ЗОРАН БУЉУГИЋ: КОРЕН СВИХ ПРОБЛЕМА У ЦРНОЈ ГОРИ ЈЕ ДВОЈНИ ИДЕНТИТЕТ

ЗОРАН БУЉУГИЋ: КОРЕН СВИХ ПРОБЛЕМА У ЦРНОЈ ГОРИ ЈЕ ДВОЈНИ ИДЕНТИТЕТ

Треба бити искрен. Корен свих данашњих проблема у Црној Гори је двојни српско-црногорски идентитет, који се развио у том делу нашег народа. Тај двојни идентитет је разлог зашто је Мило на власти и зашто његова партија влада непрекидно 75 година и држи светски рекорд у држању власти.

Зеленаши „комити“ су били попут „усташа“ терористичка војска финансирана од стране италијанских фашиста

Тај двојни идентитет је разлог зашто је Црна Гора капитулирала 1916. године. Тај двојни идентитет је разлог зашто је Италија тамо манипулисала и спонзорисала Божићну побуну 1919. године.

Божићна побуна која је инспирација данашњим Монтенегринима за причу о угњетавању је била класичан терористички упад

Тај двојни идентитет је разлог зашто су се у том делу нашег народа појавили најпре црногорски ”федералисти” који су деловали заједно са хрватском Сељачком странком између два рата и зашто су се створиле црногорске усташе попут Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије.

Краљ Никола Петровић је био Србин као и његов унук Александар Ујединитељ

Тај двојни идентитет је разлог зашто су се баш у Црној Гори највише у нашем народу примили комунисти, зашто су масакрирали Србе по ”пасјим гробљима”, зашто су побили више од 200 свештеника Митрополије црногорско-приморске на челу са њеним митрополитом Светим Јоаникијем Липовцем, зашто су убијали браћу и очеве, зашто су слали Србе на Голи Оток, зашто су срушили Његошеву капелу на Ловћену 1968. године противно завештању самог Његоша и на том месту саградили комунистички маузолеј итд.

Прави творци посебног црногорског идентитета данас су комунисти у СФРЈ и њихови духовни настављачи у вишестраначју Црне Горе

Тај двојни идентитет је и разлог зашто је у Црној Гори тј. Старој Зети, родном месту Стефана Немање и дедовини Немањића, данас скоро угашено Светосавље.

Тај двојни идентитет је корен апсолутно свих конфузија неспоразума и подела, не само у Црној Гори, већ у целокупном српском народу који се, још увек, грчевито држи те лажне, комунистичке и вештачке поделе на Србе и ”Црногорце”.

Данашњи Монтенегро је нова идентитетска конструкција без везе са прошлошћу народа у Црној Гори

А у својој суштини, тај двојни идентитет је само маска иза које чучи грех, који је корен свих грехова и у који наш народ стално бива ухваћен од стране нечастивог ђавола—а то је грех гордости.

Грех гордости се не јавља само у Црној Гори и нису само православни Срби у Црној Гори ухваћени у његову мрежу али су тај грех развили до неслућених висина. Као нико пре њих и нико после. Тај грех можете видети свуда где Срби из једног региона говоре да су бољи, лепши, већи, паметнији или цивилизованији од православних Срба из других региона. Највише га има међу данашњим Војвођанерима тј. војвођанским аутономашима, Београђанима из круга двојке, Херцеговцима који као и Црногорци тврде да су најбољи и највећи Срби (само за разлику од Црне Горе због притиска муслимана и Хрвата не развијају до краја тај осећај гордости), тзв. Македонцима који су отишли толико далеко у својој гордости да тврде да су директи потомци једног Грка Александра Великог, Шумадинци који тврде да су једини прави Срби и да су они једино заслужни за српску слободу и да је Шумадија и Поморавље једина права Србија итд.

Србима у Црној Гори су угрожена основна људска права а свет ћути

Међутим, за разлику од осталих Срба ухваћених у мрежу гордости, гордост је постала национални симбол Црне Горе. Видите је и у овој накарадној и измишљеној застави, и у измишљеном ”црногорском” језику са овим накарадним словима која је измислио Аднан Чиргић у новом писму Чиргилици, и у црногорској цркви Мираша Дедејића, и у химни коју је написао усташа Секула Дрљевић и у негирању свега српског и то у колевци српског народа Старој Зети.

Та гордост је и она зла, ружнија половина која се огледа у Милу Ђукановићу и његовим имитаторима. Заправо они су пример издаје свега што су били њихови преци и да би се доказали у својој гордости, морају да се одрекну свега светосавског и српског.

Политичко-социолошка идентитетска конструкција Милогорство

Шта је лек за ту гордост? Само пргрлите српство и светосавље, као и ваши преци. Одрекните се Црне Горе и Монтенегра и престаните да се уздижите изнад осталих Срба. Укаљали сте име Црне Горе и огадили га тако тешко, да ће требати генерације и векови Срба из Црне Горе да оперу сву бруку и бламове, које је црногорска гордост у 20. и 21. веку изазвала.

Ово исто се односи и на све Војвођанере, Другосрбијанце, рођене Београђане из круга двојке итд. И ви сви се крећете у правцу гордости данашње Црне Горе!

Овако је изгледала застава тзв. „комита“ и „зеленаша“ под којом су се заклињали јер су себе сматрали Србима

Тек кад се одрекнете греха гордости и престанете да се уздижете изнад осталих Срба и тек кад схватите да је довољно то што сте Светосавци, верни косовском завету као и наши преци и да вам ништа друго није потребно, тек тада ћете постати они прави Срби, који опстају као такви широм Поморавља, Шумадије, Херцеговине, Далмације, Босне, Косова и Метохије, Баната, Бачке, Срема, Барање, Славоније, Лике, Далмације, Баније, Кордуна, Повардарја итд.

Фалсификовање историје на делу, по рецепту ОЗНЕ, где је нестала фигура над ким плаче мајка на Тарабошу?

А нећете ништа постићи, док се прво не обожите. И то важи за све нас. Ако се не вратимо Христу као наши преци, наставићемо да срљамо у провалију. И сад смо на самој ивици провалије, као у Небеској Литургији Светог Владике Николаја и само нас Сам Господ одржава да не паднемо.

Преузето са: ”Страница Историја Срба”

Поделите:
АКАДЕМИК МИХАИЛО ЂУРИЋ – ОДГОВОРНОСТ ПРЕД НАРОДОМ КОМЕ ПРИПАДАМО

АКАДЕМИК МИХАИЛО ЂУРИЋ – ОДГОВОРНОСТ ПРЕД НАРОДОМ КОМЕ ПРИПАДАМО

Део текста ,,Смишљене смутње“, који је излагао Михаило Ђурић поводом расправе о уставним амандманима из 1971. године. Због овог излагања у марту 1971. године професор Ђурић је одстрањен са Правног факултета и пресудом Окружног суда у Београду, 17. јула 1972. године, осуђен на казну строгог затвора у трајању од две године због кривичног дела непријатељске пропаганде из чл. 118 ст. 1 КЗ, која је касније преиначена на казну затвора од девет месеци.

,,Али ако не можемо да се отресемо од онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни своје историјске одговорности пред народом коме припадамо, онда морамо знати да је за српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политичког, његовог државно-правног обједињавања.

Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како данас ствари стоје у земљи која се налази на својој последњој раскрсници.

Ни садашњи положај српског народа није никако добар, а не само онај у којем би се он нашао у случају предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправдено оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања националне одговорности за геноцид који је за време другог светског рата извршен над српским народом! Много је важније указати овде да се српски народ већ сада налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији, тако да је предложена уставна промена, у крајњој линији, уперена против његових најдубљих животних интереса. Крајња консеквенција те промене била би његово потпуно дезинтегрисање. Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве, ни националне ни историјске, границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење, оне су више административног него политичког карактера. Неприкладност, произвољност и неодрживост тих граница постаје очигледна онда кад се оне схвате као границе националних држава. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготово не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку када је силом прилика доведен до тога да треба да поново успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије?

Није нимало тешко увидети да се већ и у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији. Као што је добро познато, изван граница Србије српски народ живи у још четири од пет преосталих република. Али ни у једној од тих република он не може да живи својски. У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних Уставом загарантованих права на национални живот. Та права му нису дата с на изглед умесним и безазленим образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национална мањина, односно народност у смислу садашње терминологије.

У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућност ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада.

А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним, Црногорцима који се осећају Србима. Уставне промене које нам се данас стављају у изглед могу само још да погоршају овај ионако незавидан положај српског народа.

У границама садашњих република, уколико се оне претворе у државне, Срби би имали само две могућности: да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске), или да иживљују неку своју регионалну државност (црногорску или босанско-херцеговачку). Можемо ли мирне душе прећи преко тога, можемо ли сматрати да нас се то уопште не тиче, можемо ли се заваравати тиме да ће се то већ некако решити само од себе? Ово питање се поставља утолико пре што је непобитна чињеница да је СР Србија учинила највише да на својој територији омогући несметан национални живот припадницима свих народности којима је до таквог живота стало. У СР Србији живи процентуално мање Албанаца него у СР Македонији, па ипак су Албанци само у Србији добили аутономну покрајину у којој су се Срби нашли у подређеном положају према њима.

Очигледно је да је стварање националних држава у земљи у којој ниједна од постојећих република, изузев једне, СР Словеније, није национално хомогена, крајње озбиљан и сложен подухват. Многонационалност Југославије не значи просто то да у овој земљи живи више народа, већ да су ти народи међусобно измешани, испреплетани, судбински повезани. Баш због тога што су многи његови делови раштркани по свим југословенским крајевима, српски народ је одувек био много више заинтересован за Југославију него било који други народ у њој. Нажалост, најчешће на своју штету. То данас треба гласно рећи. Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен.

Великодушно је одбацио Лондонски пакт, који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина који је над њим почињен. Више него било шта друго, данас је неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости. Да би могао да преживи сва данашња искушења, да би могао да се одржи усред бујице у коју је гурнут, српски народ мора да се окрене себи, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет. То је основни предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања.

Према томе, не треба расправљати о поднетом тексту уставне промене, нити се бавити његовим језичким исправљањима и дотеривањима, већ треба тражити, треба захтевати, треба се залагати за доношење неких других, озбиљнијих, одговорнијих, историјски заснованијих решења.“

Пренето са националних портала Видовдан, Ин4С

Поделите:
ПРОФ. ДР ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ: КАКО ДЕТИТОИЗИРАТИ ИСТОРИЈСКУ НАУКУ У СРБИЈИ

ПРОФ. ДР ВЛАДИСЛАВ Б. СОТИРОВИЋ: КАКО ДЕТИТОИЗИРАТИ ИСТОРИЈСКУ НАУКУ У СРБИЈИ

Титови партизани се у току читавог Другог светског рата нису ни борили против страног окупатора, већ само против Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића, теза је коју заступа у својим истраживањима проф. др Владислав Б. Сотировић, предавач на Универзитету примењених друштвених наука у Вилњусу. Научник отворено и јасно устаје против идеолошко-титоистичке конструкције у историјској науци која и даље има примат у српској историографији.

Србија и Београд су и ове године 20. октобра традиционално прославили „Дан ослобођења“ главног града Србије. У доњем тексту бих се укратко осврнуо на суштински карактер Другог светског рата на релацији Брозови партизани (НОП)-Дражини четници (ЈВуО) у циљу конструктивног доприноса схватању „Дан ослобођења“ у политичко-историјском контексту.

Једна од највећих и најноторнијих лажи анти-српског и анти-србијанског титоистилког режима након Другог светског рата па све до данас јесте да су југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита (1892−1980. г.) водили патриотску борбу за ослобађање земље од страних окупатора и да су југословенски партизани једини водили ту борбу.

Међутим, уколико се курталишемо пропагандистичке титоистичке „хисторије“ и повест Другог светског рата на простору Југославије (1941−1945. г.) сагледамо кроз призму научне и праве историографије долазимо до следећег чињеничног стања које бисмо укратко изнели у доњим редовима.

Партизански покрет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би се касније у послератном периоду остварио и крајњи програмски циљ КПЈ о политичко-економско-идеолошком преуређењу Југославије на пре свега анти-српским и анти-србијанским основама (нпр. стварањем Велике Хрватске са једне стране и Србије Бизмарк-Брозовог пашалука са друге, итд.).

У фактографском смислу речи, Титови партизани се у току читавог рата нису уопште ни борили против страног окупатора, а најмање против хрватско-бошњачких усташа и домобрана, већ само и искључиво против ројалистичког Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића (1893–1946. г.). Оваква тактичка стратегија комунистичког руководства партизанског покрета је потпуно разумљива и схватљива уколико се зна да је основни војно-политички циљ комуниста у Југославији био преузимање власти у читавој земљи, а то се могло остварити само на један начин – војном победом над непријатељем.

Међутим, овде се поставља круцијално питање: ко су за комунисте и аустроугарског каплара били непријатељи које је требало поразити како би се дошло на власт? Данас је историчарима добро познато да је тај непријатељ био само један – четници Драже Михаиловића и његови патриотски Срби.

Војно-политичко руководство југословенских комуниста је са своје тачке гледишта поставило тачну стратегију борбе још на самом почетку рата у који су ушли након директиве из Москве, тј. Коминтерне, после 22. јуна 1941. г., а те стратегије су се држали до самог краја рата. Суштина ове, како се испоставило успешне, стратегије се сводила на тачном закључку да се ратна судбина Балкана и Југославије не решава на самом Балкану и Југославији већ на главним светским фронтовима, а нарочито на Источном фронту на коме је ратовао главни спонзор југословенских партизана – СССР. Дакле, Врховни штаб са Политбироом ЦК КПЈ југословенских партизана је све своје наде полагао на мање-више реалној тактичкој претпоставци да ће Немачка изгубити рат на Истоку и сходно томе да ће совјетска Црвена Армија (која је од стране југокомуниста намерно и погрешно представљана као руска) доћи на Балкан и Југославију пре западних савезника што би значило и фактичку победу револуционарних комуниста који би се на тај начин домогли власти у послератној Југославији као што је то био случај са источним делом Централне Европе 1945. године. У горњем контексту, југословенским партизанима није одговарала никаква офанзивна тактика против Немаца и Италијана јер и једни и други напуштају подручје Југославије након продора Црвене Армије са Истока што се стварно и догодило у случају Немаца. Стога је за КПЈ главни и једини проблем био поразити јединог унутрашњег непријатеља који је комунистима стајао на путу до власти и био способан да их порази на њиховом фанатичном путу ка тој власти, а то је био Равногорски покрет или ЈВуО. Стога су све офанзивне акције партизана биле усмерене искључиво на четнике Драже Михаиловића док се према Немцима, Италијанима и оружаним формацијама Независне Државе Хрватске водила искључиво дефанзивно-одбрамбена борба уколико су од њих били нападани. Офанзивну ратну стратегију против партизана (и четника) је искључиво тражио Берлин тако да су локални Немци, Италијани и усташе улазили у директне борбе против партизана искључиво на захтев, тј. терање, из Берлина док су усташе у савезу са партизанима офанзивно ратовале на добровољно-споразумној бази само против четника.

На читавом простору Југославије у току читавог периода Другог светског рата једини прави борци против страног окупатора као и оружаних формација нацистичке Независне Државе Хрватске су били припадници Југословенске Војске у Отаџбини. Њихова војно-оперативна стратегија се заснивала на плановима да се у одлучујући фронтално-директни сукоб са Немцима и Италијанима у виду општенародног (српског) устанка може ступити тек након Немачког пораза на неком од главних ратних фронтова и након тога уз англо-америчко војно искрцавање на Балкану уз прижељкивање да то буде на југословенској јадранској обали. До тог времена ЈВуО би се организационо и војно припремала за коначни обрачун са окупаторским војскама и само герилским акцијама наносила штету окупатору нарочито на његовој главној линији снабдевања северноафричке војске Вермахта – Моравско-вардарској долини. Оваквом тактиком би се избегло стрељање великог броја (српских) цивила на основу Хитлерове наредбе за Србију 100:1 и 50:1 као и наношење већих губитака ЈВуО од стране знатно јачег окупатора. Наравно, прекодринском Хрвату Јосипу Брозу Титу као и несрпском руководству КПЈ није било нимало стало колико ће Немци стрељати србијанских цивила ради одмазде за војне акције против Вермахта.

Међутим, на крају се ипак испоставило да су равногорци изгубили рат против комуниста пре свега из разлога што нису као партизани сарађивали са окупатором који је на овакву врсту сарадње био и спреман и вољан без обзира што се било каквој сарадњи било са партизанима или четницима Берлин, тј. Хитлер, жестоко противио. Сам Дража овакву сарадњу, пре свега из морално-политичких разлога, никада није дозволио и против ње се здушно борио, а 11. новембра 1941. г. је чак одбио у селу Дивцима повољан предлог немачке команде у Београду о заједничкој немачко-четничкој колаборацији против партизана, тј. „црвених усташа“. Оваква погрешна и пре свега непрагматична тактика га је на крају коштала главе, а Србе још једне анти-српске Југославије након 1945. г. од којих се ни до дана данашњег нису отрезнили.

Испоставило се да су многе, ако не и већина успешних герилских акција четника против немачких снага и објеката у току рата из политичких разлога од стране и Совјета и Британаца приписиване Титовим партизанима од којих је на тај (вештачки) начин стваран нетачан имиџ југословенских патриота, родољуба и што је најнетачније – бораца против окупатора Југославије. Тако су Черчил и BBC пропагирали да Тито наводно у Југославији блокира читавих 20 немачких дивизија, које би се иначе нашле на Северноафричком или Источном фронту, док је у стварности у Југославији у току рата било свега три немачке дивизије и то некомплетне.

На крају бисмо навели и један карактеристичан титоистички пропагандни трик за време рата а то је слање „апела родољуба из Југославије“ у којима се четници Драже Михаиловића оптужују за отворену колаборацију са Немцима, а партизани приказују као једини родољуби и борци за ослобођење читаве земље. Наравно, овакве апеле су писали сами титоисти а потписивали их у име југословенских родољуба. Тако је, нпр., коминтернин радио Слободна Југославија (који се емитовао из Кујбишева) објавио 6. јула 1942. г. наводни позив „патриота Црне Горе, Санџака и Боке Которске“ у коме су равногорце Драже Михаиловића отворено назвали колаборационистима али и јединим покретачима „братоубилачког рата“. Текст овог документа је три дана касније пренела агенција ТАСС а убрзо објавили и неки комунистички листови на западу што је Стаљин наравно само и чекао како би и формално имао повода да призна покрет аустроугарског каплара као једине патриотске војне формације које се боре у Југославији за ослобођење од окупатора.  Тај покрет и јесте био патриотски али хрватски и пре свега антисрпски а поготово антисрбијански.

Данас у Србији, што се тиче југословенске повеснице у Другом светском рату, није главно повесно-политичко питање проблем рехабилитације ђенерала Милана Недића и Драгољуба Драже Михаиловића. Главно, пре свега научно-морално питање јесте детитоизација Србије и правно-формално проглашење Брозових партизана и КПЈ за највеће и најдоследније колаборационисте са фашистичким окупаторима Југославије, за директне сараднике са усташким режимом поглавника Анте Павелића као и за окупаторе Србије у јесен 1944. године.

Преузето са сајта Стање Ствари

Поделите:
ПУКОВСКА ЗАСТАВА ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

ПУКОВСКА ЗАСТАВА ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

Поред опште познатих чињеница о Првом светском рату овај војни судар Давида и Голијата на Балкану је имао и низ догађаји из тог рата који су до данас остали обавијени велом тајне, неразјашњени или тек делом објашњени. Такав један случај је везан за број сачуваних пуковских застава победничке српске војске.

Велики рат и голгота и триумф српске војске

Тачан број пуковских застава српске војске на дан 30. новембар 1911. када их је лично краљ Петар I уручио комадантима пукова био је укупно 51 пуковска застава. Данас се највећи број ових застава, односно 46 налази се у Војном музеју у Београду. Опште је познато да у руке непријатеља није пала ни једна застава. Реплика једне од заставe, која се чува у Бечу, није оригинал.

Међу тајанственим заставама је и чувена пуковска застава „Војске Краљевине Србије“ или застава историјски славног Гвозденог пука, Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“ првог позива Моравске дивизије. Једна од четири заставе, које недостају је управо застава најславнијег пука у српској историји, чувеног „Гвозденог пука“, односно другог пешадијског пука „Књаз Михаило”.

Чувена застава на Солунском фронту

Историја казује да од 51 заставе са којима се ратовало од 1912 до 1918 год. застава „Гвозденог пука“ је по неким информацијама била погребни покров на ковчегу краља Петра Првог Карађорђевића и дуго времена је чак трајало уверење да је застава покопана заједно са краљем.

Краљ Петар I Ослободиооц на одру

Истраживачи су анализирали фотографије и снимак сахране краља Петра где се види се да је његов сандук био прекривен краљевском стандартом а не пуковском заставом. Мисли се да је можда у неком моменту ковчег заиста био прекривен и заставом „Гвозденог пука“, што је дало повода за оваква мишљења.

Српски војник са чувеном заставом чувеног пука

Да застава „Гвозденог пука“ није сахрањена са краљем Петром говоре и фотографије са смотре Равногорског покрета и његових  антифашистичких јединица 1944. године у селу Ба. На тим фотографијама се види ратна пуковска застава из Првог светског рата. Поставља се питање са која?

Бољи познаваоци тврде да бригаде Првог равногорског корпуса ЈВуО носиле заставу управо Другог пешадијског пука „Књаз Михаило”  првог позива Моравске дивизије на смотри током светосавског конкреса у селу Ба 1944. године.

Ђенерал Михаиловић поздравља пуковску заставу српске војске селу Ба 1944.

На овој застави је био иконопис Светог Андреја Првозваног, кога је Карађорђе узео за свог заштитника у спомен на 30. 11./13. 12. 1806. године, када је ослобођена Београдска варош, на једној страни. На другој страни заставе, у средини, у кругу је државни грб с двоглавим белим орлом. С обе стране, изнад свеца и грба, стоји ћирилични натпис: „За Краља и Отачаство“.

Испод кругова на обе стране, у благом луку на белом делу платна, је стојао ћирилични натпис: „С вером у Бога“. Уз заставује ишла и лента која је на једном крају имала монограм Краља Петра Првог уоквирен у ловоров и храстов венац, а на другој страни ленте био је ћирилицом исписан назив пука.

Петровград.орг

Поделите:
АРАДСКА ТВРЂАВА – ЛОГОР ЗА ИНТЕРНИРАНЕ СРБЕ ТОКОМ ВЕЛИКОГ РАТА – ОТАЏБИНСКА ЛЕКЦИЈА

АРАДСКА ТВРЂАВА – ЛОГОР ЗА ИНТЕРНИРАНЕ СРБЕ ТОКОМ ВЕЛИКОГ РАТА – ОТАЏБИНСКА ЛЕКЦИЈА

Књига Павла Станојевића „Столеће заборава“ представљена је недавно у Народном музеју Зрењанин. Ова књига је документ који говори о српском страдању у логору у Араду у Првом светском рату. Овом темом се својевремено бавио Љубомир Степанов један од активиста Савеза Срба у Румунији и изнео је податке да је кроз овај логор прошло 15.000 жена, деце, људи.

Промоција књиге организована је на иницијативу Српског државотворног покрета „Светозар Милетић“ а уз подршку Народног музеја Зрењанин“. Председник покрета Милан Зечар је овом приликом, изммеђу осталог, рекао:

 „Драго ми је да смо се у оволиком броју окупили на ово наше сабрање, у нашем граду Петровграду, који се од 1946. нечијим декретом зове Зрењанин. Окупили смо се вечерас баш на 25. новембар, 101 годину од најзначајнијег датума по српски народ, који је живео и живи северно од Саве и Дунава… Мислим да је ово био најбољи начин да једна организација попут СДП „Светозар Милетић“обележи овај датум… Српски народ је у тадашњу Југославију уложио ни мање ни више него две своје државе, јер је се тада у Црној Гори 95% становништва изјашњавало као српско. Прошли смо столеће и дошли у ситуацију да нисмо сигурни колика нам је држава, обзиром да на нашем најсветијем простору Косову и Метохији влада привремено окупација… Није случајно, што је баш Павле Станојевић, такав човек, заронио у ову велику причу и тему и написао ову сјајну књигу, побројао српске цивилне жртве у логору у Араду. Он овде показује, научно – методолошки да су бројке страдалих драматично веће од оних које је претходна историографија од пре пар десетина година морала да минимизира, банализује до вулгарности. То је он учинио, како се то обично и чини са свим доказима и именима пописаним у овој књизи. Он доказује да је логора у Аустроугарској и Немачкој било много више у стотинама у односу на оно што смо мислили…“

Историчар и директор Зрењанинске гимназије Милан Радаковић је овом приликом, између осталог, рекао:

„Наша дужност, нас људи који се бавимо историјом, је да свако име забележимо. То је велики успех господина Павла Станојевића, који је користећи црквене књиге, навео конплетна имена, одакле су, које болести су имали сужњи. Свако име треба забележити, достојанствено, то је наш дуг. Арад је једна тврђава саграђена од стране Марије Терезије у другој половини 18. века. Била је у Великом рату гробница српског народа. Наш историчар Андреј Митровић је имао податке о 553 жртве које су биле тамо а господин Павле Станојевић је дошао до цифре од 5000 лица а могуће да то није коначна цифра. То су људи са подручја Србије, Босне и Херцеговине и из других крајева… Људи, цивили који нису били војници, који су транспортовани у Арад су доживели толике патње, да је већ на том путу велики број њих убијен и умро. У сточним вагонима, по улицама Арада су умирали. Не зна се тачан број колико је умрло, док су стигли до Арада. Људи су масовно умирали тамо, масовно од болести, глади, исцрпљености, од промрзлина… Наилазимо на разне податке о броју људи интернираних у те логоре, стотине хиљада, четристо и више… СПЦ је одиграла значајну улогу захваљујући бележењу имена ових несрећника и ми не смемо да заборавимо жртве.“

На промоцији је говорио председник Института за националну стратегију Драгослав Бокан, који је између осталог рекао:

„Те 1912. године је почела највећа авантураи највећа авантура за српски народ у читавој његовој историји, још од времена Светог Саве до данас. Српски народ се окупио под командом својих официра, својих генерала, својих будућих војвода, свог краља и свог престолонаследника и решио је да се ослободи окова, физичких и духовних, да се уједини и створи, нешто, што би смо могли да назовемо отаџбином. Постојала је Краљевина Србија али отаџбина је била много шира од ње. Отаџбина је ишла ка Босни, ка Славонији, ка Банату, па и даље, обухватајући Лику, Банију, Кордун. Та наша отаџбина, је гинула вековима, непристајући да пређе у неупоредиво удобнији начин живота, ако остави своју веру. Вековима су држали своју веру и због тога били обични сељаци, подофицири, који иако су имали толике победе по бојиштима Европе, нису постајли генерали, зато што би за то било неопходно, да се пређе у римокатоличанство, Нису постајали ни велики везири, јер би за то морали да пређу у ислам… Наше постојање данас, наша имена и презимена које носимо, то сведочи о херојству, те њихове одбране отаџбине, која је постојала све од пада Смедерева, па до дана данашњег и она никада неће пасти. Они су нашли у Карађорђу свог вођу који је започео процес ослобођења, који је трајао све до те 1912. године. Тада су кренули у освећење Косова, не као некакве земље, на којој су наши манастири, него Косова као Свете Земље, као срца и језгра нашег мита, завета, начертанија, наратива. То Косово је скупљало Србе и није их пуштало, да оду у друге вере у друге нације, да нестану са историјске мапе… У великом рату крвљу и вером смо заслуживали своје будуће границе и када је дошао тај дан пре сто и једне године, почело је након седам година рата тих седам дана прославе победе, на жалост не седамдесет или седамсто година него само седам дана. Седам дана је још Краљевина Србија постојала након своје велике ратне победе и прослављала победу у отаџбинском загрљају свих Срба а онда је пао мрак… Ми смо први народ у Европи који је створио отаџбинску националну идеју 1219. године, пре тачно осам векова. Јер светосавље није само самосталност СПЦ , да нас неко други преко Цркве не би водио тамо где не желимо да идемо, него је то и стварање отаџбине. Многи интелектуалци по Европи пишу данас да је српски национализам настао почетком 13. века и да је духовне природе, да је афирмативан, да је отаџбински, да је племенит и да са собом носи чојство и јунаштво, све оно због чега је Арчибалд Рајс у 20. веку од швајцарског постао српски грађанин. Та наша црта искована молитвама Светог Саве, молитвама Св. Василија Острошког, Св. Петра Цетињског, наших великомученика, наших Св. Краљева, тај наш Светођаконоавакумовски и Светолазаревски  Завет је постојао. За разлику од осталих европских народа који су тек у 19. веку постали нације…“

Павле Станојевић, својевремено секретар Матице српске и директор Архива Војводине, у подруму Владичанског двора у Темишвару, вођен провиђењем и духом свога деде страдалника у том логору, пронашао је сандуке, који су садржали документа о логору и људима заточеним у њему. Готово четири године брижљивог рада било је потребно да аутор књиге „Столеће заборава“ систематизује пронађену грађу, допуни је другим документима, сведочанствима и подацима и након више од једног века хиљаде српских мученика ослободи из тешких и срамотних окова заборава.

„Погледајте како Јевреји памте своје мртве, то је за свако поштовање. Ми смо срамно ћутали у Југославији. Одмах после Другог светског рата, Перо Слијепчевић је на скупштини БиХ рекао: „Недају нам они партизани из Београда да урадимо пописе страдалих Срба у БиХ. То је страшно. Пазите цифре страдалих су у Великом рату, невероватне. Једини народ који је изгубио толико цивила су Срби. Страдало је до 369.000 војника, српских а чак 900.000 цивила. У Британији је страдало до 2% цивила у осталим земљама до 10% највише, само у Србији три пута више цивила од војника. Постојале су и тада женевске и хашке конвенције. На конференцији мира у Паризу 1918/19. се расправљало и донет је закључак, да су Централне силе у том рату а нарочито у Србији, од тридесет врста разних злочина, свих тридесет починиле и нису одговарале. Нико од претпостављених није одговарао по командној одговорности, нити су платили ратну одштету породицама, за те злочине. Наш престолонаследник, када су му то рекли је, због наше браће, коју смо примили у заједничку државу, то одбио, да не би они плаћали одштету. Тако је Србија вешто искоришћена. Није случајно да је после, умни Дучић рекао: Југословенство је стрампутица у беспуће. Стварно је за Србе то била…Узео сам те спискове, које су водили лекари и болничари. Била су и два српска заробљена лекара. Тачно може да се види, када су дежурни били Срби, педантно су уписивали имена наших села, знали су их. Умрлице су имале 11 ставки, место, године, вероисповест, срез. Против ових података нема одбране ревизиониста у Европи, да кажу, да то није истина. Склонили смо их на сигурно, да не буду уништене. Ставићемо их на интернет. Дај Боже да Срби коначно направе оно што Јевреји имају. Кад наиђемо на неко ново име, прикључићемо га списку. То је култура сећања, коју морамо да имамо…Ћутало се о страдању цивила и то је просто невероватно. Први се осмелио Владимир Стојанчевић 1975. гоине, да напише да је у Крушевцу 1915. године страдало, убијено 80.000 цивила. Један академик се осмелио да напише у Историји српског народа, како је у Араду страдало 553 човека. Пазите, дошли смо до сада до цифре од преко 2200 на једном месту и још 800 на другом и ко зна колико их је још било, то није коначна цифра. Док рат још није почео, отерали су 2360 људи у Арад а од тога 86 свештеника. Данима су путовали до Арада железницом без воде и хране а свако је могао да их уз пут на станицама туче и пљује као издајнике. Малобројни Срби у Араду су покушали да им помогну са храном али су и њих затворили, батинали. Давали су им да једу изнутрице и неку смесу која је одмах када је поједу изазивала дизентерију.Умрло је чак 36,7% људи од дизентерије. Месо коња, страдалих на ратишту, уцрвљано од вишедневног путовања и то са шрапнелима су им давали да једу, замислите…“

Најстрашнија прича у књизи је она о мајци која је умрла и оставила бебу деди који је такоође био у логору. Деда је за дете тражио мало млека од чувара. Није га добио и дете је умрло. Неколико дана касније умро је и деда чије срце није издржало ово страдање. Када су логорашима понудили да потпишу признање тобожње кривице и одрицање од српства сви тада присутни су то одбили, осим два Јеврејина који су делили и тада злу судбину са својим комшијамау овом логору,

Ово дело објављено је у издању Архива Војводине. Књига садржи списак три хиљаде Срба интернираца умрлих у логору у Араду од 1914. до 1916. године.

Петровград.орг

Поделите:
АНЂЕЛКО КУНАРАЦ – ПЕТРОВГРАД ИЛИ ЗРЕЊАНИН – ЗЛОНАМЕРНА ЗАМЕНА ТЕЗЕ – ВРАЋАЊЕ ПРВОБИТНОГ ИМЕНА

АНЂЕЛКО КУНАРАЦ – ПЕТРОВГРАД ИЛИ ЗРЕЊАНИН – ЗЛОНАМЕРНА ЗАМЕНА ТЕЗЕ – ВРАЋАЊЕ ПРВОБИТНОГ ИМЕНА

У јеку прошлогодишње медијске полемике о повратку имена Петровград граду на Бегеју и острашћене другосрбијанске медијске буке о „анти-антифашизму“ огласио се на порталима и један смирен аналитичар, који је тачно и прецизно дао преглед чињеница о проблему имена нашег града и разоткрио медијски спин коме смо били изложени. Анђелко Кунарац је угледни директор ОШ „Скадарлија“ у Београду.

Индустрија у Петровграду, није постојала за комунистичке историчаре ?

1. Приметна је злонамерна замена тезе: зашто граду Зрењанину мењати име у Петровград. У овом случају није реч о замени већ о враћању претходног имена. Сви они који се начелно изјашњавају да су против, често и неоснованих, промене имена градова, улица, установа…, на примеру Зрењанина/Петровграда показују да су они ти који се залажу за те промене и то искључиво на идеолошкој основи. 2. Са историјског и националног значаја не може се упоредити народни херој Жарко Зрењанин са краљем Петром I Ослободиоцем. Док је Краљ Петар I Ослободилац и уједињитељ српског народа, водио Први светски рат и уз огромне жртве присајединио Србији данашњу Војводину, због чијих заслуга је дотадашњи град Бечкерек преименован у Петровград, у то време Жарко Зрењанин је од 1909-1913. похађао основну школу у свом родном селу Избишту, да би пети разред завршио у мађарском селу Скореновац како би што боље савладао мађарски језик и ваљано се припремио за даље школовање у Сегедину од 1914-1917.

Комунисти су своје партијске борце некритички обоготворили у историји

3. По рангу, Жарко Зрењани као народни херој не може се поредити ни са српским војводама а камоли са краљем. Уважавајући његово учешће у НОБ од 1941-1942. када је и погинуо, његово име могло је да носи само нека нова улица у неком новом насељу.

4. И док су у Краљевину СХС, касније Краљевину Југославију, по први пут у историји ушле све српске земље, дотле се у међуратном периоду Жарко Зрењанин залагао за распарчавање јединственог српског етничког простора у више федералних јединица, што је била полазна основа за стварање данашњих нових несрпских држава.

Историјска громада и револуционар, дају ли се упоредити?

Посебно се ангажовао на афирмацији Странке радног народа коју је КПЈ основала да би преко ње легално спроводила своју политику рушења државе због чега је често забрањивана. Био је иницијатор одбора Странке радног народа за Војводину када је децембра 1939. донета “Платформа“ у којој је предвиђено да Војводина буде равноправна јединица у будућем државном преуређењу са осталим покрајинама, које су у АВНОЈ-ским одлукама представљале будуће федералне републике, а данас државе. На те одлуке се и данас позивају војвођански аутономаши и они који се противе враћању Зрењанину имена Петровград.

Зашто је Уча будући ожењен човек у касним тридесетим био распуштеник?

5. Ради поређења треба подсетити да су многим градовима и улицама поново враћена имена која су имали пре социјалистичке револуције као што су: Санкт Петербург (Лењинград), Волгоград (Стаљинград), Подгорица (Титоград) и сви градови у бившој Југославији које су испред имена града имали префикс Титов: Велес, Ужице, Дрвар, Кореница, Велење.

Зашто највећи „син наших народа и народности“ више нема назив града у Србији а његов апаратчик и даље има?

6. Јадно је читати текстове у којима се по опробаном комунистичком моделу све антидржавне, сеператистичке тежње заогрћу општеприхватљивим вредностима као што су антифашизам, права осиромашеног народа, где се одбрана националног идентитета проглашава повампиреним фашизмом, одвратним национализмом, клерикализмом, у чији кош се обавезно стављају и новопечени богаташи, тајкуни, иако међу њима највише има бивших партијских другова. Они се не стиде да јавно позивају грађане данашњег Зрењанина на организован отпор враћању имена Петровград. Ништа није ново.

Вршац у коме је сахрањен Зрењанин је пружио отпор промени свог имена а комуниста је потицао из те средине

По истом рецепту су комунисти у међуратном периоду позивали све незадовољне, осиромашене, необразоване па и државне непријатеље на рушење сваког дотадашњег културног наслеђа које није имало бар неке одлике комунистичке идеологије. Тако су најнеобразованији и најсиромашнији са поносом рушили цркве, споменике значајних историјских догађаја и личности, а међу њима и на стотине споменика и назива улица Краља Петара I Ослободиоца, уједињитеља целокупног српског етничког простора. Противницима враћања имена данашњем Зрењанину у Петровград није ни до државе ни до нације, већ само до очувања поражене идеологије. Нама нема помирења док не изумре та генерација идеолошких ослободилаца.

Извор: Србин.инфо

Поделите: