СЛОБОДАН МИЛИН : ВЕКОВИ ТРАЈАЊА СПЦ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

СЛОБОДАН МИЛИН : ВЕКОВИ ТРАЈАЊА СПЦ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

Трибина под називом „Историја Српске православне цркве у Зрењанину“ одржана је на Аранђеловдан у малој сали Културног центра. Гост трибине је био Слободан Милин, историчар који ради у Историјском архиву Зрењанина. Модератор трибине је био политиколог и уредник ове врсте програма Мирослав Самарџић. Историчар Слободан Милин је на убедљив и оригиналан начин на трибини изнео на увид јавности оригинална документа, која се чувају у Историјском архиву Зрењанина и осталим архивима и која сведоче о континуитету мисије Српске православне цркве на подручју Баната сежу од 15 века, доба српских деспота па све до  прве половине 17. века.

 

 

Историчар Милин се одмах оградио од временских оквира које постављају сачувана документа и јер њихов недостатак нужно не значи да у Банату није било Срба и неколико векова раније. Ти трагови су на жалост нестајали у освајањима туђинаца, бунама Банаћана, пожарима и поплавама. Милин је готово један час сликао простор панонске равнице између Тисе, Мориша, Дунава и Карпата. Простор на граници између два супротстављена велика царства Хабзбуршког и Отоманског. Простор који је према предању банатских Срба, као најстаријих становника, запамтио много немирних година у наизглед мирној равници.

 

 

Милин је на слајдовима поређао документа од којих сваки на свој начин подсећа на тешке услове у којима је деловала Српска Православна Црква у граду на Бегеју. Јеванђеље Петра Смедеревца оковано у Великом Бечкереку изванредан документ о мисији Цркве. Турски документи времена Мехмеда паше Соколовића и његовог Бештелека још увек су у некој турској архиви и чекају преводиоца и ситраживача. Архивски документи су у континуитету сачувани тек од 1853. године док су старија највероватније пострадала у смутним временима мађарске револуције 1848. године.

 

 

Везе данашњег  Зрењанина, односно Великог Бечкерека, Петровграда, са Србима и Српском Православном Црквом и њеном јерархијом сежу дубоко у позни средњи век, када су власт над оновременим Бечкеречком и његовом облашћу држали српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, објашњава Милин.

 

 

Ктитори манастира Дреновца који се, судећи по малобројним писаним траговима, налазио у околини данашњег Зрењанина били су или српски деспоти Стефан, Ђурађ, или угледне велепоседничке породице Јакшић и Белмужевић. Помени хиландарског метоха код Новог Бечеја живо сведоче о дубоким коренима и старини српског православља у Банату. Бечкеречки Успенски и Ваведенски храмови на чији помен наилазимо у Пећком катастигу, попису приложника из 1660. и 1666. године, највероватније су подигнути на темељима старијих и скромнијих православних богомоља које датирају из 15. века, каже Милин. Бечкеречка епископија помиње се већ након обнове Пећке патријаршије 1557. године која је васпостављена заслугама Мехмед-паше Соколовића. Временом је Бечкеречка епархија уздигнута у ранг митрополије, о чему нам сведоче записи о двојици архијереја, митрополиту Висариону из 1609. године и митрополиту Михаилу 1687. године, каже Милин.

 

 

Веома тешка времена наступила су с аустро-турским ратовима, а нарочито оном из 1716–1718. године. Враћање Баната под окриље Хабзбуршке монархије било је један од услова Пожаревачког мира 1718. године. Ондашња слика Бечкерека била је жалосна. Град попаљен, тврђава разрушена, а становништво највећим делом расељено. Куга која је харала Банатом 1735. године још је више допринела општој несрећи која је владала после ратова. У таквим условима су преостали бечкеречки Срби, махом трговци и занатлије, на месту оштећене богомоље започели зидање Успенског храма 1744. и довршили га 1746. године, највероватније на месту старог, трошног храма. Иако је црквени торањ са звоником подигнут тек 1758. године, о лепоти новосазиданог храма, али и о економском економском опоравку Срба Бечкеречана, сведочи опис цркава у Темишварској епископији из 1758. године, где стоји да је Успенска црква у Великом Бечкереку била једини храм у епархији покривен црепом.

 

 

Опис Успенског храма с инвентаром сачуван је у оквиру Домовног протокола из 1746. године. Срби су тада, као и 1773. године када су изнова пописани православни домови, чинили огромну већину варошког становништва. Први старешина новог храма био је протопрезвитер Илија Николајевић родом из Темишвара.

 

 

Данашња црква Ваведења Пресвете Богородице подигнута је 1777. године на темељима старијег храма који је такође био посвећен празнику Ваведења. Из протокола Темишварске епархије (1758) види се да је стара црква била саграђена од непечене цигле (ћерпича) и да је имала дрвени торањ.

 

 

Записници црквених и црквеношколских одбора, које чине локални угледни Срби, лаици дају нам важну грађу за историју насеља овог дела Баната, то је грађа Бечкеречког протопрезвитеријата. Маеђу њима се издваја један који нам презентује Милин. Црквена општина шаље делегацију виђених Срба на свечаност пунолетства Милана IV Обреновића у Београд. Дирљив запис манифестације српског родољубља и патриотизма на крају странице је од цензора прешкрабан. Очит доказ за историјску оцену Аустро-угарске империје као тамнице народа.

 

 

Од докумената ту су молбе, пописи ученика, спискови црквених бирача. На једном списку неоправданих изостанака и кажњених ученика због тога изговори српских ратара, чији синови одсуствују од наставе збор орања. Ни помена о вршњачком насиљу које тишти данашње школство.

 

Капелица Светитеља. Фото: jером. Игнатиjе Шестаков

 

Пажњу привлаче записи с маргина старих богослужбених књига,  записи о великом пожару који је задесио Велики Бечкерек 1807. године, у месецу августу, који је био катастрофалан, каже млади историчар а преживеле су само Успенска Црква и Римокатоличка јер су имале једине кров покривен црепом. Цреп на нашој Цркви сведочи о економској снази парохијана.

 

 

У периоду између два светска рата Српска православна црквена општина у Бечкереку, односно Петровграду, посветила се обнови храмова. Успенски храм је обновљен 1928. године, када је спроведена и електрификација. По жељи владике банатског Георгија Летића почео се зидати манастир преподобне Меланије Римљанке који је освештан након његове смрти 1935. године.

 

 

У дискусији која је потом уследила, присутне је највише интересовало питање укидања епископије и митрополије у граду и иницијатива слависте Сандића за повратак титуле богохранимаго града што је поменуо Слободан Милин. Срби су увек били знатна већина у граду али непосредно након Аустријско – угарске нагодбе па до 1946.године политика мађаризације као да је била уродила плодом у самом граду тако да су Срби постали релативна мањина. Повлачење границе са Румунијом после Великог рата и премештањем епископије у Кикинду у Вршац, победом комунистичке идеологије, питање епископије је предато забораву.

 

Приредио: Саша Младеновић

ИЗЛОЖБА „ДОБРОВОЉЦИ СРЕДЊЕГ БАНАТА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ“

ИЗЛОЖБА „ДОБРОВОЉЦИ СРЕДЊЕГ БАНАТА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ“

Изложба „Добровољци средњег Баната у Првом светском рату“ биће свечано отворена у петак, 17. новембра 2017. године, са почетком у 18 часова у Малом салону Народног музеја Зрењанин. Изложба је приређена поводом обележавања годишњице ослобођења Великог Бечкерека у Првом светском рату 1918. године.

 

 

Ауторка је Владислава Игњатов, кустос историчар зрењанинског Народног музеја, а изложба представља допринос култури сећања и памћења на славне и тешке догађаје из Великог рата, али превасходно сећање на добровољце, људе који су се у српској војсци нашли по сопственом избору из патриотских, родољубивих и националних побуда. То је уједно и подсећање да су и Срби из средњег Баната дали знатан допринос победи српске војске у Првом светском рату, националном ослобођењу, као и уједињењу српског народа и стварању југословенске државе 1918. године.

 

 

Поставка обухвата 29 паноа и говори о добровољцима средњег Баната, како онима који су до Првог светског рата живели на овим просторима, тако и добровољцима из Босне, Херцеговине, Лике, са Кордуна, из Баније и Црне Горе који су због својих заслуга у рату добили награду такозвану добровољачку част – обрадиву земљу, на простору Средњег Баната.

 

 

Такође, у оквиру програма обележавања празника Града у Холу Народног музеја Зрењанин у петак 17. новембра у 17:30 часова биће отворена изложба интарзија аутора Илије Мркајића из Војводе Степе. Изложба представља портрете значајних личности из Првог светског рата као што су: Милунка Савић, Војвода Бојовић, Војвода Мишић, Степа Степановић и други.

 

 

Изложба „Добровољци средњег Баната у Првом светском рату“ ће бити доступне публици до 15. децембра 2017. године.

Део текста из каталога “Добровољци средњег Баната у Првом светском рату” ауторке Владиславе Игњатов:

 

 

„Добровољачки покрет достигао је своје највише домете и остварио најзначајније циљеве у Великом рату, 1914-1918. године. Он је био део свеукупног ратног напора Краљевине Србије, али и део националних, ратних, политичких и социјалних тежњи дела српског народа који је живео у оквирима Аустроугарске.

***

У добровољачким формацијама у самој Русији било је много Срба Војвођана, а нарочито Сремаца и Банаћана. Највише их је било у најелитнијој јединици – Првој српској добровољачкој дивизији, која је формирана у Одеси, 29. априла 1916, под командом Стевана Хаџића. Када је Прва добровољачка дивизија изашла на фронт Добруџе, имала је око 18.000 бораца. У њој је било 6.255 Срба из Баната, Бачке, Барање и Срема, што је чинило више него трећину укупних припадника Прве добровољачке дивизије. Ипак највише их је било из средњег Баната. Доста бораца ове војне јединице из средњег Баната, истакло се у борбама на Добруџи, од почетка септембра до почетка октобра 1916. године. Због својих заслуга и храбрости коју су показали у борбама, многи од њих су и одликовани.

***

Добровољаца из средњег Баната дали су вишеструки допринос у Великом рату 1914-1918. Помогли су рушењу Хабзбуршке монархије, ослобођењу некадашње Краљевине Србије, српског народа у целини, свог банатског завичаја и целе Војводине, али и ослобађању већине других Јужних Словена – Македонаца, Црногораца, Хрвата и Словенаца од туђинске власти. Коначно својом борбом и добровољством Срби из Баната су допринели присаједињењу Баната, и осталих војвођанских крајева – Бачке, Барање и Срема – Краљевини Србији.“

 

Добро дошли!

Аутор: Сања Врзић

ДАН ПОБЕДЕ У ВЕЛИКОМ РАТУ

ДАН ПОБЕДЕ У ВЕЛИКОМ РАТУ

Дан победе и потписаног примирjа у Првом светском рату обележава се у знак сећања на 11. новембар 1918. године, када су у француском граду Компиjену силе Антанте потписале примирjе са немачком армијом на западном фронту, чиме је практично дошло до капитулације Немачке. У Зрењанину су положени венци на спомен-плочу пуковнику Драгутину Ристићу “Бригадиру” и ослободиоцима града у Првом светском рату, у холу Градске куће. Венце су положиле делегациjе Града Зрењанина, Средњебанатског управног округа и Команде Гарнизона Зрењанин.

 

 

Силе Антанте – Француска, Енглеска и Русиjа – ступиле су у рат како би одбраниле малу Краљевину Србиjу. Србија је дала немерљив допринос у укупноj победи у Првом светску рату и сламању Немачке, Аустроугарске, Бугарске и Турске империје. Примирjе у Компијену, jе практично остало на снази све до закључивања коначног мировног  у Версаjу, 28. jуна 1919. године.

 

 

Дан примирjа данас се обележава широм земље, пригодним скуповима, одавањем поште личностима из тог периода наше историjе и полагањем венаца на спомен-обележjа посвећена Првом светском рату.

У име Града Зрењанина венац су положили градоначелник Чедомир Jањић, председник Скупштине града Оливер Митровић, заменик градоначелника Саша Сантовац и помоћник градоначелника Симо Салапура. Делегациjу Средњебанатског управног округа предводила jе начелница Снежана Вучуревић, а на челу делегациjе Гарнизона Зрењанин био jе пуковник Живица Огњанов.

 

 

Градоначелник Чедомир Jањић истакао jе да новембар месец у Зрењанину протиче у знаку обележавања значаjних датума и догађаjа везаних за Велики рат и ослобођење града.

 

 

“Данас jе државни празник, дан када се завршио Први светски рат и Србиjа га обележава свечано. У Зрењанину током новембра обележавамо више датума у вези са догађаjима из 1918. године, почев од 31. октобра када jе формиран Српски народни одбор. Ту jе и данашњи датум, а већ следећег петка очекуjе нас Празник града, 17. новембар, дан када jе српска воjска ослободила тадашњи Велики Бечкерек. Прослава се завршава 25. новембра, обележавањем дана када jе Велика народна скупштина у Новом Саду донела одлуку о присаjедињењу делова Воjводине – Бачке, Баната, Срема и Барање – Матици Србиjи”, подсетио jе градоначелник. 

 

 

У држави Србиjи jе оваj празник први пут званично обележен 2012. године, на основу измена Закона о државним и другим празницима коjе jе Скупштина Србиjе усвоjила краjем 2011. године. Као главни мотив за амблем данашњег празника користи се цвет Наталиjине рамонде, а у амблему се поjављуjе и мотив траке Албанске споменице, коjа се налази изнад цвета.

 

Аутор: Саша Младеновић (Фото: Мића Грубачки)

БЕОГРАДСКИ ВЕЧНИ ПОМЕН ГЕНЕРАЛА ВРАНГЕЛА

БЕОГРАДСКИ ВЕЧНИ ПОМЕН ГЕНЕРАЛА ВРАНГЕЛА

Витког и високог стаса, прав као стрела, са продорним челично плавим очима и истом таквом вољом, био је поштован и омиљен командант код својих војника, а његово име је сејало страх међу противницима. Од када се прикључио добровољачкој армији у септембру 1918, најчешће је носио црну черкеску, традиционално горње одело кавкаских козака, са сребрним газирима (украсима на грудима у облику патрона), црну папаху (шубару) и кубанске чизме меке саре и без потпетица. Можда су га због тога совјети називали црним бароном, тек остаће запамћен као командант који је освојио неосвојиви град Царицин, касније назван Стаљинград.

 

Пётр Николаевич Врангель (1878 – 1928.г) и његови кадети.

 

Током 700 година постојања, балтичко немачка породица Врангел је изнедрила седам фелдмаршала, седам адмирала, четрдесет и једног генерала, четири бискупа и два министра. Девиза породице за коју постоји родослов још с почетка 13. века, налази се и на њиховом породичном грбу и гласи: «Frangas, non flectes» (можеш ме сломити, али не и савити). Вероватно је ово најкраћи начин да се у само неколико речи сажме и опише живот Црног барона Врангела.

 

Карл Густав Врангел, 1662. год., литванска племићка породица, преци барона.

 

Пиотр Николаиевич Врангел, родио се 15. (27) августа 1878. године у Новоалександровску, Ковенскаja губернија. Завршио је Ростовско реално училиште 1896. године и Рударски институт у Санкт Петербургу 1901. године. Иако инжињер по образовању, добровољно је приступио Лајб Гвардејском Коњичком пуку 1901. године, а већ следеће је положио официрски испит на елитној Николајевској коњичкој школи. Потом је следила блистава војничка каријера.

 

Породични грб Врангела

 

Академију генералштаба је завршио 1910. У току Руско-јапанског рата, прикључио се 2. Верхнеудинском пуку Трансбајкалских козака, а 1906. године је служио у 55. пуку Финских драгона. Наредне године се вратио у Лајб Гвардејски коњички пук у коме је био до Првог светског рата. Већ првих дана рата се истакао коњичким јуришем приликом кога је заробио немачку артиљеријску батерију у бици за Каушен. 13. октобра 1914. је међу првим руским официрима одликован орденом Светог Георгија 4. степена. У децембру исте године је унапређен у чин пуковника а у јуну 1915. године је награђен Георгијевским златним оружјем за храброст. У октобру 1915. године је пребачен на југозападни фронт и постављен за команданта 1. Нерчинског пука Забаикалске козачке војске. У децембру 1916. године је командовао 2. бригадом Усуријске коњичке дивизије, а у јануару 1917. је због ратних заслуга унапређен у чин генерал мајора. У јулу исте године је именован за команданта 7. коњичке дивизије, а затим самосталног коњичког корпуса. За успешно вођење операције на реци Збруч, у лето 1917. је одликован војничким крстом Светог Георгија 4. степена и постављен за команданта 3. коњичког корпуса.

 

Јуриш козачке коњице на немачку батерију у Великом рату

 

Крајем 1917. се повукао у своју дачу на Јалти где су га ухапсили бољшевици. После бекства се неко време скривао на Криму, а у августу 1918. је ступио у Добровољачку армију где је добио команду над 1. Коњичком дивизијом. Тог тренутка је започела служба барона Врангела у Белој армији. У време другог Кубанског похода је командовао 1. коњичком дивизијом, а затим 1. коњичким корпусом. У новембру 1918. је произведен у чин генерал лајтнанта. 27. децембра 1918. је постављен за команданта Добровољачке армије, а у јануару 1919. је командовао Кавкаском добровољачком армијом. 2. маја 1919. је разбио совјетску 10. Армију приликом борби у Великокнажескаја.

Петар Николаевич је био противник напада коњичким формацијама по читавом фронту. Уместо тога, генерал Врангел је сконцентрисао коњицу и правио продоре на најслабије брањеним деловима фронта. Овакав приступ му је донео блиставе победе на Кубану и северном Кавказу.

 

Бела гарда генерала Дењикина.

 

Велика војна победа барона Врангела је заузимање Царицина 30. јуна 1919. године, што је пре њега безуспешно покушавао атаман Краснов. И један други војсковођа, немачки генерал Паулус је двадесетак година касније, безуспешно покушао да заузме исти град, који је у међувремену променио име у Стаљинград.

Крајем новембра 1919. године је командовао Добровољачком армијом у њеном походу према Москви, али је народног месеца због несугласица са главнокомандујућим свих Белих армија, генералом Деникином, смењен и ускоро поднео оставку после чега се повукао у Константинопољ. Међутим, због пропасти своје операције, Деникин је 20. марта поднео оставку а наредног дана 21. марта 1920. године је војни савет у Севастопољу изабрао Врангела за Правитеља југа Русије и главнокомандујућег Руске армије. Врангел је врло брзо спровео аграрну реформу (донео закон о земљи), корените административне реформе на Криму, организовао војску и придобио козаштво објављивањем указа о обласној аутономији козачких земаља. У току априла је генерал Врангел нанео неколико тешких удараца Црвеној армији на Криму разбивши неколико дивизија. Међутим, у септембру је доживео велики пораз код Каховкои, а 8. новембра је Црвена армија предузела офанзиву великих размера што је на послетку довело до велике евакуације војних снага белих (око 100 хиљада људи) и пада Крима.

 

Кадети са омиљеним генералом Врангелом у Краљеву 1924.год.

 

Од новембра 1920. године започиње живот у емиграцији. Стигавши у Константинопољ, Врангел је живео на јахти «Лукул», коју је 15. октобра 1921. године потопио италијански разарач «Адрија», чијег капетана су подмитили бољшевици. Срећом, Врангел у том тренутку није био на броду. У току 1922. године је са својим штабом прешао из Константинопоља у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, у Сремске Карловце. Године 1924. је Врангел формирао Руски Општевојни савез (РОВС) објединивши већину учесника белог покрета у емиграцији. У новембру 1924. године Врангел је признао врховно руководство РОВС-а са великим кнезом Николајем Николајевичем, а у септембру 1927. се преселио у Брисел. Тамо је радио као инжињер у једној бриселској фирми. Изненадно је преминуо 25. априла 1928. године, пошто га је отровао бољшевички агент, брат послужитеља који је радио у његовом дому. Сахрањен је у Бриселу, али по жељи коју је оставио у свом тестаменту, његови земни остаци су 6. октобра 1929. године пренети у Београд где је сахрањен у руском храму Свете Тројице на Ташмајдану.

 

Гроб генерала Врангела у Руској цркви на Ташмајдану, лична збирка Милана Јуришића.

 

Његова сахрана је организована уз највише војне и државне почасти какве су доликовале човеку и команданту какав је био Петар Николаевич Врангел. Преко 200 венаца је положено на његов гроб око кога су истакнуте руске пуковске заставе које су ту стајале све до октобра 1944. године. Митрополит Антоније је рекао за призор сахране да више потсећа на триумфални марш него на укоп обичног смртника. Барон Врангел и данас почива у миру у руској цркви на Ташмајдану испод једноставне мермерне плоче, баш како и приличи ратнику чији живот умногоме представља метафору трагедије која је задесила његову домовину и народ у првим деценијама 20. века.

 

 

Аутор: мр Душан Бабац

 

 

Филм Бошка Милосављевића : Јего благородије барон Врангел

ДР СРЂАН ЦВЕТКОВИЋ – ЛИСИЧИЈИ ПОТОК ПАРАСТОС И ОПОМЕНА

ДР СРЂАН ЦВЕТКОВИЋ – ЛИСИЧИЈИ ПОТОК ПАРАСТОС И ОПОМЕНА

У Лисичјем потоку у Београду 04.11. је, на Задушнице, одржан скуп подршке иницијативи за изградњу споменика жртвама комунистичког терора и одржано опело невиним људима убијеним после октобра 1944. године без судске пресуде. На скупу се чуло да су на овом месту страдале само најмаркантније личности и представници 10.000 стрељаних Београђана а да је на стотине хиљада оних који су побијени у Србији.

 

 

Др Срђана Цветковић је водећи стручњак за историjу политичке репресиjе у социjалистичкоj Југославиjи. У свом раду Цветковић jе дотакао тема – успостављање комунистичке власти у Србиjи 1944/45. и револуционарни терор коjи jе пратио, политичке прогоне и суђења, репресиjу над опозициjом, укидање политичких слобода.

 

 

Цветковић jе у свом раду нашао да jе било више узрока политичког терора: наслеђе модерне српске политичке историjе у коjоj су чести различити акти насиља, инерциjа коjа jе бруталност пренела из недавних ратних дешавања у мирнодобске политичке прилике али jе на краjу jасно повукао да jе главни узрок бољшевичка политичка идеологиjа и политичка пракса коjа jе била дубоко утиснута у начин деловања КПЈ.

 

 

Та политичка пракса подразумевала jе да се политички противник или неистомишљеник проглашава за народног или државног неприjатеља и да се потом са њиме води борба до истребљења (наjчешће у буквалном, физичком смислу). Репресиjа jе била систематска – ангажоване су све полуге државне власти: таjна полициjа, воjска, полициjа, судови и тужилаштва. У питању ниjе био jедан ексцес, ванредно стање или сериjа инцидената, већ систематско и дуготраjно државно насиље. Циљеви репресиjе су били наметање власти jедне партиjе и успостављање совjетског модела друштва, укидање тржишне привреде и приватног власништва, наметање соцреализма као jединог културног модела.

 

 

Репресиjа jе вршена у три фазе: ликвидациjа народних неприjатеља (1944—1946), сапутника револуциjе (1946—1948), партиjских jеретика – Ибеоваца, остале опозициjе и кулака (1948—1953). У неколико месеци револуционарног терора само у Србиjи ликвидирано jе више десетина хиљада људи. Комунистичке власти су водиле изузетно прецизну евиденциjу стрељаних лица. За то је могло бити два разлога: власти су, веруjући у своjу дуговечност, а очекуjући велики међународни сукоб желеле да имаjу на располагању попис породица народних неприjатеља и друго, у случаjу да неко из тих породица оствари запажениjу професионалну кариjеру то су стално могле да користе као средство притиска.

 

 

Јавни судски процеси коришћени су као облик застрашивања и пропаганде. Судски процеси против тобожњих народних неприjатеља често су вођени само да би се осуђеном одузела сва имовина (што jе ишло уз главну казну). Цветковић jе истражио да jе у Србиjи 80% имовине одузето конфисковањем. Елиминациjа сапутника револуциjе био jе процес коjи jе у Југославиjи текао паралелено са сличним дешавањима широм источне Европе. Наjпознатиjи случаj било jе страдање Драгољуба Јовановића коjи jе осуђен на деветогодишњу робиjу jер jе, иако у Народном фронту, указао на броjне неправилности у изборном процесу сматраjући да су они неправилни и jер се побунио против Закона о jавним тужиоцима и Закона о задругама коjи jе водио колективизациjи села.

 

 

Академик Матија Бећковић је овим поводом рекао, да они су они који леже у Лисичјем потоку више од 70 година лишени живота и смрти.

 

 

„Верујем да би њихова реч, испаћена и блага, била сва заложена за правду и помирење, али ми још не знамо ни колико их овде има ни како су се звали. Није случајно да су доведени и побијени близу Белог двора. Лењин и Стаљин су побили руску царску породицу, али се нису уселили у Петрогаду у царске дворове, а Јосип Броз је најкраћим путем похитао у Бели двор, а домаћину забранио да се у њега врати. То наводи на помисао да овде није могао бити ликвидиран ко било и лако би било поодити ко је волео да то гледа. Имена 104 стрељаних објављена су на првој страни „Политике“ два дана по ослобођењу Београда, све чувенији од чувенији, а међу њима и главни уредник „Политике“ Јован Тановић. Кажу да је дрвеће највише тамо где расте из људских лобања и да земља никада није поравњена него заувек остаје улегнута тамо где леже побијени људи. Једно такво улегнуће видимо и овде и утолико их је лакше наћи. Нас сваки час називају и данас фашистима, а и ми фашистима зовемо оне које су фашисти побили. Драгиша Васић и Павле Ђуришић су живи запаљени у Јасеновцу“, рекао је Бећковић.

 

 

Помену и скупу присуствовали су принцеза Јелисавета Карађорђевић, као и чланови Крунског савета Драгомир Ацовић, Предраг Марковић, професор естетике Леон Којен, историчар Бојан Димитријевић, Жика Гојковић председник Покрета обнове Краљевине Србије и друге угледне и познате личности.

 

 

Фото и текст: https://sr-rs.facebook.com/uimenaroda

99 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА ПРВОГ СРПСКОГ НАРОДНОГ ОДБОРА

99 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА ПРВОГ СРПСКОГ НАРОДНОГ ОДБОРА

У порти Успенског православног храма у Зрењанину, пре 99 година, на Светог Луку 31. октобра 1918. године, сабрала су се деветорица умних и мудрих људи, већина школована на престижним европским универзитетима, утемељена на најбољим традицијама народа свог и основала Српски Народни Одбор (СНО), први на територији северно од Саве и Дунава коју су и у туђој царевини звали Војводовина Србија, или Војводство српско. Тешко је схватити како су и зашто ови велики људи заборављени у времену, избрисани из памћења, избачени из књига и уџбеника, иако су учинили много, готово све на најбољи начин да наш град и читав Банат, постану снажно упориште, извориште и главни ослонац континуитету идеје уједињења Срема, Барање, Баната и Бачке са матицом Србијом. Прилика је да изнова укажемо на непролазност и актуелност њихових одлука и порука, да их и на овај начин избавимо из заборава и немара.

 

др Андрија Васић и др Слкавко Жупански – хероји српске нације

 

C обзиром да је и то време имало велико бреме и дилеме, различите фракције и опције, њихова борба, истрајност и храброст, луцидност и далековидост, заслужују највеће дивљење и поштовање. Спречили су страначке борбе њиховим добровољним привременим укидањем, претпостављајући их српским државотворним интересима. Све су предвидели, добро се организовали и испланирали, са јасним циљем и визијом истовремено су развијали дипломатску активност, преговарали са мађарским националним већем, али и формирали српску гарду и преузели све виталне локације и институције у граду. Тиме су створили предуслове за улазак српске војске у град без ратних дејстава, чиме су спречили грађански рат и међуетничке сукобе. Мирно су преузели власт гарантујући свим грађанима, односно другим народимасва права и пуну безбедност.

 

др Славко Жупански и бригадир Драгутин Ристић – мудрост и јунаштво

 

Њихова борба, прожета иницијативом и мудрошћу, као и преломним и великим одлукама које су морали донети и тиме преузети одговорност за судбину потомства, није завршила у тадашњем Великом Бечкереку и Банату, већ се ширила диљем Срема, Барање и Бачке, битно утичући  на историјске и судбоносне одлуке Велике народне скупштине одржане 25. новембра 1918. године у Новом Саду под руководством ЈашеТомића, а на идејама Светозара Милетића.Суштина и величина тих одлука се огледала у раскидању државно-правних веза саУгарском и уједињење са матицом Србијом, а не са државом у настанку, Краљевином СХС (преко Загреба), што је заговарала политичка групација окупљена око Васе Стајића.

 

Велика народна скупштина у Новом Саду 25. новембра  1918.

 

Двадесет година касније, сећајући се ових најзначајнијих и преломних одлука српског народа северно од Дунава и Саве, председник првог Српског народног одбора др Славко Жупански, између осталог је рекао:

„Велика народна скупштина у Новом Саду 25. новембра  1918. коначно и дефинитивно решила је судбину Војводине. Тамо је метнута тачка. Бранићемо нашу милу Отаџбину од свих зала.“

На Светог Луку одајемо почаст великом историјском догађају и његовим најбољим синовима. Зато је и oвај датум који обележавамо, повод да се запитамо како смо се протеклих скоро 100 година односили према својој Отаџбини и државотворним напорима и оставштини наших предака. Сведоци смо покушаја прекрајања историје и тумачења која се поклапају са интересима поражених моћника.

 

Застава АП Војводине

 

 

Истовремено, процес разградње државе српског народа није завршен. Покрећу га исти интереси, осмишљавају исти историјски чиниоци, само у другом времену, различитим методама и стратегијама. На жалост, све се то чини уз садејство не малог броја домаћих поданика, плаћених, инструисаних шићарџија организованих у неким партијама и невладиним организацијама на њиховом безалтернативном путу. Иза захтева за законодавном, извршном и судском влашћу Војводине и Основним законом, што је друго име за Устав, се очигледно крије аутономашки сепаратизам, односно стварање државе у држави, тј. заокружене територије са свим битним државним атрибутима. Покушајима стварања војвођанске нације, војвођанске академије, војвођанске православне цркве, (баш као некада мађарске православне цркве), се уствари, на овом простору намеће и спроводи процес расрбљивања наивних, лаковерних и не мали број финансијски мотивисаних Срба. Тиме се покушава негирати вековна борба и тежња пречанских Срба, поништити све што је изгласала Велика народна скупштина  и први Српски народни одбор 1918. године.

 

Српски народ и гарда (на коњима) слуша на Тргу Слободе говор бригадира Ристића

 

Питамо се: да ли се овим покушајима доводе у питање најсветлије тековине нашег народа, да ли се урушавају стубови на којим су наши славни преци изградили своју и нашу Отаџбину, да ли је она тачка др Жупанског последња, или само једна у низу којеотварају и изнова раскидају живо ткиво српског народа? Да ли се наставља тенденција разарања осећања припадности свом народу које су исковали векови? Зашто се само на нашем животном простору покушавају створити псеудо државе, дистрикти, ентитети, аутономије? Јесмо ли ми једини народ који би се делио и отцепљивао од себе самог? Да ли је Србија типована заморчић држава која мора да се дезинтегрише, док се истовремено Европа и остали свет интегришу?

 

Војвода Петар Бојовић врши смотру пука Моравске дивизије у Градској кући а тадашњој згради жупаније

 

Можемо ли сви скупа смоћи снаге, увек мудро и  добро промислити, постићи елементарну сагласност  око основног нашег добра, око најмањег заједничког садржаоца који мири све наше разлике, а то је Отаџбина, једна и једина, баш као и Мајка? Чињеница да Србија није најбоље организована и уређена држава, баш као и многе друге око нас, није разлог да је делимо и смањујемо, развлашћујемо и слабимо, већ да је реорганизујемо и трансформишемо, рационализујемо и прилагодимо интересима њених грађана.

Да је српски народ подарио човечанству само Теслу, Пупина и Миланковића, морао би бити вредан поштовања. Ако томе додамо многе велике и заслужне ствараоце европских и светских вредности из области науке, културе, књижевности, уметности, спорта, од којих многи потичу управо са благословене земље банатске, онда би,сасвим својим манама и слабостима којих морамо бити свесни, и жртвама које смо поднели за слободу своју, али и других народа, требао бити вредан дивљења.

 

Деспот Св. Стефан Лазаревић – жупан Торонталске жупаније

 

Данас се са највећом радошћу сећамо деветорице великана, чланова првог СНО, али уједно и подсећамо, између осталог, да је у нашем граду столовао један од највећих српских и европских владара и витезова Деспот Стефан Лазаревић, да су банатски Срби подигли устанак против Турака под Светим владиком Теодором Вршачким 210 година пре Карађорђевог устанка,због чега су у знак одмазде 1594. Године спаљене мошти Светог Саве на Врачару, да је већина српских химни настала у Банату, да је највећи трибун српског народа северно од Саве и Дунава Светозар Милетић често уточиште налазио у Банату и баш овде, уз помоћ банатских  интелектуалаца,објавио 1869. године први политички програм пречанских Срба и своје Српске народне слободоумне странке звани Бечкеречки програм, да су се у Банату родили и стварали већ поменути великани из различитих делатности без којих је тешко замислити српску науку и културу, од којих су многи досегли европске и светске висине.

 

Светозар Милетић – слава Србину!

 

Зато, уместо духа самопорицања, наметнутих комплекса и фрустрација, губљења идентитета, који је овладао многим нашим нараштајима, нека влада дух саборности и поноса, знања и самопоуздања, утемељеним на најбољим традицијама и учењима нашег народа.Боримо се за истину, против фалсификата,отворимо сва питања и  теме, укључујући и оне најтеже, јер истина иде у прилог српском народу. Са јасном визијом и стратегијом заузмимо српско становиште које смо у времену изгубили, објединимо и негујмо јединствени српски духовни и културни простор, уважавајмо вековне пријатеље, препознајмо оне друге. Само поштујући себе, можемо боље разумети и поштовати друге народе, вере и културе. И у најтежим тренуцима људског битисања сетимо се и надахнимо вечним и трајним порукама Стефана Немање и Светог Саве да се све може надокнадити ако се зна циљ и пут, отета земља се може повратити, срушена кућа се може изнова изградити, али изгубити свој језик, писмо, веру и културу, значи нестати.

„Нестају, не бројчано мали народи, већ неуки и заборавни. Наше спасењеје у култури“, говорио је први председник СНП «Светозар Милетић» академик Драган Недељковић.

 

Милан Зечар полаже венац на плочу сећања на ослободиоце 1918.

 

Како рекоше старији и мудрији од мене, због сазнања да се овај свет, такав какав је, неће сам од себе поправити, не без учешћасвесних и одговорних, верујемо да ће др Славко Жупански и његови саборци др Андрија Васић, прота Жарко Стакић, поп Драгутин Мојић, Живко Ж. Терзин, Милан Ракић, Паја Ристић, Светозар Исаковић и Јефта Вуков, уз почасног председника др Емила Гавриле, коначно бити памћен и и по звању неке улице, установе, спомен собе, споменика…

У славу и част честитих предака, за срећу и бољитак генерација које долазe,  живели !!!

 

У Зрењанину/Петровграду, октобра 2017. Милан М. Зечар (Фото: Архив града Зрењанина)

Објављено на сајту: http://slobodnahercegovina.com

Send this to friend