АРХЕОЛОГ ПРОФ. ДР ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ: СРБИ СУ У ХРВАТСКОЈ СТАРОСЕДОЦИ А НЕ ДОШЉАЦИ

АРХЕОЛОГ ПРОФ. ДР ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ: СРБИ СУ У ХРВАТСКОЈ СТАРОСЕДОЦИ А НЕ ДОШЉАЦИ

У српској историјској и археолошкој науци све више има потврда теза да су Срби били настањени у Лици и у Далмацији западно од Цетине у VII-VIII веку. Хрвати из спорног списа „О управљању царством“ наводног Константина Порфирогенита, на том простору у то доба, нису археолошки потврђени. Теза коју је храбро први изнео др Ђорђе Јанковић и због ње страдао на Београдском универзитету постаје коначно научна истина.

По Франачким аналима Срби насељавају већи део Далмације

Тек пошто се распао простор бивше Југославије 1997. године, наш велики археолог проф. др Ђорђе Јанковић изнео је резултате археолошких истраживања, обављених у Лици и Далмацији 1993–1994. године. Парадоскално све до распада те политичке творевине озбиљна истраживања раног средњег века у њој није било могуће вршити.  Објективних истраживања није било под Аустроугарском, Краљевином Југославијом, Титовом Југославијом, већ само у тешким ратним условима историјског постојања Републике Српске Крајине.

Историјски значај једног од кључних археолошких истраживања др Ђорђа Јанковића и његових сарадника, обављених у Српској Крајини 1993-1994 је не мерљив за историјско памћење нашег народа. Био је то последњи тренутак да се ураде истраживања и он је на срећу искориштен на жалост хрватских националиста чије тезе о „тисућљетној“ државности Хрвата нису потврђене. Истраживање археолошких споменика Срба на простору западних делова Босне и Херцеговине, започето је први пут док је Крајина била слободна. Зато су истраживања захватила само пределе од границе на југу до правца Грачац-Кореница на западу. О српској историјској укорењености на том тлу, сведочи већ постојање капеле у манастиру Крки, у којој је по предању проповедао апостол Павле. Ту традицију су сачували Срби, православни монаси а не римокатолици у тим крајевима.

Хрвати у 9. веку долазе са Францима

Први слој живота Срба на тим просторима, поуздано археолошки потврђен, потиче из VII-VIII века. Јанковић је истржио један број тзв. громила Срба који се датирају у период IV-IX столећа. Громила има између Книна и Дрниша на локалитетима Врбник, Рамљане, Уздоље и у жупи Срб. Јужно од тог потеза има их од Свилаје и Дрниша до Зеленграда, северно од Книна, као и између Грачаца и Коренице у Лици. Громиле доказују да западно од Динаре  у том раном периоду постоје само јасни показатељи континуитета српског живљења на тим просторима, док хрватских артефаката нема. На локалитету Кашић у том периоду уочава се постојање Словена повезаних са ритуалима спаљивања наслеђеним из Праг-корчек културе и коју хрватски научници натегнуто доводе у неку везу са Хрватима.

Епиграфски споменици на ћириличном писму у Далмацији

Распоред утврђења и налаза гробова са оружјем особених за Франачко царство IX столећа, показују да су Франци почетком столећа напали истовремено и византијску Далмацију и Србе и на тај простор доселили племе Хрвата. После закључивања мира у Ахену 812. године, Срби су изгубили пределе западно од Динаре и Уне, који се од тада спомињу под називом Хрватска. Франачко-хрватски налази су од тада потврђени су гробљима у Бискупији код Книна и у Кољанима код Врлике на Цетини. Закључак који је Јанковић први изнео у јавност данас добија све више на значају и потврди јер постаје јасно да је Франачка населила Хрвате у Равне Котаре и да они нису могли доћи у седмом веку како то описује Порфирогенит.

У наредна два века налази који се могу повезати са Србима западно од Динаре и Уне су занемарљива. Мађари веома брзо сламају у наредном веку ту прву државу Хрвата и она постаје погранична област према српским земљама Босни и Неретви. Утицај Ромејског царства, Византије у приморју је био веома јак а археолошки налази потврђују да су тада настале цркве, основа особених за Цркве у српској држави краља Михаила и Константина Бодина, као и за византијску Далмацију. Натипси на капитули код Книна из тог периода су исписаним ћириличним и глагољским словима.

Србија се у 13. веку граничила са Угарском краљевином

Трећи слој археолошких споменика Срба потиче из XIII века, када се Угарска суочава са нападом Монгола. По археолошки непровереним подацима, током XIV столећа настају манастири Крупа, Крка и Драговић. Становништво у тим областима Угарске је било српско а тада је настао и манастир Рмањ на саставу Уне и Унца.  Јанковић је познате камене стећке, који су приписивани хипотетичким богумилим први отворено довео у везу са Србима. Он је први увидео да се они јављају и ван зоне Босне, од Имотског и Макарске на истоку, преко долине Цетине до Книна, а има их око Омиша, Сплита, Трогира, Дрниша. Гробља са таквим споменицима показују где православни Срби преовлађују као становништво током XIV-XV столећа. Западно од Уне има их и код Грачаца, Коренице, Оточца, Огулина, Глине. Натписи на њима, су хришћански, има и крстова, увек ћирилични, нађени су код Имотског, Сплита, на Цетини, код Бенковца, Грачаца и Глине. Стећака има и у Славонији и западним деловима Рашке и не могу се самим тим везати за некакву секту богумиле, који нису поштовали крстове и јерархију.

Стећци 14. века са ћириличним натписима

Резултате одважних истраживања др Ђорђа Јанковића данас не могу да оповргну хрватски археолози. Иако су, као што је говорио велики књижевник Дучић, нација која се ничег не стиди, међу њима има часних научника који не могу да згазе научну истину и прибегну фалсификовању. Они сада могу једино да уништавају сваки спомен Срба на територији земаља које политички контролишу након незапамћеног етничког чишћења који су спровели. Остају студије и књиге. Срби су археолошки документовани у Лици и у Далмацији западно од Цетине у VII-VIII столећу, а има археолошких налаза који говоре да су се претече Словена нашле у римској далмацији можда већ крајем IV веку. Ти налази не могу никако да се повежу са Хрватима. Тезе хрватских националиста како су Срби тек од турске навале и позног средњег века на тлу Хрватске су очигледна лаж.

Петровград.орг

Поделите:
ГЕНЕТСКЕ МАПЕ КАО ЧИЊЕНИЦЕ УКАЗУЈУ НА АУТОХТОНОСТ СТАНОВНИШТВА БАЛКАНА

ГЕНЕТСКЕ МАПЕ КАО ЧИЊЕНИЦЕ УКАЗУЈУ НА АУТОХТОНОСТ СТАНОВНИШТВА БАЛКАНА

До сада извршене ДНК-анализе показују да генетске разлике међу Србима, Бошњацима и Македонцима не постоје. Доказују да је било померања Европски аутохтоног народа Словена из Повишља ка истоку и југу и да је велика такозвана „сеоба“ Словена била само условни завршетак тог етнолошког процеса. Генетска мапа је дефинитивно показала да Албанци нису једини аутохтони становници на Балкану и да је њихова данашња генетика на полуострву потиче из мезолита око 10000 година, али је пореклом афричка док је Србска евро-азијска.

Генетска мапа света

Истина записана у генима

Историјске истине данас као биолошке чињенице можемо читати у генима. У наследној материји по мушкој линији читамо једну врсту аутобиографије људске врсте најближу егзактности која је често порицана у тзв. друштвеним наукама. Нова помоћна историјска метода постоји и веома је прецизна приликом утврђивање личног прапорекла. Развила се тако и нова подграна природне науке тзв. генетичка географија као помоћ историји и праисторији људског рода. Преко милион људи из разних држава урадило ове тестове и данас се стекао довољан узорак, на основу којег је направљена генетска мапа Европе и Света.

Одавно је јасно да нација није биолошки, односно генетски него духовни, културолошки феномен. Биологија је само један део како само име каже етно-генетског процеса. Основни проблем остаје интерпретација чињеница добијених овом методом. Свака нација се труди да их интерпретира из свог идеолошког угла. Ипак постоје и непобитне чињенице које дају могућност за сасвим нову интерпретацију историје пре свега балканских народа.

Древна генетика Срба

Балкански лонац

Може се рећи да је цео свет једна генетска мешавина па ту ни Балкан, Хе(л)м није изузетак. Нацистичке теорије о расној чистоти појединих група и родова су отуда потпуно неистинита теорија, која је починила стравичне злочине у човечанству руководећи се лажним принципима. Словени су Аријевци, као и Германи и говорити о расној разлици између две групе је научна бесмислица. Врло је тешко прецизно раздвојити рецимо народе Словене и Германе у рецимо Бронзаном добу  а посебно је тешко рећи одакле потичу једни и други.

Порекло захтева лоцирање у одређеном простру а истраживања палеогенетска показују да су се родови и групе селиле у разним правцима, додиривале са другим родовима и мешале. Срби се тако јављају под особеним именом у постојбини индо-европљана Закавказју са савим другом генетиком у односу на ону коју носе данашњи Срби, било они Лужички или јужни. Данас они који припадају српској нацији имају већинску аутохтоно балканску, и европску, подунавску генетику и то је чињеница.

Генетска мапа Европе

Према биолошким налазима, генетска мапа баца ново светло и доноси неколике занимљиве чињенице, које би требало озбиљно размотрити у научним круговима. Што се тиче балканских народа, толико жељних да се одвојe од Срба, главна је вест да неке велике генетске разлике између Срба и њих не постоје. Савремене нације на Балкану су се у новом веку одвојиле стицајем политичко-културолошких околности од Срба као централног народа. Срби и Словени  звани Македонци, на пример, потпуно идентични а тзв. Бошњаци и Срби такође. Бошњаци немају никакве генетске везе са данашњим Турцима у Анадолији. Хрвати лингвистички кајкавци имају мало више процената гена које деле са западом Европе, али Хрвати који су у ствари Срби римокатолици, пореклом су потпуно идентични Србима.

Српска древна генетика

Албанци су посебно занимљиви јер је један број њихових родова тесно преплетен са Србима. Њихове већинске хаплогрупе Е2 и Е3 су по пореклу најраспрострањеније у медитеранској северној Африци, тачније, у Мароку, Алжиру, Египту и Либану и то је непобитна чињеница. У Европи, где су Словени државотворни елемент, ове условно речено албанске хаплогрупе појављују тек у последњих десетак хиљада година као лингвистичко-генетски рестлови, који нису нигде успели да се уздигну из трибалног уређења. Друзи у Либану имају висок проценат ове генетике и сматра се да је ова генетика одатле доспела на Балкан. Те изворно албанске хаплогрупе има у мањем проценту и код Срба с југа Србије и Црне Горе али се ту одиграо природан процес етничког стапања који карактерише и друге делове индоевропских простора.

Међутим, културне везе не треба подценити у формирању народа и нација на Балкану.Посебно верска блискост код Бошњака или Хрвата надјачава генетску блискост са Србима. Код Македонаца је у питању језичка или дијалекатска баријера. Код Бугара је у питању државна идеологија као и код тзв. Црногораца. Ту је смисао спора на Балкану, верско- идеолошка разлика постаје важнија од генетске блискости.

у њиховим генима је записана историја Европе

Словени на Балкану уљези или домаћи

Да ли ће наука у Србији успети да се ослободи лажи и манипулација сваке врсте. Да ли ће нови резултати генетике успети да макар релативизују вишедеценијски мит о великој сеоби Словена у балканску пустаре. Типично словенски гени су  најстарији у Повишљу док су на Балкану млађи и малобројнији али несумљиво државотворни. Вероватно у Карпатима се десила симбиоза између палеолитских ловаца староевропљана из каменог доба, старијих од албанских гена (иначе та генетика је најзаступљенија међу Србима) и Словена баштиника металног доба и ту је вероватна колевка протословенског генетског микса. У том простору се морала одиграти и етногенеза самих Срба чије име је дошло из постојбине индоевропљана у Закавказју. Врло рано је тај особени генетски микс доспео на Балкан и преслојио сродне индоевропске родове које су Грци и Римљани крстили именима Трачана и Илира, када тачно остаје да се истражи.

Албанци потичу из Африке

Словени су дефинитивно као народ настали у Европи као особена родовска етно-лингвистичка група унутар индоевропске породице сродних народа. Њихови контакти са Балканским полуострвом и митском реком Дунав или Истар су били древни од самих почетака њихове етногенезе. Албанци су дефинитивно хамитски генетски остатак пресељен на обале Тесалије и Епира у мезолитско доба који нигден није успео да се уздигне у државотворном смислу јер је све време био инфериоран и преслојен од индоевропских Грка, Трачана, Римљана и коначно Словена. Њихов напола романизован језик, са великим процентом грчких и словенских речи има трачку базу сведоче лингвисти. У Европи они као генетска реалност постоје релативно дуго као трибалитет а као данашња нација нису аутохтони староседеоци већ антисрпска играчка настала од разнородних родова и племена коју су успели да обједине у државном погледу тек агенти Аустроугарске царевине у новом веку.

Петровград.орг

Поделите:
МАРКО АЛЕКСИЋ: О СРПСКИМ ЗЕМЉАМА ПРЕ НЕМАЊИЋА

МАРКО АЛЕКСИЋ: О СРПСКИМ ЗЕМЉАМА ПРЕ НЕМАЊИЋА

Епоха историје раног средњег века након пада комунизма у Европи доживљава своју нову, много реалнију интерпретацију него што је то био случај до сада. Нападно се бранила измишљена теза да је српска држава започела са периодом развоја Рашке области и да само та територија може да за себе веже име Србија. Овој злонамерној интерпретацији је погодовао недостатак писаних извора за тај рани период а не ретко су извори тумачени тенденциозно, односно делови значајни за српску историју су тумачени као део историје суседних новокомпонованих нација у Југославији.

археолог Марко Алексић

Реља Новаковић је у Југославији био први историчар који је покушао да критички сагледа овај период и да укаже на тенденције које отимају један део српске националне историје, касније је археолог Ђорђе Јанковић дао одлучан допринос истражујући археолошке локалитете. Када је грађа  постала обимнија, у новије време може се са већом сигурношћу доћи и до нових тумачења и сагледавања прошлости. На трагу истине која је деценијама заташкавана је и дело археолога Марка Алексића „Српске земље пре Немањића – од 7. до 10. века“ које обједињује сва досадашња сазнања о почецима српске историје.

Српско Поморје са градовима насељеним Србима и Крштена Србија

Осветљавање далеке прошлости  нашег народа – од појаве Срба на Балкану до времена владавине кнеза Часлава Клонимировића средином 10. века је још увек тежак и незахвалан посао. Лакше се бавити облашћу у којој постоји море историјских извора. На основу компаративних арехолошко-историјских сазнањања, на готово 350 страна, Марко Алексић представља то раздобље српске државе у истинитијем кључу од онога који је до сада постојао.

Реконструкција српске владарске палате у Брези код Високог у Босни из 8. века.

Алексић говори о најстаријим словенским а заправо српским насељима, утврђењима и грађевинама из 8. и 9. века на тлу махом данашње Босне и Херцеговине где је била осовина српске државе раног средњег века. Показује и да је на простору где се помињу најстарије српске кнежевине степен културног развитка био већи него што се до сада претпостављало, обзиром да су Срби као урбана словенска племенска група која је живели у напуштеним римским градинама и користила гало-романске технике градње утврђења, још у постојбини Аустрији на Дунаву, Чешкој и Лужичкој Србији.

Једна од српских престоница Хума у Херцеговини и наушнице српкиња.

Ради се и о Црквама које указују да је до покрштавања на нашим просторима могло доћи раније него што се до сада веровало, јер је хришћанска култура на балкану била градска. Осим непокретних о високом степену културног развитка сведоче и покретни археолошки материјали из тог периода. Суседи Срба на реци Цетини и месту Ливно у Далмацији, Хрвати су очигледно препознатљиви на Балкану тек од 9. века, као поданици Франака, по деловима луксузне ратничке опреме, оружја и особеном начину сахрањивања. Једини град у тзв. Крштеној Србији који се са сигурношћу може убицирати је данашња Тузла а тадашњи Соли. Алексић више него убедљиво, користећи и хрватске ауторитете указује на чињеницу да делови камене пластике, позната Крстионица кнеза Вишеслава, сведоче о хришћанској историји Срба у Далмацији а не Хрвата, јер се на њој чита име српског кнеза потврђеног и у другим изворима.

Срби на позорници историје Европе.

Грађевина на локалитету Бреза у централној Босни и предмети са локалитета Могорјело у долини Неретве у данашњој Херцеговини, међу открићима су која омогућавају бољи увид у живот српског народа на простору којем се наука није довољно посветила.  Данас су они део културне баштине новокомпонованих народа и ентитета у Босни и Херцеговини који не ретко у свом искривљеном кључу интерпретирају ове налазе као део своје историје.

Дугогодишњи хрватски фалсификат „Вишеслављева крстионица“ и историја Срба

Алексић нам књигом открива матичне просторе српске државе а то је територија данашње Босне и српских кнежевина на приморју Дукље, Захумља и Травуније. То је простор античке Далмације који се простирао све до данашње територије Раса у југозападној Србији, који је био у то време тек погранична византијска и бугарска тврђава.

Франачке узенгије и појасне копче Старохрвата у 9. веку

Алексићна открива да Срби долазе на простор те Далмације у 7. веку, као савезници Ромејског царства, дакле легитимни и легални наследници опустелих земаља а не као савезници Авара, који су узурпатори тог поретка. Срби ратују и са Арапима у Италији који су непријатељи тог поретка а повремено и са Бугарима и Мађарима који су повремено нарушавали створени поредак. Дакле Српска држава је на Балкану легитимна наследница дела пређашње империје а не случајна или насилна творевина и то је велико откриће представља највећу вредност ове надајмо се прве књиге коју ће следити подробније студије.

Приредио Петровград.орг

Поделите:
САША С. МАРКОВИЋ / ЖЕЉКО У. ВУЧКОВИЋ –  ИДЕНТИТЕТСКА ИСКУШЕЊА ЕЛИТЕ СРБА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ

САША С. МАРКОВИЋ / ЖЕЉКО У. ВУЧКОВИЋ – ИДЕНТИТЕТСКА ИСКУШЕЊА ЕЛИТЕ СРБА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ

Живот Срба на простору Хабзбуршке монархије касније Аустро-Угарске монархије, до њеног нестанка био је оптерећен бројним искушењима чије је трајање правазилазило и вишевековни временски период. Обесправљени од Отоманске империје, и склони несигурном савезништву са Аустријом, а све ради коначне слободе и обнове самосталне државе узорно окренуте средњеве-ковној држави Немањића, Срби са простора својих завичаја су често историјски ризиковали и најчешће трпели услед неуспеха због превеликог ризика. Потискивање Срба у правцу југ-север, имао је и данас има далекосежне последице по геополитички положај и директно је повезан са националном дискриминацијом али и демографском девастацијом српског народа. Познајући историју народа на Балканском полуострву и њихову изложеност разним милитантно-освајачким насртајима, није било мудро за очекивати да ће Срби бити предмет освајачки мање усмерене пажње.

Српска елита у Аустријском царству 1848 године

Почетком  19. века, када борба за државну самосталност добија на значају и када се развија национална идеја, Срби, из разлога живота у будућности, све више траже своје узоре у прошлости. Почињу да се подржавају истраживања прошлости која би требала да дају јаснију слику о историјском путу Срба, њиховом току и местима успешног премошћавања кризних и тешких ситуација. Уз ослонац на очуван идентитет у традицији Српске православне цркве, Срби су прихватили и процес модернизације и суочили се са просветитељством и његовим захтевима за секуларизацијом друштва. Отпор који је том приликом пружан није значио доминацију традиције до њене мистификације, већ забринутост која је спутавала неке постојеће обрасце просветитељске делатности који су, ударом на цркву могли да уруше континуитет очуваног српског идентитета. Промене су прихватали водеће интелектуалци и у црквеним круговима попут Павла Платона Атанацковића и покушавали су да разумеју аргумент критике упућен манифестацији клерикализма.

Револуционарне године 1848/49. као прилично закаснели, али ипак остварени одјек Француске буржоаске револуције утицале су и на развој националне идеје код Срба „пречана“. Мајска скупштина 1848. у Сремским Карловцима била је практични народни и политички догађај који је сведочио о институционалом и одговорном развоју идеје о самосталној српској држави. Вештина, али пре свега перфидност Аустријске дипломатије редуковали су интерес српских револуционара и, временом потчиниле њене националне амбиције. Бројни представници српске елите су на централистичку одлучност Беча одговорили изразима лојалности – што је донекле било и разумљиво, али су многи постали и конформисти без ограничења. Један, потцењивачки никако занемарљив део српске елите је тумачио да је критичко мишљење, које и у актуелној интерпретацији укључује вредност интелектуалног поштења и отворености, аутономије и самокритичности, преданост потрази за истином и осетљивост на контекст (Ennis, 2011) постало оптерећуји баласт у личној амбицији, привилегијама, државном напредовању и материјалном благостању.

Суочавање са овим проблемима захтевало је велику одговорност и било је повезано са ризиком друштвеног одбацивања и наметнуте анонимности. Постојећа претња, уколико се није довољно озбиљно узимала у обзир могла је да прерасте у свакидашње очекивано стање чија је крајња последица могла да буде асимилација српске грађанске елите, а потом и обезглављеног народа.

Ипак, иако је таква тенденција бележила своје континуирано присуство, понекад и бујање, на њу су упозоравали нарочито млади људи, либерално орјентисани и национално-романтичарски задојени. Национално усхићење било је усредсређено на развоју појма народности који је, заправо највиши облик остварења националне идеје. „Народност је вечна љубав за слободу, за право на напредак.“(Скерлић, 1906) Био је то поглед у будућност који је намеравао да све инспиреше надахнућем народног јединства и слободарске мисије. „Први и главни задатак омладине састојао се у буђењу народне свести и патриотског одушевљења.“(Јовановић, 1923: 394)

Владимир Јовановић и компрадорство елите

Идејни творац националног романтизма био је Владимир Јовановић (1833 – 1922.)3 У својим чланцима и иступима, Јовановић је упозоравао на компрадорске склоности српске интелектуалне елите и, уз демонстрацију трезвеног погледа се залагао за одговоран приступ који се суочава са проблемима и не подлеже утицајима.

 „Мудрост налаже да се у несрећи глава погне, али не толико да се под њом сломије, него да она прелети преко ње. Дух који подиже народ из несреће, није онај који само сноси зло и повија се за околностима, него је онај који се одупире злу, и тежи да над околностима влада. Мудровање о спољашњим условима опстанка иде само на то, да се прикупи снага за одсудни час; а не никако на то, да се она жива сатре и сахрани.“

Последица неуспеха у одговорном и уравнотеженом приступу националној идеји и самосталној државној доктрини биле су видљиве, пре свега у политичком и страначком животу код Срба. „Партајско интриговање“ је превладало над развојем политичке мисли која је била утемељена на образовању и новим сазнањима. „Клике“, како је Владимир Јовановић називао разноврсно страначко удруживање било је прибежиште утилитариста, а не искрених поборника друштвених идеја. Не мали број „клика“ сведочио је о успешном прилагођавању кетманског карактера који „ на широком пољу властољубивости, саможивости, страсти и грехова таборе противу општег интереса и јавне правде.“

Оваква неприхватљива ситуација у политичком животу Срба била је последица потпуног удаљавања представника српске политичке елите од изворних вредности сопственог народа и прихватања ставова других народа. Ти „готовани“ који „чекају да све готово споља дође“, својим активностима су нарушили традиционални систем вредности на који Омладинац треба да се ослони, а чија је персонификација био термин „Србенда“.

„У јавном животу Србенда хоће да се троши на опште народне потребе и на оно што је свемународу од користи, готован хоће да зна само за свој лични укус.“

Одговорна, институционално утемељена, демократски орјентисана, модерно организована и политички прихватљива држава слободних грађана била је визија овог политичког становишта Срба и из Војводине. Ипак, до њеног остварења била је потребна дуготрајна борба са неизвесним исходом.

Упозорења Ђорђа Натошевића

„Задремале умне силе народа“ биле су добар предуслов за однарођавање Срба. У околностима постојања Закона о народности из 1868. и тенденције његовог препуштања мађарском национализму, одлучујуће преко школства и омогућавања остварења амбиција једино путем успона на државним лествицама Угарске, асимилација је била најозбиљнији денационални процес Срба. Озбиљно узимајући у обзир овако тешку ситуацију, Ђорђе Натошевић школски надзорник и реформатор српског школства у Аустро-Угарској монархији је и написао упозорајући текст За што наш народ у Аустрији пропада.

Анализирајући врло тешку друштвену, привредну, демографску, породичну и културну ситуацију код Срба, Натошевић је, можда за разлику од устаљеног, за ово неодрживо стање тражио узроке, пре свега у немарности својих сународника. „Тако је жалосно стање код нас свуда и у сва чему.“  Он је упозоравао и на морално и на материјално пропадање, али и на нестајање.

„Ми пропадамо морално и материјално, и нестаје нас што се нерађамо и што се одрађамо.“

Натошевићевој критици били су подложни сви слојеви српског друштва и његове институције црквене и културне, а пре свих Матица српска. Декаденција и национално ниподаштавање били су примерна понашања која су се вредновала као успех у социјалној средини Монархије.

„Чим ко од нас стран језик који научи, одма свој мање више побаца… тако се сами од себе и од свога утуђујемо, удаљујемо, одрођавамо.“

Осим тога, Натошевић је критиковао и конфесионално лицемерје и верску недоследност препознатљиву код својих сународника.

„Много се наших погуби и у туђој цркви. И овога чуда има само код нас.“

Бекство од сопственог идентитета као крупна препозната слабост било је највећа препрека развоју српског народа. У његовој суштини налази се недостатак образовања и просветитељска неафирмисаност традиционалних вредности српског народа.

„А шта је узрок свему овом? Неизображење па ма колико се ко од нас својим знањем разметао, све је оно само лаж и варање, само прецењивање оне мрве знања…“

Из недостојног негованог знања и жеље за образовањем, Натошевић је сматрао да проистичу сви „искварени“ насртаји на традиционални начин живота. Узурпирана је породица, млади људи су се олакомили и препустили се уживању без намере да преузму одговорност одраслог човека који негује пород.

„Са раскалашна живота и бекрилука пре женидбе, многи не могу ни да добију деце…небројено деце и одраслијих помре у нас пре времена.“

На ове озбиљне социјалне проблеме надовезују се и каснији наши интелектуалци којима је стало до суочавања са сопственим недостацима и до њиховог решавања.

„Позната је ствар да су наша гробља пуна и препуна мале деце.  Државна статистика Угарске тврди да међу свима народима највише Срби сахрањују малу деду до 5 година. Све је то последица незнања, неумења наше сељанке.“

За Натошевића је основни проблем био у томе што су поменути недостаци видљиви, не код обичног народа већ код његових интелектуалних представника.

„Па ова немарња за своје и гажења својега, а тиме себе самога, није код простоте, него више код оних који би имали бити пример и огледало љубави својега.“

Отуђење интелигенције било је разлог упозоравајућем стању за опстанак народа.

„Наши благородници, како се одметнуше, не знају више ни шта су ни чији су…“

Несигурност у сопствени идентитет и намера да се од њега побегне омогућили су бројне злоупотребе добронамерног карактера српског народа. Оне иду до граница неприхватљивог фалсификата у сврху стварања новог идентитета, шовинистички расположеном према српству.

„…Наша браћа Хрвати…од како дођоше до власти, не знају више за Србе на овој страни: то су само Хрвати и Доситеј Обрадовић је био Хрват…па како сад и језик наш узеше и казују да је њиов, још који час па ће нас избрисати из народа, тако нас волу: Oће браћа заједно с језиком да нас украду, нека има и оваква примера у историји и то на нама.“  

Натошевићева упозорења настала у отвореном суочавању са сопственим недостацима, пре стопедесет година више говоре о спремности за решавањем проблема и улазак у коштац са не тако ружичастом ситуацијом, и сведоче о бекству од самообмана и илузије о сопственој величини и словенској узајамности.

Тихомир Остојић и национално свесна елита

На прагу ове критике, уз уважавање чврсте опредељености за образовање као предуслову свих услова, и каснији припадници српске интелигенције, на прелазу векова трудили су се да надахну потрагу за идентитетом. Критикујући конзервативну улогу Матице српске, као најутицајније културне институције код Срба, мислећи појединци попут Јована Радоњића, Станоја Станојевића, Милутина Јакшића, Радивоја Врховца, Тихомира Остојића инститирали су на образовној мисији елите.

„Свесна интелигенција сваког европског народа ради на том, да књигом унесе своје идеје у народ, да га њиме пробуди, освести и упути напретку. Српска би интелигенција више него икоја имала разлог да се о том послу бави.“

Национално опредељена српска политичка елита, међутим, иако је често критички била орјентисана према званичној дискриминаторској државној политици Аустро-Угарске монархије, својим делима је побијала своју речитост и тиме, својим популизмом нудила народу бројна разочарења. Понуђени образац антагонистичког односа „свега другог“ у односу на прокламовано, најчешће фолклорно „српство“ говорио је о аутизму и опсени клаустрофобичних појединаца чије је крајње уточиште постајао други национални идентитет. Из тврдоглавог традиционализма, најчешће се прелазило у отворено капитуланство и одбојност према свему до тада прихватљивом. Уз тај преображај најчешће је ишла острашћена реторика одрицања и покајничка молба за прихватање заблуделог али спашеног.

Да би се то избегло било је потребно да српска елита негује процес стицања нових сазнања и то истовремено у упознавању са сопственим епистемолошким дометима као и у отворености према оном што долази изван граница домишљатости Срба. Овај процес треба да се одвија истовремено и у потпуном прожимању сазнања која у њему настају. Њихов сусрет их поставља у контекст одрживог или супротног томе.

„Национална снага једног народа не показује се у тврдоглавом одбацивању свега што је страно, него у самосталности, којом она све што је у битности сродно и употребљиво прилагоди својем бићу, подреди га и стварајући употреби за национална дела.“

Успех у овоме био је до краја неизвестан јер су се многи, умишљењи у значај сопствене величине сматрали да је њихов рад културна мисија за народ, а заправо се радило о задовољењу форме која је, уместо подстицању знатижеље за образовањем, стварала мантру незадовољства и одбацивања. У једном тренутку у Матици српској је постојала тенденција прекомерног штампања сувопарних књига чији је ефекат у смислу образовања народа био минималан или контрапродуктиван. На то су упозоравали и угледни чланови Матице који су се слагали са намерама Тихомира Остојића.

„Матица је постала читаво предузеће за писање и штампање књига и на крају карајева већина књига матичиних су за народ мртва мудрост, јер нема ко да их чита, јер их не разуме онај који чита, јер онај који их разуме то већ зна из другог бољег извора.“

Овакав утилистаристички приступ обесмишљавао је замах хуманости у развоју српске националне идеје.

„Сва питања националне политике и патриотизма своде се мени … на ово: колики ће бити педаљ земље што ће га хуманизовати људи што говоре нашим језиком.”

Такав однос квазиинтелигенцији  је нудио илузију мисаоног вођства народа, а у стварности је стварао поданике међу Србима који су нова сазнања доживљавали као непожељни баласт, а асимилаторске захтеве Аустро-Угараске власти као неизбежну неминовност. Овако формирану ситуацију, компрадори – њени креатори, су користили као идеалан изговор за своје политичке каријере правдајући своје поступке испразном националистичком реториком о очувању српства.

Решетарова писма и Вељко Петровић

Недовољно амбициозни и у одређеној мери пацификовани, они су умели и да разочарају у доследности своје малодушности. „Драги госпару, Ја се надам да Вас кр. Угарски суд није послао за браву, јер ће се бити увјерио да сте Ви добар патриота. Молим Вас да ми одмах јавите како је ствар свршила, јер ако Вас је суд нашао кривим, нећу више да имам са Вама посла – ви знате да у таким питањима ја не знам за шалу.“

Међутим, у околностима победе војске Краљевине Србије и њеног тријумфалног уласка на простор Војводине, став се мења. Та промена је имала облик потпуне ирационалне преданости у форми егзалтације, а како би прикрила раније капитуланство. „Драги госпару, Ми овде умрећемо од весеља! Дошло је и наше време! Боже мој, хвала ти да сам га доживео! Не могу више да мирно радим ни да мирно седим тако сам узрујан чекајући шта ће сваки дан донети, јер сваки доноси нешто!“ Ова појава није била непозната и није била без критике.

У том критизерском напору се нарочито истицао писац Вељко Петровић. Он је још раније упозоравао на изузетну рањивост српског идентитета услед приклањања.

„Добром и мудром тактиком можда би још могли спасити млађу омладину у Сомбору из мочваре локалне апатије не само према свему што је српско, но уопће према свему, што је лепо, племенито и узвишено.“

Петровићева „искреност до бруталности“ упечатљиво је дошла до изражаја у његовој песми Војводино стара, зар ти немаш стида? Критикујући политиканство и страначки конформизам. Петровић је спочитавао највећем делу српске политичке елите да је издала националне интересе Срба и да је њен циљ била асимилација идентитета Срба у идеју мађарског политичког народа. Резигниран, он је писао да српски политички представници „Kукавичлук крсте политиком ума“.

Немоћ је за Вељка Петровића била очигледна и слуганство и подаништво су били озбиљна и остварена претња коју је једину Краљевина Србија, својим војним успехом спречила да се оствари у потпуности. Тај војни успех био је остварен уз велике жртве и зато су очекивања била велика. Егзалтација Срба, „кукавички“ понетих је пријала и дојмила, али је њена неуравнотеженост указивала на слабост, а не приврженост српству.

Васа Стајић сведочи

На то је упозоравао и Васа Стајић који је критиковао националистички популизам који се појавио у време победе војске Краљевине Србије. Он је сматрао да је његова демострација била пре театралност која озбиљно доводи у сумњу контекст родољубља. Тим пре уколико су ту родољубивост демонстрирали исти они политички делатници код Срба који су, у околностима Аустро-Угарске државне владавине били њени верни поданици спремни да одбаце своју националну идеју.

„У прве дане ослобођења стадоше се јављати прохтеви племенске хегемоније, пансрбизма. већином људи који су се компромитовали служећи немачко-мађарској неправди, хтедоше се преко ноћи опрати, нудећи Београду своје услуге против Загреба, вичући нетрпељивост и мржњу. Противници мале Србије стадоше проповедати велику Србију и викати: доле југославија! Било, не поновило се!”

Закључак

Упозоравајућа самокритика, на коју смо овом приликом инсистирали, а која је потицала од познатих јавних делатника међу Србима најчешће, у тумачењу прошлости је прихватана као становиште национално свесне друштвене елите код Срба „пречана“. Много ређа је ситуација да при историографској анализи ових казивања заинтиресовани читаоци добију холистички приступ о приликама о којима се говори. Наиме, често се изостављала констатација коме је била упућена критика, односно обиму и бројности оних који су били спремни да родољубље и развој нацио-налне идеје разматрају кроз становиште патриотизма и оданости Аустро-Угарској монархији. Парцијализам у приступу и свесно избегавање целовитијег приступа ипак није могло да избрише сазнање о забрињавајућем броју спремних за компрадорски приступ. Избегавање приче о њима није онемогућило развој комформизма и подређености, већ је истрајност у фабули о прошлости у којој постоје једино они који савременом концепту одговарају управо неговало и подстицало постојање супротног става и његов експлозивни наступ у одређеном тренутку. Кретање развоја идентитета српског народа од капитуланства до егзалтације, при чему су исти актери и једне и друге појаве говори ослабостима националне идеје Срба и са простора Војводине и недовољне спремности да се суочимо са њеним недостацима.

Изворни текст: Саша С. Марковић / Жељко У. Вучковић, Компрадорска искушења елите и њихов утицај на идентитет Срба у Војводини – историјски осврт, КУЛТУРА ПОЛИСА, год. (2018), посебно издање,THE CULTURE OF POLIS, часопис за неговање демократске политичке културе

Поделите:
МАРКО ИЛИЋ – ПАД ЦАРИГРАДА – СУДЊИ ДАН

МАРКО ИЛИЋ – ПАД ЦАРИГРАДА – СУДЊИ ДАН

У понедељак након поднева, 28. маја, било је ведро и светло. Турски логор је утонуо у неку тишину. Војска је добила дан одмора пре коначног напада. Грађани Цариграда су изашли на улице и молили се Господу, католици и православци су заборавили међусобне размирице, а сам Константин је водио свечану поворку. Убрзо по заласку сунца почео је јак пљусак. Турци су се припремали за коначни напад, а хришћани нису могли ништа да учине да их спрече.

Највећи град Европе и света свога доба

Око пола два ујутру, Мехмед је издао наредбу за напад. Бука је била застрашујућа, Турци су уз ратне покличе кренули у напад бодрени бубњевима, трубама и зурлама. Браниоци града су чекали, цркве су почеле да звоне, сви способни мушкарци су одлазили да се боре док су жене укључујући и монахиње, пожуриле на бедеме да помогну при доношењу камења и греда за ојачавање одбране. Деца и старије особе склањале су се у цркве у нади да ће их заштити анђели и светитељи.  

Мехмед II поучен искуством је решио да прво измори непријатеље па тек онда поаље своју најбољу војску. Прво је послао башибозуке, у њиховим редовима било је претежно хришћана коју су се борили за плату и плен који им је обећан. Поседовали су своје оружије, имали су криве сабље, праћке, аркебузе итд. Башибозуци су непоуздани војници, јер у случају неуспеха на почетку, губили су храброст, због тога иза њих су ишли војни полицајци са бичевима и буздованима. Задатак ових полицајаца је било да бичују и ударају сваког ко покаже знаке колебања. На крају су стајали султанови јаничари.

Застава Ромејског царства

Напад је почео пуном јачином само у долини Ликоса. Ту је башибозуцима сметала њихова бројност, јер су константно ударали и саплитали се једни од друге, а камење које је бацано на њих могло ја да усмрти многе. Иако је одређени број хтео да се повуче, већи део војске је контантно нападао и закачинњао се лествама али безуспешно. Ђустинијани и његови ратници су скидали мердевине кад год би их поставили, на бојиште је дошао и сам цар.

Савремена грчка илустрација борбе око Цариграда

После два сата беспрекидне борбе султан је наредио повлачење. Тек што су хришћани поново успоставили одбрамбени поредак уследио је други турски напад, предвођен пуковима анадолијских Турака из Исахк-пашине армије. Звона су почела да звоне као знак узбуне, али је њихову звоњаву пригушио Урбанов топ и други топови који су тукли бедеме Цариграда. Као и башибозуци пре њих њихова многобројност им није ишла на руку, ове јединице су били дисциплиновани побожни муслимани који су желели да први уђу у овај хришћански град. Сат времена пре зоре Урбанов топ је погодио паласиду и порушио је по дужни, триста анадолаца је узвикивало да је град њихов али су их цар и његови поданици окружили и одбили. Поново је наређен прекид ватре, а браниоци су отпочели са поправљањем палисаде. Турци нису били успешнији ни у другим секторима. Анадолцима је вероватно као и њиховим претходницима био задатак да исцрпе непријатеља. Султан је обећао велику награду војнику који први успе да се пробије кроз паласиду. Сада је дошао ред на јаничаре, које непријатељи нису могли разбити. Ратничка музика која их је пратила била толико гласна да се могла чути између удара топова са друге стране Босфора. Хришћани су се борили без предаха знајући, да ако клону све ће бити готово. градом се чула молитва.

Савремена турска илустрација борбе око Цариграда

Борба се код палисиде водила прса у прса, јаничари нису успели да уђу у Константинопљ ни после сат времена борбе, међутим прошли су у град кроз други део бедема. Око педесет Турака је ушло кроз скривену капију, познату као Керкопорту, и били би лако савладани да у исто време топовско ђуле није погодило у непосредној близини Ђустинијиана и пробило му грудни оклоп. Под тешким боловима је хтео да се повуче и молио своје људе да га однесу са бојишта. Један од војника је отишао цару и тражио кључеве од мале капије која је водила кроз унутрашњи зид. Поред молбе цара да се не повлачи, он је отишао и на једном Ђеновљанском броду се укрцао. Војска је ово приметила, и градом се прочуло да су Турци пробили бедеме. Пре него што је мала капија затворена Ђеновљани су се повукли а цар је са својим народом остао сам на бојишту.

Венеција и Ђенова поморске силе гује Ромејског царства

Чувши за метеж који је настао, Мехмед је наредио нови напад викнувши: „Град је наш“. Џин, по имену Хасан, руком је дао знак да се крене у напад, пробијајући се преко порушене паласиде. Он је вероватно и добио највећу награду. Грци бројчано надјачани морали су да се повуку у унутрашњи зид. Османлије су их са паласида убијали и док се турска застава вијорила на кули изнад Керкопорте, распршао се крик „Град је заузет“.

Видевши да је спољашни зид заузет Константин је руководио одбраном унутрашњег зида уз Шпанца дон Франциска де Толеда, синовца Теофила Палеолога и Јована Далмате. Покушали су заједнички да окупе Грке али узалудно. Теофил Палеолог је нестао међу надирајућом хордом, рекавши да смрт претпоставља животу. Цар је схватио да је царство изгубљено и не жали да га надживи, одбацује царске инсигније и са својим верним саборцима креће за синовцем. У борби је нестао међу нападачима након чега више није виђен.

Савремена турска историјска интерпретација

Турске заставе су заменилие царског орла и лава св. Марка на кулама Влахерне. Хришћани су покушали да спасу себе и своје породице, само је мали број њих остао да се бори. Недалеко од Керкопорте, браћа Бокјардо и њихови људи су водили непрекидну битку, када су схватили да је све изгубљено, покушали су да се пробију до Златног рога. Паоло бива заробљен и убијен, док његова браћа успешно стижу до Пере. У Влахеранској палати је опкољен Миното који је заједно са угледним људима заробљен. Део хришћанске флоте је побегао захваљујући турским морнарима. Војници су чекали да крену са пљачком, забринути да ће их предухитрити, морнари су напустили своје бродове и тиме омогућили да се одређени број хришћана спасе. Међу спашенима је била Диједова флота, која је избегла пропаст захваљујући људима Хамза – бега који су напустили своје бродове ради узимања плена. Преостали покрет отпора су били морнари са Крита, распоређени у три куле у близини Златног рога. Предали су ове куле уз гаранцију да ће им имовина и живот бити поштеђени. Отпловили су за Крит на њихове две лађе, уз дивљење и поштовање Турака.

Споменик Константину XI Палеологу у Атини 

Како је скончао цар Константин не можемо поуздано знати. Према једној од прича, два турска војника су говорила да су убила последњег византијског цара, а тело свог владара су препозали присутни дворани. Мехмед је једно време држао њгову главу на стубу августовог форума да би је затим слао на дворове исламског света. Барабо насупрот тврди да је леш нађен међу палим борцима. Одани пријатељ цара Константина, Францес је покушао да дође до истине и каже да су султанови људи прали главе и лешеве како би пронашли цара међу војницима. На чарапама и штитнику за потколенице су пронашли извезеног и утиснутог орла. Претпоставило се да је царев, те је султан дао Грцима да га сахране. Францис није сигуран да је то тело последњег византијског владара, јер је по царевом наређењу био на другој страни битке.

Византион, Константинопољ, Цариград, Истамбул

Судбина побеђених Грка је била тешка, јер још од времена халифа Омара, постоји одређено поступање са покореним народом. Уколико се град или област преда добровољно, макар и уз присилу, народ је имао право да задржи своје богомоље, уз одређене прописе и надокнаду. Међутим ако се град осваји на јуриш, следи три дана неограничене пљачке а богомоље постају власништво вође освајача.

Мајка Црква, џамија, музеј…

Султан Мехмед је обећао својим војницима три дана пљачке, које им је следило по праву, али је после првих упада војске захтевао извесну дисциплину. У првом налету, после сламања отпора су убијали све на које су налетели, да би затим кренули да пљачкају и сакупљају робље. Похрлили су ка Царској палати, где су крали драгуље са књига, иконе и остале драгоцености. После скидања драгуља су палили књиге и иконе. Црква Свете Софије је и даље била пуна, служена је јутарња литургија. Турци су провалили врата и кренули да се отимају за плен, са жена су кидани велови и марами и од њих су прављени конпци којима су везивани. Хватали су и везивали људе и тако их преносили у логор. Свештеници и поред тога нису престајали са литургијом него су непрекидно појали све док и њих нису одвели.

Распињање слатког Православља у векове

Пљачкање је трајало целог дана, монаси и монахиње су мучени, а убијан је свако ко би се срушио. Књиге су паљене, а куће систематски пљачкане. До вечери је остало мало тога што се могло узети, те се из тога разлога нико није бунио када је султан наредио обуставу пљачкања. Сам Мехмед је кренуо у касно поподне ка цркви Свете Софије уз пратњу најбољих јаничара и министара. Пред вратим цркве је сјахао,и узео шаку земље коју је просуо преко свог турбана као чин понизности према свом Богу. Ходајући према олтару угледао је турског војника како покушава да откине мраморни под, те му је рекао да дозвола за пљачком не значи уништавање зграда, оне се љегово власништво. Помиловао је људе који су се крили у угловима цркве као и преостале свештенике. Црква је претворена у џамију тако што се један припадник његових улема попео на предикаоницу и прогласио да нема Бога до Алаха, а затим се и сам султан попео на амвон и одао поштоу свом Богу.

Сутрадан је пред Мехмеда изнет сав плен, којим је он располагао и делио на основу заслуга. За себе је задржао све чланове угледних византијских породица и високе службенике. Ослободио је већину племкиња и дао им новац којим би откупиле своје породице, док је најлепше девојке и младиће задржао. Многим другим младићима је понуђена слобода и служба, у замену да се одрекну своје вере и пређу у ислам. Међу заробљенима преопознао је Луку Нотариса уз још девет министара преминулог цара, они су ослобођени док многи други Константинови достојанственици нису имали те среће и остали су у турском ропству попут Францеса. Султан није показао милост за заробљене Италијане.

Турска прослава заузимања Цариграда

 После три дана, Грци који нису допали ропства или су били откупљени, вратили су се кућама уз гаранције султана да им имовину и живот нико неће угрожавати. Благонаклоност коју је Мехмед имао према министрима Константина била је кратког века, пет дана после пада Цариграда је погубљен Лука Нотарис са својим сином и младим зетом, а сутрадан и преосталих девет министара. Мехмед II је кренуо из делимично порушеног Цариграда 21. јуна за Једрене.

Део дипломског рада младог српског историчара који је на Катедри историје Филозофског факултета у Београду одбранио 2018. године

Поделите:
АКАДЕМИК АЛЕКСАНДАР ЛОМА – SERBOI – CERVETII – ZERUIANI – СРБИ

АКАДЕМИК АЛЕКСАНДАР ЛОМА – SERBOI – CERVETII – ZERUIANI – СРБИ

,,Српска тешка коњица изгледала је као зид од гвожђа који је земљу притиснуо и чији је бљесак оружја уливао страх много бројнијој османској војсци.“

Турски хроничар Косовског боја

Епска традиција Срба као путоказ

Академик Александар Лома је пре више година изнео јасну тезу да су се Срби преселили током првог миленијума нове ере из Поволжја или Приазовља најпре у лево поречје Дњепра где су се пословенили, до времена Готске најезде а одатле су продрли даље према реци Лаби (Елби), можда већ у време Хунске најезде. Порекло тих античких Срба није словенско него индоиранско (изворно аријско а потом иранско). До сеобе на Балканско полуострво Срби су били прво словенско племе чије је име споменуто у античким изворима. У делу „О церемонијама“ цара Константина Порфирогенита помиње се племе Сербан (или Црна деца) на подручју Кавказа,  за које Лома сматра да би могли бити они Срби из прицрноморских степа, који нису отишли за Подњепровље већ на Кавказ. Академик Валентин В. Седов доводи у везу ирански придев  seu, sew у значењу црн са именом племена Севери, Северјани које се спомиње у левом прибрежју Подњепровља. Словенски придев црн и црвен имају исти корен у смислу не-бело. Култ ватре и сунца међу индоаријевцима је посебно назначен у етнолошкој литератури и свакако у том кључу мора се тражити значење етнонима Срби и(ли) Словени. Лома је 90-тих  био свакако на добром трагу али у новије време се приклонио мишљењу неких ауторитета о сталешкој основи етнонима Срби/Себри.

Сарматска тешка коњица

Северозападни и североисточни Срби

Трагање за још дубљом прошлошћу Срба суочава нас ca још много већим неизвесностима. Почетком VII века имамо их као још јединствену групацију у Полабљу, где по сагласним мишљењима Фредегара и Порфирогенита нису били од скора. Франачки хроничар каже да су они већ одавно (iam olem) били у вазалном односу према Францима, a ромејски цар чак, да су Бели Срби тамо живели од искона (ap’arkhẽs). Могућу потврду њиховог присуства на Лаби у претходном, VI столећу пружа латински писац Вибије Секвестер помињући на десној обали Лабе према Свевима племе Cervetii, које je вероватно идентично ca доцнијом српском жупом Ciervisti, нем. Zerbst. Да ли су Срби и поникли као народ на том подручју, где по први пут ступају на позорницу историје? Неки мисле да јесу, као пољски славист Налепа који њихово племенско назвање изводи из имена једне притоке Сале (Солаве) Zurba.

Да ли су Срби дошли у Полабље и у ком веку

Ho с друге стране, видели смо, најновија истраживања лужичкосрпских дијалеката износе на видело њихов композитни карактер, у том смислу што поред преовлађујућих западнословенских црга издвајају једну источну или југоисточну компоненту, која мора бити веома стара јер није могла настати у контакту са околним чешким, пољским и полапским говорима. Карактеристично je, на пример, да вероватно најстарија словенска изоглоса, упрошћење група tl/dl на истоку и југу и њихово чување на западу, противно географској логици, пресеца лужичко подручје као најзападнију од свих словенских области. Штавише, вероватни континуитет Cervetii = *Čьrvitji > Čьrvišti (забележено Ciervisti и сл.) претпоставља гласовни развој групе тј какав налазимо само у источнојужнословенском и каквом нема трага у доцнијим словенским дијалектима овог подручја. (Југо)источна компонента лужичкосрпског у потпуном западнословенском окружју тумачи се раном миграцијом неког словенског племена на запад у дијалекатски различиту средину.

Традиције Лужичких Срба данас

Приговор да се етноним Срби не среће на словенском истоку отпада: он се тамо среће, и то доста рано, код Порфирогенита, који међу источнословенским племенима бележи и Séribioi „Србји“. Широко je прихваћена поправка тог записа у Sebérioi, Северјани’, јер се наводно племе тога имена иначе не помиње на староруском простору. Ta поправка не би могла бити другачије просуђена него као произвољна чак и да je наведено образложење тачно, a оно то није. Наиме, источнословенске Србе бележи још један аутор, Порфирогенитов савременик. Реч je о арапском писцу Масудију (Al Mas’ūdi) који међу словенским племенима наводи народ по имену Surbīn, противстављајући га осталим Словенима који га се, по његовим речима, боје; то не могу бити ни полапски ни балкански Срби, јер поменути народ Масуди изричито лоцира на исток и приписује му сасвим егзотичне паганске обичаје, које пореди са индијским.

Област словенских Севера или Северјана ( Seribioi – Србји)

Најпре се са тим источним Србима може довести у везу писање нешто старијег Баварског географа (IX в.) о краљевству Zeruiani, негде иза Карпата, од кога су постала и изводе своје порекло сва словенска племена. Још од Шафарика се ово име чита „Србјани“, што није извесно, мада друге убедљивије интерпретације нема, a ова добија извесну вероватноћу у светлу поменутих података: код Порфирогенита и Масудија. У свом збиру ове индиције чине доста убедљивом претпоставку да je још у IX—X веку негде на словенском истоку постојало снажно племе или, пре, племенски савез Срба, чији се један део раније одселио у Полабље.

Црвене одежде Скита и Сармата као боје божанства

(…Ca Zeruiani Баварског географа најпре би ce могао повезати Порфирогенитов назив за Србе Tzerbulianoí : *Čьrv(l)jani (< -jane) као суфиксална варијанта од *Čьrvitji (уп. *Lęd-jane = *Lęd-itji).

Предсловенски индоирански Срби?

Исток или југоисток прасловенске територије као исходиште полапских Срба, од којих са своје стране потичу балкански, већ je доста близу места на којем се још у II веку јавља једно племе сазвучног имена: Serboi код Птолемеја. Излажући етногеографију азијске Сарматије — коју одевропске раздваја река Танаис = Дон, односно 64° подневак који полази од његова ушћа — Птолемеј наводи и племена Оринеји („Orinaĩoi“), Вали („Ouáloi“) и Sérboi. Ова племена смештају се између Кераунских планина — по једном тумачењу, северног огранка источног Кавказа — и реке Pâ ≈ Волге. Узима се да последња два племена, Вале и Сербе, помиње и нешто ранији Плиније (писао око 73—79. н.е.), у исквареном облику Hali, Sernis, који се на основу Птолемеја поправља у Vali, Serbi. Код Плинија су ова два племена лоцирана у прибрежје Меотског језера = Азовског мора.

Сармати и њихово племе Serboi у Руским степама

Ca географског и историјског становишта, имајући у виду непрестане миграције номадских племена из евроазијских степа у западном смеру, није нимало неверовагно да су се Птолемејеви (и Плинијеви) Серби током првог миленија наше ере преселили из Поволжја или Приазовља најпре у лево поречје Дњепра, одакле je потом део њих продро на запад све до Лабе. Ова претпоставка има једну веома крупну импликацију. Простор на који Птолемеј и Плиније смештају Сербе у то доба није словенски већ скитско-сарматски, у језичком погледу ирански. Ако су потоњи источнословенски и полапски Срби потомци ових Серба, то би значило да су они пореклом једно несловенско, највероватније иранско племе, које се затим населило међу Словене и потом језички пословенило. Процес славизације морао je бити увелико одмакао, ако не и завршен, до VII века, када Фредегар за полапске Србе изричито каже да су словенског рода, a српска енклава у Малој Азији назива своје насеље прасловенском речју gordъ.

Аналогија ca пореклом Хрвата

Оваква реконструкција српске ране историје имала би најближу аналогију у етногенези Хрвата. Етноним Хрват јавља се најраније у облику Chor(o)uathos као лично име у II—III веку н.е. на грчким натписима из града Танаиса на ушћу Дона у Црно Mope, дакле отприлике на оном простору где Птолемеј и Плиније нешто раније бележе Сербе и где, као што смо рекли, домородачко, негрчко становништво чине углавном скитско-сарматска племена.

Да ли је име Срби допутовало из постојбине Индоаријаца

Најубедљивија, Фасмерова етимологија изводи народносно имe xъrvati из староиранског harvat-,чувар’. У прилог joj се може навести да се ова реч као апелатив јавља само у старопољском језику где charwat значи управо ,градски стражар’, a и да Choruathos на танаиским натписима може бити надимак по служби у функцији личног имена, будући да се градска стража у тамошњим грчким градовима регрутовала углавном од околних домородаца…

Од Пракосова до Косова

Шта можемо извући као кратак закључак из овог покушаја реконструкдије народне прошлости? Чини се да су сеобе заиста биле од најранијег времена једна од битних одредница српске историје. Осим станишта, мењала се изгледа и дијалекатска припадност, a можда чак језички и антрополошки карактер. Шта je у тим менама, осим самог имена, остајало као постојана окосница етноса? Историја нас учи да се у асимилационим процесима јачом од језика и расног типа једног народа може показати његова идеолошки артикулисана самосвест. Има индиција да су предбалкански Срби имали високо идеологизовану племенску структуру.

Међу Словенима је постојао посебан слој или племе Срба

Паганство полапских Словена, међу њима Срба, било je веома жилаво и најдуже се одржало у целом словенском свету, па нам je захваљујући томе и најбоље познато. Источне Србе Масуди због њихових религијских обичаја супротставља осталим Словенима и пореди ca Индијцима. Чињеница да ca христијанизацијом западни Срби губе свој политички субјективитет, a источнима се и само име затире, указивала би на извесну инкомпатибилност њихове племенске религије ca новом вером. Хришћанство су, наиме, релативно лакше примали народи на нижем ступњу духовног развитка, код којих би оно једноставно попунило недостајуће више сегменте религијске свести, него они код којих се хришћанска догма директно супротстављала већ укорењеним представама, на пример есхатолошким веровањима. Једино су јужни Срби, уз поменути изузетак Неретљана, успешно пребродили христијанизацију очувавши свој идентитет. Да се притом није радило о простој замени једног идеолошког система другим, већ о трансформацији старог и његовом прилагођавању новом, сведочи висок конзервативизам српског фолклора, који под мање-више танком хришћанском превлаком чува многе врло архаичне садржаје.

Скелети сарматских ратника обилно посутиг црвеном бојом (реалгаром)

За нас су од првенственог значаја реликти из сфере државне идеологије, на пример Орбинов податак да je цар Душан сахрањен „уз свете ватре“, који сам по себи није разумљив, али се може повезати ca Масудијевим казивањем да Срби спаљују себе и своје коње када им умре краљ или поглавар, a такође и ca мотивом самоспаљивања присутним у епској традицији о Душановој смрти. Уопште, епика je онај сегмент народне традиције где мислим да се најбоље чува претхришћанско идеолошко наслеђе. Потанко образлагање те тезе изискивало би опширну расправу, те ћу се овде ограничити на најопштија запажања. Србе међу словенским народима одликује поседовање праве епске поезије, оличене пре свега у косовском циклусу. Продубљеним компаративним истраживањем, коме je ca српске стране основу положио Веселин Чајкановић a на индоевропском плану га омогућили резултати Жоржа Димезила и Стига Викандeра, долази се до сазнања да je не само основни мотивски репертоар косовских песама прастар, него и да он заправо оличава идеологију једнога префеудалног ратничког сталежа, ca најближим аналогијама у индоиранској традицији, од Махабхарате до Шахнаме, као и у обичајима и веровањима античких Скита, одраженим како у античкој литератури, тако и у фоклору данашњих Осета…

Осети на Кавказу негују своју епску поезију

Изворни интегрални текст: Неки славистички аспекти српске етногенезе (Some Slavistic aspects of the Serbian ethnogenesis) Александар Лома (Зборник матице српске за славистику 43, Нови Сад 1993, стр. 105-126)

Поделите: