (прародитељ), Хјустон Чемберлен (англоамерички писац и филозоф), Џејмс Хант (написао 1862. године рад у којем је црнцима „доделио“ улогу прелазног облика између мајмуна и човека), Френсис Галтон (рођак Чарлса Дарина и оснивач еугенике – „науке“ о људској селекцији ради одгајања идеалне расе), Карл Пирсон (биолог и оснивач биометрије – расистичког смера социјал-дарвинизма), чија је позната изјава „Право на живот још не значи право свакога да продужи свој род.“

Хјустон Чемберлен, Томас Карлајл, Френсис Галтон

„Одушевљавам се енглеским народом. У колонизацији, они су учинили немогуће“, похвалио их је у једном говору Адолф Хитлер. Јасно је зашто их је фирер хвалио, све је идеје преузео од Британаца.

Војвода од Винзора и војвоткиња од Велса са Хитлером

Подсетимо се да је управо у Великој Британији створен 1932. године Савез фашиста којим је руководио барон Освалд Мозли. Вођа британских фашиста је ухапшен тек 1940. године и у затвору је провео само три године. Умро је 1980, никада прогоњен због своје прошлости.

Енглези као управитељи својих многобројних колонија

Друго, концентрациони логори су британски изум, а не нациста или бољшевика (Троцки), како се то данас представља. Истина, има малих дилема да ли су били Американци током Грађанског рата (1861-1865) или Британци током Англобурског рата (1899-1902), но већина историчара сматра да су предњачили Британци. Американци су у концентрационе логоре слали војне заробљенике, а Енглези војно становништво – чак целе породице.

Циљ стварања концентрационих логора, према званичним изјавама британске владе, било је „осигурање безбедности мирног становништва бурских република“.

Британски конц-логор у Кенији

Мушкарце су Енглези слали у логоре на територији Индије, Цејлона и других британских колонија. Укупно у свим британским концлогорима било је смештено 200.000 људи, што је била половина становништва бурских република. У њима је умрло до глади и болести 26.000 људи, а током само једне године, 1901, у концлогорима Енглеза од глади и болести је умрло 17.000 људи, од којих 14.300 деце.

Логори као специјалност

Треће, Енглези су светски прваци у геноциду, јер су практично истребили Индијанце на територији данашњих Сједињених Америчких Држава. Да подсетимо да су током насељавања данашње САД, Енглези убили око 15 милиона Индијанаца.

Симпатични Црвени мундири у акцији

Геноцид су починили и током три колонизације Аустралије. Колонизација тог континента је почела 1788 године, а аутохтоног становништва је било милион људи у око 500 племена. Током насељавања Аустралије, Енглези су убили између 90 и 95 одсто Абориџина, док су на Тасманији староседеоци истребљени. Убиства староседелаца су сматрана условом просперитета Енглеза.

Четврто, Енглези су познати и као „вешачи деце“, на начин који леди крв у жилама. Лондон је током 16. века носио надимак Град обешени. Током царовања Хенрија Осмог (1509-1547) кажњено је само за скитњу 72.000 људи. Децу бескућнике масовно су вешали чак и у наредним вековима. Тек 1908. године Британија је усвојила закон по коме се на смртну казну не могу осудити млађи од 16 година.

Енглези у акцији широм светског шара

Пето, Британци су први створили нарко-мафију. У том контексту важна је још једна страница британске историје која је у стручној јавности позната као Опијумски рат. Међутим, правилније би било то назвати мафијашким системом, чији је главни извор била трговина наркотицима, због чега су скоро цео један народ претворили у наркомане. Радило се у то време (19. век) о 300-милионском кинеском народу.

Чак 13 одсто дохотка Индије током британске владавине долазило је од продаје опијума у Кини. Истовремено, опијум је убијао Кинезе. Само у периоду од 1791 до 1794 године, број лиценцираних опијумских пушионица порастао је са 87 на 663. Истовремено је Британија преко опијума извлачила огроман новац из Кине, што је све представљало класичну нарко-мафијашку шему.

Опијумски ратови са Кином

Ова ситуација је довела до два разорна „опијумска“ рата, као и до потпуне окупације Кине од стране Британије. Када се то догодило, Британија је почела да узгаја мак у Кини, на милионима хектара, док се број корисника повећао на десетине милиона.

Крај власти нарко-мафије у Кини дело је комуниста, који су једноставно све нарко-трговце стрељали, а плантаже мака спалили.

Преузето са сајтова: Печат, Васељенска, Србин.инфо

Поделите:
ВЕЛИКОСРПСКА ХЕГЕМОНИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ И ЧИЊЕНИЦЕ ИЗ ПЕРА МИСЛАВА ХОРВАТА

ВЕЛИКОСРПСКА ХЕГЕМОНИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ И ЧИЊЕНИЦЕ ИЗ ПЕРА МИСЛАВА ХОРВАТА

Аутор овог чланка је енигматични човек који се потписан у текстовима као Мислав Хорват из разлога своје личне безбедности. Истражујући поријекло своје породице открио је да је његова прапостојбина Македонија (Стара Србија), сматра да су му се преци преко Косова доселили у Црну Гору након турске инвазије а потом као Ускоци доспели преко Херцеговине и Лику. Један дио њих је тек у 18. вијеку прешао на католичку веру и од 20. вијека су постали Хрвати. Након овог сазнања овај аутор је почео да истражује чињенице у вези са политиком србофобије коју од стварања Југославије и пре тога баштине Хрвати а коју су прихватили и Муслимани.

У Србији се често чују мишљања међу обичним народом: “Нећемо ми гинути у новим ратовима, нећемо на Хрвата, на Муслимане… за све су криви политичари, они нас хушкају на рат, немојте дати да вас заведу…”

Мени је јасно зашто просјечан Србин тако размишља, али просјечном Србину није јасно да Хрвати и Муслимани тако не размишљају. И није му јасно зашто не размишљају тако. Разлог је врло једноставан, однос Хрвата и Муслимана према Србима се заснива на три темеља, три лажи:

1. Великосрпска политика

2. Великосрпска хегемонија

3. Великосрпска агресија

Великосрпска политика

“Великосрпска политика” је лаж коју је 19. вијеку измислила Аустро-Уграска. Како није имала колоније по свијету, Аустро-Угарска је једино могла колонизирати Балкан. На путу Бечких колонијалних амбиција стајала је мала краљевина Србија. Срби су били једини народ који се сам ослободио од Турака. Румуњима су помогли Руси, Грцима Енглези, а Срби су потпуно самостално изборили своју слободу. Но, већина Срба тада је живјела изван те ослобођене српске државе, углавном на просторима под турском окупацијом.

Како је Турско царство бивало све слабије, било је само питање времена када ће се сви Срби ујединити у једну државу од Босне и Херцеговине до сјеверне Албаније (тада још не постоји албанска нација, само разна племена која ни не причају исти језик) и Македоније (Старе Србије). Србија није имала ни најмање претензије да у своју државу укључи и Крајину и Далмацију које су тада насељене готово искључиво Србима, али је зато Аустро-Угарска хтјела и Босну и Херцеговину и Србију, Црну Гору, Македонију. Сваки покушај Срба да се обране од великогерманске експанзионистичке политике Беча, Аустрија је прогласила “великосрпском политиком”.

Кад је у другој половини 19. и почетком 20. вијека почело велико католичење Срба и превођење у Хрвате, сваки Србин који би се томе одупирао био би проглашен “великосрбином”. А чак и када би Србија била у границама тзв. Велике Србије, од Македоније до Карловца, то опет не би била велика Србија јер је етнички простор Срба у средњем вијеку био далеко већи. Душанова Србија излазила је на 3 мора, према генетичким истраживањима, а и језично, сјеверна Албанија, дио Румуњске и Бугарске је и данас насељен Србима.

Румињи су до 19. вијека причали славенски, дио Бугарске који се наслања на Србију и данас говори дијалектом ближем српском језику него бугарском, сјеверна Албанија је пуна српских топонима који на албанском не значе ништа. Према томе, за Беч и Ватикан, сваки покушај Срба да се обране од њихових колонијалистичких аспирација био је проглашаван великосрпском политиком.

Великосрпска хегемонија

„Великосрпска хегемонија“ је лаж коју су измислили комунисти. Након што је побједничка српска војска ослободила Словенију, Хрватску, Далмацију, Славонију, Крајину, Босну и Херцеговину и Војводину и створила Југославију, гдје је Хрватима и Словенцима дала пуну равноправност, настала је друга лаж, она о великосрпској хегемонији. Комунистичка партија је по директивни коминтерне (централно тјело свих комунистичких партија свијета) оптуживала Србе да владају Југославијом. Комунисти су као највећег противника свог доласка на власт видјели Србе, народ са слободарском и државотворном традицијом који није трпио тоталитарне режиме.

Колико је њихова оптужба о великосрпској хегемонији била сулуда види се из сљедећих података: Загреб је имао највећи индустријски, популацијски и економски раст у краљевини Југославији и у својој историји за те 23 године „великосрпске хегемоније“ од 1918. до 1941.. У Хрватској је само до 1932. подигнуто 27 посто од свих укупних индустријских постојења у Југославији, а у Србији само 14 посто. Од укупно инвестираног капитала Хрватска је добила 37 посто, а Србија 17 %. Хрватска је просјечно плаћала по становнику 713 динара, док је југославенски просјек био 777. Порез на земљиште у Србији је био двоструко већи него у Хрватској (5.56:10.53) Иако су Хрватска, Словенија и Босна судјеловале у нападу на Србију у 1. свјетском рату, Карљевина Југославија је њемачку ратну одштету равномјерно подјелила на све дјелове Југославије.

Хрвати су чинили 23 посто становника Краљевине Југославије, а свугдје су били заступљени изнад просјека. Од свих судија, Хрвати су чинили 28%, односно касационих судија 40%, судија управних судова 34% и државних савјетника 24 %. У читавом низу виших државних служби, Хрвати су судјеловали са 29,74 посто. Учешће Хрвата међу учитеља народних, основних и виших школа било је 26,1 посто, учитеља грађанских школа 41,4 посто, учитеља гимназија 27,1 посто и учитеља учитељских школа 28,1 посто. Иако је на Београдском универзитету студирало 3 хиљаде студената више, Краљевина Југославија је Загребачком универзитету давала 96% више средстава.

Године 1918. кад је ушао у краљевину Југославију Загреб је био провинцијски градић од нити 80 000 становника. 1941. Загреб је имао преко 300 000 становника. Краљ Александар изградио је пола Загреба, отворио Загребачку филхармонију, творницу електричних инсталација, золошки врт, тржнице Долац, хотел Еспланаду, хотел Дубровник, пругу Загреб – Сплит, радио станицу, телефонску централу, католичко сјемениште, градско купалиште, далековод до Карловца, огроман стамбени блок највећи у повијести Хрватске (цијели центар Загреба), нове пруге, први небодер у Загребу и Хрватској, комплекс школа у Крижанићевој, творницу електричних жаруља, километре транвајске пруге и ради нову ремизу, нови стамбени комплекси на Трешњевки и Трњу који су до тада били села, жељезнички мост преко Саве, Ребро…

Према томе, сваки покушај Срба да одрже функционалну Југославију, слободну и независну, био је од комуниста, а касније и фашиста проглашаван „великосрпском“ хегемонијом. Повијест је показала да су Словенци, Хрвати, Муслимани, Македонци (и остале полуизмишљене нације) свој залатан период и економски и културолошки и социолошки имали само у Југославији. Као што је Европа док је сурађивала са Русијом економски јачала и напредовала, а од када је увела санкције пропада, тако су и јужнославенски народи боље живјели у заједничкој држави са Србијом. Али Америка Европу плаши Русијом, а јужнославенске народе Србијом.

Великосрпска агресија

Трећа антисрпска лаж је она о „великосрпској агресији“ као разлогу за распад Југославије. По тој лажи коју су измислили Туђман и његови западњачки налогодавци, за рат нису криви Хрвати коју су растурали Југославију, него Срби који су били против растурања Југославије. За рат није крив Туђман који је избацио Србе из устава, који је извршио етничко чишћење Срба из хрватских градова и агресију на Крајину, него Срби који су се бранили. Није крив Туђман који се борио за уништење Југославије него Милошевић који је био за то да се у уређење Југославије не мјења. Срби нигдје нису прешли прагове својих кућа, а криви су за агресију.

Срби који су у Книну чинили 96 посто становника, извршили су агресију на тај исти Книн, ваљда су сами себе окупирали. Док су Срби пјевали о братству и јединству, Католичка црква је организирала оргомне проусташке митинге још од седамдесетих година које комунистичке власти нису забрањивале. 1971. почеле су масовне демонстрације у Хрватској, тзв. Маспок у којем се Србима из Хрватске пријетило прогоном. Гдје је био Милошевић 1971.? На изборима 1990. хрватски народ је гласао за Туђмана и ХДЗ који су у свом програму имали излазак из Југославије, а Срби у Хрватској су гласали за СДП који је у свом програму имао останак у Југославији. Према томе, сваки покушај Срба да бране своја вјековна огњишта у Хрватској и Босни проглашен је „великосрпском агресијом“.

Хрвати и Муслимани тврде да Срби већ више од 100 година проводе великосрпску политику, хегемонију и агресију. Зато је данас у Хрватској 4 посто Срба, а 1910. их је било 25 посто (само православних, без католика који су се изјаснили као Срби). Зато је данас у Босни 30 посто Срба, а 1895. их је било 98 посто (од тога православних 43 посто). Докле год те 3 лажи буду темељ односа Хрвата и Муслимана према Србима, западним центрима моћи неће бити тешко да их покрену у нове ратове против Срба. Ове 3 лажи су идеолошки оквир за све ратове на Балкану посљедњих 100 година. И за све нове ратове које ће доћи. Срби, јесмо ли тога свијесни?

Од истог аутора објављено на порталу Петровград.орг:

МИСЛАВ ХОРВАТ: ИСТИНА О ХРВАТСКОЈ ИСТОРИЈИ

Извор: Србин.инфо

Поделите:
МУЧЕНИЧКА КОНЧИНА МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА  1945. КАО ПАРАДИГМА АКТУЕЛНИХ ДЕШАВАЊА

МУЧЕНИЧКА КОНЧИНА МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА 1945. КАО ПАРАДИГМА АКТУЕЛНИХ ДЕШАВАЊА

Где је корен проблема са спорним законом који је актуелан ових дана у Црној Гори? Судбина митрополита Јоаникија је права парадигма и корен онога што се данас дешава у тој земљи. Победа идеологије комунизма у Црној Гори 1945. је темељ раздора који данас и даље онемогућава искрено, без идеолошких предрасуда, сагледавање онога што се са СПЦ у Црној Гори дешавало и још увек се на жалост дешава.  Јоаникије је нови Свештени Мученик Цркве Божије и то је небоземна чињеница. Он је по учењу Цркве био распет од стране окупатора пре него што су га комунисти распели. Његову жртву прокомунистичка историографија у региону тумачи као колаборацију. По њиховом тумачењу историје он је праведно кажњен, за Цркву он је мученик, који је страдао без суђења од стране идеологије која је према Цркви била и остала крајње непријатељска.

Корен проблема у односу власти у Црној Гори према Цркви

Чињенице о страдању митрополита Јоаникија

У вријеме најезде партизана и совјетске армије и одлуке да се српске националне снаге из Црне Горе повуку према Словенији, митрополит Јоаникије је донио одлуку да са свештенством Митрополије привремено напусти Цетиње. Митрополит није желео да у Цетињу сачека партизане и њихове страшне одмазде за које је знао како изгледају.

Поворка на чијем се челу налазио митрополит Јоаникије подсећала је на нову сеобу Срба. У њој је, поред шездесетак свештеника, било између пет и шест хиљада црногорских четника и велики број стараца, жена и дјеце. Овај збјег је путовао у непознато не слутећи да ће његово путовање силом бити прекинуто (према једним сведочанствима, овај збег је ухваћен код Зиданог Моста, а према другим, у Аустрији. Претпостављамо да је збјег ухваћен код Зиданог Моста у Словенији).

Бајо Станишић, Пирцио Бироли и митрополит Јоаникије

Ухваћени су од стране Прве југословенске армије којом је командовао Брозов генерал Пеко Дапчевић (иначе, син ђакона Јована Дапчевића), а своје животе су окончали у најтежим мукама оставивши кости у масовним гробницама, које ни до данас нису обележене.

У тој групи су се налазили посланици и министри Велике црногорске скупштине која је 1918. године изгласала уједињење Црне Горе и Србије. Сви су побијени без суда и суђења на тим нашим новим мученичким просторима.

Да ли је свештенство СПЦ могло сво да крене стопама Владе Зечевића

С обзиром да су се у поменутој групи налазили митрополит Јоаникије и свештеник др Лука Вукмановић, рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, партизани су их пребацили у Србију. Дошавши у Србију са окованим митрополитом Јоаникијем и оцем Луком Вукмановићем, партизани су, према неким послијератним свједочењима, обавијестили Темпа о заробљавању митрополита Јоаникија и његовог рођеног брата. Питали су га шта да чине са њима. Светозар Вукмановић Темпо је том политком мирно и без трунке савести и братске љубави одговорио: „Исто што и са осталима!“

Сведочанство Темпа о страдању рођеног брата као парадигма трагедије

У својој књизи „Револуција која тече“ (Други том, Београд, 1971. године) Темпо је записао: „Са својом мајком нијесам хтио да разговарам о Луки. Она се није усуђивала да га помене преда мном. Само је једном покушала да каже како није био са окупаторима, али ја сам је грубо прекинуо и рекао да га више не помиње у мом присуству ако жели да будемо заједно. Није га више помињала“…

Светозар Вукмановић Темпо са друговима против брата

У емиграцији се писало о убиству митрополита у земљи је то била табу тема

У емигрантској литератури је писано о страдању митрополита Јоаникија. Један загранични Србин овако описује страдање митрополита Јоаникија:

Ослободиоц од нацизма и(ли) џелат идеолошких противника Пеко Дапчевић

„Митрополит Јоаникије је убијен половином јуна 1945. године у Аранђеловцу.

Сви комунистички крвници су продефиловали поред митрополита и сваки је на свој начин искаљивао свој злочиначки партизански нагон према окованом митрополиту: неко у шамарању, неко у чупању браде, неко у пљувању, а мајор (Василије) Чиле Ковачевић му је донео путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и тражио је да митрополита „причести“ том крвљу.

Злочиначким убиством митрополита Јоаникија су командовали тадашњи пуковник ОЗНА-е Владимир Роловић (потоњи југословенски амбасадор, који је од усташа убијен у Шведској) и Брозов генерал Пеко Дапчевић“.

Сведочанства угледних Срба у календару „Црква“ 1991.

Неколико угледних Срба је на страницама црквене штампе неколико деценија касније сведочило о страдању митрополита Јоаникија тако да је остао спомен на страдање овог великог Архијереја Србске Цркве.

Професор Светозар Душанић је у календару „Црква“ за 1991. годину објавио своје свједочанство о страдању митрополита Јоаникија. је тада записао:

Кости мученика страдалих од идеолошког безумља

„Чим су србски свештеници и њихове породице пребачени 41. године у Србију из усташког логора у Цапрагу, они су стигли у Аранђеловац. Ту им је митрополит Јосиф донео (у пратњи ђакона Боже Трипковића) новчану помоћ у износу од 4.000 динара (две месечне плате). После тога млађи свештеници су били распоређени по парохијама као капелани, а старији и они који су имали ближе сроднике у Србији, разишли су се по местима која су им одговарала.

Мој отац, Стева Душанић, свештеник из села Прибинића под Борја Планином, у Босни, пошто је био у поодмаклим годинама, одбио је да иде на парохију, па је остао у Аранђеловцу у току целог рата, јер су му двојица синова нашли запослење, као мануелни радници, у аранђеловачком руднику. Он је и још неколицина старијих свештеника, који су остали у Аранђеловцу, добили су станове у аранђеловачким празним вилама. Моме оцу додељен је стан у вили „Малер“, која се тако звала по њеном бившем власнику Јеврејину Малеру.

Када су партизани ушли у Аранђеловац (мислим да је то било 17. или 18. септембра 1944. године) они су у вили „Малер“ сместили једно одељење ОЗНА-е. У собе на мансарди те виле они су повремено доводили групе од тридесет до четрдесет, углавном млађих људи, које су ноћу ликвидирали у потоку под планином Букуљом. Убијање су вршили тупим предметима или револверским мецима у потиљак. За те затворенике говорили су да су усташе, што је била обична лаж, јер не може се веровати да би се доводили затвореници из Хрватске да би их побили у потоку под аранђеловачком Букуљом. После ликвидације једне групе, стизао би нови контигент несретника.

Једног празничног дана, била је недеља, кад се мој отац враћао са богослужења из старе цркве под Букуљом, затекао је у дворишту виле „Малер“ групу затвореника који су били „изведени на ваздух“. Из те групе моме оцу приступио је један старији човјек са белом шиљастом брадом, у грађанском оделу и рекао да је он Јоаникије, митрополит црногорско-приморски. Између осталог, испричао је моме оцу да је при крају рата кренуо са народом из Црне Горе на Запад, из страха од комунистичке освете.

Када су стигли у Аустрију, совјетска војска је била пред Бечом, избеглицама из Црне Горе је пресекла одступницу, све их заробила и предала Титовим партизанима. После тога, митрополита Јоаникија су одвели у Загреб, ту му одузели све личне ствари, панагију и владичански орнат. Том приликом митрополит је рекао мом оцу да га Ђилас гони.(…)

Ђидо је према својима био суров а Стари према својима благ

Чим сам сазнао од оца, којег сам повремено обилазио, да је у истој кући затворен митрополит Јоаникије, ја сам то пренео митрополиту Јосифу. Том приликом митрополит Јосиф ми је рекао да је слична обавештења добио и од једне жене која је видела митрополита Јоаникија како седи на теретним коњским колима, када су га спроводили из Земуна за Београд. Митрополит Јосиф је после ових обавештења о митрополиту Јоаникију интервенисао код Александра Ранковића, али му је Ранковић одговорио да он ништа не зна.

Митрополит Јосиф је митрополиту Јоаникију по мени послао једно мало камалхард-ћебе. Ја сам то ћебе предао оцу, а он га је дотурио митрополиту, посредништвом двојице партизана у том одељењу ОЗНА-е. Они су били заробљени као четници и потом уврштени у тај одред ОЗНА-е. Један је био наставник, родом из Ниша, а други Босанац, младић, берберин. По њима је мој отац свакодневно слао митрополиту козије млеко, јер због болова у стомаку није могао да једе затворску храну.

Осим ћебета, ја сам у два маха од митрополита Јосифа добио новац да га однесем митрополиту Јоаникију. Оба пута по 2.000 динара. Од тог новца једном приликом митрополит Јоаникије даде хиљаду динара да му се купи воће. То сазнају старешине ОЗНА-е и поставише му питање: одакле му новац? Он им одговори да је добио од свештеника Душанића. На саслушању мој отац потврди, и на томе се сврши та истрага, али митрополита Јоаникија после пребаце са мансарде виле „Малер“ у подрум виле „Савић“, власништво бившег београдског трговца.

Из подрума виле „Савић“ једне ноћи митрополит Јоаникије спроведен је у поток под Букуљом и тамо убијен. Кад су га водили, на улици се затекла једна жена и о томе је причала. Датум митрополитове смрти није ми познат, мада претпостављам да о томе неко у Аранђеловцу зна.“

Стари је био отац Црногорске нације

Друго свједочанство о митрополитовом страдању налазимо у документу-допису који је Штаб Прве Југословенске Армије, Команда позадине, 21. јуна 1945. године упутио Црногорској митрополији на Цетињу, а који се налази у архиву Митрополије на Цетињу.

У документу (кога у факсимилу објављујемо на крају овога поглавља, а који је заведен под „Српски православни манастир цетињски број 42 од 30. јуна – 1945. године у Цетињу) каже се:

„Шаљемо вам Панагију И Крст, који су пронађени код разбојника бившег митрополита Јоаникија. Смрт фашизму, слобода народу!“.

Банатски весник и сведочанства објављена  у њему

У „Банатском веснику“, органу Епархије банатске (бр. 1/1990. године, Вршац) објављено је писмо Марије Мартиновић-Липовац из Цетиња митрополиту скопском Јосифу, које преносимо у цјелости:

Блажо Јовановић у борби за посебност Црногорске нације

„Ваше Високопреосвештенство!

Као што Вам је познато, мој отац Јоаникије, митрополит Црногорско-приморски напустио је Цетиње још у новембру 1944. године. Од тог времена па све до данас не могу ништа позитивно да сазнамо њему, а још мање да са њим ступим у везу, те да му нешто пошаљем. Разне верзије су се проносиле, али једино је било тачно то, да је он ухапшен од Народних власти, да се је неко вријеме налазио у Београду и најзад у Аранђеловцу. Сазнала сам и то, да сте Ви интервенисали код надлежних, да му се побољша положај, на чему Вам се најтоплије захваљујем.

Како за даљу његову судбину не могу да сазнам, то узимам слободу да вас замолим, да бисте извољели заинтересовати се шта је са њим, гдје се налази и да ли постоји могућност да добијем везу са њим, те да ме, путем Вама потчињених, обавијестите, да не бих више патила и живјела у неизвјесности.

Сматрам да Вас са овом мојом молбом нећу довести у незгодан положај тим прије, што мој отац без претјеривања није баш онакав каквим су га вјероватно и Вама претставили. Сав његов гријех састоји се у неколико говора, као и у неколико његових састанака, било са Италијанским било са Њемачким функционерима, које не би требало схватити као акт издаје, већ треба ући у суштину ствари, те сазнати што је он хтио са тиме, као и резултат тих састанака.

То би углавном био његов издајнички рад, а колико је добро стајао код окупатора најбољи је доказ то, што ни мени, као његовој јединици, није могао помоћи, те издејствовати да ме не отпуштају из службе, протјерују и хапсе. Но, није ми циљ да Вас увјеравам о недужности мог несрећног оца, већ оно у ком смислу сам и написала ово писмо. У нади да ћу од Вашег Високопреосвештенства бити обавијештена, у колико Вам то буде могуће, поштује Вас љубећи свету десницу.“

Митрополит Амфилохије и свештенство СПЦ у литијама

Ни Марија Мартиновић-Липовац (1914-1990), ћерка митрополита Јоаникија, није имала мира од комуниста. Иначе, била је удата за угледног господина и интелектуалца Моша Мартиновића из Цетиња. Марију су у прољеће 1945. године, у поодмаклој трудноћи ухапсили и затворили у злогласни цетињски затвор гдје су је тукли и мучили.

Помен убијеном митрополиту патријарха Гаврила

У истом броју „Банатског весника“ објављен је и сљедећи документ:

„На питање бококоторског намјесника о нестанку Митрополита Јоаникија у име Синода Црквеном суду на Цетињу, крајем 1946. године, Митрополит скопски Јосиф, одговара сљедеће:

Патријарх СПЦ Гаврило, Срби из Црне Горе

„У вези акта тога Суда бр. 1554 од 21/8.12.1946. а на питање Архијерејског намјесника бококоторског извјештавате се да је Њ. Св. патријарх Српски Г. Гаврило изјавио, да је сазнавши за нестанак Митрополита Јоаникија из Аранђеловца, гдје се налазио у затвору а под предпоставком и у увјерењу да је убијен заиста му одржао помен. Никакви други детаљи о судбини Митрополита Јоаникија нису познати ни Њ. Светости ни Св. Арх. Синоду“.

Светигора о страдању Светог Јоаникија

У васкршњем броју „Светигоре“ из 1992. године прота Бранко Марковић, једини живи свештеник кога је митрополит Јоаникије рукоположио, свједочио је о митрополиту Јоаникију. Он је, између осталог, записао следеће:

Краљ Никола у ког се куну Монтенегрини и његова обележја

„… Негдје 1951. или 1952. године ја сам заједно са оцем Милом Пламенцем, тада парохом петровачким, пошао у манастир Прасквицу гдје смо били гости оца Бориса Кажанегре, чини ми се последњег из оне велике плејаде великих црногорских калуђера, добрих духовника и бољих јунака. Ту смо нашли једног младића, којега сам ја знао још док сам био ђак богословије, који је радио у Митрополији, гдје је обављао дужност, не знам да ли црквењака, или послужитеља код Митрополита а чијег се имена сада не сјећам. Тај младић је пошао са Митрополитом када је он напустио Цетиње. Он нам је тада испричао врло тужну причу о хапшењу Митрополита. По тој његовој причи, а причао је врло увјерљиво, он је заједно са групом свештеника ухваћен код Зиданог Моста, спроведен у Загреб и приведен код Пека Дапчевића, чији се штаб налазио у Загребу. Тај младић је пратио Митрополита и присуствовао разговору. Пеко је упитао Митрополита: „Јеси ли ти Јоаникије Липовац?“ На то му је он одговорио да је он Јоаникије митрополит црногорско приморски. На то је Пеко грубо, повишеним тоном узвратио да он нема право да се тако представља јер су на тој столици увек сједели велики и заслужни људи, а не издајници какав је он био. На такву Пекову изјаву Митрополит је узвратио да он, Пеко, нема права да тако са њиме поступа јер је он успјео да из италијанског логора у Албанији ослободи његову мајку, и да је био предузео све да и његовог оца Јована Дапчевића (мислим да је Јован Дапчевић био по чину ђакон) ослободи из логора, али га је претекла смрт. На ту владичину причу Пеко је рекао да је и то доказ његове службе окупатору. Тај младић је тада још испричао како је Пеко наредио да владици скину инсигније и да је владика замолио да се крст врати проти Илији Поповићу, пароху и архијерејском намјеснику цетињском јер је тај крст био својина проте Илије. Тачно је да је тај крст преко Команде подручја враћен. (Тачност овога навода могла би се провјерити код породице покојног проте).

Када сам 1958. године премјештен са парохије барске на парохију орашачку код Аранђеловца сазнао сам од мога намјесника, сада пок. Љуба Радивојевића да је митрополит Јоаникије, заједно са посљедним предсједником владе црногорске, чијега се имена не сјећам сада, доведен у Аранђеловац и затворен у вили која се налази у непосредној близини цркве буковичке. Причао ми је о. Љуба да му је један стари свештеник који је као избјеглица живјео у Аранђеловцу свако јутро доносио козјег млијека. Ту је несрећни митрополит Јоаникије у Букуљи убијен. Прота Љуба ми је још причао да су неке дрвосјече наишле на његов гроб који је само овлаш био затрпан, па су планинске бујице његове кости разријеле.“

Пасија гробља у целом српству као сведок братоубилаштва

Извор: Митрополија црногорско-приморска СПЦ

Поделите:
ДР ДРАГО ЊЕГОВАН: ЗАПИСНИЦИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ОДБОРА У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ

ДР ДРАГО ЊЕГОВАН: ЗАПИСНИЦИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ОДБОРА У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ

Стогодишњица присаједињења војвођанских области Србији (1918-2018) обележена је достојно значају историјских збивања на подручју Срема, Баната, Бачке и Барање новембарских дана 1918. године. Последњи пут то је учињено 1938. године.

После Другог светског рата тема присаједињења је била скрајнута, све до 90-их година XX века и распада југословенске државе, проглашене 1. децембра 1918. Промене идеолошко-политичког гледишта на новембарске дане 1918, како у Краљевини Југославији, тако и у социјалистичкој Југославији, а посебно у Аутономној покрајини Војводини, утицали су и на историографију, и на њене приоритете у истраживању прошлости.

Поводом обележавања 75. годишњице присаједињења, Музеј Војводине и Филозофски факултет – Одсек за историју у Новом Саду, објавили су зборник радова под насловом Присаједињење Војводине Србији 1918, Нови Сад 1993. Касније је обновљен споменик краљу Петру у Зрењанину. Тема присаједињења војвођанских области Србији 1918. поново је постала актуелна. Милан Ђуканов из Историјског архива Зрењанин својом књигом Први Српски народни одбор утро је пут будућим истраживачима збивања у средњем Банату поводом 1918. Када је Банат у питању, једино је Богумил Храбак својим Записницима Темишварског народног већа још средином 50-их година XX века утро пут архивистима. Ипак, све до 90-их година архивска грађа је чекала да је неко проучи и објави, како у Архиву Војводине, тако и у Рукописном одељењу Матице српске и регионалним архивима на подручју Војводине. Приближавањем стогодишњице присаједињења, то се знатно променило.

Музеј Војводине је 2017. основао Збирку присаједињење, из које је 2018. настао Музеј присаједињења 1918, са одговарајућим каталогом његове Сталне поставке. Такође, покренута је едиција Присаједињење 1918, у којој је до ове публикације објављено 8 књига докумената (укључујући два међуратна издања – Споменица из 1929. и Споменица из 1938), студија и мемоарских штива значајних личности из периода Првог светског рата.

У деветој књизи едиције Присаједињење 1918, објављују се записници Српског народног одбора у Великом Бечкереку ( Петровграду, данашњем Зрењанину), у заједничком издању Историјског архива Зрењанин и Музеја Војводине. Приређивачи издања су Зоран Вељановић, архивски саветник и кустос-историчар из Музеја Војводине и Ванда Војводић Мицова, архивски саветник из Историјског архива Зрењанин. Финансијска средства за издавање ове књиге обезбедило је Министарство културе и информисања Републике Србије.

Књига се састоји од Предговора, студије Зорана Вељановића под насловом „Српски народни одбор у Великом Бечкереку 1918“ (стр. 9-42), Историјске белешке о фонду (стр. 43-51) истог аутора и Напомене читаоцима, Маје Гојковић (стр. 52-53).

Први део књиге садржи веран препис девет сачуваних записника са седница Српског народног одбора у Великом Бечкереку, од 2/15. новембра до 26. новембра/9. децембра 1918. године, од којих су два записници ужег органа СНО – његовог Извршног одбора. Будући да је Српски народни одбор у Великом Бечкереку формиран 31. октобра 1918, очигледно је да недостају записници првих седница овог тела, које је као прво иступило на јавну политичку сцену на подручју Војводине крајем Првог светског рата. Из других извора знамо да је рад СНО у Великом Бечкереку почео последњег дана октобра 1918. и да су вођени записници са његових седница. Зашто их нема у одговарајућем фонду, то за сада не знамо.

Други део књиге садржи 27 аката разних подручних и регионалних органа тадашњих власти (цивилних и војних, српских, мађарских и немачких),који су се разним поводима обраћали Српском народном одбору у Великом Бечкереку или лично његовом председнику др Славку Жупанском, чешће у личном него у службеном својству. Сви ови акти упућују на закључак колико је у то време био значајан Српски народни одбор у Великом Бечкереку.

Приређивачи су у Додатку приложили факсимиле одређених докумената и документарних фотографија. Објављивање ове књиге треба да подстакне и друге установе да публикују документарну грађу из својих фондова која се односи на 1918. годину, јер без докумената и њиховог критичког вредновања, нема праве историографије, нити веродостојне историје.

(Предговор, издању девете књиге едиције Присаједињење 1918.)

Поделите: