ХЕРОЈИ ИЛИ ЗЛОЧИНЦИ И ЊИХОВЕ БИСТЕ У ТРЕБИЊУ

ХЕРОЈИ ИЛИ ЗЛОЧИНЦИ И ЊИХОВЕ БИСТЕ У ТРЕБИЊУ

Потомци настрадалих у партизанским злочинима из више херцеговачких општина већ годинама протестују, због величања личности из Другог светског рата које не заслужују ореол хероја и ослободилаца који им је дао комунистички режим у СФРЈ.  Споменик палим борцима у борби против фашизма 1941-45. у требињском градском парку красе порушене па обнављане спомене-бисте добро познатих личности Саве Ковачевића, Драгице Правице и Влада Шегрта. Да ли се критички приступ делатности ових личности у српској историографији може сматрати ревизијом историје ? Да ли озлојеђени потомци жртава комунистичко терора могу да руше споменике убица? Како стићи до потребног помирења у српском народу?

Спомен комплекс у Требињу

Лева скретања или злочини партизана у Херцеговини

Партизанска убиства нису вршена тајно, без сведока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно сведока, својеврсном „публиком“. (Радачки брег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…). Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без преседана у историји Херцеговине. Ови злочини су раније тумачени да су почињени у циљу застрашивања српског народа, како би се прикључио комунистичком покрету. Данас се са сигурношћу може тврдити да су ови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и духовног (светосавског) идентитета. То потврђује и чињеница да се највећи део херцеговачких Срба после ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протерао партизане из источне Херцеговине средином 1942. године.

Пасија гробља по Херцеговини и Црној Гори

На позив локалног партизанског „руководства“ Оперативном штабу за Херцеговину, долазиле би тзв. „ударне чете“ „казнене експедиције“ које су уз спискове и препоруке локалног комунистичког вођства хапсиле и убијале локално становништво, које је било означено као „пета колона“ без разлике да ли се ради о људима, старцима, женама или малољетним лицима. Често би и сами локални комунисти учествовали у егзекуцијама. Та убиства су иницирала братоубилачку борбу између партизана и четника.

Да ли је за ликвидације знао Јосип Броз Тито

Најистакнутији партизани – егзекутори који су сејали смрт и вршили терор над српским народом Херцеговине били су: Сава Ковачевић, Петар Драпшин, Владо Шегрт, Димитрије Булајић, Љубо и Стево Ковачевић, Милија Станишић, Јован Вујичић, Милослав Алексић и многи други. Од партизанки које су учествовале у убијању Срба истичу се: Драгица Правица, Даница Ковачевић, Цмиљана Милошевић, Љубица Ивковић…

Савo Ковачевић херој или убица свештеника и рођака

Терор Саве Ковачевића над свештеницима и монасима Српске православне цркве почео је на Бадњи дан 1942. године. По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Бадњи дан 1942. године јеромонах манастира Косијерево Теофан Бејатовић. По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Благовести 1942. године јеромонах Гаврило Дабић из манастира Жупа код Никшића. По наређењу Саве Ковачевића убијени су у фебруару 1942. године свештеномонаси из манастира Дужи у Требињској Шуми: отац Николај – јеромонах манастира Дужи, отац Евгеније монах манастира Дужи, отац Петар монах манастира Дужи, отац Михајло монах манастира Дужи. Почетком марта 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића код села Брани до ђакон из манастира Дужи Дамјан Зотовић.

Сава Ковачевић и Љуба Тадић у филму „Сутјеска“

Сава Ковачевић хладнокрвно насрће и на своје крвне сроднике Ковачевиће. Он је наредио 15. јануара 1942. године да се побију на Грахову његови сродници: Ковачевић Новица, судија из Никшића, Ковачевић Блажо, учитељ из села Спила, Ковачевић Марко, земљорадник из села Спила, Ковачевић Мирко, земљорадник из села Спила…

Народ Требиња мисли да Савиној бисти није место у Херцеговини

Драгица Правица оверавала убијене сељаке

По наређењу Саве Ковачевића његови комунисти хватају Србе земљораднике из села Љубомира и доводе на Радачки бријег, 27. фебруара 1942. године. На Радачком бријегу хладнокрвно су убијени пред својом родбином и комшијама од стране комуниста: Атељевић Пајо, Буднић Тривко, Лечић Милован, Лечић Гаврило, Ковач Јово, Ковач Бранко, Ковач Јанко, Ковач Раде, Ковач Вељко, Ковач Видак, Ковач Гојко, Ковач Душан, Кашиковић Крсто, Кашиковић Никола, Мијановић Крсто, Милић Пајо, Поповац Раде, Сушић Перо, Сорајић Тривко, Сорајић Перо, Томашевић Обрад.

По њеном имену су назване школе у Србији

По убиству Срба – земљорадника из Љубомира, Драгица Правица прилази мртвим Србима и сваком од њих пуца из пиштоља у главу. Сава Ковачевић и Драгица Правица ожалошћене Србе присиљавају да поред убијених Срба играју и певају.

Народ Требиња мисли да су њени поступци били нечасни

Владо Шегрт херој или не покајани злочинац

Владо Шегрт починио бројне злочине над српским народом Херцеговине. У Билећком срезу убијене су: Мијановић Јела, Вукоје Драгица, Суџум Ката, Бошњак Илинка, Биберџић Стана, Биберџић Васа.

Жалио је Шегрт што није и више политичких противника побио

У Требињском срезу убијени су: Стијачић Петрана, Бабић Стоја, Мијановић Петра, Гудељ Мила, Вукаловић Драга, Вучковић Анђа, Џоџо Ружица, Путица Коса, Бубало Анка, Булајић Љубица, Пиџула Анка, непозната жена из Конавала.

Народ Требиња је рекао своје о непочинствима Шегрта

У Невесињском срезу његове жртве су: Вучковић Милева, Тепурић Стана, Чупковић Наталија, Жедијар Стојанка, Ђерић Крстиња, Марић Милица (Милица је била трудна. Убијена је марта 1942, зато што је била рођена сестра Петра Самарџића, једног од најистакнутијих вођа јунског устанка против усташа у Херцеговини 1941 године), Шаренац Јованка, Шаренац Стана (посљедње двије убијене у својој кући од бомбе коју су убацили Шегртови „пролетери“ 20. 02.1942)

У Столачком срезу убијена је: Беловић Софија,

У Гатачком срезу су убијене жене и девојке: Мучибабић Јела (у потиљак јој из пиштоља пуцала партизанка Љубица Ивковић), била тешко рањена и непокретна, касније убијена крампом, Гузина Лепосава (Љубица Ивковић је тешко ранила, али је преживјела), Грубачић Даринка, Вишњевац Сава, Зеленовић Тонка, Милинковић Миољка, Николић Стана, Николић Јована, Думнић Божана, Илић Аница, Тодоровић Риста.

Бисте оних комуниста који су часно ратовали су на свом месту

У Коњичком срезу: Лакатош Сузана. Оно што је Владо Шегрт радио у Невесињу фебруара и марта 1942. године, настављено је и пред сам крај рата, 14. фебруара 1945. године. Његова Десета херцеговачка „ударна“ бригада стријељала је 15. младих дјевојака – Невесињки, на основу лажних оптужби и спискова које је једна партизанска „обавјештајка“ доставила шефу ОЗН-е Десете херцеговачке „ударне“ бригаде. Тада је убијена и малолетна (седамнаестогодишња) кћерка Јеле Мучибабић – Рајка. „Ударници“ су тада стријељали и следеће девојке:

Зору Ковачевић, Наталију Гутић, Драгицу Васиљевић, Љепосаву Граховац, Загорку Колак, Смиљу Гудељ, Зору Чоловић, Драгу Вукотић, Милицу Бјелицу, Јованку Бурлицу, Рајку Банашевић, Борику Тешановић, Милицу Вучинић, Десанку Милошевић. По убиству наведених српских мученица, све су сахрањене у порти српске православне цркве у Невесињу.

Српски народ је био жртва идеолога друге Југославије

Према новијим сазнањима (Изјава Гојка Тепурића за Вечерње новости 2010. године) тада су још убијене и: Јованка Иванишевић, Десанка Васиљевић, Душанка Гутић и Јованка Самарџић.

Закључак

Стицајем историјских околности, починиоци ових злодела нашли су се на страни победника, и за своје злочине никада нису одговарали, већ напротив, проглашени су за тзв. „народне хероје“ па чак и оног дела српског народа кога су убијали. Како да потомци жртава и многи неутрални људи којима је стало до истине прихвате једнострану идеолошку слику историје коју су изградили комунисти у Српском народу за време власти једне партије и која и данас важи као аксиом у који се не сумња. Да ли се на даљем заташкавању злочина над неистомишљеницима у трагичном братоубилачком и Грађанском рату у Југославији 1941-1945 може градити будућност или је све то само тзв. „ревизија“ историје одлучите сами читаоци, већ према савести.

Извод из текста: http://slobodnahercegovina.com/istorija-o-kojoj-se-cutalo-drugo-lice-narodnih-heroja/

Поделите:
МУЗЕЈ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА 1918. – БОРБА И ОСТВАРЕЊЕ ЈЕДНОГ СНА

МУЗЕЈ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА 1918. – БОРБА И ОСТВАРЕЊЕ ЈЕДНОГ СНА

У  Музеју присаједињења 1918. у Новом Саду чувају се важни документи и предмети који сведоче о присаједињењу српских земаља Барање, Бачке, Баната и Срема Краљевини Србији који су се по први пут нашли обједињени на једном месту. Кроз музеј нас воиди помоћник директора, историчар и архивиста Зоран Вељановић.

Улазни хол музеја

Музеја присаједињења се и симболично налази у непосредној близини места где је на заседању Велике народне скупштине 25. новембра 1918. године српски политички првак Јаша Томић прочитао одлуку Срба, Буњеваца и осталих јужнословенских народа о присаједињењу Србији, а затим и срцем и главом изговорио чувену беседу:

Његово име, наочаре и звонце којим је умиривао делегате на скупштини заузимају централно место у музеју

„Јесмо ли добро урадили? Ако питамо срце, казаће учинили сте по мени, ако питамо памет, и она ће нам то казати…“

Српски великани у Угарској

Вељановић нам открива да су се Срем, Банат, Барања и Бачка, после вишевековне бурне и на моменте политички безизгледне борбе, најзад „присајединили“ матици Краљевини Србији. Банат је у тој борби играо нарочито значајну улогу, јер словенски и српски живаљ је од најстаријег доба живео у овој области, о чему је писао још Лубор Нидерле.

Ћилим ткан на широком банатском разбоју

Сви доступни документи, фотографије и предмети који сведоче о вековном сну Срба у Аустро-угарској о припајању Србији, а који су протеклих деценија били расути по разним музејима и архивима, приватним збиркама имају јединствену адресу. На 200 квадрата изложбеног простора у склопу постојећег Музеја Војводине у Дунавској улици изложени су артефакти на један савремен начин.

„Бој не бије свијетло оружје“

Музеј присаједињења, по речима директора др Драга Његована и његовог помоћника Зорана Вељановића, садржи више од 500 експоната и докумената који сведоче о борби Срба за присаједињење матици. Круна те борбе била је Велика народна скупштина у Новом Саду. У сакупљању грађе учествовали су сви наши архиви, музеји и Матица српска, али и породице учесника Скупштине.

др Славко Жупански и савремене технологије

Музеј присаједињења, је место где омладина може да стоји уздигнуте главе као место сусрета са српском страдалничком али и херојском прошлошћу. Место има национални значај и очигледно је трн у оку војвођанерском сепаратизму које није добронамерно према држави Србији али и историчарима у окружењу баштиницима лажног југословенства које је неговано као вид идеологије антисрпства у СФРЈ.

Већ бој бије срце у јунака

Комунистичка, хрватска националистичка и југословенска  идеологија, денационализације, нанеле су један заиста тежак ударац српској националној мисли, а многе од тих заблуда су разлог што тек сада имамо један овакав музеј.

Деспот Ђорђе Бранковић и његов народ између две силе

На један савремен начин у време дигиталне технологије, оживљава пред нашим очима историја коју су стварали храбри, часни и поштени људи. Ово је од данас место на којем и странци и наши људи имају осећај поштовања и поноса. Ту је и низ иновативних решења са ветринама приликом излагања музеалија који су заиста ефектни.

Више фиока на изложбеној ветрини

Ово је место, које је држава Србија основала са циљем враћања дуга онима који су нас вечно задужили својом борбом за слободу. Одлука о присаједињењу била је демократска сублимација вишевековних напора низа великана, од деспота Ђорђа Бранковића преко Светозара Милетића до Јаше Томића. Велики унук вожда Карађорђа Петар I и његова победничка Српска војска остварили су тај сан. Слава им!

Ослободиоц Петар I – горостасна историјска личност

Петровград.орг Вам топло препоручује обилазак овог музеја, који јесте камен међаш државности и идентитета Срба на овим панонским просторима.

Петровград.орг

Поделите:
ВЛАДИМИР БУРСАЋ: КОРАК КА ИСТИНИ О ГАРАВИЦАМА

ВЛАДИМИР БУРСАЋ: КОРАК КА ИСТИНИ О ГАРАВИЦАМА

Не треба дозволити  било какве даље злоупотребе са бројем жртава и идентитетом страдалих, јер их је до сада било и превише. Не дозволити употребу оваквих стратишта за дневно политичке потребе, потребе изборних кампања и даље заоштравање односа између два ентитета Босне и Херцеговине и између комшија различите националности.

На традиционалном помену жртвама Покоља за време Независне Државе Хрватске на Гаравицама сам био 2016.г. Тада сам упознао чланове Завичајног удружења “УНА“ из Бањалуке, који су 2010.г у Бањалуци организовали Први округли сто “Гаравице 1941.г“, издали “Зборник саопштења, свједочења и докумената о Гаравицама“[1] на 300 страна на српском и енглеском језику, обновили и од 2010.г сваке године организовали ово тужно и свечано окупљање потомака страдалих на Гаравицама, представника  јеврејске и ромске заједнице, свештених лица и по неког представника органа Републике Српске и Града Бања Луке који је обезбеђивао аутобуски превоз из Бањалуке до Бихаћа.

Људи попут Небојше Куштриновића, Бошка Стојисављевића, Бошка Кантара, Милана Крајиновића и других, су годинама у миру и тишини, организовали овај помен, обезбеђивали све потребне дозволе за јавни скуп и сагласност од кантоналних власти, Града Бихаћа и полицијске управе. Помен је организован у прву суботу након св.Илије, почетком августа тако да су сви заинтересовани унапред знали када ће се он одржати. Тај датум је изабран као спомен на  “Велики покољ“ како се у народу означавала кулминација убијања на Гаравицама од 27.07.-05.08.1941.г

Након помена 2017.г стижу обећања са највишег нивоа власти Републике Српске како ће страдање на Гаравицама ући у календар обележавања Владе Републике Српске и како ће га убудуће организовати кабинети и протокол Владе (Одбор за његовање традиције ослободилачких ратова). Помен 2018.г је због заузетих термина и обавеза власти, померен за септембар, организован у сред тадашње изборне кампање. Био је много богатији, са бином, озвучењем, билбордима, гардистима у свечаним униформама, много службених возила, службеницима Владе Српске и њених органа, од којих већина никада није ни чула за Гаравице нити зна шта се ту догађало.

Због свега овога и због тамо изреченог  помен је више личио на предизборни митинг, него на једно тужно и свечано окупљање ради сећања. Две су последице таквог развоја догађаја: прва је велика медијска бука и нелагода која се развила у медијима у вези одржавања Помена на Гаравицама ове 2019.г. Не добијање сагласности, тешке речи, међусобна оптуживања, претње, острашћени и нетрпељиви коментари грађана оба ентитета на саопштења, показују колико смо сви ми још далеко од разумног размишљања и поступања. Погоршање односа између два ентитета у БиХ, не бих ни помињао.

Друга последица је што многи који су раније долазили на Помен, чак и неки организатори, размишљају да не желе да буду пуки декор и украс на помену који ће организовати људи који долазе службеним возилима. Изгледа да људи схватају да је до сада било много манипулација са жртвама на Гаравицама и да не желе да буду део још једне манипулације.

О себи ћу рећи само још следеће: на Гаравицама су ми убијена двојица прадедова,  Никола Дивјак стар 53 године и Милан Бурсаћ стар 38 година. Тамо је страдало укупно 7 мушких глава из шире породице. За време целог рата 13 мушкараца из шире породице је изгубило живот, само један као борац и са пушком у руци. Давно сам схватио, да би се и мени исто догодило, да сам јула 1941.г живео у Дољанима. У суботу 26.јула 1941.г чланови усташког роја из села Ћукови (Анте из Жегара, Хилмић, Војић, Миралем Куленовић звани Шуњић) су у засеоку Луке, села Босански Дољани сакупили 18 мушкараца. Рекли су им да оду до Железничарске куће на Штрбачком буку да се упишу и да ће све бити добро. Сеоски поп, украјински унијат (претходни парох у селу је био Илија Тинтор чије мучење и страдање у Бихаћкој кули је забележено) је ове усташе данима доводио у село, водио их на црквени торања који је служио као осматрачница и никога из села није упозорио. Чак је људе упућивао да иду да се упишу.

Једини члан КПЈ у том тренутку у селу је био Адолф Челик, Словенац, минер, који је такође сваки пут дочекивао усташе и са њима се нешто договарао. Ни он никога није упозорио. Ухваћени људи су ноћ провели у Железничарској кући, која је имала телефонску везу са Бихаћем. У недељу 27.јула ујутру, возом је одведено 17 људи за Бихаћ. Једини од њих се вратио Павле Пава Машановић, будући политички комесар Прве бихаћке чете и Треће крајишке бригаде Николе Карановића. Враћен из Бихаћа, кажу људи. А Никола, Милан и њихови рођаци и комшије се никада нису вратили из Бихаћа. Доста о мени. Сада ћу говорити о Гаравицама.

Где су Гаравице?

То је простор западно и северно-западно од центра Бихаћа, удаљен свега 3-4 километра од центра града.  Тамо су се до априла 1941.г налазили природни канали и јаруге речице Клокот, леве притоке Уне, ливаде и шумарци. Тај предео је био у власништву породица добровољаца из Првог светског рата, али је одлукама НДХ, одузет без права накнаде и испражњен од житеља. Први убијени Срби у Бихаћу су били Солунски добровољци (Бојић Петар из Горијевца, са кућом на добровољачкој земљи у Луговима код Бихаћа је са двојицом комшија убијен између 27.априла и 01.маја 1941.г од стране Химзе Бишчевића из Заваља, и сва тројица су затрпани на  ђубришту војне касарне у Жегару).

На левој обали речице Клокота се налази Каменица (некада Карађорђево село) или Гаравице.  На десној обали Клокота се налазе Уљевите или Муљевите баре и омање брдо Главица на којем је данас комплекс споменичких скулптура. Још мало на исток, јужно од пута за Бихаћ, близу некадашњих кућа Бубала су Церавци. То су стратишта на којима су затрпани убијени Срби.

Шта су Гаравице?

Место за извршење смртне казне коју је изрицао Пријеки суд за Велику жупу Крбава и Псат са седиштем у Бихаћу. Овај суд је именован 17.јуна 1941.г и одмах ту ноћ је прва  група виђених бихаћких Срба (око 20 људи, ту су били председник Окружног суда, директор гимназије, лекари, инжењени, трговци) који су ухапшени почетком јуна месеца и држани у Бихаћкој кули, одвежена камионом на ликвидацију. Ови људи су убијени у Рисовачкој јами/пећини/греди, покрај села Рисовца, северно од Крњеуше. Наредне и следећих ноћи, камиони са затвореним Србима из Бихаћке куле су отпремани за Рисовац, оближња места или чак и Јадовно. Овај Преки суд представља само једну од институција власти НДХ на подручју Бихаћа.

Ову власт су предводили Велики жупан Љубомир Кватерник, стожерник за Босанску крајину Виктор Гутић, усташки логорник Бихаћа Петар Шимић, котарски предстојник (срески начелник) Бихаћа Јаков Џал, командири усташке сатније која је почетком јуна дошла из Херцеговине Енвер Капетановић и Иво Херенчић. Преки суд у Бихаћу 14.јула 1941.г добија нови састав у којем главну реч воде истакнути чланови усташке организације (Фердо Јенгић, Звездан Чулић, Петар Дујмовић, Петар Шимић).

Тек од тога тренутка, почињу извршавања смртне казне на Гаравицама. Свакога дана у Бихаћку кулу се доводе стотине Срба из околних села (сведок Мирко Турић[2] говори о 300-400 Срба довођених свакога дана), који након страховитог мучења, понижавања и батина, камионима ноћу бивају одвежени на Гаравице и тамо убијени. Већина жртава је довођена у Капетанову Кулу и зграду Бригаде у Бихаћу (званично затвори Судбеног стола Бихаћ), на превару уз објашњење да ће ићи на рад у Немачку, или да треба да учествују у јавним радовима поправке путева. Или да треба да се упишу за нешто, па ће све бити у реду, као моји Никола и Милан. Преки судови су судили по одредбама Законских одредби НДХ, суђења су била правна лакрдија, а једина казна коју су могли да досуде је била смртна казна стрељањем.

Стрељања на Гаравицама су почела средином јула (14.-19.07.), број стрељаних се свакодневно повећавао до времена устанка (27/28.07.) а “Велики покољ“ је трајао до 04. или 05.августа. Жртве су довођене из Бихаћке куле и других помоћних затвора (црква у Притоци например), али и директно из насељених места као Изачић,  Клокот, Вркашић, Бијело Брдо, Бугар, Грабеж, Грмуша, Клишевић, Притока, Дољани, Дубовско, Липа, Лохово, Врста, Јанковац, Теочак и друга.

Рад Преког суда и извршења смртних казни су настављена током августа све до почетка септембра када је Велики жупан Љубомир Кватерник смењен са положаја (11.09.). Смртна казна је морала да се изврши стрељањем. Сведоци који су побегли са стрељања (Раде Бубало из Личког Петровог Села,  Мирко Влаисављевић/Лакић из Жељаве), усташе које су учествовале у убијању (Јусуф Пашагић, Миркец Голубовић), као и житељи села Краље и Бакшаиш који су учествовали у копању и затрпавању ровова (Ћурић Живко[3],  Томо Јанковић) сведоче о стрељањима пушком или митраљезима. Људи су довођени из камиона везани жицом, у групама од по 10, постављани на ивицу ископаних ровова или природних канала, лицем окренути ка њима. Али сведоци  сведоче и о убијању ножем, крампом, маљем, чекићем и затрпавању полуживих људи земљом.

Србе на Гаравицама није убијала нека група лудака, у крв огрезле усташе, нека групица “дивљих усташа“, религиозних фанатика. То нису била убиства на мах, у афекту, из јарости, нека творевина лудачког ума коју није могуће појмити и разумети. Србе је убијао државни апарат НДХ, институције те државе, службена лица цивилних органа власти, тужилаштва, судских органа,  полицијских и војних јединица. Тај злочин је дуго планиран, веома добро организован, извођен хладно, прорачунато, систематично, неким инферналним (пакленим) следом и био је широко прихваћен од стране лојалног хрватског и муслиманског становништва.

Циљ је био да се прво уклоне сви мушкарци који могу да носе оружје и пружају отпор, старости од 15 до 70 година. Након тога је следило уклањање жена, стараца и старица, девојака и младића. На крају би са малолетном децом могли радити шта хоће. Могли су да их убију, или још боље да их предају “Каритасу“, који би их пописао, обукао, нахранио, сликао у малим усташким униформама, удомио у религиозне хрватске породице где им је промењен идентитет, а картотека са њиховим подацима је као случајно изгубљена. То је био план. То не смемо никада заборавити.

Колико људи је убијено на Гаравицама?

Нико не зна. Жртве никада нису пребројане. Прва сазнања о томе шта се дешава су потицала од људи који су побегли са стратишта. Чак и тим људима, када би се вратили у своја села, многи нису веровали. Из Бихаћа су 24.јуна протерани сви Срби (преко 1000) и Јевреји (било их је око 165).

У 24 италијанска камиона је потрпано људи колико је могло стати, остали су кренули пешице ка Кулен Вакуфу и Петровцу. То значи да током јула 1941.г у Бихаћу није било Срба, осим затвореника у Кули.  У Бихаћу је све време владао полицијски час, па оно  што је муслимански и хрватски живаљ који није учествовао у припреми терена, убијању или сахрањивању, могао чути су била ноћна митраљирања са леве обале Уне.

Оно што су свакога дана виђали у граду, су камиони пуни везаних људи који су стизали у Бихаћку кулу, и сваке ноћи одвожени ван града. Мушкарци су сакупљани на превару, па су укућани и родбина дуго веровали да су они живи. Многи су постали свесни истине тек у новембру 1942.г када је Бихаћ ослобођен, а своје тамо нису пронашли. Све бројке које се помињу од тада, које су писале на споменицима или помињане у књигама (12.000, 12-15.000, 14.500) су произвољне, одређене отприлике и потичу из следећа три извора:

1.“Дневник Владимира Дедијера“: “…Укупно је у срезу бихаћком побијено око 12.000 Срба, једном од највећих губилишта нашег народа…“

2.извештај Косте Нађа команданта Оперативног штаба за Б.Крајину Врховном штабу НОВЈ и ПОЈ од 4. новембра 1942.г (објављен у Зборнику Војно-историјског института у Београду, том 4. Књига 8.): “…Документ пронађен код једног заробљеног Хрвата, помиње 12-15.000 ликвидираних грко-източњака (ово је службени назив НДХ за Србе) у бихаћком срезу. Пронађен је и налог логорника Бихаћа усташком ројнику Рами Мелкочу, да се по налогу Великог жупана побију сви Власи и Влахиње од 16-100 година …“

3.Независни британски извор помиње бројку од 500 убијених цивила у околини Бихаћа.

У нашој историографији нису узимани за озбиљно немачки извори (Извештај немачког обавештајног центра Загорје о злочинима усташа 1941. и 1942.г, Злочини НДХ 1018.стр), који помињу да је у Западној Босни од успоставе НДХ до почетка октобра 1941.г процењени број жртава око 55.000 људи, жена и деце (Бихаћ око 8000 само на Церавцима, Крупа 3950 без Црног језера и села, Нови на Уни 4300, Приједор 1500 без села, Петровац 700, Кулен Вакуф 4500).

Такође нико озбиљно не помиње процене стручњака “Музеја АВНОЈ-а“ (управник Бранко Бокан[4]) из Бихаћа да је на Гаравицама убијено до 10.000 људи, од којих само 3000 из среза Бихаћ, а остали из Лике, Кладуше, Цазина, Крупе, Петровца, Кулен Вакуфа.

На Гаравицама су убијани само радно и војно способни мушкарци, међутим спискови објављени у магистарском раду Саиме Лолић који је одбрањен на Филозофском факултету у Сарајеву 2018.г, сведоче о убијању дечака и младића од 12, 13 или 16 година старости, затим стараца од 65, 84 или 90 година, па чак и једне жене из Злопољца старе 55 година. Изгледа да како је време одмицало, а лудило постајало све веће, нису се бирале жртве, већ су на ликвидацију слати сви затечени житељи по селима.

Да ли су Срби у Бихаћу убијани само на Гаравицама? Претходно је речено да су први Срби из Бихаћа на убијање вођени до Рисовца. На ширем подручју Бихаћа постоји преко 20 других стратишта: Делића јама у Заваљу  (више од 800 жртава), Перанића драга код Заваља, шума Дебељача код Скочаја (68), Горјевац (само 29.августа 72 особе), јама Јасиковача код Боричевца (преко 900), њиве око Хргара (око 150), Калати код Кулен Вакуфа (220), Кулен Вакуф (950), Забаре и Чаире код Рипча (преко 90), Сплавак код Великог Скочаја (137), шума Осој код Врсте (850), Црно језеро код Крупе (2000?) и др. Има сведочења која тврде да су међу првим Србима убијеним  на Гаравицама били житељи Личког Петровог Села и околине Плитвица. Они су довођени у околину Бихаћа, држани затворени у такозваним Микуљановим шталама и потом убијани на Гаравицама.

Заташкавање истине и манипулације са бројем и идентитетом жртава

Истина је да је Моша Пијаде у току Бихаћке републике 1942.г, основао комисију која је добила задатак да прикупи доказе о злочинима над Србима у овом крају. Након суђења, одређен број наредбодаваца и извршилаца убистава је осуђен и стрељан. Помиње се чак око стотину људи (Хусеин Ибрахимпашић градоначелник Бихаћа, Петар Дујмовић члан Преког суда, Мехмед Алтић заменик Мире Матијевића, Јусуф Пашагић извршилац убистава и многи други).

Скоро ништа се не зна о суђењу и стрељању усташких злочинаца које су извршиле италијанске снаге након враћања у Бихаћ (у склопу повратка у своју Трећу окупациону зону) крајем септембра и током октобра 1941.г. Оно што је сакривено од историје је да су многи учесници у овим догађајима наставили нормалан живот и радили у комунистичким органима током Бихаћке републике и након завршетка рата. Примера је много: Смаил Делић (од 28.08.1941.г заменик председника Преког суда у Бихаћу, дочекао партизане у Бихаћу 04.11.1942, први председник НОО/цивилни орган комунистичких власти КПЈ у Бихаћу за време Бихаћке републике), Садик Ћехајић (правник из Бихаћа, заменик члана Преког суда у Бихаћу од 28.08.1941.г, након рата био судија, умро као пензионер у Бањалуци,), Миралем Омер Куленовић-Шуњић (мог прадеду Милана Бурсаћа везаног за руке водио путем ка Уни “да се упише“, преживео рат и живео у Сарајеву као обичан грађанин).

Резултати рада Земаљске комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача за Босну и Херцеговину (основана почетком јула 1944.г, почела са радом новембра 1944., престала са радом 01.11.1947.г)  и њене подређене Окружне комисије за Бихаћ (секретар или председник Алија Бузаљко) и Градске комисије за Бихаћ, никада у целости нису објављени. Дошле су године братства и јединства, потом сукоба са Информибироом, раскида са Совјетским Савезом, јачања федералних јединица у оквиру Југославије и њихових партијских олигархија које су имале веома различите циљеве. Дедијер је тек 1990.г признао да су забрану испитивања логора у Јасеновцу успоставили још Хебранг и Крајачић, а преузео је Бакарић. Слично је било и у Босанској Крајини.

Из тог периода потиче први скромни споменик на Гаравицама, постављен 27.јула 1949.године (на годишњицу устанка), десно од пута (локација Гаравице/Каменица) који је делимично објашњавао шта се ту догодило: “Народ среза и града  Бихаћа подиже овај споменик, као трајну успомену на 12.000 невиних, звјерски убијених Срба од усташких злочинаца у времену јуна 1941. до септембра 1941.г. Нека је слава и трајна успомена палим жртвама“. Каже се да је 12000 Срба зверски убијено од усташких злочинаца. Шта међутим, не ваља код овог споменика? Он је био толико скроман, да су поједини сеоски споменици тога типа, са десетак имена страдалих бораца или цивила били већи од њега. Као да су се они који су га подизали стидели што то раде, па су правили што мањи споменик, или није било дозвољено да се направи већи споменик.

Потпуно је несразмеран ономе на шта подсећа. Даље, постављен је поред само једне од три групе стратишта око реке Клокота. Остала стратишта нису обележена и полако су тонула у заборав. Даље, на њему нема ниједног имена, већ само бројка од 12000. Друг Дедијер је тако написао у свом Дневнику. Даље, каже се да су убијање вршили усташки злочинци. Као да је циљ био да се пажња и сећање за све страдале у околини Бихаћа веже  само за ово једно стратиште-Гаравице, затим да се број жртава умањи што је више могуће и да се пажња скрене само на неке безимене усташке злочинце, као да су они на своју руку убијали. Ово изгледа као први корак у релативизовању жртава, њиховог броја, идентитета и разлога смрти, обесмишљава све оно што се догодило и нашу историју доводи  до непрепознатљивости.

Породица Поздерац је након Цазинске буне 1950.г потпуно преузела власт и утицај у овом делу Босне, а Бранко Микулић као активни припадник Домобранства НДХ  до 1943.г,  је утицао да се у Босни и Херцеговини не спроводе, па чак и забрањују испитивања о броју жртава као и да се уклањају и уништавају документи о злочинима НДХ. Рушење гробаља, плоча и натписа о злочинима НДХ се догађа по Босни, па се у то време (крајем 60-их година 20.века) дешава да се и овако мали и скроман споменик, супротно здравом разуму, склања и одлаже у двориште Капетанове куле у Бихаћу. Више од деценије не постоји никакво обележје ових стратишта.

Од  1966.г  општина Бихаћ планира да на 22 хектара подигне спомен парк жртвама фашистичког окупатора. Ово је следећи корак у манипулацији стратиштима, јер се пажња сада помера са неименованих усташа на неке фашисте односно италијанске окупаторе.  Као да су људе ту убијали Италијани или неки окупатори. Понављам да су Италијани, по повратку у Бихаћ због устанка, осудили и стрељали неке организаторе и извршиоце убистава, да би умирили устанак Срба у Крајини.

Решење спомен парка је реализовао проф.Богдан Богдановић, а комплекс је отворен 1981.г. Програмски и идејни манифест аутора, поруке “живот је јачи од смрти, правда јача од злочина, љубав од мржње“ и чињеница да нису истакнута никаква национална или социјална обележја, овај спомен-комплекс чине општим, без назнака шта се ту догодило, које ту страдао, ко је наредио и спроводио убијање, колико људи је ту завршило свој живот и где се налазе њихови земни остаци. Петнаест камених громада је направљено од камена бихацита, истог материјала од којег је направљена Капетанова кула у Бихаћу. Овакав комплекс је даљи корак у манипулацији, јер се у заборав даље гурају све три групе стратишта, а пажња је на брдашцу Главица, које се налази са супротне стране речице Клокот од Гаравица.

На овом брду није било стратишта, већ се један њихов део налази испод тог брдашца. Ово брдашце је служило или као место за пушкомитраљезе за стрељање или као бедем према коме је пуцано, да меци и рикошети не би завршавали по кућама у Бихаћу и предграђима, што се дешавало.

Позната је анегдота са састанка Хакије Поздерца са новинарима пред отварање Спомен комплекса, како би се  договорили шта да извештавају. Поздерац је новинарима сугерисао да напишу како су “у Гаравицама уморени Срби, Хрвати и Муслимани“. Када је новинар Радија Велике Кладуше приговорио да су ту убијани само Срби, Поздерац је променуо формулацију и настало је компромисно решење по коме је “у Гаравицама убијено дванаест хиљада родољуба“.

Коначно,  1986.г је постављен камени споменични блок рад хрватског вајара Владимира Херљевића, са текстом: “На подручју спомен парка Гаравице, лежи дванаест хиљада жртава са подручја Босанског Петровца, Цазина, Слуња, Босанске Крупе, Велике Кладуше, Титове Коренице, Доњег Лапца и Бихаћа које су на овом мјесту зверски побиле усташе од јуна 1941. до новембра 1941.г. Споменик подижу збратимљени народи Лике, Кордуна и Босанске Крајине 1986.године“.  Опет скретање пажње на погрешну страну и манипулација са стратиштима. Само 5 година након тога је почео нови грађански рат.

Године 2011., Културни пејсаж-Спомен парк жртава фашистичког терора Гаравице, је претворен у Национални споменик Босне и Херцеговине.  Споменички комплекс због небриге пропада и зараста у шибље, на месту страдања Каменица/Гаравице је  подигнута  бензинска пумпа, а оближњи мештани почињу да саде поврће у сред комплекса.  Капетанова кула у Бихаћу је од 2007.г проглашена Националним спомеником БиХ, и тренутно је у току њена делимична обнова.

Шта нам је чинити?

Не сме се дозволити да страдање Срба у ширем подручју Бихаћа падне у заборав. Оно што је обавеза нас потомака је да се коначно састави списак жртава по именима и презименима, за свако стратиште и за свако насељено место на ширем подручју Бихаћа. На сваком таквом месту подићи видно обележје у виду табле, крста, плоче са именима страдалих. Јасно именовати организаторе и извршиоце убистава.

Заштитити земне остатке настрадалих од природне ерозије (поплаве, бујице, клизишта). Спречити грађевинске радове на местима где су стратишта и подизања привремених и сталних привредних и стамбених објеката.Извршити судско-антрополошка и судско-медицинска истраживања масовних гробница, у циљу узимања узорака, и њиховог повезивања са живим потомцима страдалих.

Не дозволити  било какве даље злоупотребе са бројем жртава и идентитетом страдалих, јер их је до сада било и превише. Не дозволити употребу оваквих стратишта за дневно политичке потребе, потребе изборних кампања и даље заоштравање односа између два ентитета Босне и Херцеговине и између комшија различите националности. Гаравице су се догодиле српском народу,  али ми морамо учинити све ДА СЕ НИКАД НИКОМ ГАРАВИЦЕ ВИШЕ НЕ ДОГОДЕ.

На том великом послу, који је још увек испред нас, морају се ујединити све институције нашег народа: Српска православна црква са својим епархијама Бихаћко-петровачком и Горњо-карловачком, Музеј геноцида из Београда, научна заједница, органи власти и службе Републике Српске и Републике Србије, бројна удружења поштовалаца жртава, ентузијасти и аматери који се баве овим темама. Видимо се на Гаравицама!

[1]           “Зборник саопштења, свједочења и докумената о Гаравицама“ Завичајно Удружење “Уна“, Бањалука, 2010.г

[2]           Мирко Турић “Од фашистичке окупације до бихаћке Куле 1941.“ Зборник Подгрмеч у НОБ, Књига прва, стр.180-203

[3]           Саима Лојић “Бихаћ и околина у Другом свјетском ратупрема извештајима Комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача“, Филозофски факултет Сарајево, 2018. Магистарски рад

[4]           Бранко Ј.Бокан “Први крајишки НОП одред“, Београд, 1988.

Преузето са сајта: Jadovno.com

Поделите:
ЛАЗО М. КОСТИЋ – ХРВАТСКА ЗВЕРСТВА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – СВЕДОЧАНСТВО ДР ВИЛХЕЛМА ХЕТЛА

ЛАЗО М. КОСТИЋ – ХРВАТСКА ЗВЕРСТВА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – СВЕДОЧАНСТВО ДР ВИЛХЕЛМА ХЕТЛА

Проф. др Лазо Костић, познат широм света, један је од најбриљантнијих српских научника, који је својој отаџбини и српству посветио свој живот. Он је толико задужио отаџбину . Довољно је рећи да је објавио 98 књига и преко 2.000 студија и расправа научног садржаја у разним публикацијама. Међу књигама има и капиталних дела и универзитетских уџбеника, а све остало су дела у одбрани Српства, српских земаља и о српско-хрватским односима кроз векове. Из његових дела се види колико је имао дара за предвиђање догађаја. Својим књигама је панично упозоравао на оно што ће се десити и пружао огромне количине докумената и аргумената који су могли преокренути токове догађаја, да су узети у обзир. Нажалост, његове књиге су биле забрањене у СФРЈ, а у свету није могао свако да их чита јер су писане на српском и ћирилицом.

др Лазо М. Костић

Прво лице овде наведено (др Хермана  Нојбахер) било је политичар по струци (политичар у пуном смислу: и споља и унутра). Сад изјаве једног од шефова обавештајне службе на „Југоистоку“, лица које је по званичној дужности пратило догађаје и бележило их (одн. слало извештаје, на основу којих је после настала његова књига).

Валтер Хаген, један од главних шефова политичке шпијунаже за „Југоисток Европе“ издао је 1950. у Цириху своју књигу „Тајни фронт“. Ова књига је прилично цитирана од наше емигрантске штампе, али није увек навођено оно што је битно са српског гледишта и наше националне борбе. Чак је то као намерно пренебрегнуто било. Ја сам се подухватио да овде изнесем неколико Хагенових изјава о прогонима Срба у оном руглу од хрватске државе, јер је и он један од најаутентичнијих сведока тих зверстава.

Усташке формације описане као „бесмислени изгредници

Овим речима сам започео свој приказ Хагенове књиге пре више од десет година у чикашкој „Слободи“, па то преносим овде, једнако као што сам учинио и са претходним приказом Нојбахерове књиге (такође из чикашке „Слободе“, кад је први пут, непосредно после изласка из штампе, Србима приказана)… Тако ће остати и неки журналистички изрази намењени читалачкој публици листа.

После сам утврдио да је „Валтер Хаген“ уствари псеудоним за правог шефа немачке обавештајне службе који се звао др Вилхелм Хетл (Dr Wilhelm Hoettl).  Тиме се ви најмање веродостојност његових исказа не ремети. Напротив!

Нацистички злочинци као учитељи усташких следбеника

На стр. 236, пише Хаген како је „Павелић, вођа усташа, стигао у Загреб неколико дана после конституисања нове државе заједно са усташком емиграцијом и преузео целокупну власт. Ових укупно 360 емиграната заузеше сва важнија места у новој држави“.

Ето, толико је било усташа. А многи Срби, далеко више него странци, сва злодела њима, усташама, импутирају! Та злодела су вршиле десетине хиљада Хрвата а не мање од 400 усташа. То признају многи страни писци, као што ће се из даљих страна књиге видети: неки директно а неки индиректно.

Политика Влатка Мачека под лупом др Хетла

»Валтер Хаген« ректе Др Хетл пише пре овога:

Стр. 232. Травањ 1941: „Маса Мачекових присташа и са њима готово цео хрватски народ сматрао је да је дошао велики час да се коначно ослободе из државне југословенске заједнице“.

Стр. 236: „Хрватски сељаци које је Мачек пре свог пута у Београд наоружао пређоше — са развијеним заставама — у немачки лагер. Ови одреди су стекли велике заслуге код разоружавања војних јединица верних Београду“.

Споразум Цветковић-Мачек као увертира у „крвави хаос“

Хаген пише да су властодршци нове Хрватске њу „у кратко време претоворили у крвав хаос“.

„Sie überantworteten das Land binnen kurzem in einem blutigen Chaos.“

Каже како је »млади Кватерник«, син „војсковође“, тзв. Дидо Кватерник организовао полицију и »у том циљу наоружао без одабира све што се понудило и од режима сматрано као поуздано, чак ако се радило о људима са најгором криминалном прошлошћу. Тада су хрватске чете народне заштите разоружане и распуштене…“ (стр. 237).

Злочинци српске крви и хрватска част

Говорећи о збивањима после преузимања пуне власти од стране »усташа« маја 1941. Хаген каже на стр. 238. дословно: „Једна заиста смртна мржња била је уперена против Јевреја и против Срба, који су управо службено проглашени за фогелфрај“. (То значи да их може свак убити — ЛМК.) Говори онда о прогањању Јевреја иако су скоро сви усташки шефови били у браку са Јеврејкама или проистицали од њих. А затим наставља:“Бројно далеко обимније него испади према Јеврејима беше организовано масовно уморство Срба“. (Ја сам употребио хрватску реч „уморство“ за немачки „морд“, као што заиста преводе ту реч. То значи најодвратнија врста убиства, ЛМК.) Даље каже писац: „Већ у лето 1941. узеше ужасне грозоте нечувене размере. Читава села, као нпр. Војнић, чак читави предели беху систематски уморени или су становници били присиљени да беже у Србију. Пошто се, по старој традицији, изједначује хрватство и католичка вера, као и српство и православна вера, то почеше православне да терају да пређу на католичку веру. Ово принудно ‘прекрштавање’ беше управо форма по којој се вршило хрватизирање“.

Die Ustascha hatte mit dem Serbenmassaker den Anfang der endlosen Greueltaten gesetzt

Извесне реченице тих констатација најмеродавнијег човека не могу а да се не пруже у оригиналу. Тако почетак:

„Der wahrhaft tödliche Hass der neuen Herren richtete sich gegen die Juden und gegen die Serben, die geradezu offiziell für vogelfrei erklärt wurden… Za-hlenmässig noch weit umfangreicher als die Ausschleitungen gegen die Juden war der organisierte Massenmord an den Serben. Bereits im Sommer 1941 nahmen diese entsetzlichen Greueltaten unerhörte Ausmasse an. Ganze Dörfer, wie zum Beispiel Vojnic, ja ganze Landstriche wurden systematisch ausgemordet oder es wurden die Einwohner zur Flucht nach Serbien getrieben…“

Читаоци ће сами увидети да један Немац употребљава речник који није у том језику уобичајен. Кад се узме у обзир да то чини шеф шпијунаже, који је научио да свакодневно третира злочине, па ипак овде не може а да не буде пренеражен, то ће још јасније доћи до изражаја. Напослетку, кад се има у виду да то чини савезник Хрвата, онда, свакако, неће бити читаоца, сем Хрвата, који се неће зграњавати.

Усташе су са масакром Срба учинили почетак бескрајних зверстава

Да пређемо опет на самог Хетла, алијас „Хагена“. Он пише на стр. 234: „Масакри Срба од стране усташа, последица предавања целокупне државне власти Павелићу и његовом кругу, и систем преверавања српских православаца у католичку веру, многе нагна у шуму“. Стр. 251: »Усташе су са масакром Срба учинили почетак бескрајних зверстава…“.

Ова последња реченица мора такође у оригиналу да се пренесе. Она гласи:

„Die Ustascha hatte mit dem Serbenmassaker den Anfang der endlosen Greueltaten gesetzt…“

„почетак бескрајних страхота (зверстава)“

Даље каже да су се герилци огорчено борили, али је главна њихова констатација да су усташе извршиле „почетак бескрајних страхота (зверстава)“, из чега произилази да су други били у одбрани.

У моме чланку у „Слободи“ од новембра 1957. стоји:

Може ли бити јаснијег приказа зверстава над Србима у тој криминалној држави, и то од једног савезника? Ја сам више пута писао да ће савезници један за другим да се дистанцирају од зверстава за која заиста нису криви. Остаће она чисто дело хрватства у име чије су чињена.

Немачи посланик у Загребу Сигфрид Каше

Хаген наводи и став Немаца и признаје доста кривицу немачког посланика у Загребу Сигфрида Кашеа (што смо и ми у Београду знали још у пролеће 1941). И дословно каже: „Његово (Кашеово) понашање беше највећа, управо несавладива препрека других немачких места да се учини притисак на Павелића да престане са политиком уморства од усташа… Кад су немачка војска и немачка тајна служба протестирале код Хитлера против ових бесмислених и опасних масовних уморстава, Каше је успевао преко Рибентропа да те оптужбе обескрепи тврђењем да се ради о појединачним револуционарним изгредима, који су неминовни и разумљиви, кад се ради о преобиљу силе која се преузима. Овај аргумент је, сасвим разумљиво, изгубио сваки изглед оправдања кад је преврат извршен. Пошто недела усташа нису имала крај, Каше је налазио увек нова оправдања и изговоре, и тиме је имао увек успеха. Само једанпут, кад су 1942. године, неки усташки прваци у Славонији извршили ужасна масовна убиства на тамошњем становништву, успело је генералу Глезу толико учинити да ови терористи буду удаљени од очију јавности. Али Павелић није ни помишљао на то да кривце казни него их је још задржао у својој околини и примао њихове савете… Ипак све до краја није било могуће да се усташке формације васпитају на правилно вођење рата; акције умирења које је немачка војна снага предузимала увек су осујећене бесмисленим изгредима усташких формација које су у њима учествовале, а ови изгреди произвели су више партизана него што су их војничке акције могле да баце ван борбе“.

Приредио: Петровград.орг

Поделите:
АЛЕКСАНДАР ШИРОКОВ: ЦРВЕНА АРМИЈА: ОСЛОБОДИЛАЦ ИЛИ ОКУПАТОР?

АЛЕКСАНДАР ШИРОКОВ: ЦРВЕНА АРМИЈА: ОСЛОБОДИЛАЦ ИЛИ ОКУПАТОР?

Свима нам је добро познато да би поједине државе (Украјина, Летонија, Литванија, Естонија и Хрватска) радо преиспитале (а неке то већ активно чине) резултат Другог светског рата. Србија не спада међу фалсификаторе, али с времена на време и у њој многи подигну глас о „злочинима“ јединица Црвене армије на српској територији.

Чувена фотографија испрес палате Албанија у Београду

Протекла годишњица ослобођења Београда од нацистичке окупације згодна је прилика и одличан повод да се митови о понашању Црвене армије у Југославији анализирају и аргументовано оповргну. Сматрамо да се већина њих може свести на три.

Народ и ослободиоци на улицама Београда 1944.

Први мит: „Оно што се догодило 1944. није било ослобођење од нацизма, него окупација од стране Совјетског Савеза“.

Стварност: У Другом светском рату на територији Југославије вођен је и грађански рат. Српски монархисти уз подршку Велике Британије борили су се против многобројних одреда комунистичке опозиције, која је са своје стране добијала свесрдну помоћ од своје браће по идеологији из СССР-а. Важно је истаћи да су и партизанске одреде Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) углавном чинили Срби из најсиромашнијих слојева становништва. Када су се јединице Црвене армије 1944. приближиле границама Југославије, руководство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) обратило се Москви са молбом да помогне у ослобођењу земље од окупатора. Јединице НОВЈ практично нису поседовале тешку технику и нису могле да изађу на крај са добро наоружаним трупама Вермахта.

Црвеноармејци групе армија „Србија“ у Београду 1944.

Међутим, после свих битака и ослобођења земље трупе Црвене армије су напустиле Југославију. За разлику од Мађарске, Источне Немачке, Пољске, Чехословачке и Бугарске, у Југославији никада није било совјетких војних база, и власт по градовима су бирали сами житељи тих градова, а не совјетски команданти. Стога је апсурдно говорити о било каквој окупацији Југославије од стране Совјетског Савеза.

Српски народ и руски официри у предаху између борби

Други мит: „Совјетски војници су на својим бајонетима донели марионетски комунистички режим у Србију, и због тога се не могу третирати као ослободиоци“.

Стварност: Комунистички покрет је у то време био моћан и активно се супротстављао немачкој окупацији. Комунистичка партија није постојала само у Југославији, него практично у свим земљама Источне Европе, и свуда је уживала подршкустановништва. У првој фази, после првих избора који су организовани у земљама будућег социјалистичког блока, Москва није вршила снажан притисак на нове елите. Оне су (као и већинско становништво тих земаља) потпуно су искрено желеле да граде комунизам. И управо у тренутку када је диктат Москве почео да расте Југославија је била једина земља која је 1948. руководству СССР-а рекла своје чувено „не“. Сами просудите да ли се за режим СФРЈ, који је са Москвом 15 година био буквално на ратној нози, а дружио се са САД и Европом, може рећи да је био марионетски.

Да ли су Југословенски комунисти изиграли СССР

Трећи мит: „У Србији се релативно мирно живело под немачком влашћу, а када су дошли Руси почела су силовања, убиства представника елите и безразложна стрељања“.

Стварност: некоректно је (најблаже речено) говорити о мирном животу за време окупације у Србији. Немци су врло радо организовали стрељања локалног становништва. Довољно је сетити се колико је Срба, Јевреја и Рома побијено у Јајинцима, или хиљада житеља Крагујевца које су Немци стрељали у знак одмазде због акција партизана. Има ли података о сличним поступцима јединица Црвене армије? Нема, и тешко да ће их бити. Ако такви подаци нису испливали током конфликта Тита и Стаљина 1948, то највероватније значи да они једноставно и не постоје.

Црвеноармејци и српске девојке у ношњама, ул. Кнез Михајлова у Београду

Када је реч о силовањима која су извршили совјетски војници у Србији, свакако да је било појединачних инцидената и да су у њима учествовали војници Трећег украјинског фронта, који су пре тога у борбама прошли Украјину, Румунију и Бугарску. Међутим, за разлику од немачке војске, Црвена армија је сурово кажњавала своје војнике за такве преступе. Када су совјетске трупе ушле у Европу (а ту се не мисли само на Србију, него и на Немачку, Аустрију, Пољску, Мађарску, Бугарску, Чехословачку, итд.), Црвена армија се са таквим преступимаборила свим средствима, почев од објашњавања и партијско-политичког рада са борцима, па све до војног суда и стрељања пљачкаша и силеџија. У Централном архиву Министарства одбране РФ свако се може упознати са неколико десетина таквих судских процеса, покренутих углавном против нижих официра и обичних војника (које је војни суд осудио на 9-10 година за незаконита хапшења, пљачке, отимања и силовања), и један процес против заменика команданта 429. артиљеријског пука, који је ражалован и послат у казнени батаљон.

Црвеноармејци у Северној Србији, Нови Бечеј 1944.

У сваком случају, историјска наука у овом тренутку не поседује доказе масовних преступа совјетске армије на територији Југославије 1944, али је антисовјетска титовска пропаганда после конфликта 1948. највише истицала управо такве преступе. Нарочито је познат анонимни памфлет, тј. псеудодокумент под називом „Злочини под плаштом социјализма“, који се често приписује Миловану Ђиласу и Титовом биографу Владимиру Дедијеру. Та књига обилује непотврђеним подацима и фантазијом аутора, и у типичном маниру класичне западне пропаганде приказује совјетске војнике као дивље и необуздане варваре, као нове Хуне на челу са Атилом Стаљином. Она је после 1954. повучена из свих библиотека, али је послужила као основа за све антисовјетске апокрифе који су се касније појавили.

Фалсификатор историје СФРЈ Владимир Дедијер и наручиоц фалсификата

У српском медијском простору ова тема се периодично покреће на популарним форумима и у коментарима испод чланака посвећених Другом светском рату, и увек у виду некаквих откровења и „истине о злим Русима“ коју су од народа скривали титовски комунисти.

Споменик у Источној Европи који има за циљ ревизију историје

Тешко да је неко од оних који постављају текстове и коментаре на Интернету читао озбиљну историјску литературу, или да је лично видео Српкиње које су црвеноармејци масовно силовали, или децу која су рођена од тог силовања (што би било неизбежно да је Црвена армија силовала комплетно женско становништво мале Србије, како неки тврде), али многи од њих воле да дискутују о томе како „није све црно-бело када је реч о Црвеној армији и ослобађању Београда“.

Сахрана хероја Црвене Армије Ворошилова у Новом Бечеју 1944.

Свакако је било и стрељања представника елите, али тешко да се и она могу приписати црвеноармејцима. Задатак Црвене армије био је да се бори против немачких јединица, а не да испитује степен поузданости српских трговаца и чиновника који су током рата живели у ослобођеним градовима. Погибија једногдела српске елите била је горак плод већ поменутог грађанског рата, колико год да је тешко помирити се са тим.

Закључак

Како се, међутим, догодило да су горепоменути митови тако чврсто усађени у српску свест? Од давнина се говори: „погледај коме догађаји иду у прилог, и наћи ћеш кривца“. Као што је већ речено, све је почело од послератног конфликта између Москве и Београда. Титу и његовом окружењу је било потребно да оправдају свој избор, и тако су у народ пуштене приче о „црвеним зверима и окупаторима“. Тај метод успешно и активно примењује западна пропаганда у свим земљама бившег Варшавског уговора. Примењивала га је и током Хладног рата, а и после њега, тј. примењује га и у наше време. Чињеница је да у самом срцу Европе постоји народ који представља тврд орах, а лојалан јеРусији. Врло је вероватно да је та чињеница некоме сметала, и да још увек некоме смета. Како другачије објаснити тако интензивно циркулисање гласина које не могу бити потврђене, а срачунате су на стварање раздора између руског и српског народа?

Српски народ са једне и друге стране Тисе на понтону Црвене Армије

Преузето са: Росијскаја газета & Russia Beyond (Фото: Колекција Карољ Андреа, Нови Бечеј онлајн и Евгениј Ананијевич Халдеј, советский фотограф, военный фотокорреспондент.)

Поделите:
МИСЛАВ ХОРВАТ: ИСТИНА О ХРВАТСКОЈ ИСТОРИЈИ

МИСЛАВ ХОРВАТ: ИСТИНА О ХРВАТСКОЈ ИСТОРИЈИ

Једну младу жену из Србије данима је преко фејса малтретирао неки Хрват и тражио да изађу заједно. Причао јој је о хрватским краљевима и истицао хрватску супериорност над Србима. Очајна, обратила ми се за помоћ.

Романсиранин долазак Хрвата на Балканско полуострво

Мало људи у Србији зна да читава супериорна хрватска повијест нема више од 150 година. Тек у другој половини 19. вијека Беч је стварао институције, Ватикан католичио, а католички попови и бечки ђаци измишљали приче из непостојеће хрватске повијести. Како је у 19. вијеку много Срба студирало у Бечу, студенти из тадашње Хрватске срели су се са јунацима и догађајима из српске прошлости. Један, којем се српска повијест посебно свиђела звао се Иван Кукуљевић Сакцински. Он ће касније заједно са неколицином католичких свећеника измислити низ хрватских краљева, ископати многе лажне налазе… све оно што смо имали прилике гледати у научно-фантастичној серији “Хрватски краљеви”.

Научно-фантастична BBC серијиа “Хрватски краљеви”.

Симболи једне нације и државе су грб, химна и застава. Хрватски грб први пут се налази грбовнику у фојничком католичком манастиру, као један од грбова српских земаља цара Душана из 14. вијека. Хрватску химну „Лијепа наша“ написао је Србин из Винковаца Јосиф Руњанин. Хрватска застава са распоредом боја црвен-бијели-плави први пут је употребљена као српска застава Сретењским уставом 1835. године, али је забрањена ради протеста Турске. Касније је бан Јелачић ту исту заставу узео за заставу Велике Илирије. Аустрија ју је одмах забранила, да би је касније одредила за хрватску заставу и тако је остало до данас.

Јосиф Руњанин Србин из Винковаца композитор хрватске химне

Оно што нису украли Србима, Хрвати су измишљали, а често су њихови краљеви настали на темељу сјећања на локалне српске кнезове и жупане, који онда у фантазијама ватиканских фалсификатора постају хрватски краљеви. Један од посебно популарних измишљених краљева је Звонимир. Прича каже да је Звонимир убијен 20.4. 1089. јер су Хрвати одбили његов позив за судјеловање у крсташком рату, а он их је на самрти проклео: “да хиљаду година неће имати владара свог језика!”. Након Звонимирове смрти, Хрватском је завладао мађарски краљ Бела. Хиљаду година касније, кад се клетва испунила дошао је Фрањо Туђман.

Непризната српска застава постаје хрватски понос

Ово је наравно тотална небулоза. Крсташки рат је избио тек 10 година касније и према томе, Звонимир за њега 1089. није могао знати осим ако није био видовит. У разним верзијама Звонимир је убијан и 1059. и 1079., већ према дневно политичким потребама. Како је могуће да народ само тако убије краљ који има своју гарду која га чува? Ко би се уопће усудио убити папиног вазала у папској земљи? Папа би ескомуницирао његове убице и на њих посало војску. Мађарски краљ Бела који је према овој причи завладао Хрватском умро је 30 година прије наводног убиства Звонимира. Заправо се ради о преписаној чешкој легенди о смрти кнеза Већеслава касније познатог као свети Вацлав. Осим тога, Хрвати јесу имали владара који је говорио на њиховом језику, звао се Александар Карађорђевић.

Грб Душановог царства из којег је преузет грб Хрватске

Као доказ постојања хрватског краља Звонимира дуго се наводила тзв. “Башћанска плоча” коју су идеолози хрватства називали “темељним спомеником хрватске писмености” и датирали је у 11. вијек. На тој плочи неки свећеник спомиње краља Звонимира. Плочу је “пронашао” Иван Кукуљевић Сакцински. Међутим, најновије анализе су показале да је плоча фалсификат. Облик и стил плоче немају везе са 11. вијеком. Црква у којој је плоча пронађена грађена је најраније у 14. вијеку у стилу касне романике. Како је плоча кориштена у цркви као преграда, израђена је када и црква. На плочи се налазио неки рељеф преко којег су фалсификатори уклесали садашњи текст. Када је све ово откривено, хрватски су историчари рекли да иако је плоча фаслификат, можда је постојао неки текст који спомиње Звонимира, па је стољећима касније исклесан у плочи. Можда, а можда га је исклесао и ванземаљац.

Фалсификатор Иван Кукуљевић Сакцински

Један од археолошких проналазака на који су Хрвати највише поносни је крстионица кнеза Вишеслава која је наводно доказ да су Хрвати примили католичанство до 9. вијека. Ту крстионицу је католички свећеник Лука Јелић датирао на почетак 9 вијека., а по њему је она из Нина. Нин је мало мјесто у Крајини, гђе су по њиховим фантазијама столовали непостојећи хрватски краљеви и зато им је било важно да баш тамо постоји нека крстионица. Крстионицу је Мусолини поклонио Павелићу и од тада се чува у Хрватској. Ипак, недавно је водећи хрватски археолог, професор емеритус Никола Јакшић призано да нити је Вишеслав био Хрват, нити та крстионица има везе са Хрватима. Јакишић је након 40 година истраживања закључио да не постоји никакав хрватски споменик из раног средњег вијека и да никакви Хрвати у то доба уопће не постоје на овим просторима.

Под лупом истине пише Српски кнез Војислав

Крстионица је нађена у 19. вијеку у Венецији. Убрзо за њу сазнају идеолози хрватства. 1911. католички свећеник Лука Јелић пише како је у Нину пронашао темеље те крстионице. Тако је “Вишеславова крстионица” ушла у све хрватске уџбенике. Када су археолози отишли у Нин, схватили су да је Јелић измислио те темеље и да они не постоје. Данас се зна да је крстионица израђена за потребе покрштавања Срба на источној обали Јадрана, крајем 9. и почетком 10. вијека и свако се својим очима може увјерити да на њој стоји уклесано име српског кнеза Војислава, а не Вишеслава који није ни постојао.

Павелићу је Мусолини поклонио „Вишеславову крстионицу“

Још луђа прича хрватске митолошке хисториографије је она о “персоналној унији” са Угарском. Како су најзападније српске земље биле врло сиромашне, српски владари нису имали претјерани интерес да их бране. Тако су Мађари освојили подручје од Загреба до Задра у 12. вијеку и држали га све док Угарска није пала под турску власт. Хрвати то раздобље називају “Хрватско-Угарским краљевством” и “персоналном унијом”. Кажу да су само имали истог владара као и Мађари, али своју државу. То је као да Срби кажу да су били у Српско-османском царству, персоналној унији и да су са Турцима делили само султана. У ту сврху измишљена је тзв. “Pacta Conventa” која је наводни документ из 12. вијека. Међутим, Pacta Conventa је писана језиком из 15. вијека, у њој се налази низ грешака, нпр. Коломан се наводи као син Ладислава, а био му је нећак. У мађарским изворима нема спомена о Pacti Conventi, нити је ико спомиње прије 17. вијека. Суочени са тим аргументима хрватски повјесничари признају да је Pacta Conventa фалсификат, али кажу да је можда постојао неки усмени договор са непостојећим хрватским племством. Можда, а можда је постојао о усмени договор са троловима.

Краљевина Хрватске, Далмације и Славоније је измишљотина

Кад им се спомене да се за разлику од Срба никад нису бунили него били вјерни слуге својих окупатора, Хрвати наводе Матију Губца којег је посебно форсирала комунистичка историографија. Наводно је извијесни Матија Губец подигао буну, истјерао угарску војску из Загорја, буна је ипак разбијена, а он окруњен круном од гвожђа и убијен 1573. Да је стварно у то доба неко успио истјерати угарску војску, то би подручје одмах освојили Турци. На попису кметова мађарске породице Хеннyнгх у селу Хижаковец из 1574. спомиње се и Матија Губец, а он је по овој измишљеној причи тада наводно већ годину дана мртав. Заправо се ради о некој локалној тучи у околини Загреба којој је умрло осам војника. Читава легенда је преписана према буни коју је водио Ђерђа Дожа против мађарског племства у Банату.

Од локалне туче у Загорју до Титовог омиљеног јунака

Шта још рећи о народу који је језик украо Србима, којем је граматику написао Србин Ђура Даничић, народу који није имао ни презимена ни земље, док Срби и у Хасбуршкој монархији и у Османском царству имали своју земљу, а најстрија српска презимена нађена су у Дечанској христовуљи из 1330. године. Чак и иритантни хрватски поздрав “бок”долази од искварене варијанте аустријског њемачког “мајн бокн” што значи “мој наклон”. Када су покатоличени расрбљени сељаци стизали у Загреб они нису разумјели њемачки, па су поздрав “мајн бокн” помјешали са својим “помоз Бог” у конструкцију “бок или бог” која се и данас у Хрватској користи.

Мајстори фалсификовања историје у СФРЈ

Она жена са почетка ове приче, коју је Хрват малтретирао преко фејса и молио је да изађе са њима, обратила се мени за помоћ. Одговорио сам јој:

– Реци му да ћеш се изаћи са њим под условом да први састанак буде на гробу неког хрватског краља. –

Никад јој се више није јавио.

О аутору аналитичару портала Србин.инфо:

Истражујући поријекло своје породице открио је да је његова прапостојбина Македонија (Стара Србија), да су се као српско племство јуначко борили у Косовској битци, након ње преко Црне Горе дошли у Далмацију, Херцеговину, Босну и Лику. Један дио њих је тек у 18. вијеку прешао на католичку вјеру. А од 20. вијека су по дифолту постали Хрвати.

Поделите: