ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ – ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ НАСТАНКА ПРВИХ ГИМНАЗИЈА У СРБА

ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ – ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ НАСТАНКА ПРВИХ ГИМНАЗИЈА У СРБА

На Тргу Слободе у Зрењанину грађани имају прилику да виде изложбу „Гимназија у светлу ослобођења 1918. (од асимилације до толеранције) “аутора историчара Историјског архива Слободана Милина. На првом паноу изложбе је представљена претеча гимназија у  Срба на овим просторима тзв. Словено-латинска школа или мали (нижи) гимназион како се називала у народу у тадашњем Великом Бечкереку. Велики српски историчар Владимир Ћоровић објаснио је у свом тексту „Руски утицај међу Србима” како су настале овакве гимназије у Срба.

 

 

Мојсије Петровић, који је, као београдски митрополит, могао изблиза да прати рад аустриских власти и да у свом личном примеру види и осети њихове задње намере, решио се врло брзо да се за времена побрине за одбрану православља. Видећи да нашем свештенству недостаје добра школа, а не верујући аустриским школама, којима су на челу били исусовци, он се још 1718. год. обратио глави православља, цару Петру Великом. Глас о Русији и њеном великом цару ширио се по свима српским земљама, од Црне Горе до Сент Андрије. Од почетка 18. века неколико је наших Срба из Аустрије ишло у Русију не могавши да подносе притисак верских власти и њихових помагача. Један између њих, тителски капетан Панта Божић, који је већ 1704. год. прешао у Москву, постао је „стални претставник и известилац цара Петра Алексијевића за српске послове“, а 1708. год. добио је и неку врсту овлашћења од сабора у Крушедолу. Кад се Русија спремала за рат с Турском Богдан Поповић, изасланик Срба официра из Аустрије, понудио је у Петрограду 1710. српску сарадњу. Симпатије Срба у том рату биле су потпуно на руској страни. Један српски писар у Карловцима молио се исте године у свом запису Богу: „Пособи, господи, цару нашему“, т. ј. православном цару Петру. У више записа, песама и усмених саопштења клицало се Петру и Русији, који су сматрани као врховни заштитници православља. Аустриска власт, која је имала толико успеха против Турака од 1683-1718. год. стекла је врло много услова да буде поздрављена као сила ослободитељска, али је њен престиж кварила насртљива верска политика, која је одбијала наше људе. Словенска и православна Русија постајала им је све ближа и они су све више почели обраћати своје погледе на Москву и Петроград. У првом реду то је чинило свештенство, а за њим и остали народ. Од свог преласка у Аустрију Срби су тражили веза са Русијом, тужили се на аустриске поступке, и гледали да добију моралне подршке. Знамо сигурно, да су 1708. и 1711. нотификовали Русима и избор својих нових митрополита.

 

 

Обраћајући се Петру Великом по други пут, 1721. год., митрополит Мојсије му је изнео тешкоће које подноси од католичке пропаганде, а онда је од њега тражио да буде други апостол Христов међу Србима. „Просвети и нас као и своје људе, да не рекну наши непријатељи: где је њихов Бог? и да нема ко да помогне“. „Не тражимо богатства, него помоћи за просвету учења и за оружје душа наших да би се супротставили онима који војују на нас“. Цар је већ 22. маја 1722. наредио, да се српским црквама пошље одејања и књига и да се за наставнике упуте међу Србе два кијевска васпитаника. Али је прошло прилично времена док су се нашла погодна лица, или боље, док се у први мах нашло једно. То је био Максим Теренчевић Суворов, синодални преводилац. Руска државна благајна одредила му је 300 рубаља годишње плаће, а других 300 било је вотирано за једног грчког учитеља, који је био исто тако потребан и кога ће моћи изабрати митрополит сам. Уз Суворова послато је 70 комада славенске граматике Мелетија Смотрицког, 10 примерака Поликарпова тројезичног речника и 400 букварева. У Карловце Суворов је дошао тек у мају 1726. год., а школу је отворио 1. октобра исте године. Но већ после четири месеца преселио се, по митрополитовој дозволи у Београд, где је почео рад 1. фебруара 1727.

 

 

Његова школа није донела Србима оно што се од ње надало, али је била ипак бар један полукорак напред. Срби су се осећали угроженим и ова је школа, ако ништа друго, показала интерес православне Русије за њих. А то је било потребно, јер су се аустриске власти спремале да знатно прикрате српске повластице. У Банату је и за православне прописано светковање католичких празника; код избора митрополита имала су се цару предложити по три лица, а исто тако и при избору епископа; епископе и митрополите не треба пустити да сами иду у народ без пратње ког чиновника; ослободити народ од митрополитова утицаја у световним стварима. Док су тако стезали власт и права српског свештенства католичком је пуштен пун мах. Иза смрти Вићентија Поповића (1725.) српско се питање поставило у пуној јасности. Беч је желео да Мојсије никако не сједини карловачку и београдску митрополију, а народ није пристајао ни на какво друго решење. Више од годину дана повлачило се то питање, док у Бечу нису најпосле пристали да Мојсија потврде као карловачког митрополита и само као администратора београдске митрополије. Али истог дана, 1. априла 1727., кад је Мојсију била издата диплома, објављен је и царски рескрипт, који је садржавао она напред поменута ограничења привилегија. Тај рескрипт наишао је на отворено негодовање у народу. Извесни народни прваци одбише да га приме до знања, а камо ли да га извршују. Народни сабор упути претставку цару побијајући одредбе рескрипта, а сам митрополит оде у Беч, да објасни народни став. Из Беча су почетком 1729. год. дали ново објашњење српских привилегија, али без много уступака. С тога народ поново одби и тај покушај на свом сабору у Београду и упути у Беч нову депутацију, с митрополитом на челу. Митрополит Мојсије и умро је том приликом у царској престоници, 27. јула 1730.

 

 

Иста борба око попуњавања места заједничког митрополита поновила се и 1731. год. Срби су кандидовали арадског владику Вићентија Јовановића, кога је Лаза Костић нетачно и свирепо приказао у свом Пери Сегединцу, и остали су упорни бранећи свој став. Али њихово огорчење није било само због верских питања, у којима су Аустријанци претеривали све више, забрањујући чак и подизање и оправку православних цркава и гонећи српско свештенство. Чинили су то сасвим безобзирно не само у Хрватској, него чак и у Србији. У вараждинском ђенералату дошло је 1718. год. до праве буне, кад је унијатски владика дао убити на вратима манастира Марче његовог непопустљивог православног игумана и кад је силом почео нагонити народ на унију. Али Срби су патили исто тако и од социалних невоља и од несавесне и грабљиве администрације.

 

 

Аустриске власти обилато су делиле и продавале велике комплексе земљишта по Срему и Бачкој туђој господи. Илочки спахилук са 30 села добио је кнез Ливије Одескалки; вуковарски са 24 села доби гроф Елц; карловачки са Каменицом и Сланкаменом и још 7 села барон Г. Ифелн; митровачки са 19 села гроф Колоредо; земунски са 20 села кнез Шенборн и др. Закупници и управници тих имања правили су велике злоупотребе и неконтролисани од својих господара вршили су над народом преваре и насиља свих врста. Кулаци господи малој и великој били су тешки и на њих се изгонило безобзирно. За једног од тих закупника, неког Колхунта, зна се, да је на имање свог господара 1728. год. дошао са једним колима ствари, а кад је 1731. год. одлазио за Осек морали су сељаци дати 70 кола за превоз његове пртљаге. Тако се брзо, и бездушно, грабило на рачун сељака и малог света. Због тих и таквих типова многи су људи бежали са спахилука и одметали. За пет великих села у Доњем Срему бележи се, да су просто опустела (Сакуле, Керек, Толинци, Дреновац и Витојевци).

 

 

Митрополит Вићентије Јовановић (1731-1737.) тужио се руској царици Ани на невероватне поступке аустриске солдатеске по Србији. Војници су грабили немилосрдно по кућама, имањима и по црквама; „шта више нису остављали на миру ни саме мртваце, него су их ископавали из гробова и с њих скидали што су од вредности нашли“. Оштре су исто тако и његове претставке аустриским властима. Није никакво чудо, што је свет, под таквим приликама, напуштао земљу. Цело село Дубница из параћинског краја пребегло је у Турску. год. 1721. постојале су, по аустриском попису 6.023 сесије у Србији, а 1726. само 4103. У параћинском округу од 341 сесије из 1721. год. остало их је 1735. свега 238. Сам принц Александар Виртенбершки жалио се пред крај своје управе на чиновништво и говорио је „да би читави крајеви морали дезертирати ако остане овако“. Да попуне тај мањак, а и ради веће своје сигурности, Аустријанци су почели рано да доводе стране, махом немачке, колонисте у Србију, а нарочито у Београд, који су од 1723-1736. год. претварали у једну од најачих тврђава Европе. Год. 1736. налазило се у самом том граду на 400 немачких породица и још нешто туђих народности из аустриских земаља. Један део Београда, стара Палилула, добио је тада име Карлстал. Цар Карло VI, по ком је дат тај назив, поставио је био као начело, да „у Београду, као крајњем граничном месту и првом зиду целог хришћанства, немачка нација у свако доба мора бити прва по снази и по броју“.

 

 

Жеља српског епископата, да помоћу руских учитеља подигне духовни ниво свештенства и сузбија све моћнију пропаганду католичког клира, није испуњена у оној мери како се то замишљало. Максим Суворов није био човек који би се сав, с љубављу, бацио на посао, а и са српске стране, од конзервативних елемената, прављене су му извесне тешкоће из неразумевања и из зависти. Није било ни правог плана како да се организује посао. Митрополит, сам прилично неук, препустио је посао Суворову, а овај опет, радећи на своју руку, није био потпуно начисто шта управ Србима треба и с кога краја да се почне. Од 50 ђака у београдској школи, с којима је почео рад, већина га је брзо напустила. С тога је школа настављена од идуће године поново у Карловцима, где се овог пута и одржала. Почетком децембра 1727., кад је ту био почет рад, у школи су се била скупила 124 ђака, међу којима је било и ђакона и монаха, па и свештеника. Суворов је с њима почео руско-словенско читање, па је доскора, с напреднијима, отпочео и курс граматике, а касније и латинског језика. Сем тога отворена је руско-словенска школа у Араду, где је учитељ био Суворовљев брат Петар, па затим у Београду, Ваљеву, Пожаревцу и Мајданпеку. У овом последњем месту 1735. год. изрично се помиње као „мештер“ један Русин. Суворов је издржао у Карловцима до августа 1731., када је, завађен с људима и лично огорчен, напустио школу, поневши се пред крај врло нелојално. У Аустрији је остао до 1737. год., проводећи један део времена при посланству у Бечу, а други као српски учитељ у Сегедину, Северину и Новом Саду. За то време радила је у Београду, од 1726. год., латинска школа, т. ј. једна врста гимназије, са језуатским наставницима и са тим духом, и са нескривеном тежњом да се преко деце делује и на родитеље.

 

 

За школство међу Србима бринуо се с пуно љубави и митрополит Вићентије Јовановић. Он је довео за учитеља и проповедника Руса јеромонаха Синесија Залуцког, кога је поставио и за управитеља српских школа. У Карловцима је наставила рад Суворовљева школа и без њега. У Београду је за времена Вићентијева, 1731. год. била уведена школа и за црквено певање; ради тога је био доведен из Свете Горе јеромонах Анатолије, „искусни псалт“, који је створио и грчку школу. Он је после радио и у Карловцима. Он се живо трудио да отвори школе и по другим странама, бар у свима епархиским местима. Нарочито му је било стало до тога, да се у Карловцима развије словенско-латинска школа као једна врста гимназије. С тога се обратио у Русију, кијевском архиепископу, да би из тамошње академије добио способне наставнике. На његов позив дођоше међу Србе крајем лета 1733. неколико нових учитеља, међу којима беше најзначајнији Емануел Козачински. Рајић каже за њега и његове другове да „са дивним успехом почеше преподавати изредно настављење латинске граматике“. Они су прави творци гимназиске или „латинске“ наставе у Карловцима. Козачински је био човек књижевно образован, финијег духа, који је у школу унео класичарске беседе, певање похвалних ода и који је први код нас организовао позоришне претставе са својим ђацима. Он је за њих написао и прву нашу Трагедију о смрти цара Уроша. После одласка Залуцког Козачински је од 1736. год. постављен за ректора свих школа београдско-карловачке митрополије и за главног црквеног проповедника. На том положају он је остао до лета 1738., кад је, иза смрти митрополитове, и због новог рата с Турцима напустио Србе и отишао у Русију. Рајић с болом констатује, како се „добро устројени српски Парнас расу и красно цветајући училиштни врт би уништен… Од два архиепископа Мојсеја и Вићентија заведено учење остаде погребено у Карловци, а остаде само мала тривијална школа словенска и граматичка“.

 

 

Ови руски учитељи, већином Малоруси, с тога противници католичке пропаганде, о којој су много знали и на свом терену, појачали су сигурно руски утицај међу својим српским ђацима, мада иначе нису били задовољни српском средином у којој су радили и где су калуђерске пакости биле на дневном реду. Напредовање Русије било је видно и православни су у њу упирали очи све више. У 17. и на почетку 18. века било је неколико случајева, да су српски свештеници, чак и епископи, од страха или за љубав обећања, примали унију. Митрополит Мојсије је исповедио тајну, да је и њему био нуђен црвени шешир. Од друге половине 18. века такви случајеви су све ређи. Српски редови постају чвршћи, свеснији и јачи. Грађански сталеж српски, који се већ био укоренио, с разумевањем прати народне послове и учествује у њима дајући јаке подршке цркви и одбрани вере. Њихове везе с Русијом постају све чешће. Наши људи, свештени и световни, шаљу младе српске момке на студије у Русију, понајвише у кијевску Духовну Академију, да се напоје тамо, на извору православља. Већ 1737. год. помиње се као први свршени ђак те школе каснији будимски епископ Дионисије Новаковић. Ти руски ђаци и млади српски васпитаници код руских учитеља постају носиоци руског духа, шире њихову културу, славе њихове успехе. У рукописним песмарицама 18. века има много чисто руских песама, које су ушле у наше друштво, са правим култом Русије и руских владара. „Піyснж славнаго орла россіyскаго“ велича руску победу над Шведима; друге над Турцима. Мислим, да се може потпуно сигурно тврдити, да је русофилска ориентација у српском друштву била потпуно свесна и широко распрострта крајем тридесетих година 18. века, обухватајући не само свештене кругове него цео народ. Русија је била кула православља; на њу се тражио наслон и од ње се очекивала не само морална него и стварна помоћ. У те наде Срби су уносили не само много вере, него и много поверења, и маште, и лирике, замишљајући да Русија мисли и да треба да ради и да ће радити само онако како они желе. Нису увек водили рачуна, да Русија има и својих путева и својих посебних интереса.

 

 

Утицај руске школе међу Србима осетио се нарочито у језику. До краја 17. и почетком 18. века међу нашим црквеним људима и преписивачима владао је још увек претежно стари српскословенски, „србуљски“, језик, са нешто примеса народног говорног језика. Али већ од средине 18. века јављали су се и утицаји руско-словенског језика. Како је у српским црквама све више нестајало старих богослужбених рукописних и штампаних књига, то су српски калуђери тај недостатак накнађивали довозом из Русије. Год. 1732. у Срему је у 104 цркве и код свештеника било свега 1146 црквених књига, од којих су 465 биле србуље, а 681 руска књига. Развила се постепено и трговина с књигама са тих страна; трговци „Москаљи“ долазили су на вашаре и протурали руске књиге у приличној мери. С тога већ крајем XВИИ века сретамо код понеког од наших писара понеке руске речи и облике. Од појаве ових руских учитеља и њихових букварева и граматика тај утицај постаје много интензивнији. Нови српски нараштаји почели су да употребљавају руске облике, понеке руске фонетске црте и толику множину руских речи, да је постепено српски књижевни језик добио сасвим нови лик. Постао је смеса српског, руског и старог словенског, која се употребљавала сасвим произвољно. И сам назив тог језика био је русизиран и звао се „славјаносербски“; чак своје народно име почели смо били употребљавати у ненародном облику као „Серби“. Они који су нешто више учили или који су себе сматрали ученијим писали су искључиво тим језиком сматрајући га отменијим и више црквенским; за многе од наших писаца 18. века народни језик био је нешто просто, „паорско“, „говедарско“. За извесне наше писце тога времена једва се може рећи да су писали српски или да су наши, толико им је језик пун туђе смесе. А синтакса и цео дух писања били су такви као да су то рђави преводи туђих дела. Кад се од почетка XИX века јавила реакција на то наши многи људи, а посебно претставници цркве, остајали су упорно и борбено при тој мешавини налазећи да нас она приближава Русима. Као највећи уступак који су чинили неки од њих било је то, да дозволе употребу два језика: народног за шири пук и тог мешаног за више духовне потребе.

 

 

Од 18. века напустио се наш стари српскословенски језик и у цркви. Данас светосавска црква не употребљава језик свог организатора, нити његову традицију. У нашим црквама служи се сад рускословенским језиком са српским изговором. И сви новији текстови црквених књига, који су прештампани у Карловцима и Београду, рађени су потпуно по руским изворницима. Јер само се Русима и руским књигама веровало, да неће донети унијатске текстове или другу коју подвалу пропаганде, које су се људи стално бојали.

 

 

Ове везе Срба са Русима и ово све дубље припајање Срба за свог великог северног брата нису могли остати непознати аустриским меродавним круговима. У Бечу се одавно видело да њихова политика није могла задобити Србе. Чак су и војни кругови, који су их дотле ценили као потребне ратне сараднике, почели сумњати у њих. Евгеније Савојски није то ни крио. Због тога су многи кругови помагали акцију пропаганде с планом не само из верских разлога, него и из уверења да ће их тим више приближити Бечу и одвојити од Русије. У аустриским круговима почело се осећати, да се у моћној северној царевини, која од Петра Великог постаје чинилац првог реда, јавио опасан такмац на Балкану, на који је, после постигнутих успеха, бечка влада полагала скоро искључиво право. Православље је било природни савезник Русије. У Молдавској и Влашкој, међу Србима и Бугарима, и међу свима Грцима руски престиж је видно јачао. У Бечу нису никад могли да увиде основни проблем за успех њихове источне политике: да би задовољни Срби њихова царства били главни носилац и за сву акцију на Балкану, односно у његовом западном и северном делу. Мада су Русија и Аустрија у то време у доста политичких питања ишле заједно, у Бечу се Русији ипак није потпуно веровало. Исто тако ни Србима, према којима се настављала политичка шиканирања, потискивања и преверавања…

 

 

На Тргу Слободе у Зрењанину можете прочитати и ово. Први забележени професор овакве врсте школе у Великом Бечкереку 1775. био је Аркадије Крестић а као професори се касније помињу чувени људи међу Србима тога доба Евстатије Михајловић, Михаил Таназевић, Јован Бакаловић, Тоша Матејић. Неки професори касније заузимеју високе просветне и црквене функције управник панчевачке препарандије Давид  Рајић,  епископ горњо-карловачки Јефтимије Јовановић, епископ вршачки Емилијан Кенгелац. Међу директорима Словено-латинске школе у Великом Бечкереку видимо варошке сенаторе Тому Рајића, Венцеслава Клеа, Павла Савића.

Поделите:
ДР МИХАЈЛО ПУПИН КАО СРПСКИ ПАТРИОТА

ДР МИХАЈЛО ПУПИН КАО СРПСКИ ПАТРИОТА

Један од највећих светских научника нашег доба Михајло Пупин рођен је 9. октобра 1854. године у селу Идвор у Банату. Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада. Даљим пореклом је фамилија била из Старе Србије. Био је научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија,  почасни конзул Краљевине Србије у САД и носилац одликовања Краљевине Југославије Бели орао Првог реда.

 

др Михајло Пупин међу водећим светским научницима у Америци.

 

Када је избио Први светски рат Аустроугарски амбасадор у САД Константин Думба послао је позив свим исељеницима родом са територије монархије да се пријаве у конзулат, ради евидентирања у циљу упућивања ,,под војну заставу“. Онима који се не одазову позиву претила је заплена имања и прогоном њихових породица у Аустроугарској. Одговор америчких Срба је стигао убрзо. Срби су показали високу свест и ставили су интересе опстанка нације изнад интереса империјалних страних поробљивача. Организовали су већ јула 1914. године Српску народну одбрану (СНО) која за врло кратко време ствара мрежу одбора која је обухватала 83 места насељена Србима. У почетку су добровољци упућивани у Србију и Црну Гору тајно.

 

Положај српског народа у Аустроугарској 1914. године постаје несношљив, атак на животе и имовину.

 

Данас чувени др Михаило Пупин је учествовао од почетка у агитацијама код америчких Срба да се пријаве као добровољци за ослободилачки рат у Србији. У пролеће 1915. године Пупин шаље ратне заставе са везеним белим орлом и бронзаним орлом на врху барјака истакнутим Србима барјактарима у Америци. Међу организаторима прикупљања добровољаца у Америци, појавио се и извесни Милан Прибићевић, изасланик Краљевине Србије у САД и шеф Војне мисије. Вође СНО, на челу са др Михајлом Пупином дошле су са њим у сукоб. Прибићевић је заговарао југословенство, и мобилизацију, не само Срба већ и Хрвата. Та политика се већ тада показала као утопијска, јер Хрвати су се показали у том историјском тренутку као слепи послушници царства који нису схватили епоху. Пупин је био за мобилизацију само америчких Срба и у томе је био у праву.

 

др Михајло Пупин је био цењени грађанин САД али никада није заборавио своје порекло.

 

Америка је водила политику изолационализма и одбијала је да се укључи у светски сукоб. Овим речима се Михајло Пупин, као вођа америчких Срба обратио свом другу из студентских дана и сабрату из масонске ложе, америчком председнику Вудру Вилсону.Масони су некада у својој раној историји били велики родољуби и бориц против страних угњетача српског народа.

 

Међу својим земљацима организованим да помогну отаџбини и нацији у мисији са Перуном чувеним гусларем.

 

“Господине председниче Америке, молим вас да одобрите мобилизацију америчких грађана српског порекла, како би отишли у Европу да бране своју отаџбину и народ. Ја вас као брат молим да нам помогнете!”

 

Америка је на крају преломила и стала на страну сила Атанте, те тако посталa савезник малене Србије. Одобрење за мобилизацију стигло је од америчке администрације тек марта 1917. године, након чега се приступило планирању регрутације и транспортовању добровољаца. Свим добровољцима је јасно стављено до знања да ако преживе и врате су се у САД, неће имати никакве привилегије, укључивши и болничко лечење у случају да буду рањени – обавестио је Михајло Пупин америчке Србе и чланове СНО.

 

Добровољци Срби из Америке спремни за борбу.

 

Акција мобилизације добровољаца се одвијала под надзором посланика Миленка Веснића и генерала Михаила Рашића који су били послати у САД од стране српске владе. Представници краљевине Србије и СНО су организовали у Чикагу, Њујорку, Сан Франциску и другим градовима српске параде и приредбе на којима су позивали америчке Србе да крену у одбарну Србије.

 

Група српских добровољаца Личана из Америке у кампу у Бизерти.

 

На тим приредбама учествовао је и народни гуслар и учитељ Петар Перуновић Перун, из Пјешиваца, борац из Балканских ратова, који је у Америку дошао из Србије.У свом веку Петар Перуновић Перун често се виђао са Михаилом Пупином и Николом Теслом, певао им уз гусле и одушевљавао их! Гусле су јечале стравичну епску слику српске голготе:

„Швапски цари крваве авети, што Србију земљу прегазисте“ !

 

Петар Перуновић Перун и Срби из Америке чврсто решени да притекну упомоћ Србији 1917. године.

 

После сваког наступа Перуновог пријављивала се маса добровољаца спремних да помогну српству и Србији. Остало је забележено шта је Михајло Пупин је кад би гуслар завршио разговарање, поручивао америчким Србима:

“Браћо зову вас ратници, не да их замените, већ да станете поред њих на бојишту, на места погинулих другова !”

Српски добровољци су се окупили у Чикагу 27. и 28. јануара 1918. године, а затим су пребачени у војни логор Форт Луис у Канзасу. Кратку војничку обуку пролазе у српском добровољачким камповима у Новом Брунзвику и Новој Шкотској. Српска влада је формирала депое у Марсеју, Авру и Бордоу ради организованог прикупљања добровољаца, а на пут ка Европи Срби из Герија су кренули 21. фебруара 1918. године. Кренули су и победили, стекли су бесмртну славу у потомству.

 

 

Шта је тек Михајло Пупин урадио за столом мировне конференције у Версају за своје Србе у Банату и државу Срба, Хрвата и Словенаца, остаје за неку наредну причу.

Петровград.орг

Поделите:
ГОДИШЊИЦА СМРТИ ВИТЕШКОГ КРАЉА АЛЕКСАНДРА – БОЖИЈЕ ПРЕДСКАЗАЊЕ

ГОДИШЊИЦА СМРТИ ВИТЕШКОГ КРАЉА АЛЕКСАНДРА – БОЖИЈЕ ПРЕДСКАЗАЊЕ

Атентат у Марсеjу на краља Александра I Карађорђевића се одиграо у уторак, 9. октобра 1934. године, приликом његове званичне посете Француској, у Марсеjу испред Палате Бурзе, у 16 часова и 20 минута. Иза убиства су стајали немачки нацисти, италијански фашисти и њихове хрватске и бугарске слуге и то се данас зна. Био је то последњи у низу атентата на њега који је на жалост успео. Да ли је мученичка кончина овог монарха била предсказана или је чашу могао избећи?

 

Бели Двор, резиденција Карађорђевића у Краљевини Југославији.

 

Министар двора Антић оставио је у свом дневнику сећање на одређене појединости које су пратиле несрећни пут монарха у Француску. Наиме, припремајући гардеробу за пут, краљица није заборавила да понесе дубоку црнину за случај нечије смрти и посебних церемонија.

 

Краљица Југославије Марија са синовима 1934.

 

„Да ли сама, или са знањем краља? Да ли спонтано, или после разговора о свим могућим случајностима?“ – питао се министар Антић. „Уосталом, сам краљ је при одласку говорио кнезу Павлу о своме тестаменту који се налази у два запечаћена писма, једном адресованом на краљицу Марију, а другом на председника владе.“

 

Манастир Савине у Боки Которској.

 

Посебно је чудан догађај, пре укрцавања на брод, који би могао да се тумачи као Божије предсказање. Краљ је 6. октобра, у пратњи бана Зетске бановине Мује Сочице и митрополита цетињског Дожића, посетио манастир Савину, близу Херцег Новог.

 

Спомен плоча и натпис у манастиру Савине.

 

Када су стигли у манастир Савину, суверен је затражио да види жезло Светог Саве, али света реликвија је уочи тога дана била однета на изложбу у Котор. На Св. Литургији није стајао десно од олтара где иначе стоје хришћански владари заштитници православне вере већ је стајао лево у припрати, са народом.

 

Жезло Светог Саве, велика реликвија СПЦ у Црној Гори.

 

Столица на којој је седео налази се и данас у манастиру, посебно обележена и на њој више нико не седи.

 

Обележено место на ком је седео мученички монарх Југославије.

 

Запалио је суверен том приликом четири свеће, за синове, жену и срећан пут. Свеће су сачуване и налазе се такође на зиду манастира изнад клупе на којој је краљ мученик седео.

 

Свеће које је запалио Православни монарх пред пут у Марсеј.

 

Потом се одиграо још један чудан догађај који се и данас памти у Савинама. Краљ је у једном тренутку пришао звонику, узео уже обема рукама и почео да звони. Уместо да звоне добродошлицу, звона су звонила као да је неко умро.

 

Митрополит СПЦ Гаврило Дожић са својом паством у Црној Гори.

 

„Ова чудна појава целу је пратњу следила и на све присутне оставила тежак утисак“ – записао је митрополит Дожић. „Ми смо то наше узбуђење сакрили од краља да га не бисмо онерасположили на његовом путовању. Пошто смо га испратили до „Дубровника“, где се укрцао, ја сам се са баном вратио и успут смо у колима рђаво предвиђали краљево путовање, нарочито овај судбоносни случај с мртавачким звоњењем. Сложили смо се да у животу има често судбоносних знакова које Бог открива људима, као што је био случај с краљем Александром у манастиру Савини.“

 

Мученичка кончина прве жртве фашизма у Европи.

 

Годинама после погибије се у дворском окружењу причало о томе да је, две године раније, једна руска пророчица говорила: „Краља вреба смрт на точковима, а краљица никако не треба да путује водом.“

 

Витез и мученик Александар I.

 

Стицајем околности, краљица је због узбурканог мора одустала од путовања бродом, а краљ је, ипак, нашао мученичку кончину на точковима аутомобила.

 

Савине и Бока данас.

 

Све то је можда историјска случајност  која прати одлуке историјских личности често има и накнадне митологизације којом се храни народна машта после неког великог трагичног догађаја али овај догађај би свакако морали да подведемо под Божије предсказање.

 

Петровград.орг

Поделите:
СЛОБОДАН МИЛИН: У ЧАСТ 74.ГОДИШЊИЦЕ – СЛАВА НАРОДУ ПОБЕДНИКУ

СЛОБОДАН МИЛИН: У ЧАСТ 74.ГОДИШЊИЦЕ – СЛАВА НАРОДУ ПОБЕДНИКУ

Поводом Дана ослобођења Петровграда у Другом светском рату, 74. годишњице, присутним грађанима на челу са градоначелником Чедомиром Јањићем се обратио историчар Историсјког архива Зрењанина Слободан Милин, Петровград.орг вам преноси интегралан текст његовог обраћања.

 

 

Стојећи овде код споменика палим црвеноармејцима, на месту где почива преко 220 јуначких руских војника палих у борбама за ослобођење Петровграда од нациста, неизоставно се морамо сетити наших заједничких, српско-руских, дана великих страдања и дана велике славе у Другом светском рату.

 

План Хитлера о проширењу животног простора немачког народа (тзв. lebensrauma).

 

Горка искуства српског и руског народа из времена сукоба са нацистичком Немачком и њеним сателитским државама показала су да се за тријумф над идејом зла морају поднети велике и обилне жртве. Банат, који је у оквиру плана за проширење животног простора немачког народа (тзв. lebensrauma) требао да постане обећана немачка земља, био је у току рата под тешком окупацијом. Снаге немачког Вермахта вршиле су жестоке репресалије над Србима Банаћанима, као и над антифашистима других народности, вешајући их по портама сеоских цркава и стрељајући их по градским трговима.

 

Злочини немачког окупатора у Банату.

 

Отпор, наравно, није изостао. Објективно гледано, у нашим банатским, равничарским, условима вођена је заиста импресивна герилска борба путем разних видова субверзија, саботажа и оружаних окршаја. Одушевљени родољуби Драгутинова, Кумана, Меленаца, Банатског Карађорђева и нашег Петровграда и многих других банатских места пристали су уз партизански покрет. Мале мобилне герилске јединице палиле су усеве по сеоским и градским атарима, онеспособљавали су железничке пруге, путеве и мостове. Сурове немачке одмазде показале су да те акције итекако штете ратним напорима Трећег рајха.

 

Отпор у Банату, диверзија на прузи 1941. године.

 

Но, колико год да је наша борба била одлучна и жестока, она је морамо признати била недовољна. То су знали и наши преци који су већ од априла 1941. године у тајности својих ратарских кућа слушали таласе Радио Москве и нестрпљиво очекивали ослободилачку руску војску – славну црвену армију.

 

Јединице Црвене армије у Србији 1944. године

 

О томе су сневали и наши мученици у Јасеновцу и осталим логорима и местима голготског страдања у тзв. НДХ.  У исто време Совјетски савез подносио је тешка страдања, која је највише поднео велики руски народ чија је војска успела да сломи кичму немачког нацизма у бици за Москву, на Стаљинграду и код Курска. Тиме су задужили не само Словенство, него и читав свет.

 

Операција ослобађања Србије у Другом светском рату.

 

Након три дуге ратне године под окупацијом, 2. октобра 1944. године за наш Петровград, свануло је сунце слободе коју су са Истока донели неустрашиви црвеноармејци. Тада су у наш град умарширале јединице 31. корпуса прослављеног Другог Украјинског фронта совјетске црвене армије под командом армијског генерала Родиона Јаковљевича Малиновског. Уследило је утркивање Петровграђана у гошћењу руске војске и братимљењу са црвеноармејцима. Благодарност нашим ослободиоцима неће се угасити до краја историје.

 

Немачки заробљеници у Југославији.

 

Нека је вечна слава нашим јуначким ослободиоцима!

Слава народу победнику!

Поделите:
ЛУЈ ФРАНШЕ Д’ЕПЕРЕ – МАРШАЛ ФРАНЦУСКЕ И СРПСКИ ВОЈВОДА

ЛУЈ ФРАНШЕ Д’ЕПЕРЕ – МАРШАЛ ФРАНЦУСКЕ И СРПСКИ ВОЈВОДА

Луј Франше д’Епере, један од највећих војсковођа Првог светског рата, француски маршал и почасни српски војвода, поново, на стогодишњицу победе у Великом рату походи Србију. У Србији су објављени његови „Мемоари, Солунски фронт, Србија, Балкан“ у издању новосадског „Прометеја“.

 

 

Ово значајно историографско дело приредио др Војислав Павловић, директор Балканолошког института САНУ, и они су део писане заоставштине великог ратника, а куриозитет је да се они, љубазношћу његове унуке грофице Клод де Сен Пјер, први пут објављују и то баш у Србији.

 

Са војводом Степом у Македонији 1918.

 

Мемоари су настали на основу његових ратних дневничких белешки које је Д’Епере у последњем периоду живота редиговао, допунио и прекуцао.

 

Биографија чувеног војсковође

 

 

Луј Феликс Марија Франсоа Франше д’Епере рођен је у Алжиру где му је службовао отац, такође официр, а после завршетка чувене војне академије у Сен Сиру служио је у франсуским колонијалним трупама широм света. Током Великог рата учествовао је као командант у пограничним биткама августа 1914. године, а Пета армија је под његовом командом преокренула ток рата у чувеној бици на Марни када је одбачена немачка офанзива. За команданта групе армија Исток постављен је 1916. године, а 6. јуна 1918. постаје главнокомандујући генерал на Солунском фронту, где је ратовао заједно са српском војском. Он је стратег офанзиве на српском сектору Солунског фронта која је имала за циљ да из рата избаци Бугарску, што се и догодило после победе француских и српских дивизија у бици код Добропоља септембра 1918. годинео. То је одлучило исход рата на Балкану и створило услове да до новембра исте године буде ослобођена цела Србија. За ратне заслуге Д’Епере је 1921. године у Француској добио чин маршала, али пре тога исте године краљ Александар му је доделио и почасни чин војводе српске војске. Умро је у Сент Амансеу 1942. године.

 

О Србима као саборцима

 

Саборци великог војводе на Солунском фронту.

 

“Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих војничких одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви; то су људи слободни, горди на своју расу у господари својих њива…
Али дошао је рат. И, ево, како су се намах, окупљени око свога Краља и своје заставе за слободу земље, ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам ја горд што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине.”.

 

Луј Франше д’Епере

 

Поводом убиства краља Александра

 

Регент Александар и генерал Франше на фронту 1918.

 

После убиства краља Александра кога је звао својим другом по оружју, Д’Епере је у позоришту амбасадора у Паризу одржао надахнут говор.

„…За бивше борце Источне армије, краљ Александар није био само цењени владар једног пријатељског народа; био је садруг у борби, војник ког су видели у његовом дугачком сивом шињелу како обилази блатњаве ровове, пркоси бомбардовањима, живи живот војске далеко од бучних и искварених метропола. Видели су тог Вођу једне армије без земље како се искрцава у Солуну, како у Битољу поново осваја прве комадиће своје отаџбине и, коначно, после грмљавине наших топова, како пробија бугарске линије и тријумфално улази у своју престоницу… Владар узвишене душе, Александар је војницима Источне армије враћао са захвалношћу оно што је од њих примао у дивљењу… Када је свака нада за мир била изгубљена, принц Регент лично је преузео Врховну команду српске армије. Тад је почео период због кога је за живота постао легенда и који ће његов лик учиниоти бесмртним докле год слободна срца буду куцала у људским грудима…“

 

Чуварка успомене на свог славног претка грофица Клод де Сен Пјер.

 

Оригинал његових списа се и даље налази код његове унуке, а микрофилмовани рукописи се чувају у архиву историјског одељење француског министарства одбране и они до сада ни у целини ни у деловима никада нису публиковани. Књига „Мемоари, Солунски фронт, Србија, Балкан“  је једанаесто, од дванаест поглавља које носи назив „Моје командовање на Истоку“ и односи се на период од јуна 1918. када је Д’Епере стигао у Солун до јануара 1919. када је прешао у Константинопољ. Књига је вишеструко корисна како стручној тако и широј јавности у Србији и топло је препоручујемо.

 

Петровград.орг

Поделите:
СТО ГОДИНА ОД ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА

СТО ГОДИНА ОД ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА

Како је савезничка победа на једном, за велике силе савезнице Атанте, споредном фронту, одлучила исход Великог рата и била одлучујућа за стварање нове моћне регионалне државе на Балкану Краљевине Срба Хрвата и Словенаца и како је све почело на Кајмакчалану?

 

Са Крфа на Солунски фронт.

 

Како је, пре тачно сто година, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта:

 

Краљ Петар I од Србије на Солунском фронту.

 

„Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у Бога – јунаци, напред у отаџбину!”.

 

Солунски фронт

 

Главнокомандујући савезничких трупа маршал Франше д Епере и регент Александар Карађорђевић, обилазе положаје.

 

На Солунски, Источни или Бугарски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара, српска војска је пребачена у пролеће 1916. године, после опоравка на острву Крф. Са једне стране фронта били су савезници Атанте француски, британски, руски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана. Са друге линије фронта, на стратешки бољим положајима, били су немачки и бугарски војници, тзв четворног савеза централних сила. У току 1916. године српска војска је имала своје ватрено крштење на вису Кајмакчалану где је имала значајне губитке али је освојила, планину Ниџе и  старосрпски град Битољ.

Тадашњи  савезнички командант генерал Сарај је изјавио:“Срби, ви сте први отворили пут. Ви сте први видели непријатеа у бекству и ваши напори су омогућили ослобађање Битоља“. Упркос успеху и жељи Срба да ослободе што већи део своје отаџбине, што пре, пораз Атанте у Румунији и пасивност Енглеза одложио је коначан расплет.

 

Српски јунаци пали на линијама Солунског фртонта, вјечнаја памјат.

 

За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.

 

Главнокомандујући на фронту маршал Франше д Епере и војвода Степа Степановић у обиласку јединица у селу Драгоманци.

 

Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра у 5.30 часова друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:

„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”…

 

Пробој фронта и победа

 

Српски војници у рововима на Солунском фронту.

 

После таквих борби и напора главни део фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.

 

Митраљеско гнездо ступа у дејство.

 

 „Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.

 

„Све три дивизије прве линије кренуле су на јуриш снажно, ломећи отпор непријатеља. За овако бриљантан почетак посебно су заслужни артиљерци, који су неуморно и изузетно прецизно тукли непријатеља. Ватра српских топова је била тако страговита да су браниоци потпуно изгубили главу.“, сећао се добровољац Сима Габрић.

 

Мотив повратка кући водио је српске војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулацију…

 

Јуриш српске коњице Тиквешком котлином.

 

Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање. Немци су се под командом Фон Штолца раздвојили од Бугара, који су тражили примирје и покушали да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.

 

Савременици о тим данима

 

Поражени бугарски војници и њихова предаја на Солунском фронту.

 

Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…”

 

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

 

Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе…”

 

Победничко коло на Солунском фронту.

 

 

Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

 

Хинденбург, немачки фелдмаршал: „Пошто је непријатељска војска пробила Солунски фронт а ми немамо свежих резерви, потребно је одмах закључити мир са непријатељем.“

 

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”

 

Петровград.орг (Одломци из зборника текстова „Голгота и Васкрс Србије 1916 – 1918“и књиге „Солунци говоре“ Антонија Ђурића.)

Поделите: