ПРОФ. ДР ЂОРЂЕ ЂУРИЋ : ДОБРОВОЉЦИ – ГЛАВНИ ОСЛОНАЦ КРАЉЕВИНЕ СХС И ЈУГОСЛАВИЈЕ

ПРОФ. ДР ЂОРЂЕ ЂУРИЋ : ДОБРОВОЉЦИ – ГЛАВНИ ОСЛОНАЦ КРАЉЕВИНЕ СХС И ЈУГОСЛАВИЈЕ

У нашој историографији није довољно пажње обраћено на питање – Шта су то добровољци требали да буду у тој новоствореној држави Срба Хрвата и Словенаца 1918. године? Др Милан Мицић је како видимо у његовој најновијој књизи објавио један број разговора са потомцима тих људи. Из разговора се види да ни њима није било јасно шта је била замисао Краља Александра Карађорђевића, ондашњих власти. Мене је као историчара то питање заинтересовало.  Шта су то добровољци требали да буду у тој новој држави? То је можда и тема за нови круг истраживања колеге др Милана Мицића.

 

 

Наиме, та држава када је настајала 1918. године, имала је много непријатеља. То је пре свега био хрватски сепаратизам, то је био и сепаратизам у Старој Србији на територији Косова и Метохије, Македоније, потпомогнут Бугарима. То је што се тиче унутрашњег плана а на међународном плану, та држава се сукобила са великим бројем непријатеља. То су биле велике ревизионистичке силе, које јесу биле поражене у Првом светском рату, као што су биле Намачка и Аустрија. Оне су се бориле грчевито да избегну плаћање ратне одштете и да се врате у међународни поредак као силе. Главни њихов непријатељ на Балкану је била краљевина СХС, Југославија као правни следбеник Србије. Осим њих и међународни комунистички покрет или Коминтерна је такоође у тој држави видела свог главног непријатеља на Балкану. Ту јој је послужила једна измишљена прича о идеологији великосрпске хегемоније у тој Југославији, против које се требало борити. Дакле, то је била држава са много непријатеља, без изграђене унутрашње кохезије.

 

 

Занимљиво је да није било много ослонаца, много стубова на које би се та нова држава могла ослонити а један од њих је свакако требао да буде Добровољачки покрет и добровољци.  То су они људи који су се борили да створе ту државу и на које је та држава рачунала на различитим пољима.

 

 

Кад већ употребљавамо тај термин Американци, за ове добровољце, попут оне чувене триологије истог назива Данијел Борст, навешћу један пример сличног удружења. После рата за независност када се тринаест америчких колонија одвојило од Велике Британије, они су основали једно удружење које су назвали  „Синсинати“. То удружење је заправо било удружење добровољаца, учесника у рату за независност. Чак ће касније Џорџ Вашингтон говорити да је то удружење превише јако да само по себи представља опасност за младу републику и њен поредак. Ти људи су очигледно били добро организовани и били су нека врста елите.

 

 

Нешто слично је покушавао да створи и Краљ Александар. Он је покушавао да преко покрета створи једну нову елиту у држави верну круни. Он је покушавао да насели те људе у граничне и ново припојене крајеве и да ти људи постану главни ослонац нове државе.

 

 

Да направимо још једну паралелу са америчком историјом која није чудо обзиром на исту епоху уз ограду да ово што се код нас дешавало има и своје специфичности. Када је вођен грађански рат у САД, који је завршен 1865. године, добровољци у том рату су добили по 160 јутара земље западно од реке Мисисипи.То је она земља где су живели амерички урођеници названи популарно Индијанци. Управо ти амерички добровољци који су добили по 160 јутара земље су били ти који су потискивали Индијанце на Дивљем западу. Ово се одиграва у другој половини 19. века и ти људи су савременици ових наших добровољаца. Ова наша прича је много безазленија од претходне и постоји и код др Мицића који је то истраживао у више књига али ја бих посебно указао на ове паралеле у српско-америчкој историји које су данас потпуно заборављене.

 

 

Наши добровољци су у просеку добили од 5-9 јутара земље, дакле много мање од америчких. Ови људи, добровољци из свих крајева Аустро-Угарске који су ратовали за стварање Краљевине СХС и касније Југославије су насељени у све крајеве, између осталог и да ојачају, како се то онда говорило словенски елемент у новоприпојеним крајевима. Није било никаквог прогона затеченог становништва, за разлику од ове америчке приче која је била далеко суровија и имала је готово геноцидне размере.

 

 

Коначно истоветан процес се дешава у Америци и после Првог Светског рата. Добровољци, људи који су учествовали у Првом светском рату, американци су имали помоћ државе. Основан је и један велики фонд а нека нафтна поља су била залог за та средства која су била исплаћивана тим добровољцима. Нама свакако ближа врста паралеле са овим случајем је оно што се десило после Другог светског рата у комунистичкој Југославији и сви знамо да су од краја тог рата па до 90-тих постојала удружења бораца СУБНОР, на територији целе Југославије. Њихове привилегије су биле далеко веће од привилегија ових људи из 1918. године.

 

 

Вратио би се на велики број непријатеља које су ти људи имали у Краљевини СХС и Југославији јер то чини главну разлику између судбине америчких и српских добровољаца. Свесно сам одлучио да отворим тему, шта је било после 1918., пошто аутору остављам да говори о ономе што је и тема ове књиге. Имам потребу да укажем на ове значајне ствари које су чини ми се потпуно заборављене код нас.

 

 

Дакле, добровољци који су се населили на бившим територијама Јужне Угарске, данас АП Војводине у Србији, су одмах после доласка окупатора, па били то Мађари или Немци проглашени за државне непријатеље. После свега  две деценије мирног живота, почеће страдање њихово и њихових породица. Безбројни су примери убистава,смакнућа, без икаквог суђења, када је окупатор улазио на ове територије. Већина породица је одмах протерана у старе крајеве или су били логорисани, о чему је колега Мицић писао. Оно што је колега Мицић назвао дуга мобилност ових добровољаца која је трајала негде од почетка рата или још пре почетка рата јер су неки поново отишли у Америку, па су се враћали, она ће трајати све до 1941. А да парадокс буде већи после Другог светског рата ова удружења ће бити забрањена, одузета им имовина и замислите нове комунистичке власти су их забраниле под изговором да су то фашистичка удружења. Хтели су да их изједначе заправо са покретом Драже Михајловића или четничким организацијама. Ова дуга мобилност заправо говори овеликом страдању наших добровољаца и њихових породица, што је главну разлику са судбином америчких добровољаца који су у САД имали све привилегије.

 

Петровград.орг

Поделите:
НОВА КЊИГА ДР МИЛАНА МИЦИЋА – АМЕРИКАНЦИ – СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ  ИЗ САД 1914 -1918

НОВА КЊИГА ДР МИЛАНА МИЦИЋА – АМЕРИКАНЦИ – СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ ИЗ САД 1914 -1918

Књига др Милана Мицића „Американци  – српски добровољци из САД 1914-1918“ представљена је у новом Атријуму Народног музеја у Зрењанину. О књизи су надахнуто говорили историчар проф. др Ђорђе Ђурић, издавач директор Банатског културног центра из Новог Милошева  Радован Влаховић и сам аутор.

 

 

Милан Мицић је рођен 1961. године у Зрењанину и жеља му је била да управо у свом граду представи ово своје ново дело. Ово дело је посвећено, на особен начин ђедовима, како је то у уводној речи рекао издавач Радован Влаховић, који је апострофирао рад на јединству српског народа у ма којој од српских земаља наш народ живео, јер сви ми, како је рекао имамо исти идентитет. Мицић је захвалан потомак добровољаца Великог рата са Баније, којим се преци свакако поносе у Царству Небеском. Доктор је историјских наука, живи и ради у Новом Саду..

 

 

„Што се тиче ове књиге, „Американци – српски добровољци из САД 1914-1918“ истраживао сам наше заједнице које су постојале диљем САД пре Првог светског рата, определење људи да се пријаве у Српску војску и борбу на Солунском фронту и томе сам додао још и 25 казивања које сам забележио у Војвода Степи, Руском селу, Банатском Вишњићеву, Банатском Душановцу, негде средином 90-тих година, углавном од потомака добровољаца, прве генерације који говоре о њиховим очевима“.

 

 

Ради се свакако о најбољем познаваоцу добровољачког питања у Срба, које има свог проучаваоца али на жалост не постоји институт у овој земљи који би се позабавио овом значајном проблематиком а грађа је огромна. Својим досадашњим радом др Милан Мицић је плодан писац, историчар и књижевник а ова књига заокружује опус сећања на добровољце из Првог свјетског рата, каже историчар проф. др Ђорђе Ђурић.

 

 

„Пре свега ова књига сведочи о томе да је крајем 19. и почетком 20. века национална идеја била на врхунцу, не само код Срба него код свих европских народа. То је било време кад су људи били спремни да за остварење националних циљева жртвују оно највредније, сопствени живот. „

 

 

Унутар корица ове књиге представљено је добровољачко питање међу Србима који су живели и радили широм Америке и били одушевљени идеалом националног ослобођења и уједињења. Аутор поседује изузетан списатељски дар, чита се лако али се истовремено много тога може и научити.

 

 

Овом књигом је др Мицић показао још једном научничку темељитост, брижљив рад на прикупљању усмених извора, које је слушао од детињства од својих предака и изузетан књижевни дар. Петровград.орг вам, због свега овде наведеног, препоручује ову књигу.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
ВАНДА ВОЈВОДИЋ МИЦОВА – ДР ЕМИЛ ГАВРИЛА

ВАНДА ВОЈВОДИЋ МИЦОВА – ДР ЕМИЛ ГАВРИЛА

Један је од најзначајнијих, а ако не и најзначајнији грађанин Великог Бечкерека, (Петровграда и Зрењанина) који је живео крајем 19. и почетком 20. века. Један од најзаслужнијих људи што су Зрењанин, Банат и Војводина данас у саставу Србије и славе век од присаједињења. Човек који је дао изузетно значајан допринос у друштвено-политичком, културном, правном и просветном животу не само нашег града већ и у другим крајевима насељеним Србима и јужним Словенима у Аусто-Угарскојдр Емил Гаврила.

 

Група великобечкеречких лекара између два рата, официри војске Краљевине Југославије.

 

Елиту Великог Бечкерека у време Великог рата чинили су адвокати, лекари, државни службеници, свештеници, официри, трговци, земљопоседници, књижевници. Ђорђе Рашић Раша, др Миша Матић, др Славко Жупански, Драгутим Мојић, Живко Терзин, Ђока Мијуцин, Живојин Терзин, Станислав и Албина Обремски, Милош Стефановић, Милован Петровић, Тодор Манојловић, др Андрија Васић, Михаило Веиновић су неки од најзначајнијих. Целокупна српска елита тежила је истом циљу уједињењу са мајком Србијом. Интересантно је напоменути да су и неки припадници немачке, мађарске и јеврејске елите тежили истом циљу. Сем што су били врхунски стручњаци у својим областима ови људи били су активни у разним националним организацијама као што су Соколско друштво, четници, скаути , „Наша крила“ , Јадранска стража, „Народна одбрана“, Матица Српска и разна добротворна друштва. У Банатском гласнику бр. 18 од 24.04.1931. године новинар М. Јевтић написао је следеће „ Колевка нашег национализма, Банат, има данас на животу три велика човека: Михаила Пупина, Уроша Предића и Емила Гаврилу. А Банат јесте колевка нашег национализма, више него ма која друга покрајина. Ту се он родио у глави оног чудноватог сужња у Хебу, Ђорђа Бранковића. Њему, више хего икоме другом, имамо да захвалимо што су досељеници из Старе Србије и Мећедоније, под Арсенијем Чарнојевићем, извојевали: да их Хабзбуршка Монархија призна као посебан народ који има права и да за себе тражи земљу коју насељава и да себи бира своје власти.“ Др Емил Гаврила, рођен је у Великом Бечкереку 17. 04.1861. године. Крштен је 18.04.1861. У матичној књизи Ваведењске цркве уписан је као Емилиан Гаврила, од оца Јована и мајке Лујзе.

 

Кућа др Емила Гаврила у Немањиној улици, Зрењанин.

 

Гимназију је завршио у родном граду, а право и филозофију студирао је у Бечу, Бону, Будимпешти, Минхену, Берлину и Паризу. Био је стипендиста задужбине Нестора Димитријевића. О његовом школовању у Банатском Гласнику бр. 18 из 1931 године пише „Као дете срећнијех родитеља, изабрао је пут школе. Иако школован по туђим школама, он је још за рана осећао у себи свест: „ да школа посвећује доброг Србина служби народу – као што манастир посвећује своје ђаке служби цркви и олтару.“ Своју докторску диплому добио је на теми „ Баријерна држава.“

Сарадњу са разним српским и страним листовима почео је још у раној младости. Адвокатуром је почео да се бави 1890. године у Великом Бечкереку када почиње да уређује први српски лист „Глас“ до његовог гашења 1893. године, када прелази у Нови Сад за директора листа „Застава“5. Као директор „Заставе“ ублажавао је сукобе српских фракција које су биле окупљене око листова „Браник“ и  „ Застава.“  У Сремским Карловцима 1894. године организовао је Велики народни митрополијски збор против мађарских црквено-политичких реформи , чија је намера била да се ограничи и ликвидира српска црквено–школска аутономија.

 

 

О овом збору било је речи и у Банатском гласнику бр. 18 из 1931. који наводи да је „Пестер Лојд“ у свом листу тврдио да је на збору било 15 до 20 хиљада Срба. Да су сви сазивачи, па и др Гаврила, по том маџарском листу, велики непријатељи маџарског народа. Исте године заједно са још три словачка адвоката бранио је 18 румунских првака оптужених за велеиздају на суду у Клаузенбургу у Ердељу. Организовао је у Будимпешти 1895. године велики „ Народни конгрес Срба, Словака и Румуна“ који је усвојио протестну резолуцију, због злоупотребе Закона о народности. Учесници конгреса захтевали су употребу матерњег језика у школама и локалној администрацији. Овај конгрес је чехословачки министар Милан Хоџа назвао претечом Мале антанте. Овим конгресом пружио је најјаснији доказ о политичкој и националној свести српској.

 

 

Своју националну мисију наставио је у Босни и Херцеговини 1896. године, где је сарађивао са босанским Србима у борби за национална и верска права. Александар Станојловић у књизи Петровград из 1938. године наводи да је 1896. године саставио Србима из Босне меморандум о националном, верском и просветном стању Срба у Босни, док се у Српском биографском речнику 2 наводи да је 1896. године прешао из Босне у Беч где је саставио овај меморандум. Чак се и наводи да је 1897. саставио аграрни меморандум. О његовом раду Босни записано је у Банатском гласнику бр. 18., 1931 година. „ Тада је први пут наша омладина схватила прави значај националне борбе у Босни и Херцеговини: да ту не треба ослобађати наш народ само од туђинске власти, него и од ага и бегова .“ Велику улогу имао је и у одржавању Петровданског сабора 1897. године који је донео манифест против реформе о грађанском браку. Сачинио је 1898. године меморандум у одбрану народно црквене самоуправе Срба у Угарској, којим је указао на неправде које је Аустроугарска чинила Србима на националном, верском и просветном пољу. Српска влада га је 1901. поставила за правног референта генералног конзулата у Будимпешти да би наставио што боље да делује на националном плану. Први српски политички лист у Босни „Српска ријеч“ покренуо је 1905. године. Уживао је поверење не само српских првака у Босни већ и муслиманских, па је уређивао и издао „ Списе исламског народа Босне и Херцеговине у ствари вјерско-просветног уређења и самоуправе.“ Уређивао је Босанско- херцеговачки зборник у којем је објавио низ својих расправа. У Новом Саду издао је шест књига овог зборника. Са групом ентузијаста основао је и Српски соколски покрет у Босни.

 

 

Своје чланке и расправе објављивао је у разним часописима и новинама. У време затегнутих националних односа долази до Сарајевског атентата 28.06.1914. године. Након објаве рата Аустроугарска је прогласила увођење преког суда и тада почиње терор над српским становништвом и осталим слободољубивим људима у Великом Бекереку и околини. Похапшени су виђенији Срби, а већина њих је била ухапшена само због своје националне припадности. Хајка на поједине Бечкеречане почела је дан након сарајевског атентата. Двојица наших суграђана оптужена су за саучесништво у атентату. Др Емил Гаврила оптужен је за велеиздају само због тога што је један део живота провео у Босни. Ухапсили су не само њега већ и његову супругу Олгу, која му је помагала у његовом политичком раду. Интернирали су их у Кишкунхалаш у Мађарској, где су провели читав рат.

 

Олга и др Емил Гаврила и панорама Петровграда.

 

За присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији најзаслужнији су Бечкеречани. Први Српски народни одбор формиран је на иницијативу др Славка Жупанског у згради српске православне црквене општине 31.10.1918. године у Великом Бечкереку. Касније су исти одбори основани широм Баната, Бачке и Барање. Ово веће основало је деветоро истакнутих грађана Бечкерека: др Андрија Васић, прота Жарко Стакић, поп Драгутин Мојић, Живно Терзин, Милан Ракић, Паја Ристић, Светозар Исаковић, Јефта Вуков и др Славко Жупански. За председника био је изабран др Андрија Васићи, адвокат, а за почасног др Емил Гаврила. Слободу је дочекао новембра 1918. године. Српски народни одбор из Великог Бечкерека изабрао га је за делегата на Великој народној скупштини у Новом Саду 25.11.1918 године. На овој скупштини изабран је за члана Народне управе за Банат, Бачку и Барању. Велики жупан Торонталско-тамишке жупаније био је од 01. априла до 01. септембра 1920. године. Његовим залагањем 1920 год. основана је Банатска трговачкоиндустријска и занатска комора са седиштем у Великом Бечкереку. Почетком 1924. године преселио се у Београд где је радио у разним листовима и часописима. Од 1931. године па до своје смрти 1933. године био је сенатор Југославије. Његовом заслугом спречено је укидање коморе и трговачке академије у Петровграду. Био је члан скупштине епархије Бачке што се може видети из позива за седницу скупштине 1897. године Такође је био члан скупштине Матице Српске 1929. Радио је на оснивању српских земљорадничких задруга. Био је председник црквене општине нашег града и велики донатор „Јадранској стражи.“

 

 

Тешко је оболео 1931. године. Чак је и Банатски гласник извештавао о његовом здравственом стању у бр. 45 из 1931 године „ Три лекара др Матић, др Пешић и др Ледерер, употребили су све своје знање да високом болеснику помогну у овом тешком часу. Захваљујући томе савесном лекарском напору и изванредној сачуваној отпорној снази нашег великог човека др Гаврила пребродио тешку кризу и већ ових дана види се на нашим улицама да се користи овим лепим топлим сунцем, које нам је даровала ова благосна позна јесен.“

Био је ожењен Олгом Гаврила, која је у друштву била цењена као борбена и једна од ретких интернираних жена због рада на националном ослобођењу. Поводом његовог седамдесетог рођендана уприличена је прослава у родном граду Банатски гласник из 1931. писао је о томе „ Цвет родољубивог и интелектуалног света у нашем граду сабрао се у пространој дворани Дома Народне Одбране и достојно одао пошту дици и поносу Великог Бечкерека у једној спонтаној манифестацији осећања захвалности према великом раду његовом. Свечаном скупу присуствовало је 75 особа, међу којима је било присталица свих ранијих странака, бивших радикала бивших демократа, бивших самосталаца и бивших социјалиста. Гро су чинили доктори, али је било и трговаца и занатлија и чиновника и приватијера у лепом броју. Самим тим учињена је најлепша почаст човеку, који кроз цео свој велики живот мирио супротности и радио на слози Срба, па Југословена, па народности мањина.“ Том приликом испричао је и анегдоту коју је забележио новинар Банатског гласника „ Добио је понуду од црногорског председника владе, др Л. Томановића, да дође у Црну Гору и буде министар. Одбио је. Па је, када му је од Тисиног режима понуђена титула барона, преко његове добре покојне супруге, одговорио: када није примио титулу црногорског министра правде, не треба му ни титула маџарског барона.“

 

Зграда Сената краљевине Југославије у Београду и сенатор др Емил Гаврила.

 

 

Умро је 27.08.1933. године у Рогашкој Слатини за време ручка у кафани „Бел ви.“ Посмртни остатци пренесени су из Рогашке Слатине преко Загреба, Винковаца и Суботице за Велики Бечкерек. Ковчег је стигао 29.08. 1933. године око три сата поподне и био је изложен у палати бивше жупаније која је како се наводи у Политици од 30.08. 1933. године била декорисана црним драперијама, многим венцима и цвећем. Сахрани су присуствовали представници Сената, Народне скупштине, изасланик Дунавске Бановине, представници свих државних надлештава као и свих хуманитарних удружења у којима је покојни др Гаврила био члан. После молитве за упокојене ковчег је изнесен пред зграду где се у име Сената Краљевине Југославије и покојникових другова опростио Васа Глушац сенатор. Спровод је потом кренуо кроз Александрову улицу, па у Успенску цркву. Тамо је опело обавио протонамесник Паја Милић уз садејство свештенства. Сахрањен је у породичној гробници на Томашевачком гробљу. Он је доказ да велики човек може бити пророк и у својој земљи, да човек не живи само за себе, већ за народ из којег је поникао. За крај ћу цитирати новинара из Банатског гласника који је о др Емилу Гаврилу написао „Цео живот је био једна слава народу, коме је зрачио као кула светиљка на узбурканом мору.“

 

Карловачка Митрополија Српске Православне Цркве.

 

Од почетка каријере јавног радника др Емил Гаврила био је слободоуман и присталица прогреса. Много снаге уложио је у борбу за очување наше црквене аутономије јер је схватио њен национални и политички значај. Тежио је да одржи на окупу све наше народне снаге, да отклони све оно што раздваја поједине групе међу собом, да наш народ потражи пут и могућности да привредно ојача. Политичко начело му је било да увек води рачуна о најслабијима у друштву. Бринуо се да и они дођу до своје коре хлеба. Иако су га Мађари за време Првог светског рата немилице прогонили ипак је веровао да је мађарски народ сам по себи добар и племенит. Његов идеал живота био је да не буде ратова и немира у свету; ратова споља, немира унутра. До краја свог живота радио је на културном и националном пољу. Можемо рећи да није било ни једног културног или националног подухвата у коме он није посредно или непосредно учествовао. Био је искрени патриота, одличан радник и говорник.Увек је мислио на опште добро свога народа и својих ближњих. Био достојанствен и одмерен.

 

Петовград.орг

Поделите:
ДИГИТАЛИЗОВАНА ГРАЂА И МЕЂУНАРОДНИ ДАН АРХИВИСТА У АРХИВУ ВОЈВОДИНЕ

ДИГИТАЛИЗОВАНА ГРАЂА И МЕЂУНАРОДНИ ДАН АРХИВИСТА У АРХИВУ ВОЈВОДИНЕ

Покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Драгана Милошевић, њен заменик Др Небојша Кузмановић и директор Музеја Војводине др Драго Његован, присуствовали су у Архиву Војводине обележавању Међународног дана архивиста и обележавању 92 године од оснивања Архива Војводине.

 

 

Честитајући годишњицу, секретар Милошевић је истакла да је Архив Војводине, као институција од националног значаја, чија је делатност везана за заштиту културних добара , односно, заштиту архивске грађе, ишао „у корак“ са савременим добом и успео да дигитализује Збирку матичних књига.

 

 

„Као ресорни секретаријат и као оснивач ове институције, посебно честитам на веома захтевном и одговорном послу, који је Архив Војводине сврстао у ред малог броја европских институција културе у којима је омогућен „on line“ приступ архивској дигитализованој грађи“, рекла је секретар Милошевићева.

 

 

По речима в.д. директора Архива Војводине Бранимира Андрића, данас је велики дан за ову институцију културе, јер се посао дигитализације Збирке матичних књига привео крају и сада ће грађани моћи да приступе подацима путем интернета, за шта постоји значајан интерес.

 

 

Секретар Драгана Милошевић уручила је сертификате о положеном архиваторском испиту, којих је ове године било десет са територије целе Војводине, међу којима је била и архивска сарадница Историјског архива у Зрењанину.

 

 

Делегацију Историјског архива у Зрењанину је предводила заманица в.д. директора Ванда Војводић Мицова.

 

 

Презентацију пројекта приказао је архиватор Дејан Маодуш, истакавши да је рад на дигитализацији Збирке матичних књига од XVIII до XIX века трајао три године и обухватио не само територију Војводине, већ и простор тадашње Мађарске, Хрватске и Румуније.

 

 

Унети су подаци из 481 насељеног места, односно 473.510 докумената. На тај начин, по мишљењу Маодуша, грађани истраживачи породичног порекла, ће лакше и брже доћи до жељених података рођених, венчаних, крштених и умрлих лица.

 

 

Петровград.орг

 

Поделите:
УРЕЂЕЊЕ ПРОСТОРА ОКО СПОМЕНИКА ПЕТРОВГРАДСКОМ ИЛИ БЕЧКЕРЕЧКОМ ПАРТИЗАНСКОМ ОДРЕДУ

УРЕЂЕЊЕ ПРОСТОРА ОКО СПОМЕНИКА ПЕТРОВГРАДСКОМ ИЛИ БЕЧКЕРЕЧКОМ ПАРТИЗАНСКОМ ОДРЕДУ

Неговање и чување традиције ослободилачких ратова Србије, требала би да буде једна је од обавеза наше државе и целокупне друштвене заједнице, без обзира на политичке и идеолошке разлике, те чињеницу да смо имали два антифашистичка покрета. Често смо сведоци немарног односа према сопственој историји а ту и тамо наилазимо и на отворено фалсификовање чињеница из историje. Такав један пример занемаривања и фалсификовања чињеница је спомен – комплекс НОБ-у на Михајловачком друму код Зрењанина.

 

 

Удружења грађана са префиксом антифашиста, у граду на Бегеју, бучно, у медијима наступају као ексклузивни заштитници антифашистичке борбе у Србији 1941 – 1945. године а мало тога конкретно раде на неговању слободарских традиција. У Русији и од скоро у појединим градовима Србије постоји добар пример, како то треба да се ради, интернационална манифестација “Бесмртни пук”, која на величанствен начин чува сећање на претке пале за слободу у Другом светском рату.

 

 

Организација резервних војних старешина Зрењанина је направила конкретну активност и искорак на пољу заштите сећања на слободарске традиције нашег народа на овим просторима. Чланови ове организације су за сваку похвалу преузели иницијативу, организовали акцију, уредили простор и положили цвеће, стрељаним родољубима и херојима НОБ-а из Другог светског рата, Кочи Коларову и Ружи Шулман.

 

 

Оно што је занимљиво, када је у питању овај споменик, рад Тибора Бенцеа, који је према подацима настао седамдесетих година прошлог века, али се не каже тачно када, јесте његов натпис који је историјски нетачан, управо у делу који се односи на сам назив одреда и назив града из којег потичу хероји.

 

 

На споменику пише, да је подигнут припадницима “Великобечкеречког” партизанског одреда, што је груб историјски фалсификат. У званичним енциклопедијима и историјама, тог периода, недвосмислено пише да се одред звао Петровградски партизански одред.

 

 

Исто тако на споменику пише да су Владимир Коларов и Ружа Шулман били из Зрењанина. Занимљиво, да нису били из Великог Бечкерека у коме су се родили а како им се наводно звао одред. Историјска истина је да су заправо били из Петровграда, како је гласио званичан назив, који је једино био признат од стране ослободилачких покрета на тлу окупиране Југославије. Аутономашка политичка гарнитура је подигла овај споменик и оставила траг о својој политици.

 

 

Познат је став КПЈ-у, из читавог периода трајања рата, да се не признају одлуке које је доносила окупаторска нацистичка власт, па у толико чуди натпис који говори о признавању одлуке фолксдојчера о промени имена града из Петровграда у Велики Бечкерек, кад је у питању назив партизанског одреда. Чуди и како су народни хероји могли бити из Зрењанина ако је тај назив настао 1946. године. Неко је очигледно настојао да име Петровград не буде споменуто.

 

 

Споменик се налази изван града на путу Зрењанин – Михајлово на потезу Бошњаков салаш и годинама је у веома запуштеном стању. Видимо да је његова вредност знатно умањена овим случајним или не али свакако грубим историјским грешкама из доба аутономашке власти.

 

Петровград.орг (Фото: Лист Зрењанин)

Поделите:
ДР ВЛАДАН ГАВРИЛОВИЋ: СТРАДАЊЕ ЦРКАВА И МАНАСТИРА НА ТЛУ СРПСКЕ ВОЈВОДИНЕ 1848 – 1849. ГОДИНЕ

ДР ВЛАДАН ГАВРИЛОВИЋ: СТРАДАЊЕ ЦРКАВА И МАНАСТИРА НА ТЛУ СРПСКЕ ВОЈВОДИНЕ 1848 – 1849. ГОДИНЕ

Међународни скуп историчара под званичним називом “Српски покрет у Воjводини у револуциjи 1848 – 1849. године” одржан је недавно у амбиjенту дворца Каштел у Ечки. Скуп је купио историчаре из наше земље Универзитета у Новом Саду историчаре из окружења. Издвајамо за вас, уз сагласност аутора, егзактно излагање историчара из Новог Сада др Владана Гавриловића, који је у свом раду изнео конкретне статистичке податке о разарању сакралних објеката СПЦ на подручјима захваћеним ратним сукобима 1848/49 године.

 

 

Ово што бих прво желео да вам покажем је фотографија цркве у Шајкашком селу Чуругу која је била до темеља разорена у нападу мађарске војске на ово место 1848. године.

 

 

Патријарх Јосиф Рајачић је у свом спису, значајном историјском документу таксативно наводио све страдале цркве и манастире на територији Српске Војводине, који су на жалост, продором мађарских снага 1848/49. године неки до темеља уништени, неки разорени а неки попаљени. Штета по свим епархијама, а највише је пострадала Бачка епархија, износила је преко милион и тристо хиљада ондашњих форинти. Патријарх је упутио молбу аустријској влади и добио је одобрење да се због висине штете обрати и Руском царству за помоћ. Аустријска влада просто није могла да постигне све и обнови све цркве и манастире, који су били разорени у несрећном мађарско – српском рату.

 

 

Почетак револуционарних збивања у Хабзбуршкој монархији  1848. године био је у знаку слободе и народности. Срби у монархији су се са таквим мислима и осећањима укључили у пештанска, мартовска збивања, кличући слободи и равноправности. Али, у погледу народности управо та тежња за слободом и равноправношћу своје нације је постала веома брзо камен спотицања у српско-мађарским односима који су имали прворазредну улогу на територији Јужне Угарске, односно будуће Српске Војводине.

 

 

Са друге стране вође Мађарске револуције су веровале, да заједничка слобода повезује људе, чвршћим нитима, него националност. Такав став, као и тежња Мађара да своју нацију издигну изнад осталих у Угарској са теоријом, да су сви грађани једне земље и да тиме припадају једној политичкој, мађарској нацији у њиховом тумачењу, је довело до нетрпељивости и нетолеранције према другим народима у Угарској. Активно укључивање у одбрану својих права Срба у Угарској је довело до стварања сопственог националног, народног покрета у историографији прозваног – Српски народни покрет. У њему је Шајкашка, његов централни део имала значајну ако не и пресудну улогу.

 

 

Покушавало се у почетку изнаћи мирно решење између мађарске и српске стране али оно је постало готово немогуће после разговора српске делегације са генералом Петроварадинске регименте Јожефом Храбовским 10. Јуна 1848. Године и његовог упорног одбијања било каквог признања српског имена на територији Јужне Угарске. Храбовски је чак осионо, како наводе извори говорио, да не само да нема српског народа у Угарској и Аустрији, па га тиме он не може ни штитити, него је такоође изговорио да преко саве има Србија и ко хоће да је Србин нека иде тамо.

 

 

На ово је Главни одбор у Карловцима одговорио Прокламацијом о правима и слободама у монархији и позивом на оружје. Овом позиву су се први одазвали Шајкаши и били прве жртве изненадног напада генерала Храбовског 12. јуна, што је условило избијање Српско-мађарског рата. Шајкаши су својом пожртвованошћу, храброшћу, личним залагањем, не само одбранили Сремске Карловце, већ постали најзначајнији фактор за даље одржање и ширење Српског народног покрета. Неки од њих су у овим јуначким, ратним догађајима оставили своје сведочанства, своје мемоаре за будућа полења. Сваки од ових судионика је у својим делима оставио податке о нечувеној и до тада незабележеној  нетрпељивости  Mађара према Србима у монархији . У офанзиви Мађарске војске на пролеће 1849. године број уморених Срба у провинцијалу Српске Војводине износио преко две хиљаде душа.

 

 

О броју порушених српских кућа у само у провинцијалу Српске Војводине, валидне податке је оставио Исидор Николић, велики жупан војводства Србије и Тамишког Баната. Према његовим исказима у Горњој Бачкој је срушено 350 кућа од Суботице до Пачира. У Средњој и Доњој Бачкој од Врбаса до Новог Сада и Футога страдало је 4603 кућа, од чега 2000 у Новом Саду. У Торонталском диштрикту Ада, Стари Бечеј, Сента преко 5000 кућа. Само у Старом Бечеју 1781 кућа и Старој Кањижи 1171 кућа.

 

 

На основу ових података сазнајемо да је само у Бачкој скрушено 10.903 куће или 61,33% од укупно срушених кућа на територији Српске Војводине. Према коначним забелешкама Николића у провинцијалу Српске Војводине порушено је 17.779 српских кућа у револуционарним дешавањима 1848./49. године. Од чега је путем помоћи директно аустријске владе у Бечу било делимично или потпуно обновљено до краја 1849. Године преко 11.000 кућа.

 

 

 

Сличне податке које речито говоре о страдању српског народа на територији Јужне Угарске, односно највише дела територије Српске војводине је изнео у свом писму Руском Цару Николају првом Романову послатом из беча фебруара 1850. године патријарх Јосиф Рајачић. Он је у њему тражио помоћ од руске владе износећи податке о свирепости и крвожедности Мађара према Србима, при чему је цитирам Рајачића,- „150.000 душа сербскаго народа, више несја домова својих, више несја всјак годјенија, више несја всјак богослуженија, наставленија и духовнаго утјешенија“.Исто тако рајачић је изнео податке о страдању српских цркава и манастира на овој територији, наводећи да их је страдало преко 115.

 

 

Највише је страдала Бачка епархија, где је процењена штета износила 898.239 форинти и 40 круцифера, што је износили 68,6% од укупне штете свих наведених епархија у износу од 1.308. 137 форинти. У оквиру Бачке епархије највише је страдао Новосадски протопопијат 453.691 форинту, односно нешто више од 50,5% целокупне штете у епархији. Од тога је највећа штета износила у Новом Саду 129.295 форинти , односно нешто мање од 28,5% штете у целом Новосадском протопрезвитерату. Такоође је забележено да је највећу штету у целом Новом Саду од свих храмова претрпео храм ппосвећен Св.Георгију данашња Саборна црква и то у износу од преко 95.000 форинти, односно нешто више од 73% штете свих новосадских храмова.

 

 

После Новог Сада највећу штету је претрпео Србобран (Сентомаш) чија је једина црква посвећена Петру и Павлу била у потпуности уништена и изгорела. Штета у њој је била преко 162.000 форинти односно нешто више од 35,8 % укупне штете у Новосадском протопопијату. Велика штета је забележена и у Шајкашкој односно Жабаљском протопрезвитерату. Забележена штета је износила 209.044 форинте , што је било нешто више од 23,4% штете у целокупној Бачкој епархији. Све цркве у овом протопрезвитерату су изгореле, док је црква у Госпођинцима са свих страна била разорена.

 

 

Доста велику штету су претрпеле цркве у Сегединском протопрезвитерату. Код њих је забележена штета од 205.234 форинте , односно скоро 23% укупне штете у Бачкој епархији. У овом протопрезвитерату највише су страдале цркве у Аду, Молу и Сенти, свака са процењеном штетом од 30.форинти а најмање црква у Сегедину са смо неколико стотина форинти. У оквиру бачке епархије је страдао и Сомборски протопрезвитерат али не у толикој мери. Ту немамо појединачне већ само групне податке. Укупна штета у овом протопрезвитерату је износила тридесет хиљада форинти што је нешто више од 3,3% од укупне штете у Бачкој епархији.

 

 

Темишварска епархија је имала мање штете у односу на Бачку. Укупна штета на црквеним објектима је износила 273.400 форинти што је било 20,9 % од укупне штете свих епархија. Највише је страдао Бечкеречки (Петровград, Зрењанин) протопопијат у износу од 108. 739 форинти , односно нешто мање од 39,8% одукупне штете у целој Темишварској епархији. Најмања штета је била у Липовачкој протопрезвитерату од свега 172 форинте, мање од 1% од укупне штете у епархији. Највећу појединачну штету су имале цркве у Перлезу, Чоки и Томашевцу све три у Великобечкеречком протопрезвитерату, које су скоро до темеља биле уништене.

 

 

Вршачка епархија је имала знатно мање штете у односу на Бачку и Темишварску епархију. Укупна штета над црквеним објектима ове епархије је износила 103.000 форинти што је било око 7,9% укупне штете по епархијама СПЦ. У оквиру Вршачке епархије највише је страдала црква у месту Врачев Гај, посвећена Вазнесењу Господњем, која је била до темеља порушена а процењена штета на њој је износила 50.000 форинти, односно 48,2% штете у целој епархији. У овој епархији је знатно страдао и манастир Златица, посвећен Св. Сави а процењена штета је износила 17.144 форинте односно 16,5% .

На послетку у Будимској епархији је страдала само једна црква и то у Коморану која је била до темеља изгорела а штета јепроцењена 32.750 форинти.

 

 

На основу горе приказаног можемо закључити да је српски народ у Хабзбуршкој монархији у револуционарним збивањима 1848/49. године био изложен не само великим људским жртвама, него и материјалним у које спадају сакрални објекти једног народа , који су због различите вере и утврђених размишљања о Србима као највећим савезницима царског двора били безочно уништавани. За црквене објекте није био расписан никакав државни зајам а српски народ је готово сам уз симболичну помоћ Русије, у богослужбеним књигама и утварима, обнављао своје порушене и погореле цркве, доказавши уједно своје постојање и дуго трајање на овим својим а увек туђим просторима Хабзбуршке монархије односно Јужне Угарске.

 

Петровград.орг

Поделите: