ИСТОРИЈСКЕ КОНТРОВЕРЗЕ ОКО „ЦРВЕНОГ ГЕНЕРАЛА“

ИСТОРИЈСКЕ КОНТРОВЕРЗЕ ОКО „ЦРВЕНОГ ГЕНЕРАЛА“

Виши суд у Панчеву  је рехабилитовао Зорку Рокнић (Крагић) 2016 године, која је 1944. године без судске одлуке стрељана због издаје народног хероја Жарка Зрењанина Уче. Апелациони суд у Београду 2017.године одбио је жалбу Вишег јавног тужилаштва из Панчева и потврдио решење о рехабилитацији које је донео Виши суд у Панчеву. Тако је Зорка Рокнић, 1914. године рођена Крагић, правоснажно рехабилитована. Да ли овај званичан документ државне власти и нова сазнања која проистичу из њега имају икакав значај у историјској оцени, живота и дела Жарка Зрењанина- Уче?

 

Канатларци код Прилепа, Јужна Стара Србија, између два рата, учитељ Жарко Зрељанин (лево) са локалним хоџом Турчином (десно) учи турски језик, обучен у исламску верску одору???

 

Комунистичке власти су извршиле најтежу казну над Вршчанком Зорком Рокнић (Крагић) – (1914–1944), професорком књижевности, чланом КПЈ од 1940. године, због издаје народног хероја Жарка Зрењанина Уче (1902–1942). У Банату је од уста до уста увек тајно кружила прича о томе да са биографијом и моралним ликом Жарка Зрењанина – Уче није баш све онако како званично стоји у историсјким опсервацијама, идеолошки правоверних комунистичких историчара. Иза званичне верзије увек је у народу кружила и нека „швалерска прича“ која је бацала сенку на лик и дело неприкосновеног народног хероја.  И  ето, 72 године касније, покренут је поступак и донешена је првостепена одлука у Вишем суду у Панчеву о  рехабилитацији особе која је словила као особа која је проказала нацистима скровиште „црвеног генерала“.

 

Жарко Зрењанин са својом тек венчаном супругом, пре Другог светског рата, пише о Војводини као посебној јединици југославије.

 

Поступак за рехабилитацију Зорке Рокнић (Крагић) покренуо је њен братић,  дипл. инж. Драган Крагић. Крагић је лично задовољан овом судском одлуком, јер је његова породица, током више деценија била изложена полицијској тортури, отац му је робијао и чак био ослепљен. Прве назнаке сумње у званичну верзију теткине осуде појавиле су се  седамдесетих година  када су се појавили сведоци који су тврдили да тетка није издала Учу. Један бивши официр Озне је сведочио  да је Зоркина невиност установљена тек када је она погубљена. Издајник је наводно био откривен касније и послат у један затвор у Црној Гори, јер није могао за исто дело да одговара, за које је тетка већ  била стрељана. Писмо сличне садржине стигло је и од човека са Новог Београда, сведочи јавно у медијима, инжењер Крагић.

 

Родна кућа Жарка Зрењанина у селу Избишту, Јужни Банат. У биографији се нарочито истиче да је из сиромашне породице.

 

Коначне сумње у оправданост ликвидације потврдио је и увид судства у документацију БИА где су сачуване изјаве Зорке Крагић. Наиме, стране њених изјава нису биле обележене, писане су  ћирилицом и латиницом на писаћој машини, без имена иследника и записничара, а кључна једна од „изјава“ датирана је са 1945. годином, временом после њене ликвидације? Штавише, на свим изјавама које је она „дала“ потпис је као онај на листи изведених на стрељање. Ово наводи на закључак да потпис припада особи чији је био задатак да после свега среди документацију, сведочи Крагић.

 

ИСТОРИЈСКА ИСТИНА – ВЕРЗИЈА ОЗНА

 

Званична историографија означила је Зорку Рокнић (Крагић) као издајника, односно сарадника злогласног шефа Команде јавне безбедности др Јураја Шпилера ,„крвника Баната”. Према комунистичкој, до сада важећој, документацији, професорка је, након што ју је посетила курирка Жарка Зрењанина да би јој пренела његов позив да дође у село Павлиш, недалеко од Вршца, и покупи његову одећу ради прања, пре него што отпутује у Бихаћ, на Прво заседање АВНОЈ-а, провалила окупаторској полицији место где се секретар Покрајинског комитета КПЈ за Војводину и члан ЦК КПЈ крије, заједно са Страхињом Стефановићем, секретаром Окружног комитета КП за јужни Банат.

 

Нацисти марширају Петровградом, улицом Краља Александра Карађорђевића.

 

Шпилер је са осталим важним члановима руководства полиције Баната, Гестапом и СС-дивизијом „Принц Еуген”, дан уочи рације 4. новембра 1942. године, стигао у Павлиш. Двојица истакнутих чланова ослободилачког покрета пружили су оружани отпор, али је то било недовољно, па је остало записано да је Зрењанин покошен рафалом, након што је приликом покушаја бекства бацио бомбу, а Стефановић извршио самоубиство.

ВАЛТЕР БРАНИ ЗРЕЊАНИН?

 

Зрењанински социјални форум је у класичној политикантској кампањи,против тобожње „ревизије историје десничарских снага“ решио  да организује трибину на којој ће говорити историчар из Панчева, Бранислав Божовић, познат по својој књизи „Јурај Шпилер”. Он у тој књизи наводи изјаву Шпилера дату новим властима, у истрази да је: „Од Лангера, најпре сам чуо да је Зрењанина провалила једна жена. На моје питање зашто је одлучила да то пријави полицији, одговорила је да је њен муж као комуниста погубљен, па хоће на тај начин да се освети што је изгубила мужа.”

 

Комунисти су неоспорно водили херојску борбу са нацистичким поробљивачима али борбу су водили и родољуби који нису били комунисти историјска је истина.

 

Божовић потом у књизи децидно тврди: „Била је то Зорка Рокнић”, чији је муж Васа Рокнић, адвокат, члан КП од 1938. године, одмах после окупације, ухваћен и стрељан од Немаца. Тада је и Зорка била хапшена па пуштена, што сугерише да је отпочела сарадњу са полицијом. Да ли треба од историчара очекивати још неки нови детаљ који ће бацити ново светло на случај „потказивачица и црвени генерал“, сумњамо.

 

ИСТОРИЈСКА КОНТАРОВЕРЗА – СМРТ ШПИЛЕРА

 

Суђење групи за ратне злочине почињене у окупираном Банату, са др Јурајем Шпилером на челу, кога су након бекства у Немачку југословенским властима изручили Американци, прате такође многе контроверзе. Оно је  трајало од 24. новембра до 2. децембра 1948. године. Другог дана децембра 1948. године, Врховни суд Аутономне Покрајине Војводине Шпилеру је изрекао смртну казну. Процес је одржан у Зрењанину, пред Кривичним већем којем је председавао Петар Варга, а помоћници су му били Станко Компић и Антал Стари. Јавни тужилац је био Бранко Шинжар.

 

Да ли је Јурај Шпилер добио заслужену казну за своје злочине над родољубима Баната или је још био користан Озни?

 

Званично је изречена смртна пресуда али постоје озбиљне сумње да је до извршења исте над „крвником Баната“ икада дошло. Публициста Драгољуб Бадрљица нам је указао на фељтон о Јурају Шпилеру у часопису „Историја“ који је приредио Бранислав Максимов а у којем се тврди да су постојали сведоци Шпилерове активности као инструктора Озне након датума званичне ликвидације. Супруга јураја Шпилера никада није званично добила потврду да је ликвидиран. Да ли је то поуздани сведок Озне, још користан новим властима или је то само прича, остаје да истражи неки будући идеолошки непристрасан историчар?

ПОШТОВАЊЕ ЗАКОНА И ИСТОРИСЈКО ПОМИРЕЊЕ

 

Петровград.орг гаји велико поштовање за херојске жртве Другог светског рата које су пале у борби за слободу  против нацизма и фашизма, без обзира на идеолошку усмереност, леву или десну и подједнако је против идеолошких деоба у српском народу. Исто тако смо и за строго поштовање судске власти у држави Србији  и поштовање државних закона па и закона о рехабилитацији жртава неправедно страдалих у политичким репресалијама.

 

Да ли је идеолошки једнострана, кривотворена историја учитељица живота?

 

Историју на жалост пишу победници и не ретко се дешава да уништавају или кривотворе историјске изворе али то не значи да нове генерације историчара треба да престану да трагају за историсјком истином, постављајући сваку личност која се у њој појављује на заслужено историсјко место.

 

Петровград.орг 

Поделите:
ДР МИЛАН МИЦИЋ: МИГРАЦИЈЕ У БАНАТСКУ ВОЈНУ ГРАНИЦУ ИЗ ДРУГИХ ДЕЛОВА БАНАТА ПО ДЕЛУ Ј. ЕРДЕЉАНОВИЋА „СРБИ У БАНАТУ“ ( I ДЕО)

ДР МИЛАН МИЦИЋ: МИГРАЦИЈЕ У БАНАТСКУ ВОЈНУ ГРАНИЦУ ИЗ ДРУГИХ ДЕЛОВА БАНАТА ПО ДЕЛУ Ј. ЕРДЕЉАНОВИЋА „СРБИ У БАНАТУ“ ( I ДЕО)

Рад обрађује микромиграције српског становништва са простора тек основаног Великокиндског дистрикта и са подручја тек купљених банатских велепоседа у последњој четвртини 18. века ка простору Банатске војне границе. Привлачност Банатске војне границе била је условљена жељом дела српских породица из оних делова Баната који нису били у њеном оквиру да сачувају свој војнички статус, као и осећање веће слободе које је произилазило из војничког статуса у односу на сељаке на банатским спахилуцима изложеним свакој врсти насиља. У делу Јована Ердељановића „Срби у Банату“, насталом на темељу истраживања Баната у периоду 1922-1928. год., као и на основу проучавања дела архивске грађе, видљиви су трагови поменутих микромиграција, нарочито у надимцима појединих породица и породичним предањима о њиховом пореклу.

 

 

Увод

 

 

Године 1718. када је Банат ослобођен од турске власти аустријске трупе по уласку у њега затекле су земљу разливених река, мочвара и баруштина, ритова и тршћака, где је само на сувим и узвишеним местима, у својим земуницама, живело на широком простору Баната око 50.000 људи, махом Срба. Банат је био обезљуђен дугом турском владавином (1551- 1718. год.), дугим и суровим Бечким ратом (1683-1699. год.), несигурним трајањем на граници двеју империја, Османске и Хабзбуршке, у очекивању наилазећег рата (1699-1716. год.) и Варадинским ратом (1716-1718. год.), у којем је опет био ратно поприште. По заузимању Баната 1718. год. Бечки двор га је у већем делу 18. столећа (1718-1779. год.) ставио под своју непосредну управу немајући поверење у бунтовно мађарско племство после тек угушеног Ракоцијевог устанка (1703-1711. год.) и не желећи да се на простору тек освојеног Баната за Хабзбурге несигурно мађарско племство приближи граници са Османским царством. Зато је Банат већим делом 18. века био експериментално подручје на ком је Аустрија пре свега проверавала сопствену моћ савладавања једног простора који је више од век и по припадао Османлијама као њихов рубни и заборављени простор. Копање канала, градња насипа, исушивање мочвара, регулисање речних токова, градња путева, искорењивање хајдучије, обезбеђење трговине, увођење нових ратарских култура, уношење реда и закона у један ратовима и турском владавином неуређен свет који је носио печат османског, фаталистичког виђења људског и друштвеног трајања били су примарни задаци аустријске државе која је током целог 18. столећа тек градила сопствени идентитет тежећи да хармонизује сопствене националне, верске, језичке, географске, друштвене, привредне и културне различитости. Банат је тако током 18. века био изложен процесима европеизације и модернизације као историјским процесима дугог трајања чија је персонализована појава била личност првог админстратора Баната коњичког генерала Флоримунда Клаудија Мерсија. За подухват потпуне измене привредног, друштвеног и културног кода банатског историјског простора Хабзбурзима на подручју Баната недостајали су људи. Зато је кључ разумевања модерне историје Баната историја његовог насељавања, повест миграција и колонизација које је током 18. и 19. века организовала аустријска држава, њене војне власти, али и племство на својим тек купљеним спахилуцима желећи да на своје поседе доведе радне и послушне поданике.

 

 

Аустријско-турски рат (1737-1739. год.), којим је Аустрија изгубила Београд и северну Србију, Банат је поново поставио на границу империја и светова, на међу додира два царства, две вере и цивилизације. Банат који је трајао као граница два света и својеврсна војна крајина од почетка 15. до половине 16. века поново је 1739. год. добио функцију војног крајишта, али нестабилност Хабзбуршке монархије, која се борила за сопствени опстанак у Рату за аустријско наслеђе (1740-1748. год.) и Седмогодишњем рату (1756- 1763. год.), довело је до тога да се процес трајнијег моделовања банатског историјског простора за аустријску државу остави за другу половину 18. столећа. Зато је године 1764. почео процес формирања Банатске војне границе, 1774. год. од десет насеља у околини Велике Кикинде формиран је Великокикиндски дистрикт као једна врста српске аутономне области која није дошла под жупанијску и спахијску власт, 1779. год. делови Баната који нису припали Банатској војној граници и Великокикиндском дистрикту инкорпорирани су у угарски жупанијски систем, 1780. год. донесен је Банатски урбар, којим су одређени феудални односи на просторима банатских жупанија, а 1781-1782. год. у четири велике лицитације у Бечу и Темишвару, под руководством повереника Бечког двора Криштофа Ницког, банатски поседи продати цинцарским и јерменским трговцима обогаћеним трговином банатском стоком који су куповином поседа куповали и угарско племство и тако улазили у ред друштвене и културне елите. У условима друштвеног, економског, политичког, административног и културног преобликовања банатског простора у последње четири деценије 18. века насељавање Баната постало је кључ успешног функционисања различитих друштвених и привредних модела на његовом простору, а Банат је постао колонизационо подручје у које су се сливали народи из Монархије и ван ње, а које је пресликавало мозаик етничког шаренила средњоевропског историјског простора.

 

Узроци и ток миграција

 

 

Банатска војна граница после 1764. год. постала је простор изразитог насељавања народа Средње Европе. Државне и војне власти Хабзбуршке монархије подстицале су колонизацију тежећи да испуне ратовима и болестима испражњен простор ка граници Османског царства и населе становништво које би уласком у специфичан милитаристички систем војне границе представљало верну, јефтину и квалитетну војску коју би Монархија поред границе ка Османлијама користила и на свим војиштима Европе. Колонизација Немаца у Банат интензивирала се после Седмогодишњег рата (1763. год.), а нарочито после велике глади у Немачкој (1770. год.). Године 1765. немачки ратни ветерани инвалиди населили су се у Омољици, у Панчеву и у околним селима око Тамиша, а 1791-1792 год. у Францфелду. Нови прилив немачког становништва догодио се 1803. год. кад су нове групе Немаца дошле у Јабуку, Глогоњ и Ковин; исте године немачки колонисти основали су Карсдорф, а 1820. год. немачки колонисти доспели су у Мраморак. Румунско становништво 1765. год. населило је Банатско Ново Село, 1768. год. населили су Румуни Локве, 1768-1774. год. Селеуш, 1770. год. Делиблато, 1775. год. Уздин, 1808. год. Владимировац, 1805-1810. год. Мраморак. Словачки евангелисти су 1802. год. из Ечке доспели у Ковачицу, 1806. год. населили су Падину, а Мађари из Северног Потисја 1794. год. населили су Дебељачу, чему је свакако допринео Патент о толеранцији из 1781. године аустријског цара Јосифа Другог, применљивији на простору војне границе него тамо где је постојао угарски жупанијски систем. Хрватско становништво из Личке и Модрушке жупаније и из Банске крајине у поменутом периоду населило се у Опово, Перлез, Старчево и Омољицу. Идеја живљења у војној граници очигледно је била привлачна многим средњоевропским народима јер је једино дом Хабзбурга постављала за господара насељеном становништву, које је на тај начин било изузето из живота на феудалним велепоседима и у оквиру угарског жупанијског система…
 

 

Извор: ВОЈНА ГРАНИЦА У БАНАТУ И БАНАТСКИ МИЛИТАРИ У 18. И 19. ВЕКУ, зборник, НОВИ САД, 2014.

Поделите:
ДР ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ: ЦРКВА У СРБА – ПРЕДАЊЕ И АРХЕОЛОГИЈА

ДР ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ: ЦРКВА У СРБА – ПРЕДАЊЕ И АРХЕОЛОГИЈА

Проф. др Ђорђе Јанковић студирао је археологију на београдском Филозофском факултету, где је докторирао и започео каријеру наставника, прво асистента, па доцента. Још на почетку научне каријере усмерио се на преднемањићке векове, што потврђује и наслов његове докторске дисертације Становништво Балкана у 67. столећу, археолошка истраживања. Бавио се касноантичком и средњовековном археологијом Балкана, а учествовао је и у бројним археолошким истраживањима, и о њима написао многе научне радове. Због храбрих научних ставова које детаљно изнео у књизи „Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије“, неусклађених са ставовима колега професора с Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, Јанковићу је 2009. одузето звање доцента, чиме му је ускраћено да предаје студентима. Све до пензионисања и представљања у Господу био је професор на Високој школи СПЦ за конзервацију и уметност.

 

 

Књига Ђорђа Јанковића Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, у издању београдске „Хришћанске мисли“, Хиландарског фонда, Универзитетских образованих православних теолога из Фоче и Задужбине „Николај Велимировић и Јустин Поповић“ из Ваљева, тематски је везана за две његове претходне књиге Српско поморје од 7. до 10. столећа (2007) и Српске громиле (1998). Све три књиге заснивају се на Јанковићевом мишљењу да Словени потичу из српског Подунавља, да су Срби, које историјски извори називају Илирима, староседеоци Балкана и да је хришћанство на Балкану засејао Апостол Павле. Књига осветљава развој апостолске Помесне цркве Срба, коју је касније Свети Сава преуредио и усмерио путем којим иде и данас.

 

Манастир Крка , место проповедања Aпостола Павла у Далмацији.

 

Ово дело, на око четири стотине страница, поред уводног и закључног дела, састоји се од три целине: Од Старог завета до Константина Великог, Устројавање Цркве Илира – Срба и Обнављање Помесне цркве Срба. Садржи и опширну библиографију, општи регистар и илустровани додатак на квалитетнијој хартији где је објављено око 180 већих и мањих фотографија у боји, као и цртежа најважнијих археолошких артефаката на које се Јанковић позива. У саставу овог додатка је и 16 карата у боји.

 

Срби и Словени налазишта археолошка из 7. века.

 

Развој Цркве Илира – Срба Јанковић углавном прати приказујући црквено градитељство, као и све градитељске мене које су условљавале политичке прилике у Римском царству, у чијем су саставу биле провинције у којима су живели Срби. Посебна пажња посвећена је цркви у илирској провинцији Далмацији. Пратећи историју цркве, Јанковић упоредо прати и то како се у црквени живот укључивало илирско – српско становништво Балкана. Упоредо с тим указује и на друштвене процесе који су се у то време одвијали у окриљу Византије, како се у 7. веку обнављала српска државност, како су се јављале и опстојале српске династије и државе које су оне стварале.

 

Илирски надгробни споменици из доба Исуса Христа у Ливну.

 

Јанковићеви ставови поткрепљени су археолошким, историјским, па и етнолошким доказима. На бројним илустрацијама приказани су остаци богомоља, двораца и других грађевина из тога времена које су минулих деценија истражили и обрадили археолози. Приказана су и многа гробља, предмети из свакодневне употребе, посуђе, накит. Ти археолошки налази поређени су с открићима археолога у Панонији, на Карпатима у Украјини.

 

Мали златни типар кнеза Стројимира, сведок државности Срба.

 

Књига Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије је и најтемељније приказује историју Срба у временима која су претходила Немањићима. Ово о чему Јанковић говори не може се наћи у десетотомној Историји српског народа, у издању СКЗ-а. Важно је истаћи и то да је Јанковић значајну пажњу посветио и простору на коме се развила средњовековна босанска држава за чије становнике историјски извори сведоче да су Срби. Бавио се и тиме како је настала измишљотина названа богумилство, како су и зашто камени надгробни средњовековни мрамори или белези перименовани у стећке.

 

Велика Морава, Доња Панонија и Србија 9.век – прве државе Словена настале на тлу Паноније и Илирије.

ТЕЗА О ОБНОВИ ЦРКВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У ДОБА СВЕТОГ САВЕ У ИЛИРИКУ

 

 

Професор Ђорђе Јанковић је о овој тези у једном од интервјуа рекао: „У мојој реконструкцији историје СПЦ постојала је архиепископија за Србе у Далмацији од цара Ираклија, од кога су Срби добили провинцију Далмацију у наслеђе. Она је, изгледа, деловала и у Северном Илирику, тј. сливу Мораве, после разарајућих аварских напада око смене 6. и 7. столећа, када су уништене многе епископије. Мислим да је седиште архиепископије било при храму Светих Апостола у Пећи, јер је то био наш највећи храм 7. столећа. Његов средишњи део и данас стоји, како мисли Милка Чанак Медић, а остале просторије пружају се испод садашњих бочних цркава и припрате. Због његовог положаја на источној граници Далмације, а Косово је већ било у Илирику, мислим да је та архиепископија држала и Северни Илирик, у коме су такође живели Срби, али и други Словени. После српских војних пораза од Бугарске, почев од 9. столећа, архиепископија је прво премештена у Дољане код Подгорице, а затим у Дубровник, када су Бугари освојили највећи део Србије. У сливу Мораве и у словенским просторима око Солуна, Бугари обнављају архиепископију Прву Јустинијану, али са седиштем у Охриду. Убрзо пошто је Србија обновљена 927, Рим забрањује словенску Литургију 935. године у Сплиту. Када је Византија заузела Дубровник, Срби су остали без седишта Помесне цркве на свом тлу, и почело је укидање народног језика. У Дубровачкој архиепископији, као и у Охридској архиепископији, надвладала је грчка Литургија у 11–12. столећу. Војиславићи онда користе антипапу да оснују Барску архиепископију за своју земљу, али је она брзо постала латинска, што је изазвало жесток одговор Стефана Немање. Пошто је сада држава обухватала области две старе архиепископије, Свети Сава их сажима у једну јединствену цркву – Архиепископију Далмације и Рашке, по натпису у Милешеви. То је признато у источним патријаршијама и у Риму. Дакле, Свети Сава је обновио оно легално стање из 7–9. столећа, пре покрштавања Бугарске. Наравно, темељ је црква Илирика коју је засновао Апостол Павле постављајући Андроника за епископа Словена у Сирмијуму. Свети Сава није заборавио Панонију, али још увек има јако мало података о збивањима у Посавини“.

 

Стећци, мрамор из Згошће, Какањ, Босна, једна српска држава.

 

Петровград.орг препоручује Вашој пажњи ово капитално дело српске археологије у издању „Хришћанске мисли“

Поделите:
ПРАВА ЕТИМОЛОГИЈА ИМЕНА – БАНАТ

ПРАВА ЕТИМОЛОГИЈА ИМЕНА – БАНАТ

Банат је добио име по племићкој титули бан односно по историјској покрајини названој Тамишки или Темишварски Банат. Појам је постојао у речнику панонских народа и раније али се усталио у свом пуном значењу тек током 18. века за Аустријске владавине овим простором. Како ово није латинска ни немачка реч одмах би смо помислили на везу са угро-финском групом језика али да ли је то права етимологија овог назива?

 

Сарматски ратник, бан, из периода сеобе народа у Подунављу.

 

За поменуту бановину је у службеној преписци аустријске царске канцеларије на латинском језику употребљаван појам „банатус“ тако да је из угла трансилванских кнежева читава погранична област према југозападу прозвана „банат“. Тек након протеривања Турака 1716. године, овај појам се усталио и проширио на целокупно подручје између Мориша, Тисе и Дунава.

 

Наше земље насељене Словенима и Србима у 9.веку.

 

Етимолошки, реч Банат, потиче од основе бан. Бан је до скоро словио у литератури као екслузивна титула аварског порекла коришћена у неколико југоисточних европских земаља од седмог до двадесетог века. Грци је бележе међу Бугарима као „копан“ па се помишљало на турско порекло речи.

 

Аварски коњаници из 7. века.

 

Данас је сасвим јасно да реч бан потиче од сарматске или иранске коруптеле „госпанддар“у значењу власник оваца. Реч је позната Србима, Хрватима и Бугарима али и Пољацима управо као коруптела „пан“. Ова је титула такође сродна са изворно турско-алтајском титулом кан. Према најновијим истраживањима ова реч уз сродну титулу жупан дошла је у Европу посредством везе Словена са Сарматима (Србима), као позајмица од иранске речи“фшу-пана у значењу, пастир.

 

Наше земље насељене Словенима и Србима у 10. веку

 

Према старој историјској теорији, ова титула води порекла из личног имена аварског кагана Бајана. Међутим у Руском епу, много касније, помиње се лично име Бајан међу Словенима (Русима)и чак наводи да је реч о народном песнику, Волосовом унуку. Волос је код Словена управо био бог стоке. По руским научницима Васиљеву и Седову и нашем лингвисти Ломи, Срби су управо поникли у шумско-степској области иза Карпата, области, где се одиграо процес стапања Словена и Сармата и формирања посебног словенског народа Срба. Срби су се ту налазили заједно са племеном Хрвата у оквиру племенског савеза Анта или Крајишника.Такве крајине или бановине (жупаније) су постојале како у Русији тако и у Великој Моравскоји увек су их насељавали Срби потомци некадашњих Сармата. Авари и Анти су наводно мистериозно нестали у међусобним сукобима и епидемијама раног средњег века.

 

Паганско светилиште Словена са киповима Велеса.

 

Та титула се очигледно користила на свим територијама где су Сармати или Срби живели, посебно у крајинама Угарске краљевине насељеним словенским, српским живљем као на пример у Босни. Титула се такође користила и у Влашкој од 14. века, одакле потиче половина балканских Словена и у којима је име Срба и Сармата, познато, затим у средњовековној Молдавији, наравно у Србији, Хрватској а након тога и у Југославији између 1929 и 1941 године.

 

Територије на југу и истоку Угарске краљевине под бановима 14.век.

 

Значење титуле се временом под Аустријом променило, позиција бана може се упоредити са позицијом намесника или војводе али та потоња етимологија искривила је тачан опис историјске банове титуле. Територија под управом бана звала се банат или бановина.

 

Руски богатир (бан) у степи.

 

У средњем веку бан се помиње у свима покрајинама српског народа и у Зети, и у Србији, и у Дубровнику. О постојању титуле у српскм земљама  сведоче и  српске народне песме: „Неко беше Страхинићу бане, беше бане у маленој Бањској.. Књиге иду од Призрена града, па Пожегу бану МилутинуУ онога од Звечана бана У тамници бана ЗадранинаСа кћерима бана од КарловцаВино пије Дојчин Петар, варадински банитд.

 

Паја Јовановић и српска епска традиција.

 

Тамо где је српски народ уз њега и хрватски, тамо се јавља и појам бан, банија. Реч бан постоји данас као део имена места којим су некада владали банови. У Босни или Мачви су заиста познати владари са титулом бана у средњем веку. Угарска је очигледно преузела ту титулу по заузимању Велике Моравске а посебно српских земаља. Од Угарске је ту титулу преузела Аустријска царевина и нешто јој изменила значење.

 

Савремени приступ историјској теми.

 

Област Банат у Панонској низији између река Дунав и Тиса заиста носи то име и поред чињенице да није никад био званично под владавином неког бана. Истоветно овом случају, регион Српске Крајине у данашњој Хрватској, јужно од Сиска, зове се Банија а да историсјки није потврђено да је том облашћу владао неки бан.

 

Петровград.орг & Википедиа

Поделите:
ВЛАДИМИР РАЈИЋ: КРСТ ЧАСНИ И ДОКУМЕНТ О ЗАБРАНИ ПЛИВАЊА У ПЕТРОВГРАДУ 1942

ВЛАДИМИР РАЈИЋ: КРСТ ЧАСНИ И ДОКУМЕНТ О ЗАБРАНИ ПЛИВАЊА У ПЕТРОВГРАДУ 1942

Жеља за обновом Богојављенске литије и пливања за часни Крст била годинама присутна у свима нам драгог духовника протојереја – ставрофора Бранка Попова. Некако тих година је овај диван обичај почео да се обнавља, почело да се плива у Београду и другим местима. Црквени одбор при Руској Цркви или Светоархангелском храму је са протом Бранком разговарао о обнови овог обичаја и код нас и дао своју пуну подршку и допринос. Ипак, тадашње градске власти испрва нису имале слуха за овако нешто, правдајући се тиме да овај обичај није постојао код нас. Пре ће бити да су, намерно, занемаривали све што има везе са хришћанским идентитетом овог града.

 

 

Трагајући за архивском грађом 2007 године, коју би искористили приређујући Летопис храма Светог архангела Михаила у Зрењанину (Руска црква), господин Срђан В. Јованов и вероучитељ Владимир Рајић у Градском архиву Зрењанина проналазе проглас, наредбу, којом окупационе снаге нацистичке Немачке забрањују 1942. године пливање за Часни крст у граду Петровграду. Веома смо се обрадовали документу који нам је дошао у прави час, неким промислом у руке.

 

 

Тадашњи старешина храма, Руске цркве, свима нама драг и познат по свом трудољубљу за Цркву Божију протојереј – ставрофор Бранко Попов, представио је ове податке тадашњим градским властима, које су остале у шоку и  успева добити дозволу за обнову манифестације. Наш архив се показао као веома значајно место које је допринело повратку овог обичаја у наш град.

 

 

Уз помоћ Божију, и са огромном братском и пријатељском подршком господина Здравка Деурића тадашњег директора зрењанинске фабрике лекова манифестација је враћена у наш град. Господин Здравко Деурић преузима техничку организацију догађаја и са неколицином пријатеља организује на тада смрзнутом језеру а на велику радост наших суграђана прво послератно пливање за Часни Kрст.

 

 

Пливаче и грађане нашег града поздравила је те године и наша прослављена глумица и културна радница Ивана Жигон, што је додатно дало подстрека свима присутнима.

 

 

Тако је пре деценију у наш град враћена Богом благословена и Светим Духом освештана манифестација укинута окупациом нашег града, баш као и његово име Петровград.

 

 

Но, Банаћани се нису предали и  ево већ деценију овај леп обичај се одржава и Градска управа и званично учествује у прослављању овог празника. Пливање и Часни Крст вратили су се граду на Бегеју, надамо се да ће му вратити и његово име. Они који су Крст и Богомблагословено име бранили заувек ће отићи у тамну страну постојања и историје. Слава и хвала Драгом Богу. Зато, Крст часни и слободу златну!

 

 

Петровград.орг жели срећан празник читаоцима, радосним поздравом: Мир Божији, Бог се јави!

Поделите:
КРВАВИ БОЖИЋ 1942 ГОДИНЕ У ПЕТРОВГРАДУ

КРВАВИ БОЖИЋ 1942 ГОДИНЕ У ПЕТРОВГРАДУ

На дан Светог првомученика – архиђакона Стефана, 9. jануара 1942. године, нацисти, припадници немачке народносне заједнице  и њихови помагачи су извели jедан од злочина у Банату током окупациjе. У тадашњем Петровграду ( данас Зрењанину), Кикинди, Драгутинову (данас Новом Милошеву), Мокрину и Банатском Аранђелову стрељано jе 150 родољуба. Тридесет грађана српске и ромске националности, заробљених у рациjама током jесени 1941. године.

 

 

Ови трагични догађаjи, познати као “крвави српски Божић”, уследили су у знак одмазде окупатора према акциjама српских родољуба и антифашиста у нашем граду и околини након априлске окупациjе, 1941. године.

 

 

Како би додатно заплашио становништво, стрељане из затвора окупатор jе провео кроз сам центар града, садистички терајући присутне Роме да певају српску песму “ јел ти жао што се растајемо“ и потом их обесио на Житном тргу, где су стаjали 24 часа на мразу. Међу тридесет родољуба, погубљених у Петровграду, била су и тела др Лазара Миjатова и Олге Убавић.

 

 

Историчар Миодраг Цветић jе рекао, да jе оваj злочин окупатора посебно смишљен и да jе намерно одабран оваj датум, како би се српски народ посебно заплашио и престао да пружа отпор окупатору.

 

 

“Злочин у овом граду ипак jе био наjстрашниjи и наjмонструозниjи, jер поред тога што су ови родољуби стрељани 9. jануара, на трећи дан Божића, они су, од зграде суда, довезени сељачким запрегама у центар града, где jе било на стотине посматрача, углавном немачке националне мањине, коjа jе тада била на власти. Циљ jе био што више понизити српски народ, коjима су обешени родољуби и страдалници представљени као “Божићно дрво”. Све то говори о страхотама фашистичке окупациjе, и “крвавом Божићу 1942. године”, као jедном о наjстрашниjих догађаjа у ратном периоду”, рекао jе Цветић на данашњем скупу на Житном тргу.

 

 

Венце су положили представници Града Зрењанина, Градског одбора Савеза удружења бораца народноослободилачког рата Зрењанин, месног одбора СУБНОР Елемир и чланови породица и потомци пострадалих. Помен jе служио, протонамесник Успенског храма СПЦ  Бранислав Петровић. У име Града Зрењанина венац су положили заменик градоначелника Саша Сантовац и помоћници градоначелника Симо Салапура и Драган Ћапин.

 

 

Главни виновници овог злочина су били: префект полиције и генерал државне страже фоклсдојчер Франц Рајт, командант државне страже фолксдојчер, пуковник Ернест Пеликан, командант јавне безбедности др Јурај Шпилер, фолксдојчер родом Хрват из Загреба.

 

 

Од 75 полицијских официра који су за време окупације служили у државној стражи у Банату, било је 70 Немаца фолксдојчера и пет Мађара, готово сви из Баната. Од 3.713 пописаних полицајаца, који су служили за време окупације у Државној стражи у Банату, 84 одсто били су немачки фолксдојчери, 12 одсто Мађари, два одсто Словаци, 0,13 Срби, а остатак друге народности.

 

 

Почетком 1948. године Шпилер је испоручен Југославији. Суђење му је одржано од 24. новембра до 2. децембра 1948. године у Зрењанину пред Кривичним већем Врховног суда Аутономне Покрајине Војводине, којим је председавао судија Петар Варга. Поред њега, на истом процесу је било суђено још пет лица. Одлуком суда Јурај Шпилер је осуђен на казну смрти вешањем, трајни губитак политичких и грађанских права и конфискацију имовине. Поред њега, на смрт је био осуђен и Карл Хејм, командант Дојче Маншафта, док су остали осуђени на временске казне. Молба за помиловање му је одбијена 8. априла 1949. године и убрзо потом је погубљен.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин ( Википедиа)

 

Поделите: