СМРТ ФАШИЗМУ У СЛОБОДНОМ ПЕТРОВГРАДУ

СМРТ ФАШИЗМУ У СЛОБОДНОМ ПЕТРОВГРАДУ

Изложба “Смрт фашизму!” историчара – кустоса Владиславе Игњатов постављена је у Салону Народног музеја Зрењанин 2. октобра, на дан ослобођења града у Другом светском рату. Изложба се реализује захваљујући средствима Министарства културе и информисања Републике Србије, поводом 75 година од победе над фашизмом у Другом светском рату.

Спомен обележје у Градској кући у Зрењанину

У оквиру операције групе армија Другог украјинског фронта као дела Црвене армије која је имала за задатак ослобођење овог дела Европе град Петровград је ослобођен 2. октобра 1944. године, тако да се ове године навршава и 76 година од ослобођења града.

Родион Јаковљевич Малиновски

Ово је прилика да одамо дужну захвалност личностима које су неправедно заборављене а које су ослободиле град и командовале јединицамаЦрвене армије:

Родион Јаковљевич Малиновски, чувени командант Другог украјинског фронта, маршал Црвене армије, херој СССР. Командовао операцијама на овом сектору фронта.

Иван Тимофејевич Шљомин, командант 46.армије, Другог украјинског фронта,Црвене армије, која је ослободила Петровград (Зрењанин) 02.10.1944. године.

 Максимович Jосиф Антонович, генерал-маjор (од 13.09.1944), командант 34. гардијске пешадијске дивизије, 31.корпуса,46 армије,која је после борби код села Лазарева са Немцима,директно ушла у Петровград (Зрењанин).

Црвена армија и ослобођеном Петровграду

Владислава Игњатов је зналачки конципирала изложбу “Смрт фашизму!” Ауторски текст аутора прати фотографије,предмете и документа – који се чувају у Народном музеју Зрењанин. Први сегмент обухвата историјат ослободилачке борбе у Петровграду од 1941. до 1944. године . Та борба је започела отпором Краљевине Југославије у Мартовским демонстрацијама против потписивања тројног пакта. Потом је обрађен период уласка Немаца у град и њихов терор над становништвом и симболима дотадашње државе међу којима је било преименовање града у Бечкерек и рушење споменика Петру I Ослободиоцу.

Тенк Црвене армије на улицама Петровграда 1944. године

Потом је приказан и период који је уследио након напада Немаца на СССР устанак против окупатора. Следи Народноослободилачка борба на овом простору у тешким равничарским условима која је окончана операцијом Црвене армије и ослобођењем града – 2.октобар 1944. Други сегмент изложбе чине фотографије споменика широм средњег Баната, као и у самом граду, који као неми сведоци представљају допринос култури сећања на херојску борбу за слободу српског народа у овом делу Србије.

Улазак Петровградског одреда у град 1944. године

Део ауторског текста који прати изложбу Владиславе Игњатов

„Након априлског рата, Војводина је била подељена. Бачка и Барања су припале Хортијевој Мађарској, Срем – Независној држави Хрватској (НДХ), а Банат је као засебна област ушао у састав Недићеве Србије, али је власт заправо била у рукама локалне немачке мањине – фолксдојчера.

Диверзија на прузи Врбница- Банатски Аранђеловац

Борба Срба, као и припадника других националности, у тада северном Банату била је саставни део свеукупне ослободилачке борбе против нацистичког режима у окупираној Југославији и великом делу Европе. Банат, као и цела Војводина с изузетком Фрушке горе, због свог географског положаја био је непогодан за партизански начин ратовања, тако да је акценат ослободилачке борбе на овом простору био на саботажама и брзим акцијма и избегавању фронталних сукоба с далеко надмоћнијим непријатељем. У Банату није било братоубилачке борбе односно грађанског рата, што је изузетна особеност ослободилачке антинацистичке борбе у овом делу Војводине и Србије.

Девојка борац НОВЈ на задатку

Данашњи Средњобанатски округ, који је географски припадао северном Банату, односно његово административно седиште град Зрењанин ‒ некада Велики Бечкерек и Петровград ‒ имао је значајну улогу у ослободилачкој борби у периоду од устанка – јула 1941. па до ослобођења 2. октобра 1944. године.

Рат је однео бројне жртве из редова српске и других националности. Велики број становника овог простора је преживео тежак живот у логору, који се налазио у самом граду, а неки и у немачким логорима, оформљеним у окупираним европским земљама, широм Трећег Рајха.

Спомен костурница у Зрењанину

Јединице Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) и Црвене армије ушле су 2. октобра 1944. године у Петровград. У завршним операцијама ослобођења града учествовали су и дотадашњи илегалци, који су се у окупираном граду четири године борили на све могуће начине. Град је остао поштеђен тешких разарања. Након ослобођења Баната, многи Банаћани су наставили борбу у војвођанским и другим јединицама НОВЈ, до коначне победе 1945“.

Петровград.орг

Поделите:
КАДА ЈЕ И КАКО ГРАД НА БЕГЕЈУ ПОНЕО ИСТОРИЈСКИ НАЗИВ ПЕТРОВГРАД

КАДА ЈЕ И КАКО ГРАД НА БЕГЕЈУ ПОНЕО ИСТОРИЈСКИ НАЗИВ ПЕТРОВГРАД

Дана 29. септембра 1934. године, пре тачно 86 годнина  Градско веће Великог Бечкерека донело је историјску одлуку о преименовању до тадашњег назива града Великог Бечкерека у Петровград. Историјска одлука је донета на предлог  народног посланика и градског одборника др Тоше Рајића а уз консултације са водећим људима из политичког живота онога времена. Поставља се питање зашто је грађанска елита онога времена одлучила да промени име града који је носио пре тога?

др Тоша Рајић

 У образложењу одлуке првак је у име националне и грађанске елите свога доба тада изрекао следеће речи које звоне у вечности:

„Године 1918. наш крај је ослобођен и уједињен у националну државу, под вођством националне династије Карађорђевића. Наш град, који је кроз векове и уз огромне жртве водио борбу да очува национално обележје ових крајева, био је увек веран изражај наших националних тежњи и стремљења. Ту своју борбу за националну и државну слободу водио је часно, али под именом које је наметнуто нашем народу и које му је било увек страно и туђе. То име се могло разумети и толерисати у једној држави у којој смо ми, силом историјских околности, морали живети, а која је била најизразитији противник наших националних и државних идеала. У 1918. години, када смо се ослободили и када смо створили једну јединствену националну државу, ми смо дужни да нашем граду дамо име нашег Владаоца Ослободиоца и име наде нашег народа, будућег Владара Краљевине Југославије: Петровград, као симбол наше велике националне будућности и нашег активног националног живота у овим крајевима. Уверен сам да ће ова промена имена нашега града бити један поступак више за наш активан и конструктиван национални живот“.

 За овај предлог су гласали политички и интелектуални горостаси који су заувек златним словима уписани у историју овог дела Србије присутни градоначелник Милош Стефановић и градски већници Иван Богојевић, Јован Вајтершан, Адам Даниел, Веселин Ђукић, др Зоран Каменковић, др Димитрије Крстић, др Јован Миљковић, Никола Николић, Милован Петровић, Паја Пин, др Тоша Рајић, Сава Савин, Аца Стефановић, Живојин Терзин, Ђурица Турински Млађи и др Влада Шећеров.

Интелектуална елита која је назвала град Петровградом

Име Петровград симболизује национално – српску, монархистичку али ништа мање и грађанску и парламентарно – демократску идеју у овом делу  тадашње Југославије. Истовремено ово име симболизовало је антиревизионизам и антифашизам јер је иницијатива за његово доношење учињена 1934. године, непосредно пред убиство краља Александра I Карађорђевића. Градско веће Великог Бечкерека, упркос жестоком отпору пронацистичких ревизиониста, је упутило валидан и законит захтев да град понесе назив свог ослободиоца – Петровград. Почетком 1935. Краљевска банска управа Дунавске бановине и званично преименовала Велики Бечкерек у Петровград.

Град на Бегеју некад…

Треба имати у виду заиста тежак положај државе Краљевине Југославије у тренутку доношења ове епохалне одлуке о назвању града Петровградом. У Европи су се демократије повлачиле пред облицима репресија и диктатура, црвених и црних. Можемо говорити да је и владавина краља Александра Ујединитеља била аутократска али морамо имати у виду општи историјски контекст тога времена. Краљ Александар је пао као жртва тоталитарних ревизионистичких идеологија немачког нацизма и  италијанског фашизма чије се семе примило у Хрватској и Бугарској.

Поздрав из грађанског Петровграда

Кад је др Тоша Рајић предложио Градском већу да се да име у складу са епохом националног ослобођења, он је био посланик у парламентарној монархији свога доба а не некој идеалној демократској држави али је имао епохалну свест о потреби одбране државе и нације на простору Баната у тренутку када се млада држава суочавала са унутрашњим и спољнополитичким непријатељима свих боја. Краљевина Југославија није била идеална држава каквом се често представља социјалистичка Југославија, у њој је било репресије, корупције, имала је затворе за политичке неистомишљенике али је то ипак била наша држава, која се борила са социјалним и политичким проблемима свога доба и постизала завидне успехе.

Резервни официри војске Краљевине Југославије полажу заклетву

Тадашње национално свесно српско грађанство је овим чином трајно уписало ово име у темеље вредности овога града. Може неки град деценијама или стотинама година у неслободи националној или идеолошкој да носи неко име али тај чин назвања по ослободиоцу, просвећеном владару убеђеном демократи који се залагао за парламентарну монархију, остаје у историји као камен међаш, историјска чињеница, сећање на будућност.

Петровграђани, срећан нам дан рођења овог вечног имена једног града!

Петровград.орг

Поделите:
ПОКОЉ СРБА У ЗАСЕОКУ ГРУБОРИ  1995 ГОДИНЕ

ПОКОЉ СРБА У ЗАСЕОКУ ГРУБОРИ 1995 ГОДИНЕ

У засеоку Грубори, села Плавно, надомак Книна, одржан је помен српским жртвама, цивилима који су убијени у том месту, 25. августа 1995. године током операције „Олуја обруч”, а обележавању две и по деценије од тог злочина присуствовали су и представници Хрватске.

Покољ у Груборима је злочин је над Србима цивилима који су починили припадници антитерористичке јединице „Лучко“ у саставу Специјалне полиције Републике Хрватске током злочиначке акције „Олуја обруч“ на дан 25. августа 1995. године, односно одмах након злочиначке акције „Олуја“.

Злочин је извршен над свим преосталим Србима цивилима засеока Грубори који су остали у својим кућама, у саставу насеља Плавно, Плављанска долина, општина Книн, у саставу тадашње РС Крајине и том приликом су убијени:

Марија Грубор (90),

Милош Грубор (80),

Јово Грубор (65),

Милица Грубор (51),

Ђуро Карановић (41) и

Јово (Дамјана) Грубор (73).

У заградама је наведена старосно доба убијених српских цивила. Види се да је реч о махом старијим људима који су поверовали у званичну пропаганду Хрватске како им се ништа неће десити и нису отишли са својих вековних огњишта.

Подигнути споменик и православни крст у Груборима, неколико пута је скрнављен од Хрвата. Починиоци су наравно остали „непознати“. О овом злочину до данас није снимљен ниједан документарни филм, није написана књига.

За овај злочин нико није кажњен јер Тужилаштво Републике Хрватске одбија да просцесуира злочинце јер се позива на контраверзан Закон о опросту из 1992. године када су сви они који су „бранили“ домовину Хрватску били аутоматски помиловани ма какве злочине да су починили. Директни извршиоци убистава су били командир групе Фрањо Дрље, затим Божидар Крајина и Игор Бенета. Командант специјалне полиције Републике Хрватске Жељко Сачић се наводи као одговоран јер није ништа учинио да би спречио злочин у Груборима.

Хашки трибунал је водио суђење неколико година како би прави инспиратори злочина били кажњени почетком 21. века, али је првобитно генерал Иван Чермак ослобођен 2011. године, а онда Анте Готовина и Младен Маркач 16. новембра 2012. године.

Петровград.орг

Поделите:
ЈЕЛЕНА МИЉКОВИЋ МАТИЋ: КОСОВСКА БИТКА ЗА ИДЕНТИТЕТ И НАЦИЈУ

ЈЕЛЕНА МИЉКОВИЋ МАТИЋ: КОСОВСКА БИТКА ЗА ИДЕНТИТЕТ И НАЦИЈУ

…Захваљујући америчкој политичкој и војној доминацији у постблоковском свету, а добрим делом и доминацији у области (масовне) културе и економије још од Другог светског рата, амерички модел нације, тј. политички тип идентитета и везаности, проноси се светом путем процеса глобализације.

 Тако, глобализација доводи, између осталог, до ширења „једног корпуса либерално-демократских вредности и политичких принципа, с тенденцијом стварања ,глобалне грађанске културе’, па и ,глобалног цивилног друштва’“, доносећи са собом и ново социјално-психолошко конципирање колективног идентитета које је одговарајуће строго политичком принципу који треба да доминира у организацији друштва, уклањајући значај оног етничког, који је учествовао у формирању модерне нације. Овај утицај не мимоилази Србију, поготово што Европа негује исте основне политичке вредности као и Америка и сарађује с њом у процесу њиховог ширења. У највећој мери се спровођење политичког модела нације у односу према Србији види на примеру односа према Косову. Питање ове територије се, са Западне стране, посматра кроз призму сопствених стратешких интереса, без икаквог освртања на значај који Косово има у националној култури Срба, чијој држави припада. Да подсетимо да Косово има суштински значај за српски нацију.

Косовска битка с краја 14. века представља стожерну легенду за српскинационални идентитет, са функцијом и снагом мита. Кроз векове опевања и оплакивања погибије кнеза Лазара и његове војске, уобличила се духовна сродност српског народа, утврдила етничка заједница, подржана колико православном хришћанском вером која се на Косову супротставила муслиманским Турцима, толико и заједничком судбином која је и великашима у Косовској бици и народу у потоњем Отоманском царству доделила страдање од Турака.

Косовском битком је окончано златно доба етничке историје – средњовековна владавина немањићке лозе светитеља – и започео је период мучеништва, тако да погибија угледних људи у Косовској бици представља претходницу општег страдања, првомучеништво хришћанских етничких Срба. Тако је Косово као територија освећено хришћанском српском крвљу. Касније, историја српских ратовања из првих деценија 20. века сва је прожета мистиком косовске легенде: освете, обнове, васкрсења нације. У тим ратовањима, Србија је искована као модерна нација, тако да је, самим тим, почетком 20. века, Косово у потпуности утврдило свој национални значај као симбол.

Све се ово, ипак, не узима у обзир у међународном односу према Косову. У секуларном свету, заснованом на рационалистичкој традицији и под процесом глобализације који није пријатељ феномена нације, једноставно нема места за националне митове. На Косову се данас сучељавају етнички идентитет, коме је оно потребно са значењем симболичког чиниоца нације, с једне стране, док се с друге налази потреба да се идентитет грађана Србије прекомпонује у складу са актуелним стањем ствари и да крене са премештањем свог тежишта са националног на чисто политички принцип. Око Косова се дешава сукобљавање политичко-културних модела, где на једној страни, оној српској, стоји интерпретација Косова као комплексног националног симбола, док се на другој, читав национални концепт сматра минорним у односу на приступ стварима у терминима интереса.

Прилично често, може се наићи на критички став у односу на европску и америчку политику према земљама које се не приклањају Западним вредностима, као што је на пример овај да „Западни либерализам све више и више креће према логичком ћорсокаку, јер он, под паролом поштовања туђег мишљења, упада у друге земље и чини насиље над многима који се с њим не слажу, ставља табу на слободу мисли и речи, посредством једностране демагогије о политичкој коректности, и прогања заштитнике традиције сопствене земље“. Критиковано понашање Запада јесте последица прочишћавања политичких вредности од примеса националне културе – етноса, вере и с њом везаног морала, историјских сећања и националних митова. Косовска легенда функционише као мит о пореклу нације из крви средњовековних хришћанских великаша, као мит о пропасти националног златног доба оличеног у средњовековној држави свете династије Немањића, као мит о мученичком народу који је хришћански бедем против надирућег зла представљеног иноверним Aзијатима. Игнорисањем значаја Косовске легенде и њене вишеструке митске функције, пориче се српски идентитет. Борба за несрпско Косово је аутоматски борба против српског идентитета,заснованог на хришћанским вредностима које су на Косову брањене. Извлачењем косовског тла испод српских ногу, одузима се Србима право на коришћење Косова као националног симбола. Одсецање Косова од српске националне државе и српске нације уопште представља оно што Антони Смит зове етноцидом: културно уништење народа, за разлику од геноцида као биолошког уништења . И наш знаменити етнолог Душан Бандић, у својој анализи Косовске легенде, написао је нешто слично: „Физичко уништење народних маса тешко је и замислити. Но, уништење ‘душе’ народа, уништење његовог идентитета, често се догађало током историје. Такви су народи заувек силазили са историјске позорнице“.

Уништавање српског идентитета представља, како рекосмо, борбу политичког против етничког принципа у националној идентификацији, па и против националне идентификације уопште. Антони Смит, додуше, у опису етничке заједнице, наглашава да етнички значајна територија, света земља којом се етнос дефинише, не мора обавезно бити она на којој заједница живи. Али, он такође истиче да за нацију то не важи, јер је,за дефинисање нације, особено управо запоседање национално значајне територије . Укидањем етничке компоненте у нацији, остаје да делује само она политичка, што се, као спонтано стање ствари, до сада нигде није остварило. Чак и у Америци, људи негују сећање на своје порекло из неке од земаља с других континената. Србији се нуди да преваспита своје становништво кроз усвајање и пропагирање либералних вредности и постнационалне политичке културе што пркосе националној традицији, чији су корени у хришћанству и патријархалном друштву. Али, чини се да, у Србији, процес еволуције друштва од националне заједнице основане на етничким елементима, на култури, историји и језику, ка оној која се базира на политичким идеалима није далеко одмакао. „Извесно је да трансформација (…) конвенционалног ми-идентитета у постконвенционални ја-идентитет подразумева један дуготрајан и истрајан процес, јер она значи промену саме структуре личности и стања свести код људи, што се тешко и споро мења“. Не изгледа да је могуће индуковати политичку зрелост и одговарајућу промену друштвене свести, која тежиште идентификације помера са колектива на појединца, а која би од српског народа начинила савремено постнацио-нално друштво. Једино би у таквом друштву било могуће гледати без емоција, са толеранцијом и поштовањем људских права, на албанско проглашење косовске државе.

Није, наравно, Косово једини национални симбол, али је његов значај такав да се проблематизовањем Косова наноси вишеструка штета српској нацији: дира се, истовремено, у централни национални мит, у државу и у тип друштвено-политичке заједнице. Порука коју одашиље подршка осамостаљивању Косова и Метохије није само да српски национални идентитет не може бити изграђен на косовском симболу, уколико Србија жели да оствари добар однос са земљама Запада, него српског идентитета не треба више ни да буде. Од Србије се очекује да се одрекне дела своје државне територије, али и да прекомпонује националну свест свог становништва успостављајући колективни идентитет на сасвим новој основи у односу на досадашњу националну. У том смислу, српски национални идентитет треба да се преформулише у строго политичким терминима, те да Србија, из категорије нација европског типа, заснованих на негдашњем етничком језгру, пређе у категорију нација – засад постојећу само у политичкој теорији – које се дефинишу универзалним политичким вредностима као основом друштвене интеграције и идентитета грађана. Овај се процес потпомаже притиском у правцу прихватања различитих либералних вредности које су, у потпуности, стране српској традицији. Јирген Хабермас уочава да је, у свету, данас присутан процес „дезинтеграције нације државе“ и очекује превагу политичког идентитета у мери у којој слаби значај традиције. Издвајање Косова и Метохије из Србије свакако представља ударац у корен националне традиције.

Друга могућност је, наравно, она супротна, којом би Косово остало као посредник у националној идентификацији, без обзира на реалне политичке проблеме. То онда подразумева стање латентног сукоба са иностраним тенденцијама који може потрајати и стотинама година, баш као што је трајала владавина Османлија. Душан Бандић је, на другом месту, написао резултат своје анализе етноса, према коме, у недостатку сваког другог симбола заједништва етничке групе, само етничко име може функционисати као „симбол свих њених симбола“, „као једино обележје етничке заједнице“. Тако, са компромитованом нацијом и државом, Срби би, ипак, опстали у културном и политичком смислу, кроз идентитет приказан само етнонимом.

Међутим, то може да важи у амбијенту који погодује етничком развитку, што свакако није случај са светом који гледа да превазиђе концепт нације. Са строго политичком природом колективног идентитета, који се намеће кроз промоцију западних политичко-културних вредности и, евентуално, са државом издељеном на регионе с једне стране ипотчињеном европским транснационалним установама с друге стране, тешко да би дугорочно опстала било која национална, па ни етничка заједница.

Косово је данас територија на којој Србија поново води битку, али овог пута не против друге вере већ против страног модела колективне идентификације, битку за очување нације. У процесу оружане и политичке борбе око територије Косова и Метохије, одиграва се и борба два опозитна схватања државе и друштва, модерно национално и савремено постнационално. Савремену епоху одликује темељно преиспитивање концепта нације, како у науци, кроз различите теорије о његовом пореклу, природи и судбини, тако у пракси, кроз различита решења конкретних националних проблема који се јављају широм света. Нигде се другде, међутим, није појавио проблем сличан косовском. У тој борби је залог један национални идентитет и сви његови атрибути, пошто се Косово, као земља с митским значењем, тиче директно етничког идентитета Срба и симболике српске државе…

Део текста из научног рада под називом: „Косово и модели колективног идентитета“ а више о ауторки текста:http://www.ips.ac.rs/researchers/jelena-miljkovic-matic/

Поделите:
ЉУБИША МОРАЧАНИН: ХРВАТИЗАЦИЈУ ЦРНЕ ГОРЕ ЗАПОЧЕО ЈЕ ПИПЕР КОЈИ ЈЕ ДОБИО ИМЕ ПО СВЕТОМ САВИ

ЉУБИША МОРАЧАНИН: ХРВАТИЗАЦИЈУ ЦРНЕ ГОРЕ ЗАПОЧЕО ЈЕ ПИПЕР КОЈИ ЈЕ ДОБИО ИМЕ ПО СВЕТОМ САВИ

Савић Марковић Штедимлија је рођен у Пиперима на Савиндан 1906., био је похрваћени црногорски књижевник, публициста и политички активиста. Био је први заговорник хрватизације Црне Горе. Као један од првих идеолога специфичног црногорског национализма уобличио је тезу о првобитном хрватском пореклу Црногораца и њиховој етничкој посебности у односу на Србе.

Потирање истине о српству Црногораца

Према његовим замислима, Црна Гора је проистекла из наводне „Црвене Хрватске“, замишљене историографске творевине из Љетописа попа Дукљанина. Заступање таквих теза обезбедило му је наклоност хрватских националистичких и антисрпских кругова у Загребу. За вријеме Другог свјетског рата (1941-1945) био је сарадник усташког режима у Независној Држави Хрватској, где је активно учествовао у стварању Хрватске православне цркве.

Црвена Хрватска као измишљотина Ватикана

У брошури „Црногорско питање“ коју је објавио Црногорски национални комитет у Загребу 1941. године под окриљем нове усташке власти, понављајући старе тезе да је 1918. године Црна Гора била окупирана од стране “србијанских и француских чета”, Штедимлија закључује: “Кад се исправе тешке версајске неправде, Црна Гора ће под водством др С. Дрљевића у новом европском поретку, који се ствара, заузети мјесто које јој припада по заслугама и по страдањима у ослободилачкој борби.”

Штедимлија је био десна рука крвника Павелића

Штедимлија је током Другог светског рата био десна рука хрватског нацистичког вође Анте Павелића. У Загребу је 1943. године објављена и његова књига Auf dem Balkan. Године 1945. Црвена армија га је ухапсила негде у Аустрији, куда се повлачио заједно са хрватским усташама. Провео је извесно време у затвору у СССР-у. Интервенцијом руководства нове комунистичке државе враћен је у земљу.

Тито је био благ према србомрсцима у СФРЈ

На суђењу, које је било својеврсна фарса, осуђен је на краћу временску казну и убрзо пуштен из затвора. Запослили су га у Лексикографском заводу у Загребу, под руководством свемоћног Мирослава Крлеже, чију је благонаклону подршку уживао све до краја свог угодног загребачког живота. Уосталом њих двојица су, очигледно, били у вези и пре Другог светског рата. Зар сама чињеница да је Штедимлија наставио да делује из Загреба са својих предратних позиција, не говори довољно о идеолошкој клими у југословенском друштву после Другог светског рата?

Црногорски фашисти Секула Дрљевић и Штедимлија

Разлика је само у томе што Штедимлија сада није више био усамљен као пре рата. Иза њега је стајао, пре свега, Мирослав Крлежа, главни идеолог свеукупне културне политике у Титовој Југославији. Стајале су иза њега и многе политички моћне личности у државном и партијском руководству Југославије и Црне Горе. Видело се то нарочито током акције рушења старе Његошеве капеле на Ловћену.

којим стопама је кренуо режим Ђукановића у Црној Гори

У сличном, у основи средњоевропском клерикалном духу, заснована је теорија КПЈ о Црногорцима као засебној нацији. Она проистиче из познате тезе о томе да је Југославија“версајска творевина” и да су у њој све друге нације жртве “великосрпског угњетавања” и “великосрпског унитаризма”. Свој најјаснији израз тај концепт је нашао у одлукама Пете земаљске конференције КПЈ у Загребу (1940), мада је та теза зачета још на комуниситчким конгресима 20-тих година 20.вијека, под утицајем Коминтерне.

Лажни цар и његов кловн

Процес однарођавања Срба у Црној Гори био је саставни део свеукупне државне и партијске политике – од уставних решења, државних и партијских докумената, до научне, просветне, образовне и културне политике. О дојучерашњем српском народу у Црној Гори није више било ни речи, као да је наједном нестао без трага, све до краја 20. вијека.

Преузето са: Магазина Седмица

Поделите:
ИГОР ИВАНОВИЋ: ЗАШТО БЛАГОЈЕ СМЕТА ТИТОИСТИМА

ИГОР ИВАНОВИЋ: ЗАШТО БЛАГОЈЕ СМЕТА ТИТОИСТИМА

После одлуке београдских градских власти да Загорску улицу у Земуну преименују у улицу Благоја Јововића, отворила се полемика у јавности. Обзиром да је одлуку донела и спровела у дело актуелна „напредњачка“ гарнитура, изостала је значајна подршка овом чину од стране многих патриотских личности, све због страха да их зато не прогласе блискима власти. Нарочито упада у очи да јавност некритички прескаче још једну чињеницу која ће на нашу престоницу и будућа покољења утицати много више: донета је одлука се поставе споменици Милошу Црњанском, Јовану Јовановићу Змају и Меши Селимовићу.

Нарочито бих се осврнуо на значај одлуке о постављању споменика Црњанском и Селимовићу, јер њихова ремек-дела Сеобе (друга књига) и Дервиш и смрт по скоро свим стручним мишљењима спадају међу пет најбољих романа написаних на српском језику. Црњански је на симболичком плану веома битан, јер се тако исправља велика неправда коју нам је нанео комунистички (титоистички) режим. Он је као писац вечити модерниста и најаутентичнији представник оне врсте српске књижевности која говори језиком светске литературе. Са друге стране је чврст национални мислилац и творац чувене максиме о „српском становишту“. Црњански хомогенизује два светоназора која су неспојива по савременим тумачењима глобалиста: као писац сања националну слободу, а као човек одише стилом светског господина. Зато су га прећуткивали титоисти свих генерација, почевши од оних који су корачали шумама са црвеном петокраком на челу, па све до ових који седе по кафићима са жутом европском звездом у новчанику.

Колико је, са једне стране, доношење одлуке о постављању споменика нареченим великанима намерно скрајнуто, толико је са друге стране именовање улице по Благоју Јововићу изазвало буру у делу привилеговане јавности. Нарочито ако се томе дода да је преименована Загорска улица, која је носила назив по Загорју – области у данашњој Хрватској где је – према званичној историографији СФРЈ – рођен Јосип Броз. (Касније је добио конспиративни псеудоним Тито, који је након рата и по доласку на чело државе постао његово народно име од миља. Обављао је све највише званичне функције и имао сва највиша државна звања, али му је једно, неформално, било најдраже: био је „највећи син наших народа и народности“).

„Космополитска“ критика

Оспоравања ове одлуке градских власти о преименовању једне мале улице у Земуну можемо уз груба поједностављења да поделимо у три основне категорије: на она која долазе из угла „космополитског“ размишљања, на она која гледају кроз „легалистичке“ наочаре, као и на она која ствари посматрају кроз „патриотску“ призму. Они који су забринути да се овим чином „гуши београдски космополитски дух“ као главни аргумент наводе да Београд мора у себи симболички да упија „читав свет“, односно да у њему буду садржана сва битнија глобална обележја. У наставку својих излагања помињу бојазан да ћемо оваквим чином угрозити односе са суседним народима или изазвати њихову љутњу.

Међутим, постоји неколико чињеница на које не смемо заборавити. Давање назива улицама главног града било је оштро цензурисано и идеолошки обојено управо у деценијама након доласка партизанске војске у престоницу и учвршћивања власти у њој. Управо тада су избрисани многи како космополитски, тако и традиционалистички називи, било да је реч о појединцима, покретима или локалитетима који нису били у резонанци са идеологијом нових власти. И додељени су некритички нови називи уз помоћ историјског фалсификата са чврстим примесама комунистичке идеологије. Многе убице српског народа су добиле своје значајне улице у престоници, попут Пенезића Крцуна или Саве Ковачевића.

Већ у Краљевини Југославији креће реципроцитет давања назива улицама у Београду у складу са тадашњом југословенском државном идејом. Али у време владавине комуниста тај тренд добија озбиљан замајац. Огромна већина уличних назива се даје или по револуционарним херојима и симболима, или по реципроцитету „братства и јединства“. О космополитизму готово да нема речи – он постоји тек у траговима, и то искључиво када је реч о неким значајним светским личностима, најчешће леве оријентације. Временом оваква традиција код дела београдске интелигенције постаје синоним за космополитизам, уместо да се назове правим именом: титоизам (чак не ни југословенство!).

И само је титоистички ментални склоп могао да аргументом о космополитизму брани очување назива улице која се зове по једној маргиналној области у данашњој Хрватској, не претерано значајној ни у самом Загребу. Исто стоје ствари и са називима улица добијених по неким градовима из бивше Југославије. Ако је Београд стварно космополитска метропола, зашто би хрватски, словеначки или босански градови имали огромну предност над грчким, кинеским, италијанским или руским градовима? Зато што се тиме штити идеологија титоизма. И зато је позивање на овакву заштиту „космополитских вредности“ дубоко провинцијално и малограђанско поимање глобалних вредности.

Легалистички аргументи

Легалисти су изнели аргумент да сам чин Благоја Јововића није легалистичко дело, већ насилан чин. Дакле – кажу они – много би било боље да је правда извршена на суду, наго што ју је Благоје узео у сопствене руке. Неупућени читалац би помислио да се Павелић увелико налазио у затвору где је чекао пресуду, а да је атентатор успео некако да га убије у тој атмосфери. Нажалост, није било тако. Павелић се слободно, готово без озбиљног обезбеђења, кретао улицама Буенос Ајреса, безбрижан и опуштен. Добро је знао да нема, нити ће бити, озбиљне намере тадашње Југославије да га приведе правди. После рата се неко време крио у католичким самостанима по Италији, одакле је – уз британску асистенцију –„пацовским каналима“ пребачен у Јужну Америку. Ово је данас необорива чињеница за историјску науку, а била је и тада за врх Титове власти.

Анте Павелић је био вероватно највећи зликовац у огромној конкуренцији бешчашћа у Другом светском рату. Одговоран је за свирепу смрт бар неколико стотина хиљада Срба и о овоме постоји консензус готово свих историчара. Да није било храброг личног чина Благоја Јововића (и Мила Кривокапића!), Павелић би живот окончао као слободан човек. Или би га можда, већ увелико болесног, са једном ногом у гробу, послали да попут Артуковића умре у родној земљи, уместо да му гроб буде негде „у белом свету“.

Титова држава није имала озбиљну вољу да га приведе правди на било који начин: ово је болна чињеница са којом треба увек рачунати када се говори о потенцијалном „легалном“ исходишту! (Али када је реч о српским интелектуалцима (дакле: не злочинцима!) који су били противници Титове власти, попут Драгише Кашиковића, Титова држава се држала супротног принципа. Организовала је и извршила монструозан злочин: Кашиковић је убијен заједно са његовом деветогодишњом поћерком Иванком у редакцији листа Слобода у Чикагу. Имао је на себи 64 убода оштрим предметом, док су на лешу његове поћерке пронађене 54 ране. Овај злочин је уврштен у 100 најсвирепијих у историји Америке.)

Зато је позивање на правни исход бесмислено у доба Титове владавине, јер није постојала воља државе за такав исход. Накнадна „поверљива“ документа у виду неких неименованих сведочења говоре да се у врху тадашњих власти говорило о неким плановима да се Павелић киднапује и онда некако пребаци у Југославију, или чак и убије на лицу места. Звучи више него неуверљиво: Титова држава је настала на агенди британске политике, оне исте државе чија обавештајна служба је учествовала у пребацивању Павелића безбедно на Запад. Пронађени су документи да је Тито тајно 1944. године посетио папу Пија XII у Ватикану, за кога постоје оправдане сумње да је прећуткивао и често подстрекивао масовне злочине. Ватикан не жели да отвори ове архиве, али је болна чињеница да се католички свештеник Крунослав Драгановић – који је био оперативни мозак чувања Павелића по католичким самостанима у Италији и главни организатор накнадног пребацивања у Јужну Америку – вратио безбедно у Југославију и умро природном смрћу 1983. године у Сарајеву.

Дакле, ни западни савезници ни Тито нису имали вољу да ухвате и осуде Павелића: напротив,по том питању им је одговарало трајно ћутање и нечињење. Са друге стране, Титова држава није била правна држава. Она је била првенствено идеолошка, а њена идеологија је била антисрпска на унутрашњем и антируска на спољном плану. Довољно је да погледамо историјат политичких суђења у њој па да видимо о каквом је правосуђу реч. Та иста држава је осудила Слободана Јовановића „као издајника и ратног злочинца на принудни рад од 20 година и на конфискацију целокупне имовине, на губитак држављанства, као и на губитак политичких и појединих грађанских права на 10 година“.

Ова пресуда спада у сам врх бешчашћа у правосудној историји. Да не помињемо монтирани процес са смртном пресудом без права на жалбу генералу Дражи Михаиловићу. Или стотине сличних просеца, не само у годинама после Другог светског рата, већ током читавог трајања Титове државе. Па и сам Благоје Јововић је био од стране те исте државе проглашен ратним злочинцем и одузета му је лична имовина! И онда неко очекује да они који су управљали државом као да им је дедовина обезбеде бар један објективни процес и донесу праведну пресуду?! И то још ако се узме у обзир чињеница да им такав исход политички не иде у корист, односно да се коси са политиком коју су водили неколико деценија?!

Патриотско становиште

Благоје Јововић није пуцао у човека за кога је постојао бар један промил шанси да је невин. Није пуцао ни у човека који је тврдио да је невин и да је погрешно оптужен. Благоје Јововић је пуцао у човека који се јавно у континуитету поносио својим злоделима. Пуцао је у човека који никада није крио своју идеологију злочина према српском народу. И пуцао је онда када више није било наде да ће Анте Павелић добити заслужену казну. Зато је Благоје Јововић херој! Узео је правду у сопствене руке када је намерно или спонтано систем затајио и када је постојала оправдана бојазан да правде више нема. Али он је био четник, и та чињеница посебно боли протагонисте „легалистичких аргумената“, због бојазни да се тако не наруши титоистичка мантра која им је обликовала живот. И починио је „мушки чин“, а мужевност је особина која се све више маргинализује у савременој хермафродитској јавности.

Патриотама који исказују дозу забринутости због одлуке градских власти да преименују неке улице у Београду ни најмање не смета Благоје Јововић, што је разумљиво. Нити жале, наравно, због сада већ бившег назива улице „Загорска“. Слажу се и да би Добрица Ћосић морао да добије улицу, иако је до смрти задржао титоистички поглед на Равногорски покрет, којим је негирао историјску науку и национално помирење. Али им смета избацивање назива улице по хрватском граду Задру, због некадашњег великог утицаја српске популације на историју овога приморског места. Слична забринутост је била и када је промењен назив Загребачке улице. Има истине у оваквом гледању на ствари, услед оправданог страха да се наша историја и култура своде на „србијанску“ компоненту, уместо српске.

Али зар није онда боље у називима улица – поред топонима – подвући и национални карактер? Рецимо: „Улица српских Далматинаца“ или „Улица загребачких Срба“? Ако постоје називи само по топонимима са хрватске (или друге екс-ју територије), онда због националног достојанства ипак мора да постоји неки реципроцитет. Не мора бити буквално симетричан, може бити и на српску „штету“, али у границама разума. Ако је Србија била стожер две Југославије, подразумева се да симболика те идеје мора да се види и осети код нас више него код других, и то највише баш у Београду због његовог космополитског духа, који увелико превазилази све суседне престонице. Али југословенство није нужно исто што и титоизам! Напротив, изворно југословенство није било антисрпско, док је титоизам канцер у глави Србије.

На крају питање за све домаће „космополите“: зашто не изађете у јавност са ставом да је прво Загреб морао да добије улицу названу по Благоју Јововићу? Зар Павелић није био нациста и злочинац? Зар није имао – једини у модерној историји – логор за децу, Јастребарско? Зар Хрватска није члан Европске уније, која је декларативно антифашистички савез? Зар у државама ЕУ нису атентатори на Хитлера из Вучије јазбине признати као хероји? Зар Загреб не би именовањем улице по Србину постао мало више космополитски град? Зар се тиме Хрватска не би оградила од усташких злочина и поправила односе са Србијом? Све док у јавности наши „космополити“ не разреше многе противречности и не одговоре на многа питања, њихов космополитизам ће бити чист титоизам, а пуцањ у Павелића на симболичком плану за њих ће бити пуцањ у Тита.

Пренето са сајтова Искра и Нови Стандард

Поделите: