СКУП У КАШТЕЛУ ЕЧКА И СРПСКИ ПОКРЕТ У АУСТРИЈИ 1848/49. ГОДИНЕ

СКУП У КАШТЕЛУ ЕЧКА И СРПСКИ ПОКРЕТ У АУСТРИЈИ 1848/49. ГОДИНЕ

Међународни скуп историчара под званичним називом “Српски покрет у Воjводини у револуциjи 1848 – 1849. године” одржан је у амбиjенту дворца Каштел у Ечки. Окупио је за викенд историчаре из наше земље Универзитета у Новом Саду и неколицину историчара из окружења. Повод за организовање овог скупа је 170. годишњица од бурних  историjских догађаjа у Хабзбуршкој монархиjи који су захватила и Српски народ на овим просторима.

 

 

Учеснике конференциjе и госте поздравио jе градоначелник Зрењанина Чедомир Jањић, истакавши да jе и дворац Каштел, коjи jе као аутентично место, изабран за одржавање конференциjе, био поприште догађаjа из 1848. године. Подсетио jе да су и Каштел Ечка и монументална Жупаниjска зграда, данашња Градска кућа у Зрењанину, отворени исте, 1820. године, дакле три децениjе пре револуциjе.

 

 

„Национални покрети неминовно су избиjали у први план у jедноj хетерогеноj творевини од чак 50 милиона становника. Срби чине део  Хаббсбуршке монархиjе тог времена, а револуциjа 1848. године означава покушаj српског народа да очува национални идентитет и одбрани идеjу своје државности. Говорим, наравно, о стварању териториjално-политичке аутономиjе коjоj сама Монархиjа даjе назив “Воjводство Србиjа и Тамишки Банат”…“, казао jе Jањић и осврнуо се на догађаjе у ближем окружењу, на териториjи Баната, у ком српски покрет има снажно упориште. „Подсетићу да банатски устаници jош 1594. године подижу буну против турске власти и то jе био наjвећи устанак Срба против Турака пре 1804. године. Као казна за устанак, уследило jе спаљивање мошти Светог Саве на Врачару, с намером да се у народу потпуно уништи култ тог великог просветитеља. Резултат jе, међутим, био сасвим супротан. Треба свакако поменути и велику битку код Томашевца, 1788. године, и значаjну улогу банатских граничара на тадашњоj Воjноj граници. Много тога, дакле, претходило jе револуциjи 1848. године и веруjем да ће и оваj скуп томе дати допринос, изношењем одговараjућих научних чињеница, података и представљањем нових аспеката националних и народних покрета из тог периода…“, поручио jе градоначелник Jањић организаторима, учесницима и гостима овог скупа.

 

 

Конференциjу jе, званично, отворио председник Скупштине АП Воjводине Иштван Пастор. Рекао jе да jе позив за отварање конференциjе за њега био „интригантан и деликатан“, не из позициjе председника Скупштине АПВ, већ из позициjе председника Савеза воjвођанских Мађара. Пастор је навео разлоге свог доласка у Ечку и додао да jе више од двадесет пута говорио о револуциjи 1848. године, коjа за Мађаре представља велики национални празник.

 

 

„И пре 170 година наша стварност била jе таква да смо се у том историjском, револуционарном превирању, налазили, условно говорећи, а и фактички, на различитим странама. Али, ако jе разнобоjност вредност у Воjводини, онда се то не односи само на ношње, музику или кухињу, него и на заjедничку историjу коjу доживљавамо на различите начине. Протекло jе довољно времена од 1848. године да о овим стварима трезвено и трудећи се обjективно говоримо и прихватио сам да будем учесник овог заjедничког подухвата, да Румуни, Срби, Мађари, говоре о овом историjском периоду с позициjе из коjе га доживљаваjу.“, поручио jе у Ечки Иштван Пастор.

Како наводе организатори скупа у Ечки, пре 170 година Европу jе запљуснуо талас револуционарних потреса, коjи се протезао од Француске на западу, до краjњих источних граница некадашње Хабзбуршке монархиjе.

 

 

“Револуционарни талас, нови легитимациjски модели коjе jе промовисала, пола века раниjе, Велика буржоаска револуциjа у Францускоj, били су инспирациjа покретима националне и социjалне еманципациjе у западноj и средњоj Европи током бурне 1848. и 1849. године. Унутар разнородних и комплексних револуционарних врења коjима jе била захваћена безмало читава Европа, посебно су били динамични и испреплетани револуционални покрети у композитноj Хабзбуршкоj монархиjи”, истакао jе председник Организационог одбора конференциjе др Душан Ступар.

 

 

У предавањима историчара која су уследила у току викенда, приметна је разлика у ставовима историчара из Румуније, Мађарске и Србије, када је у питању историјски поглед, на историјска дешавања у овом периоду. Историчари из Мађарске, имају свој угао гледања, који релативизује, непризнавање права другим народима, број жртава, избеглица и материјалну штету која је начињена, на немађарским становништвом и територијама, док је румунска историографија окренута питањима од значаја за национално уједињење румунског народа. Најзанимљивије и најегзактније је било излагање историчара из Новог Сада др Владана Гавриловића који је у свом раду изнео конкретне статистичке податке о разарању сакралних објеката СПЦ на подручјима захваћеним ратним разарањима 1848/49 године.

 

 

„…Тај рат је био толико крвав, да је то остало, просто незабележено, да се руше сакрални објекти другог народа. Моја тема се конкретно бави, односно преузета је као наслов из пера тадашњег патријарха Рајачића „Страдање Српских Православних Цркава и манастира на територији Српске Војводине“. Највећа разарања су била на подручју Бачке, на територији Новосадског протопопијата. Као што знамо, сама Саборна Црква и град су страдали у бестијалном бомбардовању од стране Мађара јуна 1849. године. Статистички гледано тада је 80% града срављено са земљом. Још већа разарања су била на територији Шајкашке, где буквално ни једна Црква, ни један манастир није преживео и морао је после рата бити обновљен. Патријах Рајачић се у свом писму обраћа за помоћ, пре свега Руском цару Николају Првом, из разлога што Аустрија отвара одређене фондове за обнову али су штете биле милионске у форинтама и каса те државе није могла да обухвати све захтеве…“- рекао је Гавриловић.

 

 

Запажено је било и излагање, истакнутог историчара пореклом са ових простора, др Милана Мицића, које ће вам Петровград.орг донети у целости у посебном чланку.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
ДАН ПРИСАЈЕДИЊЕЊА – ДАН ВОЈВОДИНЕ ИЛИ НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК

ДАН ПРИСАЈЕДИЊЕЊА – ДАН ВОЈВОДИНЕ ИЛИ НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК

У Новом Саду одржана је трећа по реду јавна расправа о будућем Дану АП Војводине. Велика народна скупштина од 25. новембра 1918. године јесте круна вишевековне борбе Срба у Јужној Угарској за политичку и националну равноправност и свакако је датум од националног и државногзначаја, закључак је са овог скупа.

 

 

О Нацрту одлуке и значају ових датума говорили су председник Матице српске проф. др Драган Станић, историчарка проф. др Љубомирка Кркљуш, директор Музеја Војводине, др Драго Његован и заменик покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама др Небојша Кузмановић.

 

 

На том скупу, одржаном у згради Музеја Војводине, истакнут је национални значај историјских догађаја којим се, како је оценила историчарка проф. др Љубомирка Кркљуш, практично отпочела и успешно завршена вишевековна борба српског народа у „овостраној – прекодунавској“ Србији или тадашњој Аустроугарској за политичку и националну равноправност и створена могућност остваривања тих идеја развоја националне свести.

 

 

„По мом мишљењу 25. новембар 1918. је најзначајнији датум у историји, како се то говорило у 19. веку, овостраних Срба. То је био завршетак борбе за политичку и националну равноправност, која је трајала више од једног века и у којој су веома важне тачке, Мајска скупштина, јер је то први пут, да је формулисана идеја о политичкој самосталности, националној равнопрвности и територијалној аутономији.“ -рекла је она.

 

 

Своје мишљење о значају датума је у јавној расправи која је уследила изнео историчар др Дејан Микавица:

 

 

„Не бих се сложио, са детаљем, у излагању уважене историчарке Кркљуш, изнетим овде, да је на Мајској скупштини 1848. био почетак борбе српског народа за националну равноправност. Почетак борбе за националну самосталност је био много раније крајем 17. века у време борбе за привилегије а на Мајској скупштини борба траје. На Мајској скупштини се дефинише идеологија српске државности и Срби поручују, да се сећају своје државе из средњег века“.- казао је Микавица.

 

 

„ Веома је важно да имамо Дан АП Војводине, као празник који би нас подсећао на то каква је природа Војводине, као и српске политичке мисли и самосвести. Српска државна и политичка идеја је изнедрила Војводину. Нити један други народ није имао ту идеју, која је водила ка Војводини. “ – истакао је председник Матице српске Драган Станић нагласивши да је у српску националну идеју, од почетака те борбе, уграђена „идеја европског либерализма“, што се види и из одлука Мајске скупштине из 1848. године“.

 

 

Због тога је и 15. мај, датум одржавања тог скупа у Сремским Карловцима, такође од великог значаја за Војводину и треба да буде обележаван, рекао је Станић и нагласио да политички представници Срба, у тим историјским процесима, нису мислили само свој народ, него су постављали питања и других народа, поготово оних мањинских.

 

 

У расправи, која је уследила учешће је узео велики број истакнутих јавних радника из Новог Сада а запажен је био и долазак делегације Историјског Архива Зрењанина на челу са директорком Миром Бастом. Поред предлога да се, уз та два датума и 10. децембра (1948. године) Међународног дана људских права, у покрајини обележава и датум одржавања једнопартијске Скупштине изасланика народа Војводине, 14. мај 1945. године.

 

 

„Та скупштина је била круна антифашистичке борбе у Војводини у Другом светском рату“- рекао је Бранислав Богарошки, посланик ЛСВ у покрајинској скупштини и додао да је тог датума Војводина „поново“ одлучила да уђе у државни оквир сада Републике Србије.

 

 

Поводом тих ставова реаговао је историчар др Дејан Микавица, кога је група присутних политичара ЛСВ  онемогућила да говори а потом је испровоцирана тим понашањем за говорницу изашла председница Националног савета Буњеваца Сузана Кујунџић Остојић.

 

 

„Декретом комунистичке власти из маја 1945. године наложено је Буњевцима, да се имају изашњавати као Хрвати, чиме је нашем народу протеклих година наметнут туђ идентитет, што је било кршење људских права. Зато ја не разумем предлог за празновање тог датума“- рекла је Кујунџић Остојић.

 

 

Директор НБ „Жарко Зрењанин“, из града на Бегеју, Милан Бјелогрлић је осетио потребу, да се испред Банаћана обрати и на овом скупу.

 

 

„Протеклих година, нама је из Новог Сада и Владе Војводине долазила једна друга политика, која је  потпуно изврнула појам Војводина, у један негативни контекст. Ми се симболично још не можемо начудити, сликовито речено, новим иницијативама, нове покрајинске власти, коју поздрављамо и чије предлоге подржавамо. Из тог разлога имамо и конкретан предлог, да ово не буде дан Војводине, јер је тај датум 25. новембра 1918. године значио присаједињења Банта, Бачке, Барање и претходно Срема матици.  То је онда био дан присаједињења и потпуно заслужује да буде државни, национални празник“.

 

 

Претходно су, јавне расправе, о нацрту покрајинске скупштинске одлуке о обележавању Дана АП и друга два датума од покрајинског значаја, одржане у Руми, као месту где је одржан велики народни збор Срема, који је одлучио да се директно присаједини Србији и у Зрењанину, Петровграду и Великом Бечкереку, као месту у коме је формиран први Српски народни одбор, рекао је домаћин, директор Музеја Војводине, модератор расправе, др Драго Његован.

 

 

Заменик покрајинског секретара за културу др Небојша Кузмановић позвао је грађане да учествују у акцији прикупљања фотографија и документа у вези са Великом народном скупштином.

 

 

„Мештани Товаришева, потомци учесника те Велике народне скупштине 1918., донели су нам оригиналне фотографије. Позивамо и друге грађане, да тако помогну у стварању будућег Музеја присаједињења.“

 

Аутор: Саша Младеновић

Поделите:
СЛОБОДАН МИЛИН – ЗНАЧАЈ ОСЛОБОЂЕЊА 25. НОВЕМБРА 1918. ГОДИНЕ

СЛОБОДАН МИЛИН – ЗНАЧАЈ ОСЛОБОЂЕЊА 25. НОВЕМБРА 1918. ГОДИНЕ

Jавна расправа о Нацрту покраjинске скупштинске одлуке о утврђивању и свечаном обележавању Дана АП Воjводине и других дана од покраjинског значаjа одржана jе у препуноj Барокноj сали зрењанинске Градске куће. Уводничар ове расправе је био историчар зрењанинског Историjског архива Слободан Милин. Петровград.орг вам преноси уводну реч, овог историчара, изговорену на скупу, у целини.

 

 

Данас, када обележавамо 100 година од  Ослобођења и присаједињења Војводине својој природној матици, Краљевини Србији дужни смо да снажно нагласимо и подвучемо, а још више фактографски поткрепимо, ослободилачки значај овог догађаја, који са историографске, али и историософске, тачке гледишта не представља искључиво субјективну пројекцију победничке нације, већ много више од тога, непристрасан и реалистичан аналитички приступ. Неопходно је стога објаснити зашто се судбоносни догађаји из новембра 1918. године у Војводини називају – Ослобођењем.

 

 

 

Очување српског националног идентитета у римокатоличкој Хабзбуршкој монархији  изискивало је од наших предака непрестане,истрајне борбе, несебична пожртвовања,  а веома  често и мученичка страдања. У Хабзбуршкој, и од 1867. Аустро-Угарској, монархији на снази је био диктат немачког и мађарског народа. Међутим, у околностима када се монолитност једне велике империје доводила у питање због хетерогености њене етничке структуре појавила се вапијућа потреба да се невладајући народи асимилују. То је значило да се њихова културна, а у случају српског народа, црквено-народна аутономија, сведе на минимум и напослетку укине.  Срби, Словаци, Румуни и остали немађарски народи угарског дела монархије имали су се претопити у мађарску политичку нацију што би временом довело и до њихове фактичке асимилације. Стога су процеси кршења српске црквено-народне аутономије и мађаризације вршени константно и то  уз најперфидније изговоре, невешто замаскиране тобожњим цивилизаторским намерама.

 

 

Примере не треба тражити на страни. Довољно је осврнути се на горко историјско искуство Срба оновременог Бечкерека. Број њихових представника у градском магистрату, а потом и управи торонталске жупаније стално је смањиван упркос, често и двотрећинској већини Срба у укупном броју становника. Гимназија већински подигнута српским капиталом претворена је у ексклузивно мађарски римокатолички школски завод. То је, природно, стварало снажно незадовољство код варошких Срба, нарочито међу представницима њене омладине, која се неретко оглашавала разним молбама, као што је био случај са апелом бечкеречке омладине из августа 1865. године да се у наставу варошке гимназије, као равноправан уведе и српски језик. Прочитаћу вам најважнији пасус те молбе:

 

 

Грађани бечкеречки синови су разних народности међу којима ваља да влада равноправност као у свакој земљи уставној кад се зна да они заједно гимназију подигоше и заједничком је главнином тј. дохотком од ове помажу и додатком из општинске варошке касе издржавају узевши још у зато мимогред да је у овој вароши две трећине људства српске народности.

У бечкеречкој се гимназији предају науке данас мађарским и немачким језиком; српски се учи поред науке хришћанске само граматика и то није облигатна студија.

Њихов захтев је наравно остао неуслишен. Национална и језичка равноправност морала је да сачека Ослобођење 1918. године, када је након затварања пијаристичке гимназије у граду отворена Државна велика гимназија са паралелним одељењима и наставом на мањинским језицима.

 

 

Велика надања Срба у Хабзбуршкој империји да ће бити награђени за своју верност и заслуге била су редовно праћена горким разочарењима.

Већ 1849. године, када је аустријски цар и апостолски краљ наградио Србе оним чиме је Мађаре казнио, показала се у пуном светлу илузорност поданичке верности и ишчекивања правде од бечког ћесара. Српска Војводина је сведена на Војводство без српског војводе, са немачким као службеним језиком, и са седиштем у Темишвару, граду на периферији српског етничког простора. Но идеја Војводине, као слободарска заветна мисао о борби за народна права и слободу није умрла, барем не у срцима честитих Србаља, како је написао Светозар Милетић у знаменитом Туцинданском чланку. Поприште борбе пренето је са бојног на уставно поље, у већницу угарског сабора, у којој су ватрено иступали и наши суграђани, блиски сарадници Св. Милетића, Александар Трифунац, Александар Сандић и Ђорђе Димитријевић.

 

 

Сарајевски атентат додатно је отежао положај српског народа, који се налазио у ванредном стању још од 1912. године када је владиним декретом укинута црквено-народна аутономија. Велики скуп Банатских Срба у Бечкереку заказан за Видовдан 1914. године, који је требао да истакне захтев за поновно успостављање укинуте аутономије, забрањен је дан раније. Наступили су дани великих искушења, а потом убрзо и голготска страдања.

Данас, више него икада раније, дужни смо да се запитамо каква је то тобожња хиљадугодишња култура и самопрокламована цивилизација која у мирнодопским условима на најгрубљи начин крши природна права читавих народа, док у рату чини невиђена зверства над цивилним становништвом. Присетимо се само немилосрдних пустошења у Мачви и Поцерини 1914. године, које је за потребе српске владе документовао др Арчибалд Рајс.

 

 

У последње време један број наших, можемо рећи германофилски настројених, историчара настоји да уз помоћ глорификације аустроугарских привредних достигнућа, кроз дивљење њеном архитектонском наслеђу и напослетку путем истицања и величања тзв. лојалних Срба (у нашем народу познатих мађарона) умањи, ако не и у потпуности, потисне апсолутистичку природу и релативизује присилни карактер Хабзбуршке монархије и тиме је представи као идеалну парадигму мултикултуралне и вишенационалне демократске државе у којој смо живели, напредовали, али и коју смо, не поимајући њену вредност, нажалост изгубили. Стварност је наравно била сасвим другачија. Зато се на другој страни, у данима Ослобођења 1918. године показало да је народ који се вековима борио за своја елементарна права научио да цени и поштује туђа.

 

 

Да у тим свечаним тренуцима није било места никаквом националном реваншизму и осветничком расположењу према несрпском становништву, сведоче речи Јаше Томића које је изговорио за говорницом Велике народне скупштине у Новом Саду:

„ Све што год нам копа очи, даћемо од срца народима који с нама живе, а нису Срби. И они имају право на живот. И језик њихов, и школе њихове и наставу њихову радо ћемо ујемчити, јер то нас не боли. Ако у новој држави почнемо радити као што су они радили, ми би доживели њихову судбину и пропали, како су они пропали“.

До 1918. године на простору Војводине владала је крхка трпељивост међу припадницима различитих народа. Тек је слобода коју је донео Краљ Петар Први Карађорђевић омогућила међусобно уважавање и једнакост пред законом, који су напослетку породили међусобно братство које је данас на снази.

 

 

У том контексту је 25. новембар 1918. године када је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Новом Саду прогласила, генерацијама ишчекивано, директно, недвосмислено и безусловно присаједињење Баната, Бачке и Барање (дан пре тога и Срема) Краљевини Србији, заслужио да буде проглашен за Дан Војводине.

 

Приредио за вас Петровград.орг

Поделите:
ДР НЕБОЈША КУЗМАНОВИЋ: НАЦИОНАЛНА ПОЛИТИКА СРБА И СТРАНПУТИЦЕ ЖАРКА ЗРЕЊАНИНА

ДР НЕБОЈША КУЗМАНОВИЋ: НАЦИОНАЛНА ПОЛИТИКА СРБА И СТРАНПУТИЦЕ ЖАРКА ЗРЕЊАНИНА

Jавна расправа о Нацрту покраjинске скупштинске одлуке о утврђивању и свечаном обележавању Дана АП Воjводине и других дана од покраjинског значаjа одржана је у нашем граду. Др Небојша Кузмановић се осврнуо у току свог излагања на иницијативе о повратку историјског имена нашег града. Говорећи о политичким списима и погледима Жарка Зрењанина на државну политику ондашње Краљевине Југославије, Кузмановић је приметио да та политика није ни мало у складу са данашњом политиком државе Србије на овим просторима, односно супротстављена јој је и то треба да имају у виду сви добронамерни грађани овога града, покрајине и Републике Србије.

 

 

Циљеви српског народа и других народа на овом простору Аустроугарске монархије 1918. су се поклопили са циљевима савезника и завршетком Великог рата је била омогућен сам чин присаједињења Србији. Сам чин присаједињења у том етимолошком значењу, каже – да постанемо једно, дакле, да периферија и центар постану у државном смислу једно. Тезу о националном јединству нису прихватиле све политичке снаге и појединци. Сматрале су, да држава не треба, да се гради на таквој, погрешној основи, јер процес националног формирања Срба, Хрвата и Словенаца, је био завршен. Показало се као тачно, предвиђање вође најмасовније српске политичке странке у Војводини Јаше Томића, да ће уставно фиксирање концепције националног јединства Срба, Хрвата и Словенаца само довести, у будућности, до борбе појединих народа за очување националних особености. О дугорочним последицама тако схваћеног Југословенства, убедљиво, данас, сведочи судбина државе која је формирана на темељу те доктрине.

 

 

Припремајући се за овај скуп прочитао сам већи број историјско-политиколошких и социолошких студија, инспирисан актуелношћу расправа и иницијативом коју сте ви овде покренули о повратку имена Петровград. Бавио сам се политичком заоставштином Жарка Зрењанина. Несумњиво, он је био истакнути комунистички борац и идеолошки радник, то наравно ви много боље знате. Пронашао сам неколико његових мисли и политичких оцена, везаних за ову тему, коју ми данас разматрамо. Ово је само неколико цитата, које желим да вам предочим, да просто видите какви су били његови ставови. Сигуран сам, на основу увида у те тезе, да сте потпуно управу кад је у питању иницијатива о повратку имена града у Петровград.

 

 

У овим Зрењаниновим списима, се јасно види, да његови идеолошки другови уопште нису схватали, исправно, значај присаједињења, у смислу стварања јединственог националног корпуса Срба и Србије. Комунисти, просто нису схватали, колико је чин уједињења историјски био значајан за све нације па и српску. Сви они који се баве идеологијом „аутономаштва“ у овом времену или идеологијом „републиканства“ или већ не знам којим идеологијама о распарчавању и разједињавања српске државе а у вези изношења аргументације против повратка имена Петровград, треба да знају чињенице. Они просто заборављају, да говоре на српском језику у Новом Саду, Зрењанину, Руми и свим другим војвођанским градовима. Они заборавају да су ови људи о којима ми данас говоримо дали не само своје идеје већ и своје животе за присаједињење. Хиљаде људи је прво погинуло за идеју присаједињења Матици, да би се ми сада овде обраћали, једни другима, на српском језику а неком другом. Друго, великани не само српске, него југословенске и светске културе су написали на том језику сјајна дела, захваљујући самом чину присаједињења. Тако је велики Милош Црњански писао управо на српском језику своја дела а не на неком другом, Васко Попа, наш велики песник, кога сам имао прилику да лично упознам такође и многи други. И сам Жарко Зрењанин је писао на српском језику.

 

 

А шта каже у својим идеолошким конструкцијама Жарко Зрењанин:

 

„ОСЛОБОЂЕЊЕ“ ЈЕ БИЛО КОНТРАРЕВОЛУЦИОНАРНИ РАТ ВЕЛИКОСРПСКЕ БУРЖОАЗИЈЕ.

УЈЕДИЊЕЊЕ НИЈЕ БИЛО ПОДЈЕДНАКО ПОЖЕЉНО И ПРИХВАЋЕНО ОД ЦЕЛОГ СТАНОВНИШТВА ВОЈВОДИНЕ.

1918. ГОДИНЕ СРБИЈАНСКА БУРЖОАЗИЈА УЗ ПОМОЋ КРУПНИХ КАПИТАЛИСТА ВЕЛЕПОСЕДНИКА И ПЛАЋЕНИКА ИЗ ВОЈВОДИНЕ, ХРВАТСКЕ, СЛОВЕНИЈЕ, ЦРНЕ ГОРЕ, БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, КОСОВА И МАКЕДОНИЈЕ НИЈЕ ДАЛА ПРАВО НАРОДИМА ОВИХ ЗЕМАЉА ДА СЕ САМИ ОПРЕДЕЛЕ, НЕГО ИХ ЈЕ ПОДЈАРМИЛА И СИЛОМ НАМЕТНУЛА СВОЈУ ХЕГЕМОНИЈУ.

ОД УГЊЕТАВАЊА ВОЈВОДИНЕ КАО ИСТОРИЈСКЕ ПОКРАЈИНЕ ИМА КОРИСТИ САМО СРБИЈАНСКА ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКА БУРЖОАЗИЈА.

СРБИЈАНСКА БУРЖОАЗИЈА ПОКУШАВА ДА ОПРАВДА ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКУ ПОЛИТИКУ УГЊЕТАВАЊА НАРОДА У ВОЈВОДИНИ САМО ТИМЕ ДА У ВОЈВОДИНИ ЖИВИ САМО РЕЛАТИВНА ВЕЋИНА СРПСКОГ НАРОДА, МЕЂУТИМ ОНА НЕМА ПРАВО ДА ЕКСПЛОАТИШЕ ВОЈВОЂАНСКЕ НАРОДЕ.

…ВОЈВОДИНА ИСТОРИЈСКИ НИКАДА НИЈЕ БИЛА СРБИЈАНСКА ПОКРАЈИНА.

 

 

Зашто је ово важно обнародовати? Зато, што су ове тезе, које су изашле по часописима, које је штампала КПЈ -у између два рата, постале основа за формирање партијске политике на земаљским конференцијама, коју је КПЈ-у усвајала. Наравно, да је то била деценијама политика према Војводини. Сама КПЈ-у спроводи ту политику, још од Дрезденског конгреса 1928. године и ту се партија око националног питања ломила у Војводини, од аутономије ка федерализму. Дакле ломила се око питања, да ли да Војводина буде само аутономија или да буде република? Није се никада доводила у питање аутономија у односу на тај „империјалистички“ Београд. Само је било питање колики степен те аутономије, да буде? Два светска и последњи ратови су показали, да таква политика, која негује и залива корен сепаратизма, води до сукоба међу људима и у даље ратове. Због тога је битно, да знамо све ове чињенице када разговарамо о називима наших градова, улица, тргова.

Приредио за вас Петровград.орг

Поделите:
ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ О РУМУНИЗАЦИЈИ СРБА И СЛОВЕНА

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ О РУМУНИЗАЦИЈИ СРБА И СЛОВЕНА

У Свечаној сали  Месне заједнице Вељко Влаховић“, Друштво историчара Петровграда (Зрењанина) организовало је, разговор о књизи, зборнику “Румунија и румунизација Срба. О књизи, зборнику текстова, су говорили академик Зоран Милошевић, лингвиста Срђан Новаковић и публициста Душан Ковачев.

 

 

Овај скуп је био замишљен као промоција нове књиге зборника текстова и анализа који су разматрани у претходној књизи зборнику, овог аутора, под називом „Анатомија румунске политике“ у којој се аутор академик Зоран Милошевић бавио питањем великорумунског пројекта у овом делу Европе. Истовремено скуп је био и слободна дискусија присутних грађана на ову мало познату и слабо осветљену геополитичку тему.

 

 

Скуп је отворио председник Друштва историчара Петровграда (Зрењанина) Мирко Козић који је представио уважене госте из Београда и основне смернице њихове стручне мултидисциплинарне анализе метода политике румунизације кроз историју и у савременом политичком тренутку. „Ово је јако интересантна тема, која уопште није уочена у нашој академској јавности и у медијима. Рекао бих и да је потпуно скрајнута као тема и зато мислим да је вредно чути ове уважене госте који су се потрудили да је свестрано обраде и изнесу у јавност“, рекао је Козић.

 

 

Публициста пореклом из нашег града који се годинама бави важним идентитетским питањима у Београду Душан Ковачев је у уводном излагању представио тему зборника:

 

 

„Ово је један преглед проблема романизације народа на просотору данашње Румуније. Наслов је можда необичан али добро сажима тематику зборника текстова. На двадесетак страна у овој књизи сам се потрудио да прикажем вид организованих заблуда о етногенези Румуна као „аутохтоног“ народа на простору данашње Румуније. Оно што је битно, да одмах нагласим, да ми овде не аступамо као шовинисти или српски националисти. Желимо да утврдимо историјску истину а користили смо румунске изворе. Почео сам са великим румунским археологом Александром Николескуом, који је практично оборио тезу румунских аутохтониста о континуитету развоја археолошких култура на тлу Румуније од старог до новог века. Романски народ који је у основи савремене Румунске нације нема везе са праисторијским културама на том простору у старом веку. Ипотешти – Кндешти култура која је трајала од 5 -7 века, на простору Румуније и која је била неоспорно словенска, односно српска, својеврсна мешавина Словена и Анта, говори, да тог континуитета није било. Потом имате овде детаљну причу о формирању Школе Ердељана, тајне папске канцеларије у оквиру делатности Хабсбуршке монархије на овим просторима. Касније се укључила у ту латинизаторску политику Немачка, па Француска и на крају франконизовано руско племство отуђено од руског народа…“- рекао је између осталог Ковачев.

 

 

Гост Срђан Новаковић је лингвиста, добар познавалац свих романских језика и изводи закључке о речницима наших Влаха и Аромуна, Гога, познатијих као Цинцара. На тлу Румуније постоји велики број српских и(ли) словенских топонима, хидронима, оронима, каже Новаковић.

 

 

„Ми смо убеђени да прави латински језик није био онај који је нама Ватикан представио у својим уџбеницима. Прави старолатински језик, можемо, парадоксално наћи ако узмемо старословенске уџбенике…итд. Павле Соларић, најбољи ђак Доситеја Обрадовића је написао књигу „Словенствујући Римљани“. У тој књизи је он доказао реч по реч, колико има српско-словенских речи у латиннском. То се код нас на факултетима неизучава, наша лингвистика опонаша верно оно што Германи заповеде. Имамо ту индо-германску филологију као инструмент пруског империјализма а Романи, Франци су се побунили и тражили где су они у тој причи и од тада имате индо-европску лингвистику. У тој филологији места нема за Словене и Србе. У тој индо-европској филологији, чућемо бајке о наводним Илирима, наводним староседеоцима Балкана, који се још именују и Албанцима. То су невиђене глупости. То тврде данас и наши историчари под утицајем Германа. Ти научници нису никад темељно познавали балканске и словенске језике. По индо-германској филологији имамо Румуне као потомке Трачана, Дачана. Данас орвеловским механизмом, све оно што је у прошлости неодговарајуће, данашњој истини, се поништава и брише. Данашњи Шиптари масовно дају имена по илирским краљевима и краљицама (Агрон, Теута, Илир) а Румуни по дачким (Дачија марка аута) и римским царевима, легионарима и песницима (Август, Аурел, Овидију). Румунија је створена као прва Италија 1859. године насилним уједињавањем две словенске кнежевине Влашке и Молдавије. Створена је Романија или Римљанија , у буквалном преводу.Осим поменуте Школе Ердељана и Ватикана ту државу је створила и масонерија из Торина у Италији. Ту је прворазредну улогу одиграо гроф Емилијо Кавур и главни слободни зидар тога времена Ђузепе Мацини. Наравно, ту је било помоћи и од Француза, Жерома, Наполеона Трећег итд.“

Најзначајније на овом скупу је било излагање академика Зорана Милошевића који је врстан познавалац овог геополитичког питања и који упозорава државу Србију:

 

 

„Тема овог зборника и мог дугогодишњег истраживања је Румунија и румунизација Срба, како и гласи наслов. Она је актуелна јер је званична Румунија у парламенту и влади прогласила политику да je влашko и још неки делови српског становништва у ствари Румуни. У том контексту су део својих институција инсталирали у Србији, нелегално али оне раде и функционишу, врше пропаганду великодржавне идеологије Румуније и на тај начин имају претензије на део територије државе Србије. Њихова Црква је неканонски створила парохије на подручју СПЦ и привлачи вернике и неук народ тако што ненаплаћује обреде а плату мисионарима даје држава Румунија, нуде стипендије студентима, који се изјасне да су Румуни и већ у Неготину, Бору имамо 40% лекара који су завршили студије у Румунији а раде код нас. Модерно је на истоку Србије да омладина учи румунски језик и одлази у Rумунију, да студира, јер је џабе. Дају све врсте повластица српским пословним људима, да пребаце бизнис у Румунију. Оно што је најпроблематичније јесте масовна додела румунских држављанстава и пасоша са којим наши људи могу да се крећу по Европи. Једном речју све индиције говоре да је Румунија поново покренула машинерију румунизације Срба, што није први такав покушај у историји…Треба схватити да је идеологија румунизам створена да се бескрајно шири, јер је то ширење, наметање латинског идентитета интерес Запада, да се сузбије православни, словенски идентитет и да се на овом подручју , Доњег Дунава успостави латински идентитет. То се види у борби против ћирилице, која је мета за елиминисање, затим кроз сузбијање српске идеје, државе, језика, културе итд.

 

 

Румунска политика тежи да створи „Велику Румунију“, при чему није дефинисала где се завршавају границе замишљење државе уз опасност, да се по први пут директно и отворено, сукоби са Србима у својој историји, тврде ови истраживачи. Румуни постојано тргују својим геополитичким положајем, што их приморава да често мењају страну изазивајући код дојучерашњих савезника згражавање. Скоро свака историјска промена стране Румунији „детету среће“ је доносила проширење државне територије. Други смер румунске политике је асимилација становништва, тј. наметање идеологије румунизма. Трећи извор је постојано антисловенство, посебно русофобија, јер у Букурешту сматрају да је Русија главна препрека стварању „Велике Румуније“, закључили су еминентни предавачи на овом скупу.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
МИЛАН ДАМЈАНАЦ – УЏБЕНИЧКА ПЕТА КОЛОНА

МИЛАН ДАМЈАНАЦ – УЏБЕНИЧКА ПЕТА КОЛОНА

Те 2010. године случајно ми је до руку дошао уџбеник „Историја“ за 6. разред основне школе. Све неправилности и нетачности које сам у њему пронашао навео сам у тексту Српска историја у уџбенику за шести разред основне школе. Први сам се интересовао за ту тему. Касније сам обрадио и неправилности из уџбеника за други разред средње школе, за које медији не знају. Стога сада поново наводим чињенице и неправилности до којих сам истраживањем дошао. Драго ми је да се та тема коначно отворила у медијима, мада нису наведени сви пропусти нити пропусти у уџбенику за други разред средње школе.

 

 

Шта пише о српској историји у уџбеницима за основну и средњу школу

 

Национални интерес сваке озбиљне државе јесте пре свега успешна и одговорна културна политика и квалитетно образовање деце. Нема ничег важнијег за будућност српског народа од демографске обнове, заштите културног наслеђа, очување националне свести и историјског памћења. Међутим, не само што су се претходних година, по потпуно нејасним и штетним критеријумима, бирали директори најважнијих установа културе, тиме доказујући да ова земља нема никакву културну нити образовну политику, већ су и уџбеници у служби дневнополитичких дешавања. Као што ћемо имати прилике да видимо, идеолошка злоупотреба младих почиње од основне школе.

 

Албанци староседеоци – Срби дошљаци?

 

 

Још 2010. године сам писао о садржају уџбеника историја за шести разред основне школе у издању Завода за уџбенике Београд. Аутор уџбеника Раде Михаљчић (на слици испод) износи неке фрапантне тврдње. Након читања тог уџбеника, нисам више сигуран да познајем српску средњовековну историју. Може бити да само нисам довољно проучавао дела албанских и хрватских историчара. Наиме, у овом уџбенику који се бави историјом Средњег века, могао сам да научим да „…подела друштва увек води и стварању државе која штити богати, владајући слој“ [1]. Занимљива опаска. Пошто сам ову значајну лекцију савладао, упознао сам се са староседеоцима Балкана – Албанцима. После описа доласка Словена на Балкан и сукоба са староседеоцима, аутор каже „…међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик, и друга народна обележја сачували су Албанци. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се с њима“. [2] Запањен овом констатацијом, сасвим случајно сам пронашао објашњење у првој проширеној верзији истог уџбеника, у реченици које нема у садашњој: „Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира, романизованих у мањој мери. Са њима су се мешали стари Грци, Словени и други народи…“ [3]

После оваквог сазнања, нема смисла приговарати Албанцима на својатању Косова и Метохије, српских манастира и културне баштине. Они су ионако балкански староседеоци, а Срби су узурпатори. Читајте, децо, учите, српски ђаци, своју историју! Ви сте припадници дошљака и узурпатори албанске земље и све што доживљавате – доживљавате са разлогом. Албанци не узимају српску земљу, већ враћају своју натраг. Ето, и то доживесмо од српског историчара, који нашу децу учи средњовековној историји. Тврди човек да су Албанци потомци Илира и тиме директно помаже њихове освајачке походе и отимачину српске земље.

Одавно је утврђено да Албанци немају поморску и рибарску терминологију, чиме нам је немачки лингвиста, академик, проф. др Густав Вајганд (Г. Wеиганд, 1860–1930) доказао да Албанци нису Илири. Ово је један од његових дванаест чувених аргумената који су преведени, објављени и продискутовани (па и усвојени) од стране свих светских признатих истраживача. Штавише, и од самих албанских трезвених научника, лингвиста, историчара и академика, као што су академик проф. др. Еqрем Çабеј (1908-1980), др Ардиан Клоси, Ардиан Вехбиу, Фатос Љубоња и пуно других.

Без обзира на то што је научни свет прихватио истину о пореклу Албанаца, албанске власти, подржане од стране квазинаучних теорија, настављају да тврде да су пореклом Илири. Тиме су преплавили своју литературу, почев од буквара, који стављају у руке својој деци од првог дана школе, па све до „научних“ студија и дисертација. Све то очигледно није довољно појединим српским академицима као што је случај са Радетом Михаљчићем. Кога брига за карту Европе из 814. године, на којој се јасно види српска држава на Балкану и албанска која се граничи са Јерменијом и Азербејџаном. Моја непросвећена маленкост, недовољно заражена еврофанатизмом и регионалним духом сарадње и братства, не може да схвати овакву тврдњу у уџбенику за шести разред.

Уколико сте помислили да је то све, варате се. После тога сам проширио своја сазнања научивши да је „Стефан Немања освојио Косово и крајеве северне Албаније“ [4]. Наравно, писац уџбеника је могао рећи – крајеве данашње Албаније. Ништа од тога. Понадах се у тренутку да је у питању случајан превид. Постоји још један случајан превид, који, додуше, вероватно није ауторова грешка, али показује стање духа људи који су учествовали у припреми овог уџбеника за штампу. У одељку Историја и легенда српски јунаци Топлица Милан и Косанчић Иван су сасвим случајно заменили имена, те се наводи „…њима је предање придодало измишљене, неисторијске ликове као што су Југовићи и побратими Милоша Обилића, Иван Топлица и Милан Косанчић“. Као неко ко је одрастао на косовском завету и српским епским песмама, не могу да разумем овакав превид (да не говоримо о сигурности са којом аутор тврди да су ликови измишљени).

После свега овога, био сам убеђен да читам дело из албанске историографије. Нажалост, преварио сам се. Понадам се да ће се аутор исправити у одељку о османлијским освајањима, међутим: „После Маричке и Косовске битке, Турци су све више угрожавали албанске области“ [5]. После тога говори о јунаштву Ђорђа Кастриота Скендербега и ниједном речју не напомиње да је Скендербег пореклом био Србин нити долазак Албанаца на Балкан након слома арапске Сицилије.

 

„Македонски Словени“

 

 

Уколико нисте знали – ваша деца знају. Македонци су стари европски народ. Некада су се звали „Македонски Словени“ и међу првима су прихватили ћирилицу: „…на Балканском полуострву ћирилицу су прихватили Срби, Македонски Словени и Бугари“. [6] Међутим, каже аутор, ћирилицу су, сем Срба, Македонаца и Бугара прихватили и људи који живе у „Босни и приморским крајевима југоисточно од Сплита“. [7] Ко ли би ти непознати људи могли бити? Да ли је разумно претпоставити да су у питању били Срби? Не, не, то нипошто, бошњачки историчари у својим уџбеницима уче децу да у средњем веку у Босни није било Срба. Нећемо ваљда пропагирати великосрпску политику у уџбенику за историју, није европски од нас да исказујемо претензије на суседне и пријатељске нам државе. Зато ћемо, како бисмо изгледали европеизовано, рећи да постоје неки неидентификовани људи, ван границе данашње Србије, који су користили ћирилицу. Та формулација звучи модерно. Аутор је овај маневар искусно извео, и самим тим заслужује награду „најевропљанин“. Аутор даље говори и о патњама и страдању „Македонских Словена“. Наиме, „после слома Бугарске, над Македонским Словенима успостављена је византијска власт. Нова управа изазвала је незадовољство које је прерасло у отпор… “ [8]

О патњама „Македонских Словена“ говори и у одељку о српским средњовековним освајањима: „…Од Византије краљ Милутин је освојио Македонију, у којој су живели Македонски Словени…“ [9]

Такође, Душан Силни је освојио „већи део албанских крајева“ [10]. Одмах се види да смо лидери у региону. Историчар Михаљчић разрешава велику енигму историје и дневнополитичких збивања. Срби и Бугари су вршили претензије на македонску територију тероришући македонски народ (шта би са свим оним Србима у Македонији који су се тако изјашњавали до 1945, они су изгледа, статистичка грешка), а Грци без разлога нападају Македонце за узурпацију грчког имена и злоупотребу историје. Дневнополитичка енигма. Управо је то и суштина овог уџбеника – пропаганда у служби дневнополитичких збивања и потреба, корак напред ка „помирењу у региону“. Научио сам такође да је Маричка битка била катастрофа македонске, а не српске државе и народа. [11] Македонија је, каже аутор, „изгубила самосталност“.

Значи, наши преци су ослобађањем јужних српских крајева 1912. године уствари извршили агресију на македонски народ. Нисам имао представу да смо ми Срби народ освајача. Што би рекао Брана Црнчевић, „ колико Србија треба да буде мала да не би била велика?“

На овом месту не могу да не поменем неколико речи Данка Поповића из уста његовог јунака Милутина: „Заузесмо ми Кајмакчалан, синовче. Прекрисмо га лешевима. Само коња шта је остало да се распада на оним падинама… Добро, благо ујаку, а што ми онда љубисмо земљу?… Имадосмо ли ми нека друга посла него да по Македонији гинемо? Јесу ли, благо ујаку, велим, јесу ли ти чија је земља знали раније да је њина? Ако јесу, што је не освајаше и ослобађаше, како се тек сад сетише чија је?… – смеје ми се у брк… Сви они пишу сад и говоре да смо ми отели Македонију кад смо прешли преко Кајмакчалана. А ја, синовче, видим нас како љубимо земљу кад смо прешли на ову страну Кајмакчалана, па ми криво. Што је нама било потребно да љубимо земљу Кајмакчалана, па да се Македонци љуте на нас… Што да Македонија буде за нас три пута гробница, па да нас чак и наши школовани људи кајмакчаланским аветима називају и да нас подругљиво зову Солунцима, ко да је лако бити Солунац. Зашто се заборавља да је и од оне шаке јада што је са Халкидикија пошла као десеткована српска војска до краја изгинуло више од половине… Зашто да испаднемо смешни на крају?“ [12]

 

Закључак

 

 

Сваки народ покушава да у својим уџбеницима „улепша“ историјске догађаје и представи себе у бољем светлу, те често претера. Једино је код нас немогуће очекивати бар минимум објективности, бар минимум самопоштовања и поштовања историјске истине. Како изгледа концепција будуће регионалне сарадње у погледу заједничке историје и чињеница у уџбеницима, најбоље можемо видети по публикацији Сорошевог Фонда за отворено друштво Босне и Херцеговине Образовање у Босни и Херцеговини – чему учимо дјецу? [13]

Ту можемо пронаћи позитивне и негативне уџбеничке примере. Наравно, на основу процене Фонда. На пример, у критици уџбеника из Српског језика и културе изражавања у Источном Сарајеву каже се: „Већи део наведених примера односи се на имена везана за српску културу и историју, нису присутни примери из културе и традиције других конститутивних народа и не доминирају примери везани за Босну и Херцеговину: ‘На пример: Улица српских владара, Улица бана Лазаревића, Улица Бранка Ћопића, Улица Немањина, Трг слободе, Трг жртава фашизма; Првомајска улица, Његошева улица …На пример: Основна школа ‘Петар Кочић’, Филозофски факултет у Бањалуци, Народна библиотека Србије, Грађевинско предузеће Рад, Општина Требиње…’“ [14]

Занимљив је коментар на песму Алексе Шантића: „Избор ове Шантићеве песме из целокупног песниковог стваралаштва говори о свесној намери аутора уџбеника да кроз наставу књижевности пласира идеолошку поруку, чији је примарни задатак – формирање националног бића. Песма је, с обзиром на контекст, политичка, а будући да је национално јасно одређена, и патриотска: ‘МОЈА ОТАЏБИНА… И свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја, мој дом и моје рођено огњиште.’“[15]

Тако изгледа наша срећна будућност на Балкану.

 

 

Да се вратимо на крају уџбенику историје. Сем поменутих тврдњи, на неколико места аутор даје и непотребне и паушалне опаске, које су непримерене за један уџбеник историје (независно од тога да ли су исправни или не). Тако, на пример, каже да је папа Гргур сматрао да су „владари дужни да му љубе ноге“.

Шта бих у закључку могао рећи о овом уџбенику? Лично, плашим се да узмем у руке уџбеник за седми и осми разред основне школе, у којима се говори о модерној српској историји. Из свега приложеног, јасно је закључити у ком се правцу креће тумачење историјских догађаја. Тужно је користити уџбенике за децу у циљу промовисања идеолошких порука и дневне политике. Несрећа је што је овај и овакав уџбеник издао Завод за уџбенике, установа која по правилу служи управо за одбрану ђака од пласирања лажи и полуистина и њиховом исправном образовању. Просто ме обузме туга кад се сетим да сам се залагао за детаљну проверу садржаја уџбеника које објављују приватне издавачке куће, када овако изгледа ремек-дело Завода за уџбенике.

Међутим, после неког времена сам сличне информације пронашао и у уџбенику за други разред средње школе. Тамо се отишло још даље, те се истовремено и наводи и не наводи да су Албанци Илири, али се недвосмислено тврди да су староседеоци. Прво се износи тврдња да су Албанци били староседеоци под тим именом, и да су их Срби затекли при доласку на Балкан. Наиме, у уводу одељка Досељавање Словена на Балкан каже се да, „склапајући различите племенске савезе, Јужни Словени трајно су населили Балканско полуострво током 6. и 7. века. Ту су затекли староседелачко становништво – Грке, Романе, Арбанасе и Влахе“. [16]. Дакле, према овој изнесеној тврдњи, испада да су Албанци (Арбанаси) одувек под народним именом били присутни на Балкану, а да су Срби населили њихове територије, и ту се никакви Илири не помињу. Међутим, само пар страница касније, наводи се: „У планинским пределима око Драча и данашње Албаније задржали су се Арбанаси, потомци делимично романизованих Илира. Они су водили превасходно сточарски начин живота. Етничку посебност су одржали и тако што су задржали свој архаичан језик. Део Словена који је дошао у крајеве које су насељивали Арбанаси примио је, услед јачег утицаја, њихов језик, њихове обичаје и начин живота“ [17].

На овом месту тврди се да су Албанци заправо пореклом Илири, што кореспондира са тврдњом изнетом у уџбенику за 6. разред основне школе и чини се да је преписано из једне његове раније верзије. Стога би било добро да се аутори овог уџбеника Шуица и Мајрановић-Душанић прво договоре пре писања уџбеника о историјским чињеницама пре него што их ставе на папир, а још је горе уколико се једно од њих није договорило само са собом, па је изнело две супротне тврдње које се слажу само у једној – политичкој, а не историјској квалификацији о Албанцима као староседеоцима.

Овај уџбеник болује од још неколико несрећних тврдњи које се издају за историјске чињенице, те се тако каже да, „као последица различитих историјских процеса и новонасталих етно- политичких околности на Балкану, током 20. века дефинисан статус нације стекли су и Македонци, Црногорци, Муслимани и Бошњаци“. [18]

 

 

Прво, не улазећи у питање започињања процеса конструисања нових нација из српске нације након 1945. године, треба рећи да су у питању били политички процеси, а друго, тешко да су тада стекли дефинисан статус нације. Треће, молио бих писце уџбеника да ми објасне која је то муслиманска, а која бошњачка нација, и где живе припадници ове две нације? Кад смо већ код тога, могли би да објасне по чему се разликују? Конотација оваквих „чињеница“ у уџбенику је увек дневнополитичка, те се тако наводи да се „за време дукљанског краља Бодина Босна налазила у саставу његове државе. Већ почетком 12. века она се осамостаљује и њена источна граница се успоставља на средњем току реке Дрине. На челу Босне налазио се бан… После његове смрти 1180. године босански бан Кулин признаје Угарску као свог сизерена, али вештом политиком задржава друштвене и верске особености које су у Босни постојале“. [19]

То потенцирање историјског континуитета Босне као државе која негује друштвене и верске особености је толико дневнополитичка да о њој заиста не вреди трошити речи.

На крају, наградно питање – шта мислите, какве ће ставове о српској држави и народу имати ова деца када порасту? Имамо ли права да било шта очекујемо од других када смо сами себи највећи непријатељи?

________

Упутнице:

[1] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 27.

[2] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 42.

[3] http://www.ihtus.us/ihtus/viewtopic.php?t=490

[4] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 86.

[5] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 125.

[6] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53.

[7] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53.

[8] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 47.

[9] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 90.

[10] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 92.

[11] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 117.

[12] Књига о Милутину, Данко Поповић, Књижевне новине, Београд, 1986, стр. 40, 41.

[13] http://www.soros.org. ba/docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf

[14] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje /2009 /analiza_sadrzaja_uzbenika_ nacionalne_grupe_predmeta.pdf

[15] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf

[16] Историја за 2. разред гимназије општег и друштвено-језичког смера, стр. 51, Смиља Марјановић-Душанић и Марко Шуица, Завод за уџбенике, Београд, 2012.

[17] Ибид., стр. 55.

[18] Историја за 2. разред гимназије општег и друштвено-језичког смера, стр. 52, Смиља Марјановић – Душанић и Марко Шуица, Завод за уџбенике, Београд, 2012.

[19] Историја за 2. разред гимназије општег и друштвено-језичког смера, стр. 72, Смиља Марјановић- Душанић и Марко Шуица, Завод за уџбенике, Београд, 2012.

 

Петровград.орг. вам преноси са сајта:

 

http://standard.rs/2015/08/11/udzbenicka-peta-kolona/

Поделите: