НЕДЕЉКО КУЉИЋ: ХРВАТСКА ВОЈВОДИНА И ХРВАТСКА БОСНА

НЕДЕЉКО КУЉИЋ: ХРВАТСКА ВОЈВОДИНА И ХРВАТСКА БОСНА

Зачета у германско-католичким радионицама као део стратегије ширења римске вере, хрватска политика је историјски коначно уобличена када су Хрвати стекли могућност за релативно независну политику од Пеште и Беча, и није се мењала више од стотину година. То је политика која, по феудалном принципу, не признаје Србе као политички народ, која је и данас разлог због којег Хрвати претендују на српски етнички простор, политика која је била узрок злочина геноцида и потоњег етничког чишћења.

Слово Недељка Куљића о делу академика Василија Крестића

Грађански рат у Југославији и његови трагични исходи потврдили су многе резултате вишедеценијских историографских истраживања Василија Крестића. Изузетан јавни одјек и бројне реакције на резултате научног рада професора Крестића били су у значајној мери условљени интересима повезаним с предметом његовог истраживачког интересовања. Кроз југословенство и српско-хрватскe односe преламала су се најважнија питања наше савремене историје. Зато су се у њиховом проучавању увек сучељавали принципи високе политичке заинтересованости и научне објективности, идеолошко-политички захтеви времена и императиви научног метода. У дугом периоду ово сучељавање остваривало се на штету науке. Стога је и жестина реакција на резултате његовог рада била сразмерна степену одступања научне истине од политичких мистификација на којима је почивала друга Југославија. Чињеница да је у научно-политичкој публицистици ове државе, у другој половини XX века, неколико студија изазвало посебну пажњу јавности – после „Нове класе“ М. Ђиласа (средином педесетих), „Страначки монизам или плурализам“ К. Чавошког и В. Коштунице, „Савезници и југословенска ратна драма“ В. Ђуретића и радови о друштвено-историјским узроцима геноцида над Србима у Хрватској В. Крестића – то потврђује на свој начин. Хистерија поводом Меморандума САНУ већ је била део огољене пропаганде у климаксу кризе пред рат и разбијање државе.

Мишљење хрватских етнолога између два рата о етнолошким границама Хрвата

Ни данас, ма колико се то чинило нелогичним, однос према поменутим питањима није лишен утицаја вансазнајних чинилаца. Насупрот бројним историјским чињеницама (јавним исказима водећих актера, њиховим програмским списима, документима, уставним забранама заједништва облика Југославије, поновљеним злочинима са истим циљевима и идеолошким предзнаком) одговорност за неуспех државе јужнословенских народа поново се релативизује клишетираним симетријама и налозима политике. Национално се у Србији поново представља „као аутоматско сужавање свести и политика уперена против другог“, а југословенство негује „на претпоставкама, емоцијама и лепим жељама које немају никакво реално упориште“. (В. Крестић)

У једном делу српске интелигенције оно се схвата као потврда доктринарне доследности и отклона од посвемашњих националних страсти. У другом, бројнијем, прихватање пропагандних фалсификата је резултат прагматизма или израз провинцијалног духа.

Нагодба Цветковић – Мачек у Краљевини Југославији 1939

Бројност представника другог приступа је у изразитој несразмери с нивоом на којем  образлажу своје ставове. Она је само делом последица реалног положаја хуманистичке интелигенције чији егзистенцијални интереси, друштвена промоција и приступ јавности зависе од прихватања епохалног духа и доминантних вредности. Ово становиште данас у Србији најбучније проносе и оличавају НВО послуга, разне врсте спонзорисаних независних интелектуално-политичких котерија езотеричних назива, естрадни полусвет престонице и њихова провинцијална карикатура – војвођанско европејство.

Физичко и духовно сатирање

За разлику од оних који стварност и сазнање доводе у сагласност са својим интересима, научни приступ Василија Крестића сједињује ангажованост и етичку одговорност. Ангажованост, која је изван идеолошке искључивости и политизованог виђења света, повезује критички дух и искуство, познавање историјских извора и живота. То је становиште које чува лични и научни интегритет аутора, у којем нема уступака времену и околностима.

Анте Старчевић и Влатко Мачек, континуитет националистичке политике

Спис „Хрватске претензије на Војводину и Босну и Херцеговину од 1848. године до данас“ је наставак дугогодишњих опсежних истраживања српско-хрватских односа. Запажања и чињенице које се износе у овоме раду не мењају, већ конкретизују раније закључке о магистралним правцима хрватске државне и националне политике. Она убедљиво показују зашто историјска сазнања нису само сведочанство о прошлости, него и део стварности и начин да се реалистично и утемељено размишља о будућности.

Од времена почетака самосталног политичког живота Босне у средњем веку, било је и периода, писао је В. Ћоровић, када је свест о ужим покрајинским интересима босанских владара и њихове властеле доприносила уверењу „да је Босни намењена хисторијска мисија да створи једну трајнију српско-хрватску заједницу“. Понет искреном приврженошћу држави СХС, Ћоровић је 1925. писао: „Направити од Босне средиште око којег ће се образовати српско-хрватска држава, била је више него срећна мисао… Зато нам је Тврткова државна мисао извршена нашом данашњом државном творевином, милија од Душанове“. Ово су речи историчара који је добро знао да су у Босни „верске разлике биле и остале темељ класних, политичких, па и националних“ подела и морао знати да су на другој страни говорили: „…слогу какову неки Срби хоће с вами углавити, такову може постићи сваки вол са својим месаром… Такове слоге напросто не требамо, јер бисмо престали бити оно што јесмо и хоћемо да будемо – Хрвати“. („Херватство“, 2. мај 1904)

Бановина Хрватска и својатање Муслимана у Босни

Време је донело знане догађаје који су одлучили о судбини јужнословенске државе. За хронику времена зла је количина пропагандних лажи и манипулација која их је пратила. Следећи своје професионално чуло, В. Крестић је записао бројне чињенице и податке који разобличавају њихову октроисану слику и тумачења.

Много је упоришта у историјским догађајима и архивској грађи, сматра В. Крестић, која показују да српски политичари и интелектуалци крајем XIX и почетком XX века нису довољно познавали прошлост и историјске тежње народа с којим су стварали заједничку државу. Главна препрека њеној будућности била је идеја хрватског државног и историјског права или ексклузивна великохрватска политика. И онда када су је Штросмајер и Рачки номиновали као југословенство, била је прилагођена истој замисли и подређена истом циљу. Зачета у германско-католичким радионицама као део стратегије ширења римске вере, она је историјски коначно уобличена када су Хрвати стекли могућност за релативно независну политику од Пеште и Беча, и није се мењала више од стотину година. Повремена одступања су представљала само њено уподобљавање конкретним околностима. То је политика која, по феудалном принципу, не признаје Србе као политички народ, која је и данас разлог због којег Хрвати претендују на српски етнички простор, политика која је била узрок злочина геноцида и потоњег етничког чишћења. Због особитог геополитичког положаја (без стратешке дубине) Хрватске, она је била и остала разлог њених трајних претензија на БиХ. Зато је антисрпско савезништво с муслиманима само питање тактике, сматра Крестић, а постојаност стратешких интереса разлог због којег тек предстоји муслиманско-хрватски сукоб.

Немачка етнологија између два рата и национално питање у Југославији

„Турска је сатирала народ физички, Аустрија духовно“, писао је В. Ћоровић. За турског вакта пљачкало се „од везира, до ситних покрајинских дефтердара“. Аустроугарска окупација донела је безобзирну и организовану државну експлоатацију. Уносећи у Босну вековима неговану препреденост, она је систематски подстицала сурењивости између народа који су у њој живели. Као некада исламисти, после окупације привилегован положај су добили католици. Као и окупациона власт и главни повереници папске курије – језуити, наступали су верски нетолерантно и национално искључиво, „више силом, него разлогом“.

Европеизација БХ Муслимана

Хрвати су следили традицију аустроугарске политике, били њен део и неретко у њој предњачили, пише В. Крестић. Снујући своје империјалне амбиције, са свешћу да су Срби главна препрека у њиховом остварењу, од Револуције 1848. све што је српско проглашавали су великосрпским. Из истог разлога, у адреси Сабора из 1878-1881, поздравили су окупацију БиХ и изразили наду да ће се тиме стећи услови за њено прикључење Тројединој краљевини, унутар дуалистичког уређења Хабзбуршке монархије. Хрватски публицисти, историчари, писци, политичари и „академичка младеж“ неговали су разноврсне представе о територији коју би, сагласно хрватском државном и историјском праву, требало запоседнути. Босна и Херцеговина су увек биле у тим плановима. У једној од верзија из 1869, према правашу Еугену Кватернику, то би морао бити простор „од салцбургтиролских Алпах до Косова и Албаније“. То је био разлог због којег је руски научник Александар Хилфердинг упозорио да се ради о посезању за туђим територијама које ће сродне словенске народе неминовно водити сукобима.Европеизација БХ Муслимана.

Политика Загреба према Србима на Балкану

Василије Крестић наводи много података који указују да заговорници ових идеја нису били само праваши и франковци. На свој начин заступала их је и већина хрватских политичара XX века, од С. Радића, В. Мачека и А. Павелића, до С. Крајачића, Ф. Туђмана и С. Месића – образлажући их историјским, етничким, географским, економским, политичким, па и разлозима расне природе. Неке од тих замисли данас звуче гротескно, чак инфантилно. Поједине сулудо (због чега је, можда, Зилхад Кључанин 1994. написао да су „ Хрвати народ са фалинком, коме се у 50 година хисторије дешавају два фашизма“). Многе се могу схватити као неукусна компензација досадашње историјске маргиналности. Све заједно, међутим, потврђују фанатичну преданост ирационалном циљу – етничкој чистоћи државе и проширењу њене територије. Биле су то идеје XIX века, али и залагања из 1918, 1939, 1941, 1945 и деведесетих година, за чије остварење се није презало ни од употребе најгорих средстава. Оправдавајући рат, Туђман је 1993. тврдио да он:„…у становитом смислу у разграничавњу између народа ствара чак и неке повољне околности за опстанак појединих народа у будућности“. Зато „Демографско питање у Хрватској, БиХ и Истри треба решавати помоћу војске, говорио је 1995, јер се у тим крајевима само тако може учврстити хрватство“. И 1998. на отварању ратне школе у Загребу, на питање да ли је била могућа независна Хрватска без грађанског рата, поглавник одговара: „Наравно… али не би остварила свој циљ – коначно решење српског питања…Решили смо српско питање и Срба више неће бити 12 одсто и шест одсто Југословена, колико их је било. А три одсто, колико ће их бити, неће више угрожавати хрватску државу.“  Коначно, ни на геноцид, по њему, не би требало гледати другачије, јер, како је записао у свом главном „теоријско-систематском“ делу „…током историје је увек било геноцида кад се већем народу нађе на путу мањи“. У Хрватској данас готово да више и нема Срба. Њихов број саображен је историјским циљевима нове европске државе у чије су темеље уписани злочин и лажи. И повјесничари (на челу с поглавником) су томе дали свој „знанствени“ допринос. Као и меморијал у Јасеновцу. Тиме, међутим, није нарушен идеолошки континуитет на којем  је она настала.

Рехабилитација НДХ и Домовински рат у Хрватској

Штавише, апологији „Домовинског рата“ и етничког чишћења отворено се додаје рехабилитација фашистичке НДХ. В. Крестић педантно бележи новије примере величања ове монструозне творевине. Док је успостављање БиХ у Другом светском рату називао „повјесним апсурдом“ и „враћањем једне колонијалне творбе настале од XV до XVIII столећа“, Туђман је НДХ сматрао „изразом тисућуљетних повјесних тежњи хрватског народа“ и спознаје тих тежњи од стране „међународних чимбеника“. П. Вучић је (1995) писао да је НДХ „трајан сведок високог државотворног покрета… истински баштиник хрватског повјесног државотворног идеала и мисли“. Јануара 1997. „Ферал трибјун“ је објавио да је са предикаонице Рањеног Исуса, усред Загреба, проповедник Вјекослав Ласић тражио да Хрватска буде „љепша, боља, већа и сретнија“ и да тој Хрватској средиште буде Бања Лука – како је то желео поглавник А. Павелић. Без Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, сматра В. Крестић, Хрвати ће се са више снаге и поуздања окренути остварењу дугорочних историјских циљева. А слободне и уједињене Хрватске нема, тврдио је Стјепан Радић, без Босне и Херцеговине. С таквим циљевима Туђман је ушао у рат и рушење Југославије.

Република Српска Крајина !991-1995 и распад СФРЈ

Идеолошком континуитету у савременој Хрватској не доприносе само историјски фалсификати. У истом правцу садејствују и медијска дресура, државна политика дискриминације и инфериорни изливи мржње и домољубља фанатизованог пучанства, који творе амбијент испод прага друштвене и политичке пристојности. У уобичајеним околностима, све ово би (попут ранијих „повјесних“ образложења) изазивало подсмех или презир. Уз наша потоња историјска искуства, то је упозорење да од нове европске клијентске државе не би требало очекивати ништа ново. Са својим покровитељима („међународним чимбеницима“) она ће и у будућности представљати опасност по окружење и средство за остварење туђих интереса. Туђманова изјава из септембра 1995. да Хрватској припада мисија европеизације БХ муслимана и Месићева претња војном интервенцијом у БиХ 2010. само потврђују планове дугог трајања.

Провинцијске велможе

Претензије на Војводину произлазе из истих стратешких настојања. У тежњи да остваре територијално проширење Хрвати су се позивали на историјско право или национални принцип. Док су се, у првом случају, позивали на сопствене историјске конструкције и фантазмагорије, у другом нису презали ни од грубих фалсификата. „Принципијелни“ став према аутономији Војводине у Аустро-Угарској Ј. Ј. Штросмајера рецимо, зависио је од историјских околности и процене могуће користи за Хрватску. У време револуције 1848. претензије су биле усмерена на Срем и ослоњене на начело „државног и историјског права“, јер су у њему Срби били већина. Када су говорили о присаједињењу читаве Војводине, Троједници, ослањали су се на начело националности, рачунајући на савезништво с Мађарима, Немцима и Румунима, једнако као што су у БиХ рачунали с „Хрватима исламске вероисповести“. Када је крајем 1860. постало јасно да ће под притиском мађарских захтева Беч укинути Војводину, бискуп је мисао о аутономији Војводине прогласио незрелом и неизводљивом.

Како је Барања додељена Хрватској?

С. Радић је с карактеристичном србофобијом 1905. писао да: „Сријем има остати хрватски или постати угарски“, али да никако не може бити српски. С жељом да интернационализује хрватско питање, он је 1922. једном лондонском листу изјавио да су у областима Бачке, Барање и Баната које „неразумно и нелогично називају Војводином… Срби према Хрватима у посве незнатној мањини“. Његов наследник В. Мачек је наставио великохрватску политику с мегаломанским територијалним претензијама и предлозима прекрајања унутрашњих граница у Југославији. Најпосле, само неколико дана после споразума Цветковић-Мачек из 1939, Хрватски национални покрет (иза којег је стајала ХСС) посебном окружницом обавестио је да је главни циљ Хрватске да сруши Југославију. Уз помоћ Хитлера и Мусолинија Хрватској је 1941. припао читав Срем, а хрватски комунисти у НОП-у су од краја 1942. настојали да га у таквом статусу и задрже. После Другог светског рата ове идеје су привремено притајиле, да би доласком Ф. Туђмана оствариле нову практичну потврду. Континуитет старог државноправног идеала је очуван. Један од његових проминентнијих баштиника, председник ХОП-а (покрета који је 1929. основао А. Павелић) Вјекослав Матијевић је 1993. изјавио да Хрвати морају „бити чврсти и непопустљиви у вези са питањем наших граница и заједничким снагама зауставити пријелаз Срба преко Дрине. Јасно, ту укључујем Сријем, Банат, Бачку, Санџак и Боку“.

Југославије више нема. Срби су поново савременици своје историје. Као што их више нема у Хрватској, нема их ни на Космету. На зиду Високих Дечана пише „Ово је својина УЧК“.

Остали су у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Војводини. Сагласно процесима дугог трајања у Босни су већ проглашени агресорима и починиоцима геноцида. У Подгорици је Стјепан Месић проглашен за почасног грађанина, а одметнуте провинцијске велможе у Војводини, потказујући сопствену државу и народ, тврде да је Војводина „унутрашња колонија Србије… њен плен“. И наилазе на разумевање у европској Хрватској. Хрвати су, пише В. Крестић, стајали иза свих аутономашких покрета у Војводини да би ослабили јединство и умањили моћ Србије.

Моша Пијаде и КПЈ деле Срем

Остала је и историјска истина – као реметилачки фактор. И она је једна од препрека на путу остварења идеје „велике Хрватске“. Само на тај начин се може схватити однос према делу Василија Крестића. Да ли је потребно још аргумената у прилог разумевању интереса који повезују све оне који се на њега обрушавају?

Стварни творац независне Хрватске државе Јосип Броз

Зато је данас лeковито, макар и закаснело, сагледати повезаност нашег реалног и историјског живота и суочити уврежене или наметнуте стереотипе са овим сведочанствима истине. За наук политичарима и опомену потомству. Због истине о свету у којем су живели и нестајали многи српски нараштаји. Свету у којем живот никад није био одређен природним поретком ствари и односа међу људима и народима, већ интересима; у којем су и данас, како би то својим поетским идиомом рекао М. Бећковић – пашчад пуштена, а камење везано.

Поводом књиге Василија Крестића „Хрватске претензије на Војводину и БиХ од 1848. године до данас“, Зрењанин 2012.

Извор: Печат, Јадовно

Поделите:
ДР ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ – О ЕТНИЧКОЈ ПРИПАДНОСТИ СЛОВЕНА ИЛИ СРБА У МАКЕДОНИЈИ

ДР ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ – О ЕТНИЧКОЈ ПРИПАДНОСТИ СЛОВЕНА ИЛИ СРБА У МАКЕДОНИЈИ

Чувени српски етнолог др Јован Ердељановић, је у свом полемичком спису са „ауторитетом“ у етнолошкој науци Густавом Вајгандом под називом „Македонски Срби“ 1925. године, када је то неоспорно била Јужна Стара Србија, доказивао је српску припадност данашњих (Северних) Македонаца. Често је објашњавајући самоназив овог централног етноса на Балкану писао „Словени Македоније“ и „македонски Словени“, а тек као синоним додавао да је други назив који ближе одређује тај етнос „Срби“, зато што није желео бескрајну препирку и спор око голог имена. Обзиром да се није слагао са протезањем географског појма Македонија у Повардарју до Шаре и Скопске Црне Горе, појам „Македонија“ је строго писао под наводницима.

Јован Ердељановић (Панчево, 11. новембар 1874 — Београд, 12. фебруар 1944)

 „Свакоме ко је иоле посвећен у досадашња истраживања о народном говору „македонских“ Словена, добро је познато, да не само да нема таквог дијалекта, него да се у „Македонији“ говори неколико сасвим различитих словенских дијалеката…“ Ердељановић наводи мишљење лингвистичких ауторитета свога времена који побијају тврдње Вајганда о томе како је Бугарски језик са свим својим потоњим специфичностима настао већ у 13. веку. Структурални балканизми у њему су очигледна последица утицаја језика староседелаца Балканског полуострва а подједнако су заступљени како у бугарском тако и у југоисточним српским дијалектима. Бугарски и српски језик водe порекло од истог прасловенског језика и међу њима тим језицима постоје неосетни прелази на Балкану а не оштре границе. Савремена лингвистичка наука стоји на становишту да је македонски посебан језик, који има највише сличности са бугарским, па затим српским, али се у извесним особинама и разликује од оба језика, тако да испуњава услове да буде сматран посебним језиком.

Проблем Македоније између Бугарске и Србије

Овакав његов научни став био је последица увек присутне бојазни домаћих ауторитета пред извиканом а фаворизованом западноевроском научном елитом, какаву је оличавао Вајганд. То је у следећем кораку пружило изврсне погодности за победу комунистичког програма о стварању несрпске македонске нације и несрпске македонске православне цркве – у току Другог светског рата и после њега.

Др. Густав Вајганд (Weigand, 1860-1930.)

Темељ за такву политику није могао бити нађен у усменој књижевности посебно епици у Македонији јер је она, била, претежно, посвећена Србима, Краљевима, царевима и јунацима. Она је говорила о српској земљи и српској државотворној матици – Старој Србији (Македонији). Још мање је темељ могао бити пронађен у верским и другим обичајима у Македонији и видећемо, да се они, ни у чему, не разликују од оних у другим српским крајевима. Антрополошка и краниолошка мерења која су напредовала у том времену су била још слабији темељ јер су и она тада као и нај новија генетска испитивања увек показивала апсолутно јединство тзв.“словенског“ становништва Македоније са Србима на Балкану. Занимљиво је да су комунисти прибегли и конкретном уништењу антропо-географске научне дисциплине, како би што лакше наметнули своју квазинаучну друштвену утопију.

После Првог Светског рата појављују се етнички Македонци

Ердељановић запажа да Вајганд наспупа као обичан великобугарски пропагандиста који у списак литературе не  уврштава ни неутралне а камо ли српске ауторитете по питању етнографије овог простора. Он историјске изворе, чињенице и хронологију владавине Бугара на Балкану кривотвори. Срби јесу владали Македонијом између 111 и 130 година али прави турански Бугари су владали целом Македонијом само 108 година а под влашком династијом  Асеновцима тај континуитет је неупоредиво скромнији око 23 године.

Протобугари су били степски народ монголоидног изгледа

„Вајганд тврди као сасвим поуздано , да је време владе царева Симеона и Самуила период у којој је „Македонија“потпуно побугарена и то вели тако, да се у њој бугарско национално осећање боље одржало него у самој Бугарској“. Ово је тврдња без доказа, каже Ердељановић, јер како освајачи као апсолутна мањина могу за тако кратко време да наметну име већини „Словена у Македонији“. Где су антрополошки докази, где су монголоидни елементи, којих има у правој Бугарској поред Доњег Дунава, пита се Ердељановић. Најновија генетска испитивања данас такоође не налазе неки значајан удео изворно турко-татарских гена међу савременим Бугарима а камо ли међу „Словенима у Македонији“.

Данашњи Бугари, Македонци и Срби су генетски идентични народи

Кад изузмемо југоисточне делове данашње Македоније и делове у Пиринејској Македонији, у осталим крајевима Македоније (Старе Србије), становништво негује најкарактеристичнији верски обичај – Крсну славу. А тај верски обичај је непознат код осталих Словена, па и оних који су у суседству Срба: Хрвати и Бугари. Непознат је и осталим хришћанским народима у Европи, Азији и Африци. Свака српска породица има свог свеца, којег слави. То је најцењенија свечаност код Срба. За оне који славе Крсну славу се каже – да су Срби. То поштовање домаћег свеца се одржало и у српским породицама које су исламизиране, или покатоличене, а касније и расрбљене – те убеђене да припадају хрватској или бошњачкој нацији. Исламизирани и покатоличени Срби и данас, кријући, подсећају се на своју Крсну славу.

Један топографски приказ настанка песама српске епике

Истраживања су показала, да су Срби или Словени у паганству имали породичне, родовске и племенске патроне, божанства Дива, Сварога, Весну, Перуна, Мокош, Триглава, Дажбога… и да су их славили – слично слављењу својих светаца данас. То слављење претхришћанских божанстава, хероизираних предака и сила природе у српским породицама се одржало, ту и тамо све до 13. столећа после Христа, у време архиепископа Светог Саве. Све су прилике, да је Свети Саво успео, да спроведе темељну христијанизацију да српски верници прихвате за Крсну славу хришћанског свеца – уместо претхришћанског бога.

Култура је оно што спаја све народе

Др Јован Ердељановић је установио да Срби у Македонији имају још два обичаја, који су Бугарима непознати. Они су везани за Крсну славу – један од њих је Преслава и Сеоска слава. Први се слави као додатак Крсној слави породице и обележава се током лета – с мање обреда и мање гостију. Друга је посвећена свецу целог села и тада слављеницима долазе становници других села и најближег града. Ове славе се и данас упражњавају у свим српским крајевима и оне су се одржавале и у време комунистичке власти. Македонци, као и остали Срби, имају бадњак на Бадњу Вече. Тад се ставља дрво на ватру, а уз то је обавезан и садржајан обред. Код бугарских породица овај обред се не упражњава.

Мишљење Јована Цвијића о етнографији Старе Србије и Македоније

Оно што најупечатљивије указује, да су Македонци Срби је њихово сећање на средњевековну и протословенску прошлост. Македонско сећање на прошлост и  Средњи век им је везан само за српску државу, српске краљеве, цареве, племиће и српске јунаке. Нема у народној поезији и у народним предањима ни речи о бугарској држави, бугарским царевима, племићима и јунацима. Македонци нису певали само о средњевековним Србима у Македонији Краљевићу Марку, Дејановићима, него и о јунацима који су живели у другим крајевима – од Будима до Јадранског мора, о Боланом Дојчину Солуну, Сењанину Иви и Косовском боју. Др Јован Ердељановић нас упознаје, да су српске песме у Македонији скупљали и бугарски књижевници и да су у свим тим песмама само српски садржаји. Од тих бугарских књижевника, наводи: браћу Миладинов, П. Михајлова и П. Драганова.

Мишљење бугарских научника о етнографији Македоније

Овакво везање Срба у Македонији за сопствену историју и културу је било пресудно за одбацивање бугарске пропаганде крајем 19. и почетком 20. столећа. Мада су Западноевропљани и Турска наметали Македонцима бугарске школе, у томе нису успели. Македонски Срби су их се одрицали, кад им се указивала и најмања прилика – да отворе своје (српске) школе. Др Јован Ердељановић пише, да бугарско национално име није постојало неколико столећа – по бугарском слому од стране Грка на Балкану. Бугари су заправо Хуни који су били Словенима и Србима странци, угњетачи који су покорили словенска или српска подручја у данашњој Бугарској. Македонијом су владали само у 9. и 10. – кад су против Крштене Србије ратовали Франци, Бугари и Византинци. Срби су победили Грке и ослободили Македонију 1282 године и подизали своје задужбине и дворове. Није било никакве „колонизације“ сеоских средина већ је дошло до настањивања по урбаним срединама мањег броја властеле, војника, трговаца, занатлија и рудара.

Српски цар Стефан Душан Силни и његово царство

Ердељановић наводи да се у самој Бугарској:.. „тек у 13. веку речи – Бугари и бугарски употребљавају у етничком смислу, а дотле су имале само политичко значење, тј. обележавале су само поданике бугарске државе“. Није код „Македонаца“ могла да остане у предањима никаква успомена на бугарску државу, бугарски језик и бугарску културу из раног Средњег века јер је то за њих била једна страна творевина.

Византијске теме на Балкану, међу њима и Бугарска

Једино је могло да се деси то да бугарска владавина у српским земљама у Македонији, у 9. и 10. столећу, услови навику код грчких писаца, историчара и државника, да „Словене“ зову Бугарима – у смислу те државне припадности из ова два историјска столећа. Та одредница о Словенима у Македонији као Бугарима ће се задржати столећима и под Турцима који су је наследили од Грка.

Српске цркве и манастири у Повардарју

Грци су, с обзиром да су господарили у Источном Римском Царству (Византији) и да су чинили главнину племства, почели да зову све словенске сељаке земљораднике и сточаре бугарима, што је социјално статусни појам. То име су каснији турски чинвници преносили и на српске сељаке ратаре и сточаре у Македонији. А како се огромна већина у Средњем веку бавила овим гранама привређивања, бугарско име је прекрило скоро све српске становнике.

Јужне и источне границе Пећке патријаршије

„…пошто су Словени, који живе у суседству са Грцима, били вековима готово само прости сељаци, добио је од Грка назив „Бугари“ и социјално значење, те означава у опште простог човека, сељака и чифчију.“

Грци називаjу „Булгарима“ чак и чифчије Влахе (Цинцаре) који су себе по социјалном положају почели да деле на „Влахе ћајаларе (сточаре) и „Влахе бугаре“ (чифчије). Тај социјални назив за Србе (Словене) и Влахе су потом преузели и Турци у Средњем веку и распрострли га по Балканском полуострву и онде где Бугарске државе никада није било, каже Ердељановић.

И Цинцари су по Грцима били Бугари ако су били у статусу чифчија

Македонски Словени су увек себе само називали или Славинима, Словенима (према грчком називу за земљу из које су дошли на Дунаву – Склавинија) или Срби као успомена на српско име и порекло у постојбини. Ослободивши Македонију и успоставивши опет поредак из постојбине Рашани, Срби феудалци су Словене из Македоније одмах прозвали Срби не видећи некакву разлику у односу на Грке, Влахе и Арбанасе. Бугарима их свакако нису звали, закључује Ердељановић.

Петровград.орг

Поделите:
ДР СЛАВЕНКО ТЕРЗИЋ: АУСТРОУГАРСКИ МИТ О „ВЕЛИКОЈ СРБИЈИ“

ДР СЛАВЕНКО ТЕРЗИЋ: АУСТРОУГАРСКИ МИТ О „ВЕЛИКОЈ СРБИЈИ“

Аустроугарска дипломатија и средњоевропски клерикалци имали су пресудну улогу у настанку и ширењу мита о „Великој Србији“ у европском и изваневропском јавном мишљењу (нарочито после Берлинског конгреса 1878). Политичко, културно и цивилизацијско дискредитовање Срба пред Европом требало је не само да спречи стварање српске националне државе у етничким границама и прикрије аустоугарско запоседање српских територија, него и да пружи оправдање за све па чак и најбруталније мере према Србима у будућности. Што је двадесети век више одмицао мит је јачао и ширио се да би крајем века попримио готово чудовишне размере: фантом „Велике Србије“ гутао је и „рушио“ све око себе, „угрожавајући“ чак и националну безбедност данашњег господара света САД.

Мит о Великој Србији на Берлинском конгресу

Од избијања Српске револуције у Шумадији па до нестанка Хабзбуршке монархије, у Бечу се непрестално тражила прилика „да се дело принца Еугена заврши“ како је то на почетку Кримског рата (Европе и Турске против Русије) рекао гроф Боул-Шауенштајн, наследник Шварценберга у вођењу аустријске спољне политике. Између надвојводе Карла с почетка 19. века, или надвојводе Јохана, или генерала Радецког, или Андрашија и Калаја, или Ерентала и Конрада фон Хецендорфа није било битније разлике у управљању планова о освајању Балкана: требало је запосести Босну и Херцеговину, Србију и Стару Србију, Албанију и западни део Македоније… Постојала је општа сагласност да се „мора свом снагом настојати да се спречи настанак једног од Аустрије независног културног и државног живота у јужном дунавском подручју“.

Шаљиве мапе са карикатурама збивања на Балкану популарне у Европи 19.в

Што се више стезала омча око врата Србије и српског националног покрета, све више се појачавала пропаганда о „Великој Србији“ и „великосрпској опасности“. Национална политика и верска стратегија аустроугарског окупационог режима у Босни и Херцеговини на челу са управником Бењамином Калајем (1882-1903) остала је трајни узор и инспирација свим противницима српског покрета до данашњих дана, сваки вид испољавања свести о сопственом културном и духовном идентитету и нарочито свест о припадности једној националној и културној целини означен је као „великосрпство“ и „великосрпска завера“. Један од идеолога Калајевог режима, Хуго Кучера, је (1895) био изричит: „српски дух по својој суштини и аспирацијама није ништа друго него гајење великосрпске идеје на основу државног и националног уједињења свих Срба“…

Русофобија Европљана је стара бољка, има ли лека?

Потребно је скренути пажњу на једну страну овога питања, која се често превиђа, а она је суштинска. Реч је о идеолошким основама мита о „Великој Србији“, којима се прикривају сопствена агресивност и религиозна и културна нетолеранција према вредностима другог ништа мање значајног пола европске културе који је увек био отворен за идеје западноевропске културе. Свет идеја средњеевропског клерикализма лежи у темељима активности не само Римске курије и њених представника какав је, на пример, био Јосип Шатадлер, него и војних и дипломатских планова високих државних канцеларија Аустро-Угарске. Тако долазимо до вековима таложених предрасуда, заснованих пре свега на верској нетрпељивости према источном хришћанству, односно Византији и византијском наслеђу. У великом цивилизацијском наслеђу, благодарећи коме су вредности античке Грчке у великој мери допрле до јужне и западне Европе – и постале основа за европску ренесансу и хуманизам – крије се наводно, опасност по Европу и европску цивилизацију. Сопствена агресивна политика према Југоисточној Европи правда се псеудонаучним објашњењем мисије у име европске цивилизације: каткад у име супротстављања продору Русије према Европи, а најчешће као брана продору „Бизанта“ и „бизантског“ духа. Српско питање и српске тежње смештају се искључиво у тај контекст из чега, онданије тешко извући закључак – да представљају „опасност“ за тековине западне цивилизације.

Мирољубиво ширење вредности Западне цивилизације

 У нашој средини се потцењује дубина и снага свих пропагандних стереотипа и клишеа, који у великој мери опредељују однос прма Србима и њиховој култури доброг дела политичких и интелектуалних елита у Средњој Европи, а у новије време и у другим срединама, укључујући и САД. Указујемо на неколико карактеристичних примера у последњих 150 година који сведоче о континуитету те идеологије настале у крилу Средње Европе. Немачки, заправо баварски историчар и философ Јакоб Фалмерајер (1790-1861), веома утицајан у немачкој средини, знатно је допринео укорењивању таквих схватања. У студији Политика истока објављеној крајем 1842. године, у наставцима, у Општим новинама у Аугсбургу он слика цело византијско наслеђе у врло негативном светлу, пише о „бездушној пустоши православне вере“, о Русији као верној наследници византијског духа… Тај дух брине само о стварању материјалне снаге и владању над целим светом(?!). Без обзира на турско освајање наслеђе Византије је још увек живо, не само у Русији, него и у самом Цариграду, под чисто спољним формама Османског царства. То наслеђе живи и развија се, и не обазире се ма сва настојања Запада, не скреће са свога пута. И ако немачки дух не може да продре на Исток и преобрази то наслеђе треба се спремати за коначан обрачун са наследницима Византије. Једини излаз је у победоносном продору немачког и шире, европског духа на Исток.

Баварски историчар и философ Јакоб Фалмерајер (1790-1861)

Још шире и дубље ове идеје је разрадио Бењамин Калај, окупациони управник Босне и Херцеговине (1882-1903) и један од водећих ако не и водећи идеолог српске и балканске политике Аустро-Угарске у студијама Источне тежње Русије (1878)и Угарска на граници Истока и Запада. У првој студији Калај истиче да се Руске тежње према Балкану и Цариграду могу објаснити само „голом жудњом за влашћу“. Њене освајачке тежње диктиране су искључиво интересима „источног православља“, које је покретачка снага руског друштва и државе, и у колико би били остварени руски планови на Истоку, био би доведен у питање опстанак не само суседних држава већ би дошла у опасност и западноевропска цивилизација. У студији Угарска на граници Истока и Запада Калај детаљно образлаже тезу о непомирљивој супротности два социјално, политички и културно потпуно различита правца која означава као „дух Истока“ и , „дух Запада“. У зрачењу духа Истока утемељеног на Византији су народи Русије и Балканског полуострва ( на линији од Балтичког мора, преко источних обронака Карпата, до источне обале Јадрана). „Та се цјелина губи коначно – каже Калај 1883.године – очајна и сломљена у борби са духом Запада који силовито продире у напредак. Супротно стоји „дух Запада“ који се развио из духа Рима у којем су створени правна држава, лична слобода и политички народ. Граница између Западног и Источног Римског царства, после толико догађаја и сеоба, још и данас чини „границу између Истока и Запада“. Они народи који не знају да се спријатеље са „духом Запада“, „они до душе могу још неко вријеме опстајати као народносне оазе, али не могу рачунати на незвисан и енергичан опстанак“. Звучи савремено и препознатљиво!

Бењамин Калај, окупациони управник Босне и Херцеговине (1882-1903)

Калаева теоријска гледања и његова више од две деценије дуга политичка активност  у Босни, Херцеговини и на простору целе Југоисточне Европе оставили су дубоког трага у политичком мишљењу средње и Јужне Европе. Та матрица траје непрекидно до наших дана. Мит о „великосрпству“ укоренио се на овим идеолошким темељима, с тим што је после 1918. године улогу Беча преузео Загреб. Није било битније разлике у гледањима десних и левих снага…

Загреб као нови центар србофобије након слома Беча

Аустријска и уопште средњоевропска балканска политичка баштина, у првом реду национална политика у овоме региону, са свим методима и средствима, изродила је националне политике неколико различитих политичких идеологија у бившој Југославији- од фашизма и нацизма, преко различитих сецесионистичких покрета у југословенској држави, до националне политике југословенских комуниста између два светска рата и у послератној Титовој Југославији. Борба против „Велике Србије“, „великосрпства“, „великосрпског хегемонизма“ и „унитаризма“била је најчешће, параван за организован рад на изградњи основних чинилаца државне снаге и идеолошко оправдање за онемогућавање политичке, социјалне, привредне и културне интеграције југословенског друштва. Елементи националне политике југословенских комуниста које су уобличавали хрватски и словеначки лидери, у главном су познати, а данас су јасно видљиве трагичне и поразне последице те политике. Ту је било свега, само није било истинског интернационализма…

Како Србија под Властимировићима 7-10. века може бити „Велика“ кад је то очигледно била тек у 14. веку под Немањићима?

Ова идеолошка линија се врло јасно може пратити и до наших дана. Занемарујући овом приликом многа дела настала уочи Другог светског рата и после рата, указујемо само на чињеницу да је пажљивим спољним и унутрашњим припремама разбијања Југославије током друге половине 20. века оживљена сва аустроугарска идеолошка реторика, обогаћена са неким новим елементима. Од обимне књиге објављене у Загребу Извори великосрпске агресије, преко дела Пола Гарда Живот и смрт Југославије (на француском), америчког лекара Филипа Коена Тајни рат Србије (на енглеском), дела Ноела Малкома о Босни и Косову и Метохији, Волфганга Петрича и многих других, провлачи се свуда стара аустроугарска мисао Србима и њиховим циљевима…

Да ли Југославија има икакве везе са „великосрпством“?

Преузето из рада др Славенка Терзића: Аустроугарски мит о „Великој Србији“ и његова модерна употреба, Велика Србија – истине, заблуде, злоупоtребе. – Београд : Српска књижевна задруга, 2003, 315-328.

Поделите:
АКАДЕМИК АЛЕКСАНДАР ЛОМА: ЕТИМОЛОГИЈА ИМЕНА СРБИ

АКАДЕМИК АЛЕКСАНДАР ЛОМА: ЕТИМОЛОГИЈА ИМЕНА СРБИ

Предмет овог давно написаног лингвистичког рада је порекло старосрпског назива за припаднике друштвеног слоја себри у којем српски академик Лома види етимологију етнонима Срби. Највећа загонетка и даље остаје помен етнонима Сербои око 150. године н.е. у географском спису Kлаудија Птолемеја, који га смешта у степски појас северно од Kавказа, између Азовског мора и Kаспијског језера. На том простору тада нису живели Словени, него иранска племена, Сармати и Алани, то је упориште за теорију да су првобитни Срби били сарматско-алански огранак који се, можда испред хунске најезде у IV веку, преселио међу Словене (по Дворнику створио неку врсту државе) и у њих претопио, оставивши им своје име. Варијантност облика Serri – Serbi објашњава се лингвистички различитим дисимилацијама првобитног предлошка са два *r, највероватније староиранског порекла.

академик Александар Лома

Тражим помиловање

за себра

што ниче и умире као трава

у заборав из заборава

Десанка Максимовић, 1964.

Осетско særvæt

У трећем тому свога етимолошког речника осетског језика, Владимир Иванович Абајев изнео је на видело могућу иранску паралелу словенској речи (Абаев 3 [1979]: 88–89). Осетско særvæt ‘заједнички сеоски пашњак’ он изводи колективним суфиксом *‑ϑwa (одакле је осетски формант множине *‑tæ) од непосведоченог *sabra‑, које би било пандан руском сябрсебр, лит. sė̃bras, фин. seura, не улазећи у проблем коренског вокализма (иранско а може рефлектовати како ие. *е, тако и *ṵ, *ṿ). Прелаз br > rv регуларан је у сарматско‑аланском из којег је осетски потекао, а семантика одговара источнословенској; прво Абајев илуструје развојем речи ærvad од стиран. brata (nom.) ‘брат’, а друго руским изразом сябреные земли ‘земљиште које се заједнички користи’ и закључује да имамо посла са важном скитско-словенско-балтско-финском друштвено-привредном изоглосом.

Осети на Кавказу говоре језиком источно-иранског порекла

Апелативно значење

Српско‑хрватска значења забележена у временском распону од XIV до XIX века, стсрп. ‘прост човек, невластелин’, доцније углавном погрдно ‘сељак, простак’ не налазе паралеле у другим језицима и очито су секундарна. Једини изузетак представља реч себрњак, ‑ака ‘друг у орању’, забележена у чакавском говору околине Огулина, са примером: Себрњаки су она два човика, ки скупа цило лито ору. Они су се зато договорили још о Месопусту (RJA 14: 799). Са творбене тачке гледишта то је поименичење на ‑jakъ придева на ‑ьnъ,37 које означава оно што се у Србији Вукова времена звало спрежници. Старину тог значења на словенском југу потврђују ране позајмљенице алб. sëmbër и арум. simbru ‘спрежник’, које одражавају истовремено и старији гласовни лик од стсрп. себрь. Да се иста реалија и на источнословенском простору изражавала истом речју сведочи укр. дијал. Глагол сябрувáֳ ‘спрезати се ради заједничког обрађивања земље’. За могућу старину тог значења већу од прасловенске в. доле. Укупни семантички распон словенских потврда, укључујући и значења позајмљеница из словенског (или потенцијално прасродних речи) у другим језицима јасно указује да се *sębrъ у прасловенском употребљавало као синоним именици *drugъ ‘ἕταιρος, socius’, којој је у основи семантика судеоништва (орташтва, партнерства): друг у послу (нпр. орању, в. горе), у трговини, саучесништва: друг у злочинству, узајамности: другдругу ‘један другоме’, једнакости, упарености (нпр. у изразу нема му друга Вук ‘нема му равна/пара’), припадности заједници међусобно равних: друг као члан друштва, дружине.

Миленијумска енигма око имена Србин

Паралелизам значења протеже се и на деноминалне глаголе: ‑рус. дијал. присябриֳться, присербиֳться, с. х. придружити се. Две особе су *sębra ако уз међусобну сагласност ступају у привремену или трајну друштвену везу на равноправним основима: у обради земље, узгоју стоке, пчела, купопродаји (укр. ся́бер, блр. дијал. сябëр ‘онај ко нешто од другог купи или му прода’); више особа су *sębri ако користе заједничко пољопривредно земљиште итд. Одатле се спонтано развија значење ‘пријатељ’ (рус. другֱ , блр. ся́бар као семантичка иновација, уп. Boryś 2007: 207), које даље може прећи у термин сродства, најпре бескрвног (укр. ся́бер, блр. дијал. ся́бар ‘женин брат, шурак’, уп. брачни друг, с.‑х. пријатељ ‘својак’). Тек из те секундарне развила се, као терцијарна, слабо посведочена употреба којом се обухвата и крвно сродство (блр. дијал. сябр, себр ‘рођак, брат’). То треба нагласити због етимологија које за примарно значење речи узимају ‘крвни сродник’.

Себри и Срби

Досад је овде само успут поменут Золмзенов покушај да од *sębrъ, тачније од његове хипотетичне варијанте са редукованим вокализмом корена без назалног инфикса *sьbrъ, изведе прасловенски етноним *Sьrbi ‘Срби’ путем метатезе, за коју се позива на „малоруско“ (украјинско) присéрбиֳися ‘придружити се’ према великоруском пֲрисéбриֳься ‘исто’. Ту етимологију етнонима прихватио је као највероватнију Преображенски (Преображенский 1914: 227) а преузели су је још Валде (Walde 1927: 456 s.v. *sṷe‑bh(o)‑), Калима (Kalima 1940: 349–350) и Будимир (1959; 1960).

Себри у савременој игрици преведени као сељаци

На Золмзенов чланак први је критички реаговао Микола (Миккола 1902: 273), заснивајући своју критику на убеђењу да је рус. Себеръ несловенска реч. Пресуднији је, међутим, био аргумент који износи Петар Скок, да је метатеза br > rb гола претпоставка; вероватно је то исто мислио Јулиус Покорни када је у одредници коју је у свој речник преузео из Валдеовог (Pokorny 1959: 883) тамо где је реч о сврставању под њу руског пֲáсерб и имена (балканских и лужичких) Срба прилог ‘свакако’ (wohl) заменио са ‘сасвим неизвесно’ (ganz unsicher). Чињеница да је Золмзен, поникао из младограматичарске школе, допустио себи да претпостави једну етимолошку везу која се коси са гласовним законима, јер у словенским језицима br не даје регуларно rb, а да су други горенаведени озбиљни лингвисти то прихватили, не значи да они нису знали законитости историјске фонетике већ да су упркос њима осећали да те речи могу или чак морају бити у некој међусобној вези.

Птолемејеви Σέρβοι

Сто година после Золмзеновог чланка покушао сам да поређење*sębrъ са *Sьrbi обновим смештајући га у оквире фонетске регуларности. Могућност за то пружила ми је горепоменута Абајевљева етимологија осетског særvæt (4.6), која претпоставља стиран. *sabra‑ као пандан прасловенскоме *sębrъ (или *sebrъ) са даљим развојима а > æ [ǝ] br > rb > rv закономерним за сарматско‑алански. Моја претпоставка гласила је да је прелазни сарматски лик основне речи *sǝrba‑ посведочен око 150. н.е. посредством етнонима Σέρβοι негде око доњег тока Волге, на простору који су тада настањивали европски Иранци, Сармати и Алани, а да су се након тога ти предсловенски, сарматски Срби померили на северозапад, настанили међу Прасловене и постепено у њих претопили, остављајући делу њих своје племенско име које је у словенским устима регуларно дало *sьrb‑(Loma 1999: 340, нап. 16; 2000: 93).

Птоломејеви Серби у руским степама

Изоглоса или путујућа реч?

Не знам да се у међувремену неко осврнуо на моју етимологију; Абајевљеву, Чианг наводи са знаком питања (Cheung 2002: 223–224). Ако се одиста ради о једној од Абајевљевих „скитско‑европских изоглоса“ (термином „Скити“ он обухвата и сарматско‑аланска племена) насталој на равни познопраиндоевропских ареалних веза, из поређења *sębrъ и *sabra‑ произлазио би заједнички праоблик *ḱṵbhro‑. Он би опет искључивао изворност балтских облика (лит. s a не š < пие. *ḱ‑), али и припадност етнонима Кимбри, будући да се *ṵ у германским језицима рефлектује као *um, но могао би укључивати име Кимераца који су претходили Скитима у северном прибрежју Црног Мора, ако се узме да је оно првобитно гласило *kimbro‑. Но веза осетског særvæt са словенским и балтским речима могла би се ставити и на плићу хронолошку раван међујезичких контаката. Наизглед вероватнији смер позајмице био би из балтословенског у сарматски него обратно, јер је, како смо видели,термин из балтског и словенског раширио у већи број других суседних језика. За *sabra‑ би у том случају ваљало поћи од варијанте без назала*sebra‑, која је својствена балтском али је по свој прилици посведочена и у словенском, а крајњи етимон могао би се претпоставити са пие. *s‑. Но ова перспектива изокреће се увидом да осетско særvæt изгледа није усамљено на иранском плану, о чему ће бити речи на крају овог рада.

Приказ ширеа аријеваца или тзв. индо-европљана

Паштунско sar′ǝy

Осетски језик и његов предак сарматско‑алански историјски се позиционирају на крајњем северозападу иранског језичког простора али се на дубљој староиранској равни они изводе из североисточних дијалеката чије је родно место у дубинама Средње Азије а међу које се сврстава и језик Авесте. У том смислу, осетски је сроднији паштунском језику који се говори у далеком Авганистану него персијскоме у своме суседству. У паштунском постоји реч sar’ǝy f. ‘размена услуга, сарадња’, за коју се као пример употребе наводе два сељака која удружују сваки по вола у пар за орање. То су, дакле, ‘спрежници’, што је најстарије значење установљено за реч себар. У свом етимолошком речнику Моргенстјерне за ову реч упућује, са знаком питања, на прилог sar’a ‘скупа’, који се тумачи као окамењен падеж староиранске атематске именице посведочене у Авести sar‑ f. ‘сједињење, здружење’ (Morgenstierne 2003: 75) као поствербалом од глагола sar‑ ‘сједињавати’ < пие. *ḱerh‑, сродно са гр. κεράννυμι ‘мешам’ (M. Kümmel у LIV 328). Паштунско ‑ǝy је рефлекс веома продуктивног иранског суфикса ‑(a)ka, те би се иза sar’ǝy могло претпоставити *saraka‑ , али то није једина могућа фонетска реконструкција, будући да у овој речи r може стајати и за старије br, како то излази из примера sur’ay f. ‘рупа’ за коју се на основу паралела из других источноиранских језика, јидга surv, вахи sērv, реконструише предложак *subra‑ ka‑ (Morgenstierne 2003: 76).

Паштуни у Авганистану можда знају шта значи етноним Срби

Ако се иза sar’ǝy претпостави *sabra‑ ka‑ то би била фонетски тачна а значењем веома блиска паралела речи *sabra‑ претпостављеној у основи осет. særvæt (4.6). У том случају, не бисмо имали посла са „скитско‑европском изоглосом“, већ са источноиранском речју коју су Сармати донели из средњеазијских степа и предали суседним народима, у њеном првобитном лику *sarbra‑, који се доста једноставно тумачи из горепоменутог *sar у прилошком значењу ‘скупа, заједно’ и глаголског корена *bar‑ / br‑ од пие. *bher‑ ‘носити’, као сложеница: ‘заједнички допринос’. Балтословенско е од стиран. а објашњава се слабљењем a > æ посведоченим већ у сарматском (где се дати глас предаје грчким ε, лат. e); појава је својствена и најранијем слоју иранизама у угрофинском (уп. Гамкрелидзе/Иванов 1984: 921–929). Другачија супституција у *pa‑sьrbъ, *Sьrb(j)i одражавала би доцнију рецепцију сарматског редукованог а као [ǝ] у доба када је познопрасловенски већ поседовао полугласе. За пољ. дијал. sibrat могло би се помишљати да је плод сингуларизације иранског колектива одраженог у осетском særvæt.

Закључак

Овим разматрањем свакако није стављена тачка на дискусију која траје већ сто осамдесет година, но надам се да сам у њему указао на њене досадашње стрампутице и зацртао неке смерове у којима би она требало даље да се одвија. Чини се да се у овом тренутку тежиште даљих истраживања помера на поље иранске историјске дијалектологије; поред осетског særvæt и паштунског sar’ǝy пожељни би били додатни докази за реалност претпостављеног староиранског предлошка *(t)sar‑ bra‑ који, по мом мишљењу, засад најбоље објашњава збир расположивих факата.

Френсис Дворник и његова државе Анта, Белих Хрвата и Белих Срба у око 560 године

Целовита студија: http://dais.sanu.ac.rs/bitstream/handle/123456789/3795/loma.sebr.zast.sebar.pdf?sequence=1&isAllowed=y

Поделите:
СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА И ИДЕНТИТЕТСКИ ПРОБЛЕМ

СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА И ИДЕНТИТЕТСКИ ПРОБЛЕМ

Представници Бугарске у Европском парламенту, чланови националистичке партије ВМРО-БНД па и сам премијер Бојко Борисов уцењују Северну Македонију поводом спорних или не историјских момената око Гоце Делчева и Илиндена, које сматрају делом бугарске историје. Од Северне Македоније се тражи да не својата ову личност ако жели приступ ЕУ.

Чији је млад Делчев војвода?

Македонци су око личности Гоце Делчева и Илинденског устанка направили идентитетски мит који се формирао позних четрдесетих година прошлог века када је Делчев постао симбол македонске националне борбе. Комунистички вођа у НР Македонији Лазар Колишевски, одмах после рата изјавио је да је Делчев био Бугарин који нема никаквих посебних заслуга за борбу македонског народа. Делчев и Илинден су међутим ушли у уџбенике и постали истина у коју се не сумња.

Братски загрљај за пут у ЕУ

Каква је стварна историјска истина? Организација коју је Гоце Делчев предводио, залагала се за сасвим другачије циљеве од идеје о слободној Македонији. Са становишта историјске науке Гоце Делчев нема заслуге које би га квалификовале да буде у позитивном светлу вреднован у Србији.  Исто тако, заслуге Делчева и за македонски народ су минималне у односу на стварне јунаке македонског народа који су ослободили ту земљу од турског ропства.

Србски четници или кумите стварни Божији осветници у Старој Србији и Македонији

ВМРО је била револуционарна у смислу национална бугарска организација која је, пре свега, водила пробугарску политику и самим тим третирала Македонију као интегрални део бугарског националног простора. Самим тим не можемо говорити да је таква политика била у функцији српско-македонског пријатељства. Путем убистава, покушаја атентата, лажних тужби пред османским судовима и физичким нападима ВМОРО је желео да уништи србско присуство и утицај у Македонији. Убијани су власници школа, просветни радници, нападани су ђаци српских школа. Организацију атентата и напада на терену вршио је Даме Груев, најближи пријатељ и сарадник Гоце Делчева. У периоду између 1897. и 1902. почињено је више стотина убистава, напада и кривичних дела против припадника србске заједнице у Македонији. Онда је на историјску сцену ступила србска четничка акција у тој области и бугарске акције су сузбијене.

Комити ВМРО у Македонији борци за Бугарску

Гоце Делчев је био великобугарски националиста а ВМРО је крајем деветнаестог и почетком двадесетог века била продужена рука Бугарске на простору србске Македоније и чији је рад био у директној супротности са србским националним интересима. „Унутрашња македонска револуционарна организација“ (ВМРО) основана је 1893. године у Солуну као организација чији је званични циљ био добијање аутономије за македонску и једренску област унутар Османлијског царства. Комунистички историчари, желећи да промовишу тезу о „вековном постојању македонске нације“, а са друге стране ограничени идеолошким шаблонима, свесно или несвесно превиђају историјске чињенице или их уобличавају и тумаче према тадашњим потребама.

Наводни изглед родне куће Гоце Делчева у Кукешу Егејска Македонија

Македонски историчари  тврде да је ВМРО „аутентични чувар македонске револуционарне традиције“, иако се у званичним саопштењима те организације износи став да су Македонци по националности Бугари, што је само један од многих показатеља антисрбске оријентације ВМРО. За време СФРЈ, нарочито је у круговима историчара из тадашње СР Македоније оснивање ВМРО и њена делатност тумачена као „израз слободарских тежњи вековима поробљеног македонског народа“, иако је она заправо представљала асимилаторске и великобугарске тежње.

Гоце Делчев као питомац војне академије у Бугарској (десно)

Такво наопако тумачење стимулисао је режим СФРЈ као вид афирмисања младе „македонске нације“, а све са циљем стварања заједничког, југословенског националног осећања. За југословенске комунистичке кругове посебан је значај имала наклоност „левој идеји“ појединих вођа ВМРО. У такве је наводно спадао и Гоце Делчев, који је од стране југословенског комунистичког режима сматран македонским, па самим тим и југословенским националним херојем.

Гоце поборник левих идеја или бугарски националиста?

Све више излази на видело шта нам је урадила вишедеценијска црвена идеолошка окупација. Историја србског народа је након Другог светског рата систематски уништавана и прекрајана агресивним расрбљивањем свега што се могло расрбити. Наметнута је лажна идеологија југословенског „братства и јединства“ чије трпимо последице. Управо је та идеологија, коју неки неокомунисти и данас призивају, нанела немерљиве духовне последице, што је проузроковало да се један део Срба одрекне сопственог националног идентитета и западне у митоманско беспуће.

Зебрњак код Куманова је светионик слободне Македоније

Битно је, да реалним ослободиоцима Македоније 1912. године србским војницима, на Зебрњаку, није обновљен споменик, јер страшној „великосрбијанском хегемону“ још није одрубљено довољно реалних глава у историји.

Петровград.орг

Поделите:
ВЛАДИМИР БУРСАЋ – ШТА ЗА МЕНЕ ЗНАЧИ ПОЈАМ ПОКОЉ (II ДЕО)

ВЛАДИМИР БУРСАЋ – ШТА ЗА МЕНЕ ЗНАЧИ ПОЈАМ ПОКОЉ (II ДЕО)

Желим да изнесем један свој лични утисак.  Одувек сам сматрао да, сакупљајући имена жртава, податке из њихових живота, доказе да су постојали, доказе да су страдали на тако језив и суров начин, сведочанства сведока или преживелих,  ја практично састављам оптужницу. Учествујем у састављању оптужнице, једног правног документа у којем, заједно са свима осталима који проучавају злочине почињене над Србима и другима на територији НДХ-а,  настојим да докажем да је у питању злочин геноцида. Злочин намерног потпуног физичког истребљења једне народне и религијске групе (српске) на територији НДХ.  Злочин који је имао 3 своја лица: Покољ, Прогон, Преобраћивање…

Квислиншка творевина која је починила геноцид над Србима

Чин Други – Злочин у Вељуну на Кордуну и јаме у Слуњу

28.априла 1941.г у жупном стану (парохијски дом) у Хрватском Благају на Кордуну, састали су се усташки повереник општине Вељун Иван Шајфар, жупник Блаж Томљеновић  и млинар Јосип Пауновић. Они су се договорили о инсценирању убиства млинара Јосе Мравунца и његове породице у селу Хрватски Благај, кућни број 37. Пауновић је тај договор, пар дана касније, изнео на састанку са групом од 35 усташа у Карловцу, где је направљен детаљан план како ће се то урадити. Јосо Мравунац је био Хрват, али није подржавао усташки покрет, био је члан Мачекове ХСС, конкурент осталим млинарима а уз то омиљен у крају. Ово убиство је требало да буде повод за масовно хапшење и ликвидацију Срба који ће бити тајно убијени, а проглашени да су послати на рад у Немачку. Касније би се народ из Хрватског  Благаја преселио и настанио у српске куће јер је српско село било богатије.

Крвник испија своју чашу са немачким официром – Вјекослав Макс Лубурић

Непосредни организатори на терену су били: жупник Иван Никшић шеф усташког стана у Слуњу, жупник Иван Микан из Огулина, Иван Шајфар учитељ и усташки повереник за Вељун, Ловро Сушић адвокат из Огулина, жупник Блаж Томљановић из Хрватског Благаја, усташки  натпоручник  Ивица/Иван Шарић син бележника из Госпића и човек од поверења Еугена Кватерника, као и  група усташких емиграната који су дошли из Загреба и Карловца  на челу са Вјекославом Максом Лубурићем и Мијом Бабићем.

Ноћу 5/6.маја 1941.г  усташе на челу са Максом Лубурићем, обучени у сељачку одећу убијају млинара Јосу Мравунца, његову супругу Марију, мајку Ану, малолетне синове Ивана и Николу. Једина преживљава 12-годишња кћи Милка Мравунац која се спасава падом у реку Корану.

Породица Срба у НДХ убијена 1941.

06.маја 1941. ујутру Иван Никшић шеф усташког стана из Слуња ( жупник по занимању)  свим оружничким постајама (полицијске станице) у котару Слуњ шаље телеграм: “Срби у Благају убили хрватску породицу Јосе Мравунца. Забраните Србима излазак из кућа…“. Налоге за хапшење је по договору са Шарићем давао Иван Шајфар усташки повереник за Вељун (учитељ по занимању).

Током 6., 7. и 8.маја 1941.г из Вељуна и околних села Доњег и Горњег  Полоја, Перјасице, Црног Врела, Цвијановић Брда, Шљивњака, Ловрића, Савића, Опачића, Дејановића је сакупљено око 600 мушкараца старијих од 16 година (међу њима свештеник Бранко Добросављевић, његов син Небојша Добросављевић учитељ у Вељуну и студент медицине, начелник општине Вељун Тодор Дудуковић, гостионичар Мане Манојловић, свештеник Скорупан).  Локални Хрвати усташе су били водичи који су Лубурићеве усташе водили до српских заселака. Сви сакупљени из села око Вељуна, су прво довођени у зграду школе, жандармерије, православне цркве и поповог стана у Вељуну, ту би преноћили и потом камионима (истим камионима којима су усташе дошле из Карловца) превожени и затварани у школи у Хрватском Благају. И у Вељуну и у Хрватском Благају су изгладњивани, тучени кундацима и дрвеним кочевима. Проту Добросављевића и његовог сина учитеља Небојшу, уз језиво мучење усмртио је Иван Фајфар.

Српске жртве у НДХ су заборављене у име идеологије

07.маја 1941. затворене људе изводе испред школе у Благају и доводе девојчицу Милку Мравунац да препозна убице своје породице. Девојчица на крају каже:  “Од ових људи није нико. Они људи који су убили моју мајку, оца и браћу имали су другачије крагне на кошуљама и маје (кошуље/одећа) су им другачије него овима“. Истога дана заседа Изванредни народни суд (хитно га је именовао министар правосуђа Мирко Пук,  тога дана 07.свибња/маја,  на основу Законске одредбе за одбрану народа и државе НДХ донете 17.априла 1941, једина казна за кршење тога Закона је смртна казна) на челу са истражним судијом из Слуња Николом Ласићем. Овај суд тога дана доноси одлуку да нема елемената за суђење и да ће се оно наставити  када се прикупе докази.

Срби у Хрватској и БиХ су били жртве покоља и(ли) геноцида

08.маја 1941.г министар правосуђа Мирко Пук, именује други састав Изванредног народног суда (на челу суда је Јосо Рукавина, Никола Ласић у саставу) који доноси смртну пресуду за 32 оптужена (једини преживели каже око 36 људи) који ту ноћ око поноћи убијени ножевима и маљевима и убачени у “Попову јаму“,  јаму безданку која се налази на пољу између школе и католичке цркве у Хрватском Благају. Међутим током те ноћи (08/09.мај) заиста је убијено укупно око 520 затворених мушкараца са Кордуна. Мушкарци су током ноћи извођени везани у пару, двојица по двојица, довођени изнад јаме и убијани пиштољима, крамповима, батовима (мацолама) и ножевима. Једини преживели се звао Душан Никшић из Доњег Полоја који је успео да се ослободи конопца и побегне у шуму. Његово сведочанство је записано тек 1961.године. Око 80 мушкараца (један сведок каже 96) је на интервенцију италијанског пуковника Оскара Гриттиа враћено у камионима са пута према Благају у Слуњ и пуштено својим кућама.

Усташе Хрвати и муслимани су очекивали победу нацизма у свету 1941.

Јаме у које су убацивани убијени, претходног дана су ископали становници Хрватског Благаја, локалне усташе, а жртве су након убијања посуте живим кречом. Када су лешеви затрпани, а јаме поравнате, по изјави Јанка Медведа, локалног усташе из Хрватског Благаја, локалне усташе Стипан Грашић, Мија/Марко Грашић и неке усташе из Загреба су заиграли коло над затрпанима. Хрвати мештани су то поље касније преорали и засејали зоб на њему, како би се изгубио сваки траг злочина. Истражни судија из Слуња Никола Ласић, који је водио суђење у Хрватском Благају, након 1945. г. именован је за председника суда у Војнићу, месту са српском већином на Кордуну. Касније је премештен у Окружни суд у Карловцу, где је и умро, сахрањен под звездом петокраком на гробу.

Ђаво и његов шегрт на Балкану

Трећи чин Покоља су били  Глинска црква,  Госпић/Јадовно/Паг, Мехино стање код Велике Кладуше, Мацин дол код Цазина,  Рисовачка греда на Грмечу, Боричевачка јама, Шушњар код Санског Моста, Црно језеро  код Крупе на Уни, шума Осој код Изачића, Гаравице код Бихаћа …

Четврти чин је био Јасеновац

Уместо закључка: Свако ко се озбиљно бави истраживањем оваквих злочина, разуме колико се извора мора узети у обзир, колико се пажљиво они морају читати и упоређивати међусобно. Разуме  колико пута се свака реч мора одвагати, пре него што се стави у текст. Једна погрешна нота, може покварити целу композицију. Једна погрешна тврдња или неистина изречена у тексту или раду, може упропастити текст у којем је све остало истина. Једна дорађена фотографија може да обезвреди квалитетну књигу.

Жртве у Јасеновцу и даље другог реда у односу на оне у Аушвицу

У истраживању и објављивању детаља о оваквим злочинима, неопходно је употребљавати научну методологију. Научна заједница мора бити оруђе, канал и прозор кроз који ће се објављивати резултати истраживања, сведочења, докази о ономе што се заиста догодило.

Научна заједница поседује монопол над научном методологијом, и то је чињеница коју морамо уважавати. Оно што ентузијасти и аматери поседују, а наша научна заједница никада није поседовала је огромна воља, натчовечанска упорност и неограничен мотив да се овакви злочини истраже и обелодане.

Поглавник је био продужена рука једне политике

Разлог је што је нашим прецима живот окончан на овакав начин. Због тога научна заједница мора да уважи и искористи оно што “непрофесионални историчари и аматери“  поседују.  На тај начин, терминолошка одредница Покољ може постати оно што ће нас све сабирати и уједињавати на огромном послу који је испред нас.

Оно што ентузијасти и аматери поседују, а наша научна заједница никада није поседовала је огромна воља, натчовечанска упорност и неограничен мотив да се злочин Покоља истражи и обелодани.

Злочини против човечности никада не застаревају а Господ је судија

 Литература:

Караула Жељко, “Случај Гудовац од 28.травња 1941.г“, Завод за хрватску повијест, Загреб, вол.39, 2007.

Басташић Милан “Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.“ Бањалука-Београд 2009.

Затезало Ђуро “Радио сам свој сељачки и ковачки посао“, Српско културно друштво “Просвјета“ Загреб, 2005.

Војноисторијски институт Београд “Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату  Зборник докумената Том 1, Злочини НДХ 1941-1945“, Београд, 1993.

Текст преузет са сајта Јадовно.ком

Поделите: